Oliver Peč

Biografija

Oliver Peč rođen je u Minhenu 20.12.1970.godine, kao najstariji od trojice dečaka svojih roditelja. Da je rođen koji vek ranije, možda bi postao dželat, a ne pisac, jer po ondašnjim porodičnim i društvenim pravilima najstariji sin nasleđuje zanat svoga oca dželata. Srećom, rođen je znatno kasnije i otac mu je bio lekar, majka nastavnica.
Posle završene osnovne škole upisao je i diplomirao u srednjoj školi „Kristop Probst“ u Gilcinghu, kadaje počeo da piše u srednjoškolskom časopisu.U jednom interviju Oliver Peč, autor knjige Dželatova kći koja je bila New York Times bestseler izjavio je da mu se činilo da je kao dete želeo da postane fudbalski komentator ili glumac, a da je zapravo oduvek sanjao i želeo da postane pisac. Prisetio se da je još u detinjstvu izmišljaopriče i da je i tokom kasnijeg života pokazivao sklonost ka fantaziji, što će kasnije biti i odlika knjiga koje će objaviti. Izvesno vreme, 1991. godine radio je kao noćni portiri tada je napisao kratku igru punu fantazije, da bi od 1992. do 1997. godine studirao novinarstvo, želeći tako da zaboravi svoje snove o najprodavanijem uspešnom piscu, te se okreće svojim drugimsklonostima, peva i radi voditeljski posao, da bi od 1997.godine bio stalno zaposlen u Baierischer Rudfunk (BR) u Minhenu. Njegova novinarska karijera je počela na radiju, a kasnije je radio i za televiziju.
Ono što je svakako najzanimljivije, a bitno je za pisca Dželatove kćeri je da je za roman, iakoistorijska fikcija, podsticaj da ga napišebila upravo arhivska građa koja nedvosmisleno pokazuje da je potomak poznate bavarske dželatske porodice Kuisl. Za tu činjenicu ne direktno,već naknadno, sećajući se, kao ključnog porodičnog pitanja: „Da li je Kuisl?“saznao jesa pet- šest godina kada ga je baka ispitivački gledala tražeći na njegovom licu „kukast nos, jake tamne obrve, atletsku građu, gustu kosu, ali i muzikalnost i smisao za humor“.
Tek kao dvadesetogodišnjak shvatiće to zagledanje svoje bake, kada je jedan rođak došao u posetu sa gomilom papira,dokumenata, beleški koje mu je pokazao te će Oliver Peč će postati svestan činjenica o svom poreklu. To će postati tema kojom će se baviti sve više i više, na različite načine.Napisaće knjige, uglavnom trilere i istorijsku fikciju zasnovane na porodičnoj geneologiji.Taj rođak, Fric Kuisl je na pisaćoj mašini i tada već požutelim papirima ispisao sve što je znao o zajedničkim precima. Pored gomile papira, rođak je doneo i gomilu crno-belih fotografijana kojima su bile sprave za mučenje, između ostalog i krvnički mač dželatske dinastije Kuisl. Ispostaviće se da je taj mač sedamdesetih godina XX veka ukraden iz zavičajnog muzeja Šonguaa, gradića u Bavarskoj u kome se i dešava roman koji će proslaviti svog autora,Olivera Peča.Među dokumentima koje je rođak Olivera Peča doneo nalazilo se i svedočanstvo o položenom majstorskom ispitu poslednjegdželata iz dinastije Kuisla,u gradu Šongua, Johana Mihaela Kuisla koje je staro sada već više od dva i po veka. Na osnovu dokumenata koje je prikupio njegov rođak, posle njegove smrti, Oliver Peč je ušao u njegovu sobu koja je bila „do plafona“ pretrpana registrima i knjigamai otkrio još mnogo detalja o dželatstvu kao porodičnom zanatu,između ostalog kopije crkvenih knjiga, čak iz XVI veka. Zainteresovan za predke,porodični zanat koji se prenosio iz generacije u generaciju od XVI do XIX veka Oliver Peč je sazna da se knjiga o magiji koju je napisao njegov predak, rodonačelnik dželatske dinastije nalazi u Bavarskoj državnoj biblioteci,zatim i da da je dželatska porodice iz koje potiče bila jedna od najpopularnijih, naročito u vreme progona veštica u Šongauu1589.godine.
Tada je njegov vrli predak izvršio više od šezdeset egzekucija nad nevino optuženim i pogubljenim ženama, a taj podatakspominje i u romanu Dželatova kći. Opisujući nepravdu koja je učinjena u vreme opšte histerije, ali i događaj koji je omogućio dželatu da se „malo obogati“. Tačnije, kao traumatično dželatovo sećanjeo tome kako gradski velikodostojnici svesno čine zločin, presuđuju, donose odluke samo radi „mira u gradu“, priređuju pogubljenja onda kada nemaju rešenje i objašnjenje za pojavu kuge ili nekog drugog problema(suša, loš rod poljoprivrednih kultura, poplave, požari...), ne samo zbog neznanja i neobrazovanja rulje koja širi glasine, već zbog svojih ličnih interesa.Ne prezaju od iznude lažnih priznanja, smrtne presude, čak žrtvovanju i nekih pripadnica svog staleškog ranga, ritualnog pogubljenja nevinih žena. Tu situaciju je prepoznao i Jakob, naslednik dželatskog zanata u optužbama babice koja je pomagala svim ženama u okrugu, pa i njegovoj ženi da se porodi i koju je redovno posećivala njegova odvažna kćer.Činili su to da to bi zadovoljili neobrazovanu, primitivnu rulju, željnukažnjavanja, krvi i smrti.
Pre nego što je napisao prvi roman, kao novinar na radiju a kasnije i televiziji Oliver Peč jeposvetio prilično vremena istraživanju porodične sage po arhivima, pronalazeći dokumenta koja dokazuju da dželatska dinastija čiji je potomak ima korene u dalekoj prošlosti.
Na temu dželata je napravio nekoliko dokumentarnih emisija, pokušavajući iz različitih uglova da osvetli najkužniji od svih zanata, zanat dželata.
Pored interesovanja za dželatsku prošlost ne samo u okviru porodičnog nasleđa,već i šire, Oliver Peč je za voleo da putuje, te je za BR snimio i filmove sa svojih putovanja po Kubi, Južnoj Africi, Vijetnamu .Ti njegovi filmovi su nastali tokom 1999. godine.
Otac je jednog dečaka i jedne devojčice, a i dalje putuje, sada već kao autor knjiga koje su vrlo čitane i prevođene i koje su imale brojna izdanja i van njegove domovine . Ponekad peva jer je i taj talenat nasledio od svojih predaka dželata, čuva svoju decu i gaji paradaiz.
Od 2013. godine Oliver Peč posvećen je isključivo pisanju knjiga što smatra ispunjenjem svojih dečačkih snova, jer je uspeo zahvaljujući svojim knjigama, a posebno zbog planetarnog uspeha trilera Dželatova kći, da postane vrlo poznat pisac.Jedan od planova koje Oliver Peč ima pored pisanja knjiga je da ode na Island bez mobilnog telefona i svog laptopa.

O delu

Oliver Peč je pored romanaDželatova kći (2008)koji se ubrzo našao na vrhuNew York Tims bestseler listenapisao već sledeće godine knjigu Dželatovu kći i crni monah (2009), a potom i trilere Dželatovu kći i kralj prosjaka (2010), Zavera protiv Ludviga (2011)Zamak kraljeva (2013), Dželatova kći i đavo iz Bamberga (2014),Vitez Kuno Ketenštrumpf (2014), Vitez Kuno Kereštrumpš i misteriozna poruka u boci (2015) ,Crni musketari-Knjiga noći (2015), Dželatova kći i igra smrti (2016).Crni musketari–Mač (2016)... U većini knjiga koje čine njegov opus junaci su njegovi preci iz dželatske dinastije, pa tako pratimo fikciju zasnovanu na nekim istorijskim dokumentima koje je autor iskoristio da bi izmislio likove poput Magdalenu, kćer dželata Jakoba Kuisla, njenog udvarača, u sledećim knjigama muža, doktora Simona Frovizera koji rešavaju razne misterije, neke od njih namenjene su i dečijoj čitalačkoj publici.Knjige su mu prevođene, na mnoge jezike, a u Nemačkoj su neke od njih imale i više od deset izdanja.

O romanu Dželatova kći

U Prologu romana Dželatova kći Oliver Peč opisuje gradić Šongua , sunčan oktobarski dan 1624. godine i atmosferu koja vlada jer je praznik Osvećenja crkve, ali i dan kada Johanes Kuisl,gradski dželat, otac Jakoba Kuislkoji je glavna ličnost romana, treba da izvrše smrtnu kaznu nad osuđenom Elizabet Klement. Jakob dugo pokušava da probudi oca, koji je iako umereni alkoholičar, danima pre pogubljenja, odmah nakon izrečene presude loče danima, ništa ne jede i ćuti. Jakobova majka tih dana odlazi je sa ostalom decom kod rodbine. Jakob je ostajao sa ocem jer je on kao najstariji sin morao da uči zanat i tako nastavi porodičnu tradicijukoja je podrazumevala i to da će se jednog dana oženiti kćerkom dželata, što je bilo pravilo koje niko nije kršio. Ne samo što su dželati izazivali podozrenje i strah već i svi članovi njihove porodice,bili posebno doživljavani, obeleženi, pa ako je suditi po toj logici uglavnom su svidželati u to vreme u Bavarskoj bili u rodbinskim odnosima. Jakobova majka, Katarina bila je kćerka zloglasnog dželata Jerga Abrijela.Sve do pogubljenja Elizabet Klement, Jakob je samo posmatrao ono što radi njegov otac, no ovog puta otac je od njega tražio da uhvati osuđenicu za kratku kosu „ da bi mogao da joj „visoko drži glavu i ramena“ i njemu olakšalo odsecanje glave od trupa. Želeo je da to bude brzo i efikasno kako bi osuđenu na smrt poštedeo agonije.Bioje uveren da je nepravedno osuđena, da će pogubiti nevinu osobu. Nakon što je gradski oglašivač polomio tanak crni prut što je bio znak da dželat počne sa izvršenjem presude, stvari su postale dramatične ne samo za žrtvu pogubljenja. Dželatova zamisao da osuđena što manje pati je bila vrlo plemenita, ali egzekucija nije izvedena kako je dželat imao nameru, što bezbolnije i efikasnije prvim zamahom,iz naklonosti prema nevinoj ženi. Nije uspeo u naumu i tek iz trećeg zamaha oštrim mačem je uspeo da odvoji glavu od tela.
Pisac Oliver Peč u Prologuopisuje smaknuće Elizabet Klement, kao sećanje Jakobovo, a zatim opisuje porodičnu atmosferu u njegovoj kući trideset pet godina kasnije. Opisujenjegovu kćerku Magdalenu Kuisl kojuzanimaju biljke,njihova svojstva, lekovitost i ona ih bere, suši i zatim sitni u prah u „teškom bronzanom avanu“. Ona je već dvadesetogodišnjakinja, koja ne želi da se uda za sina dželata iz susednog grada, kako običaji i društvena pravila nalažu,onako kao što se njena majka, kćerka dželata, udala za Jakoba.Dželat Jakob ima još dvoje dece, blizance Georga i Barbaru, šestogodišnjake koji se igraju u dvorištu, dok dželatova kći priprema od biljaka lekove koji će ljudima biti od pomoći, naročito ženama. Jer, ma koliko bila izolovana i prokažena od samog rođenja ,već samom činjenicom da joj je otac dželat ona ima potrebu za slobodnim izborom, svesna da se ocu ne sme suprostaviti, da ga mora odrobovoljiti za drugačiji izbor njenog muža . Ona se ne stidi svog porekla, jer iako to nigde ne kaže, ona nije nasledila samo očevu gustu kosu, već i  radoznali, pronicljiv duh, zatim veštine i znanja o botanici. Tako  uprkossvesti da je njena porodica obeležena, da su ljudi podozrivi prema dželatu, njegovoj porodici,vidi i drugu stranu medalje jer ti podozrivi znajutajnoda zakucaju na njihova vrata i zatraže pomoć kada imaju neki zdravstveni problem, a zna da to nije nikakva magija, već znanje zapisano u knjigama koje poseduje njen otac i koje ona čita.

Radnja trilera, istorijske fantastike u Dželatovoj kćeri dešava se od aprila do maja 1659. godine.Naravno, uz glavnog junaka i njegovu kćer i još gomilu sporednih junaka, tu je i sin gradskog lekara Simon Fronvizer koji se zaljubljuje u Magdalenu Kuisl i zbog čega se sukobljava i sa svojim ocem.
Još uvek se osećaju posledice Tridesegodišnjeg rata (1618- 1648) koji je vođen na teritoriji današnje Nemačke i Češke, i koji je od samog početka imao odlike verskog sukoba između protestanata i katolika, ali istovremeno je bio manifestacija rivalstva između Hazburgovaca i drugih sila. U periodu tog rata pojavile su se mnoge bolesti i epidemijekako zbog pokreta vojski, migracija tako i zbog gladi. Jedini koji su profitirali u tom ratu su Francuzi, dok su Nemci pretrpeli velike gubitke, kako tvrde neki izvori. Pre svega se misli da je u tom ratu stradalo 30% stanovništva, što u neposrednom ratu, što od gladi ili ruke neprijateljskih plaćenih vojnika koji su bili nemilosrdni.
Ti plaćenici koji su postali lutajuća opasnost i posle rata, jer su skloni svakakvom nepočinstvu da bi došli do novca vinovnici su i smrti dečaka oko koje se vrte ostali događaji u romanu Dželatova kći. Iz reke Leh izvučen je utopljen i grubo povređen dečak, jedan od gradskih siročića i odmah je osumnjičena babica Marta Štehlin. Ondašnji žitelji Šongaua u ovom romanu zbrinjavali su tu decu bez roditelja, postali su njihovi štićenici, ali su deca nastavila da se sastaju i često posećuju okrivljenu babicu, koja je očito umela da ih uteši. Na telu utopljenog i grubo povređenog dečaka pronađen je nekakav znak na ramenu koji je tumačen kao znak veštice.Jakob Kuisl, gradski dželat od sudskog pisara Johana Lehnera dobija zaduženje da nesrećnu babicu natera svim svojim zanatskim mučiteljskim veštinama da prizna da je veštica i počiniteljka zločina, nakon što je uhapšena i odvedena u tamnicu. Dok se priprema i organizuje to njeno priznanje još jedan dečakpronađen je mrtav.I on je ubijen, i on ima „veštičiji“ znak, kao i dečakizvučen iz reke. Stanovnici Šongua postaju sve histeričniji, uplašeniji. To ne zbunjuje dželata, i on se upušta mimo svojih obaveza i nadležnosti u ispitivanje zastrašujućeg događaja, uveren u babičinu potpunu nevinost, ali bez dokaza šta se zbilo, ko je i zašto ubio dečake. Istovremeno, i Simon Fronvizer, sin gradskog lekara koga interesuje medicina koju je i studirao počinje da istražujezašto su dečaci ubijeni.On je radoznao kao i lepa dželatova kći Magdalena koja mu je prirasla za srce pa i on pokušava da otkrije šta se stvarno događa, ne veruje u vradžbine, veštice, magiju i sl. Kada susretne devojčicu Sofi Dangler, takođe dete siroče, štićenicu tkalca lana Andreasa Danglera, na osnovu njenog ponašanja shvata da su ubijeni dečaci kao i onasvedoci nekog čudnog događaja. Sofi je uplašena, kao i Klara Šrefogl, štićenica opštinskog odbornika Jakoba Šrefogla koju on jako voli i koju neko pokušava da ubije usred odbornikove kuće u kojoj je ostala nakratko, sama, u toku dana.
Očito dobro proučivši načine mučenja i pogubljenja koje su njegovi preci dželati primenjivali, u romanu Dželatova kći, Oliver Pač u nizu scena opisuje ih vrlo detaljno, kao što dočarava verno i atmosferu koja vlada u luci na reci Leh, na jugu današnje Nemačke koja je i danas važnajer se uliva u Dunav i spaja Bavarsku sa južim delovima Evrope, tačnije, tada sa Venecijom, koja u to vreme predstavlja važan trgovački centar.
Inače, Bavarskom je vladala porodica Vetelsbah od 1180. do 1918. godine, s tim što se posle Austrisko-pruskog rata 1866. godine, zbog poraza Bavarska pridružuje Nemačkom carstvu 1871. godine. Taj rat je trajao sedam nedelja i u nemačkoj istoriji je poznat kao Rat braće, Rat za ujedinjenje, Nemački rat.
Iako pripada istorijskoj fikciji, iako deluje apsurdno od dželata praviti jednog izrazito pozitivnog junaka, milostivog, plemenitog , pravdoljubivog, vrlo zainteresovanog za nauku, ne samo anatomiju, već i lekovitost biljaka, knjiga Olivera Peča Dželatova kći deluje ubedljivo. Prvo, zbog gotovo vernog prikazivanja mučenja i egzekucija koje su u vreme inkvizicije masovnoizvršavane nad ljudima koji su optuživani da su veštičarili, prevashodno ženama, a i zbog gotovo realnog prikazivanja funkcionisanja vlasti. Presvega manipulacijeglasinama, neznanjem, nepismenošću i neobrazovanošću, praznoverjem, strahom u bilo kojoj zajednici, počev od inkvizicije pa do Staljinovih čistki.
Verovatno to i nije bila namera pisca, o čemu je u nekim intervijuima ponešto i rekao, a pre svega da je želeo da pokaže da biti dželat je samo običan zanat, kao i svaki drugi, i da je na taj način progovori o svojim precima, uglednim dželatskim porodicama Kuisl i Abrijel u Bavarskoj.
Scene mučenja okrivljene gradske babice da bi se iznudilo priznanje počinje pregledanjem njenog tela, tako da je morala da bude gola pred opštinskim odborom koji je istovremeno i istražni sudija, morala je da joj se iseče kosa, jer kosa može da sakrije veštičiji beleg.Tako nagu članovi odbora su je zagledali kao „tele u klanici“, a zatim jena scenu stupao dželat,koji je svojim proverenim metodama isnuđuje priznanje. Prvo istezanje palac, pa užarena klešta, pa vešanjem alkom...
Samo četiri godine ranije u istoj toj prostorijiJakob Kuisl je prvo istezao palac okrivljenom,pa užarena klešta,a potom je iobesio Petera Lajtnera, tako što mu je odpozadi vezane ruke okačio na alku koja se nalazila na plafonu, a onda mu je prikačio još i kamen težak četrdeset kilograma. Tek tadakada su mu ruke bile polomljene osuđenik je priznao. To isto trebalo je da čini po protokolu zanata i nalogu gradskih vlasti,, isti postupak iznuđivanja priznanja trebalo je da primeni i na osumnjičenoj babici u čiju krivicu nije verovao.Bio jeubeđen u njenu nevinost, što u slučaju izvršenja smrtne kazne odpre četiri godine nije bio slučaj.
Kao i svaki triler i Dželatova kći je knjiga koja drži pažnju čitalaca koji uvek želi da zna razrešenja zločina. U trci sa vremenom, nastojanju da nevinoj gradskoj babici spase život pobedio je dželat, njegova ćerka i budući zet, sin gradskog doktora. Nedužna babica puštena iz tamnice, njih troje su uspeli da otkriju prave ubice dečaka. Dželat Jakob Kuisl je dobro nagrađen za svoj trud, jer za pogubljenje plaćenika Kristofa Holcepfebela dobio je od grada punih deset guldena.Plaćenik je uhapšen, papogubljen razapinjanjem na točku, a pre toga mu je zaustavivši se kratko na putu prema gubilištu ispred gradskih zidina mu je dželat zaprežnim točkovima zaprege u kojoj je iz tamnice dovozio osuđenike polomio ruke i noge, ponovo ga privezao za točak i dovezao pred Visoki sud. Osuđenik, Kristofer Holcapfel je disao tako unakažen još dva dana, a onda se gradski dželat Jakob Kuisl „smilovao i zadavio ga garetom“. Drugi plaćenik, saučesnik koji je ubijen na gradilištu , gde su se skrivali u tajnim prolazima tražeći blago koje je tu ostavljeno nekada, iako već mrtav, obešen je zajedno sa svojim kompanjonom. Njihova tela ostala su na mestu pogubljenja ivisila su dugo, radi zastrašivanja. Ostala dvojica su očito završili životu reci, kao hrana za ribu nakon što im jekidnapovana dželatovu kćer umakla, a oni pokušali da je ponovo zarobe i ubiju , dok se spašavalabežeći od njih spretnim, hitrim, ali i opasnim skokovima s balvanana balvan koji su plovili rekom Leh.Njeni gonioci nisu bili toliko spretni, pa su završili padom u rekunastradavši priklješteni među balvanima.
Roman je objavljen 2008 godine, a tri godine kasnije preveden je i u Srbiji.

Deo iz romana Dželatova kći Olivera Peča

Kada su se dželatova kola zakotrljala po kaldrmi na trgu, muzika je utihnula. Neko je doviknuo: „Dželate, jesi li naoštrio mač? Da ne nameravaš da se oženiš njom?“ Svetina je klicala. U Šongauu je postojala tradicija da je dželat mogao poštedeti prestupnicu ukoliko bi se ona udala za njega. Ali Johanes Kuisl je već bio oženjen. I Katarina Kuisl nije bila baš mnogo nežna. Ćerku zloglasnog dželata Jerga Abrijela zvali su krvava kći ili satanina žena.

Zaprežna kola nastavila su put preko trga i stovarišta i zaustavila se ispred gradskih zidina. Visoka, trospratna kula štrčala je prema nebu; spoljni zidovi bili su čađavi, prozori mali poput otvora puškarnice, zagrađeni rešetkama. Dželat je prebacio mač preko ramena i sišao s kola. Potom su se otac i sin uputili kroz kameni portal u hladni zatvorski prostor. Uske, izlizane stepenice vodile su dole u tamnicu. To je bio mračan hodnik,n a levo i desno su se račvala teška, gvožđem obložena vrata. U visini glave nazirale su se male rešetke. Kroz rešetke na desnoj strani čuli su se skoro dečji jecaj i šapat sveštenika. Fragmenti latinskog probijali su se do Jakobovog uha.

Stražar je otvorio vrata, i u isti mah vazduh se ispunio smradom. Urin, izmet, znoj. Nehotično je dželatov sin zadržao vazduh.Unutra je na trenutak ženski jecaj utihnuo, a onda se razvio u snažan jauk. Čedomorka je znala da je došao kraj. I sveštenikove litanije su postale glasnije. Molitva i ženski vrisak spojili su se u svojevrsnu paklenu buku.

„Dominus pascit me, et nihil mihi deerit...“

Ostali stražari su užurbano ušli kako bi smotuljak od žene izvukli na svetlost dana.

Elizabet Klement je nekada bila lepa žena. Imala je plavu kosu do ramena, nasmejane oči i tanke usne koje su uvek delovale kao da se malo ruga. Jakob ju je često viđao kako sa ostalim praljama pere veš na Lehu. Sada su joj stražari odsekli kosu, bila je bleda i delovala oronulo. Nosila je jednostavnu, sivu pokajničku odoru koja je bila prekrivena prljavim flekama. Toliko je smršala da su joj lopatice probijale košulju i kožu. Izgleda da nije ni okusila bogatu trpezu koju je krčmar Zemer tradicionalno pripremao osuđenicima tri dana pre pogubljenja.

Elizabet Klement je bila sluškinja kod Reselbauerovih. Njena lepota je očaravala poslugu. Obletali su oko nje kao moljci oko svetla, darivali joj poklončiće, sačekivali je pred vratima. Reselbauer se srdio, ali uzalud. Poneki od njih je, tako se pričalo, čak i nestajao sa njom u seniku iza kuće.

Jedna sluškinja pronašla je mrtvo dete u jami iza senika, pokriveno jođ svežom zemljom. Već na početku mučenja, Elizabet je bila slomljena. Čije je dete bilo, nije želela ili nije znala da kaže. Ali žene u gradu su ogovarale i šuškalo se naokolo. Lepota joj je došla glave, mnogim gradskim damama je to olakšalo san. Život u gradu ponovo je bio normalan.

Kada su tri stražara došla da je izvuku iz njene rupe, Elizabet je vikala iz petnih žila i divlje udarala sve oko sebe. Pokušali su da je vežu, ali svaki put je uspevala da im se poput klizave ribe izmigolji iz ruku.

A onda se desilo nešto neverovatno: dželat je ušao u ćeliju i spustio ruke na njena ramena. Ljudina se nežno naklonila prema napaćenoj devojci i šapnula joj nešto na uho. Samo je Jakob bio dovoljno blizu da razume reči.

„Neće te boleti, Lizi. Obećavam, neće te boleti.“

Devojka je prestala da vrišti. Drhtala je celim telom, ali je dopustila da je vežu. Dželati su pogledali dželata sa mešavinom divljenja i straha. Učinilo im se da je Johanes Kuisl devojci šapnuo čarobnu reč na uho.

Konačno su izašli, napolju su mnogobrojni žitelji Šongaua s nestrpljenjem iščekivali sirotu grešnicu. Svuda su se čuli mrmljanje i došaptavanje, neki su krstili ili izgovarali kratku molitvu. Na crkvenom tornju odjekivala su crkvena zvona oglašavajući se oštrim, prodornim zvukom, koji je vetar nosio čitavim gradom. Podrugljivi uzvici su nestali i, osim zvuka zvona, zavladao je potpuni muk. Elizabet Klement je nekada bila jedna od njih, a sada je svetina piljila u nju kao u divlju, uhvaćenu zver.

Johanes Kuisl je podigao drhtavu devojku na zaprežna kola i ponovo joj nešto šapnuo na uho. Onda joj je pružio bočicu. Dok se Elizabet nećkala, najednom ju je uhvatio za glavu, zabacio je i nakapao joj nekoliko kapi u oči. Sve se zbilo tako brzo da ni oni najbliži skoro nisu primetili. Elizabetine oči su postale staklaste. Šćućurila se uugao kola i legla na pod. Disala je sve smirenije, prestala je da drhti. Napitak Kuislovih bio je nadaleko poznat u Šongauu. Doduše, tu milost nije imao za svakog osuđenika. Kradljivac oltarskih darova i ubica Peter Hausmajer pre deset godina osetio je svaki udarac bičem, Kuisl mu je bukvalno polomio kosti. Razapet na točku, vrištao je sve dok mu dželat poslednim udarcem nije smrskao vratni pršljen.

Obično su osuđenici na smrt morali sami da koračaju do gubilišta ili su ih, umotane u kožu divljači, vukli konji. Dželat je znao da po pravilu čedomorke ne mogu same da koračaju. Da bi ih smirio, dobijale su na dan pogubljenja tri litra vina, a napitak je u završnici činio svoje. Uglavnom su devojke bile toliko nemoćne da su ih do giljotine skoro nosili. Zato je Johanes Kuisl uvek koristio zaprežna kola. Osim toga, taljige su sprečavale da neko jadno grešnici zada još koji udarac.

Dželat je sada sam držao uzde, sin Jakob je išao pored njega. Mnoštvo ljudi je piljilo i opkoljavalo zaprežna kola, pa su sporo napredovali. U međuvremenu, jedan franjevac popeo se na kola i, okrenut prema osuđenici, neprestalo izgovarao istu molitvu držeći u rukama brojanice. Kola su lagano obišla stovarište i konačno se zaustavila na severnoj strani zdanja. Jakob je prepoznao kovača iz Ulice Henen, koji je čekao s užarenim gvozdenim sudom pred sobom. Žuljevitim rukama snažno je mehom pumpao vazduh prema žaru, od čega su se klešta crvenela poput sveže krvi.

Dva stražara su skinula Elizabet s kola kao lutku. Njene oči su gledale u prazno. Kada je dželat kleštima uštinuo devojku za nadlakticu, kratko i snažno je vrisnula. A onda je, kako je bar izgledalo, ponovo utonula u drugi svet. Pištalo je i dimilo se, Jakobu je miris izgorelog mesa dopro do nozdrva. Iako mu je otac pričao o proceduri, borio se s nagonom za povraćanjem.

Još tri puta kola su se zaustavljala na svakom uglu Gradske većnice, i procedura se ponavljala. Elizabet su kleštima još jednom uštinuli za levu nadlakticu, onda za levu pa za desnu dojku. Zahvaljujući napitku, bol se mogao izdržati.

Elizabet je pevušila jednostavnu dečju pesmicu, pritom je uz osmeh milovala stomak: „Spavaj, dete, spavaj...“

Prošavši kroz dvorsku kapiju, kola su ostavila Šongau za sobom i nastavila Ulicom Altenštater. Izdaleka se već moglo videti gubilište. Travnata, na nekim mestima ogoljena poljana između obradivih polja i šume. Ceo Šongau se okupio tu, kao i stanovnici obližnjih sela, a za opštinske odbornike donete su drvene klupe i stolice. Narod je stajao u zadnjim redovima i ubijao vreme tračareći i jedući. Na sredini se uzdizala giljotina, zazidana platforma visoka preko dva metra, do koje su vodile drvene stepenice.

Kada su se kola približila trgu, svetina se podelila. Znatiželjni su pokušali da ulove pogled čedomorke koja je u njima ležala.

„Neka ustane. Digni je, digni je! Dželate, pokaži nam je!“

Narod je bio vidno razjaren. Mnogi su od jutros čekali, a sada ne mogu da je vide. Neki su čak bacali kamenje i trulo voće. Franjevac se sagnuo da bi zaštitio svoju smeđu odoru, ali nekoliko jabuka ga je ipak pogodilo u leđa. Stražari su gurali masu koja se kao jedno veliko biće stopila oko taljiga kao da je želela da ih proguta zajedno sa onim što su nosile.

Johanes Kuisl je smireno vodio kola do platforme. Tamo su čekali gradski odbornici, kao i upravnih bolnice Mihael Hiršman. Kao ovdašnji opunomoćenik izbornog kneza, Hiršman je sam pre dve nedelje proglasio presudu. Sada se još jednom duboko zagledao u devojčine oči. Starac je poznavao Elizabet od njenog detinjstva.

„Moja Lizi, što to uradi?“

„Niš’. Niš’ nisam urad’la, ekselencijo.“ Elizabet Klement je pogledala upravnika već mrtvim očima i nastavila da miluje svoj stomak.

„To će samo Gospod znati“, mrmljao je Hiršman.

Upravnik je klimnuo glavom, te je dželat poveo čedomorku uz osam stepenika na vrh giljotine. Jakob ih je sledio. Dva puta se Elizabet saplela, a onda je uspela da načini svoj poslednji korak. Gore su već čekali još jedan franjevac i gradski oglašivač. Jakob je krišom pogledao nadole, prema poljani. Video je stotine napetih lica, raširenih usta i učiju. Gradski odbornici su se već smestili. Iz grada je ponovo dopirao zvuk crkvenih zvona. Nastalo je veliko iščekivanje.

Dželat je nežno pogurao Elizabet, sve dok nije kleknula. Onda joj je vezao oči jednom od donetih lanenih marama. Lak drhtaj joj je prožeo telo, tiho je mrmljala molitvu.

„Zdravo Marijo, Gospod je s tobom. Ti si Blažena Devica među ženama...“

Gradski oglašivač se nakašljao, i onda je još jednom objavio presudu. Do Jakoba je njegov glas dopirao poput dalekog šuma.

„... da se sada celim svojim srcem predaš Bogu i tako dobiješ blagu i milostivu smrt...“

Otac ga je ćušnuo sa strane.

„Moraš je pridržati“, šapnuo je što je tiše mogao, kako ne bi omeo govor.

„Šta?“

„Moraš visoko da joj držiš ramena i glavu kako bih mogao dobro da pogodim. Lizl će se inače onesvestiti.“

Zaista je trup osuđenice polako tonuo nadole. Jakob je bio zbunjen. Na pogubljenjima je dosad bio samo posmatrač. Otac nije spominjao da će mu trebati pomoć. Ali sada nije bilo vremena za oklevanje. Jakob je ščepao Elitzabet za kratku kosu i povukao joj glavu gore. Jecala je. Dželatov sin je osetio kako mu se ruke znoje, pružio ih je što je više mogao kako bi imao dovoljno mesta za mač. Bilo je pravo umeće jednim jedinim potezom pogoditi mesto između dva vratna pršljena. jedan treptaj, samo jedan udah, i stvar je završena. Naravno, ukoliko se dobro obavi.

„Bože, smiluj se ovoj jadnoj duši...“

Gradski oglašivač je završio govor. Izvadio je tanak, crni prut, nadvio ga iznad Elizabet Klement i prelomio ga. Pucketanje drveta čulo se na celom trgu.

Upravnik je klimnuo Johanesu Kuislu. Dželat je podigao mač i zamahnuo.

U tom trenutku Jakob je osetio kako mu devojčina kosa izmiče iz znojavih ruku. Još trenutak je držao glavu Elizabet Klement, ali mu se u jednom trenutku istrgla iz ruku i posrnula kao vreća kukuruza. Kroz maglu je video kako se očev mač u šumu približava i, umesto vrata, oštrica je pogodila glavu u visini uha. Elizabet Klement je pala na pod. Vrištala je kao da je nabodena na koplje, na slepoočnici joj je bila duboka rana. U lokvi krvi Jakob je primetio pola odsečenog uha.

Marama joj je spala sa očiju. Preplašenim pogledom gledala je dželata, koji je s podignutim mačem stajao iznad nje. Masa je stenjala uglas. Jakob je osetio kako ga tera na povraćanje.

Otac ga je odgurnuo i zamahnuo. Kada je videla da joj se mač približava, Elizabet Klement se otkotrljala u stranu. Ovaj put ju je oštrica pogodila u rame i zabola se duboko u ključnu kost. Krv je šiknula iz rane i poprskala dželata, njegovog šegrta i zapanjenog franjvca.

Elizabet Klement je puzala ivicom giljotine na sve četiri. Ljudi su s nevericom gledali ovaj prizor, čuo se i jecaj. Neki su bacali kamenje na dželata. Narod baš ne voli da taj čovek fušeri s mačem.

Johanes Kuisl je hteo da to brzo okonča. Stao je pored drhtave žene i zamahnuo po treći put. Ovog puta je pogodio mesto između trećeg i četvrtog vratnog pršljena. Drhtanje je odmah prestalo. Ali glava nije htela da ode. I dalje je visila na žilama i mišićima, i tek sledeći zamak ju je konačno odvojio od trupa.

Otkotrljala se niz drveni podijum i zaustavila baš ispred Jakoba. Dželatovom sinu se smrklo pred očima, okrenula su mu se creva. Pao je na kolena i ispovraćao blago pivo i zobenu kašu od jutro9s, povraćao je dok se nije pojavila zelena žuč. Kao kroz maglu čuo je viku, ljutnju gradskih odbornika i očevo stenjanje.

Spavaj, dete, spavaj...

Pre nego što ga je nesvestica umilostivila, Jakob Kuisl je doneo važnu odluku. Nikad neće krenuti stopama svoga oca, nikad u životu neće biti dželat.

Zatim se naglavačke srušio u lokvu krvi.

str. 15-21

Oliver Peč Dželatova kći

Prevela s nemačkog

Gordana Veljanović

Laguna, 2012

Zanimljivosti o pogubljenju veštica

Prvo veliko spaljivanje u Španiji

Prvo veliko spaljivanje veštica desilo se 1482. godine u Sevilji.

Rehabilitacija veštica u Nemačkoj

Stručnjak za suđenje vešticamau Nemačkoj Hegmut Hegler na osnovu dugogodišnjih istraživanja po arhivima tvrdi da je 60.000 ljudi optuženo za veštičarenje u Nemačkoj i to u periodu od 1500. do 1782. godine. On je autor sedamnaest knjigana tu temu. Kao razlog za optužbe, presude i egzekucije navodi: igre s đavolom, zaraze, loše vreme, upropašćene useve zbog vremenskih neprilika, pa čak i lošu proizvodnju piva.Tako on iznosi prikupljene arhivshe podatake:u Kelnu je 1627. godine zadavljena i spaljena Katarina Henot jer je „izazvala najezdu gusenica“. U gradu Oberhenu je 1630. godine mučena i pogubljena osmogodišnja devojčica Kristina Tajper, optužena da je veštica. Godine 1631. u gradu Rajnbalu spaljenoje 130 veštice...

Ovaj stručnjak za veštice iz Nemačke trži da se nevino pogubljeni rehabilituju, ali ne nailazi na veliku podršku gradskih vlasi u kojima se se ta pogubljenja dešavala, mada je u gradu Oberhenu podignut spomenik svim optuženim i, osuđenim i pogubljenim zbog veštičarenja.

Najveće iznenađenje za Hegmuta Heglera je otkriće da nije samo Katolička crkva imala ključnu ulogu u spaljivanju veštica, već je po arhivima koje je proučavao pronašo da je i Protestantska crkva u tome imala značajno učešće.

 Veštice iz Selema

Najpoznatiji lov na veštice u SADdesio se 1692, godine u selu Selem, u državi Masačutes. Artur Miler je napisao komad inspirisan tim događajem, a i drugim umetnicima, događaj iz Selemabioje inspiracija.Rezultat verovanja da postoji đavo i da su neki ljudi pod njegovim uticajem, da izazivaju bolest i smrt dovela je do suđenjaosude na smrt i izvršenja presude nad trinaest žena i petmuškaraca.Ostali, njih oko 150 koji su bili u zatvorui čekali suđenje ili izvršenje kazne oslobođeni su zahvaljujući guverneru Vilamu Pipsu koji je raspustio sud kojidonosio odluke bez materijalnih dokaza, samo na osnovu spekulacija i praznoverja. Agonija je trajala od juna do oktobra i tako je okončana ova epizoda u američkoj istoriji.

Američki sociolozi često ovaj slučaj iz 1692. godine,slučaj „lova na veštice“ porede sa događajima iz pedesetih godina XX veka, Makartijevog „lova na čoveka“.

U Selemu postoji Muzej veštica i vrlo je posećen, a kao suvenir mogu se kupiti predmeti sa motivimavezanim za veštičarenje i veštice.

Kako su pogubljivane veštice u Srbiji i Crnoj Gori

Što se tiče Srbije, malo je dokumenata koji su sačuvani., ali poznato je da je izvesna Pauna (žena Pavla Stanojevića) iz sela Žabari u Pomoravlju po Karađorđevoj zapovesti „vezana za ražanj i pečena među dve vatre“kako u svojim zapisima navodi Tihomir R. Đorđević. Isti autor navodi da je rudnički vojvoda Antonije Pljakić u selu Karanovac „ispekao neku babu za koju je čuo da je veštica“. Zabeležen je i slučaj iz 1846, godine kada su se seljani požalili turskom buljubaši da im jedna „baba mori decu“. Buljubaša je batinao babu, ali i njene drugarice koje je ona potkazala kao saučesnice u veštičarenju. Buljubaša ih je sve izlečio batinjanjem odtih nadnaravnih sposobnosti da „more decu“,a zbog efikasnosti je dobio izvesnu novčanu nagradu.

Sačuvan je i zapis iz 1824. godine u kome knez Sredoje iz Soltuše obaveštava kneza Miloša da je jedan čovek ubio jednu babu zato „što je veštica.“Inače, u Srbijise dešavalo da žena koja je prokažena kao veštica budu ubijena nožem, kuburom, kao jedna, „neka maćeha Petra Joksića“. Kako su stizala mnogobrojna obaveštenja o tome da su neke žene veštice, pa su one zbog tih optužbi prebijane i ubijane, knez Milošzapovedi da zbog toga što ih neko optuži da su veštice, Srbi ne smeju da biju i ubijaju žene.Tako j lično uzeo u zaštitu baba Hristu iz Botunje kraj Kragujevca, kada su je seljani optužili da je veštica i namerili da je ubiju 1822. godine.On im je zapovedio i poručio da „niko ne sme da je dirne, a kamo li vešticom naziva, jer ona to nije“.

U hronikama o vešticama u Crnoj gori zabeležen je i sačuvan zapis o kamenovanju žene u selu Mokrinju u Boki Kotorskoj zato što se verovalo da je veštica . Hronika navodi da je u kamenovanju učestvovaio i crnogorski mitropolit Petar koji ju je lišio pričešća 1796. godine.Zabeležen je i slučaj, takođe u Crnoj Gori, u selu Krnjcima. Kada se posumnjalo da je jedna žena veštica, vezali su je, odveli na jezero i bacili u vodu. „Pošto nije potonula, to je siguran znak da je veštica.“ bio je zaključak.