Oskar Davičo
Biografija
 |
Oskar Davičo rođen je u Šapcu 18. januara 1909. godine, u poznatoj činovničkoj jevrejskoj porodici. Osnovnu školu je završio u rodnom gradu, iz koga u vreme Prvog svetskog rata, kao četvorogodišnjak beži peške, u majčinom naručju, „na rasklimanom fijakeru“ sa porodicom, prema Negotinu, Rumuniji, pamteći đake vojnike spremne da ginu, one kojima ništa im više nije važno, dok „pevaju mangupske pesme/ i psuju psovke/ i u prolazu štipaju moje tetke./“ Taj događaj, to sećanje prepoznaćemo u njegovoj poemi Detinjstvo koja je i napisana jezikom deteta. Odlazi zatim u Beograd i upisuje Prvu mušku gimnaziju. Počeo je da objavljuje i tih godina objavio je svoju prvu pesmu. Zbog priloga u časopisu „Okno“ u kome je postavio pitanje „Na koga liči bog ako je stvorio po svom obličju čoveka?“ a profesoru književnosti se to „filozofiranje“ nije svidelo, O. Davičo isključen je iz škole. No, privatno će brže od svojih vršnjaka završiti sedmi i osmi razred, steći matursko svedočanstvo sa 17 godina.
Maturirao je 1926. godine. Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni od 1926. do 1928. godine. Boravak u Parizu bio je prilika da usavrši francuski jezik, ali i bude u gradu važnih zbivanja koji će uticati i na njegove literarne puteve, izbore i shvatanja. U Parizu je Oskar Davičo radio kao kelner, nosač, spring- partner u bokserskoj školi, kao šuster, zabavljač mladih, ali i vremešnih dama, jer mu je otac dao novac samo za dva meseca kursa francuskog jezika. Tamo je išao na mitinge Komunističke partije Francuske, ali ispite nije prijavljivao.
Vraća se u Beograd i na Filozofskom fakultetu je diplomirao 1930. godine. vrlo mlad, imao je 21 godinu. Još kao gimnazijalac sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem izdavao je list „Okno“ Prvi objavljen tekst Oskara Daviča je „Ka mansardi“, a u prvoj samostalnoj knjizi poetskoj prozu Anatomija (1930) objavljenoj u šezdeset primeraka 1930. godine ne samo potvrdio svoj nadrealistički izbor, već i nagovestio svoje kasnije literarne mogućnosti, pa i onu po kojoj je „Davičo sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalni poeziju“ U vreme početaka kao najmlađi nadrealista koji je starije nadmašio plodnošću i raznovrsnošću Oskar Davičo je napisao i: Tragove (1928), Četiri strane sveta i tako dalje (1930).
Vrlo kratko je radio, u toku 1931. godine kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu, zatim je postavljen za suplenta gimnazije u Šibeniku gde je predavao francuski jezik, a ubrzo će otići u Bihać i u državnoj gimnaziji će predavati francuski jezik. Te 1932. godine je jedan od izdavača,( sa starim drugarima Kostićem i Jovanovićem) revije „Nadrealizam danas i ovde“, u kome piše zajedno sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem esej“Položaj nadrealizma u društvenom procesu“ koji je objavljen kao brošura. Kao član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) u Bihaću je 1932. godine uhapšen jer je bio partijski sekretar sreskog komiteta KPJ. Sud za zaštitu države ga je osudio na pet godina zatvora koje će odležatii u KPD Sremska Mitrovica, Lepoglavi. Tamo mu je neki batinaš cepao „list po list“ njegovih neobjavljenih pesama, a na robiji je napisao i roman Detinjstvo koji nije bio završen i koji se izgubio kada su ga prebacivali iz zatvora u zatvor. Po izlasku iz zatvora 1937. godine Oskar Davičo živi u Beogradu i urednik je u časopisu „Naša stvarnost“. Ponovo je uhapšen 1938. godine i pušten „omaškom“. Sklanja se iz Beograda, odlazi na Kopaonik kod oca jednog svog prijatelja i tu na koti 1440, za dva dana napisao je ciklus pesama Hana, Srbija i neke pesme iz kasnije zbirke Višnja za zidom. Po nalogu partije, KPJ, prebacuje se u Zagreb, susreće se sa Krležom ponovo, pokazuje mu Hanu i po njegovom nagovoru počeo je da piše roman o robijaškom životu i završio ga u martu 1941. godine, odneo u štampariju početkom aprila, ali „kraljevina propade“, „s njom i moj roman“ kako je napisao.
Opisujući svoju mladost u eseju „Poezija i otpori“ (1969) napisaće da su njegovi vršnjaci, a i on, rano, već 1930. godine „udarili čelom iznutra o zid“ Glavinjače, pa konstatuje „I kao ti udarci o zid tamnice, takvi su bili i stihovi koje smo počinjali da pišemo“, a u pesmi „Prošlost“ stihovima opisuje svoje robijanje, mladost:
S danima nije bilo lako/
Bilo je crnih suza mnogo i bilo je srcu naopako/
I što si hteo nisi mnogo/
Ej, kako biti i ne biti za sve što si započeo/
Tvoj brat mora tugu piti/
A što si morao, nisi hteo./
Od 1938. godine do početka rata živi u Beogradu, pa u Zagrebu. U časopisu „Naša stvarnost“ je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo, Srbija i zbirku Pesme koja je zabranjena „zbog teške povrede javnog morala“ i Oskar Davičo je uhapšen. Godinu dana kasnije, 1939. godine, Oskar Davičo počinje da sarađuje u listu „Život i rad“ i zajedno sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. Isključen je iz KPJ , po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom „Pečatu“, u kome je objavio ciklusa pesama Hana, a i prevod Uzorane ledine Mihaila Šolohova, pod pseudonimom S. Kovačić. Pored ovog pseudonima Davičo je objavljivao i pod pseudonimima: O. Davidović, S. Nikolić, Vlada Barbulović. Početkom rata boravi u u Splitu, bavi se ilegalnim radom, i zbog toga je uhapšen i interniran u logor u Italiji..
Pobegao je iz logora, iz Italije 1943. godine, došao u Dalmaciju i postao borac Prve proleterske divizije sa kojom prolazi kroz Bosnu, Crnu Goru, preko planina Durmitora , Tare…Kraće vreme boravio je na ostrvu Visu gde je radio u press birou, a onda je sa svojom jedinicom stigao do Beograda 1944. godine i učestvovao u oslobođnju grada u kome je živeo i školovao se.
Posle oslobođenja uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, potom prelazi u „Borbu“, „Glas“ i dr. Sarađivao je u mnogim časopisima; „Vidicima,, „Našoj književnosti“,“ „Nova misao“ „Novom životu“, „Poljima“, „Forumu“, „Bagdala“, bio osnivač i urednik časopisa „Delo“.
Izveštavao je sa Ninberškog procesa (koji je trajao od 20. novembra 1945. do 1. oktobra 1946. godine). Posle boravka u Grčkoj, 1947. godine, gde je bio aktivan borac u partizanima generala Markosa Oskar Davičo će napisati knjigu putopisa Među Markosovim partizanima (1948). Knjiga će biti povučena iz prodaje, a Davičo će po njoj napisati filmski scenario Majka Katina. Reditelj Nikola Popović će po Davičovom scenariju snimiti film koji će završiti u „bunkeru“.
U jeku kolonijalnih oslobođenja Oskar Davičo će putovati po Africi i kao posledica tih putovanja nastaće njegova druga putopisna knjiga Crno na belo (1962).
Sasvim sigurno se može tvrditi da je Oskar Davičo u posleratnom periodu bio jedna od najaktivnijih i najdinamičnijih ličnosti, i kao novinar, kasnije kao slobodan umetnik. Učestvovao je u svim literarnim bitkama, polemikama, nikada ne izbegavajući najveće okršaje, srdit i spreman da udara i levo i desno, najčešće na svoju ruku. Bio je ubeđeni antikolektivista, duhovno, religijski i filozofski, bez obzira što je bezrezervno prihvatao komunizam kao socijalnu, ekonomsku i političku organizaciju. Jedno vreme vođa i uzor mladih, sinonim za sve što je moderno i avangardno ( Milovan Danojlić i Mirko Kovač su napisali svoja sećanja na prijateljstvo i sukobe s njim, a Predrag Palavestra ga je opisao kao „neobuzdanog, senzualnog i bučnog pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“), a zatim, kasnije, omražen, osporavan, sukobljen i zavađen čak i sa onima koji su se nekada u njega zaklinjali, morao je da napusti sredinu u kojoj je živeo. Tako je osamdesetih napustio Beograd i sa porodicom se preselio u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis „Dalje“. I dalje se bavi aktivno politikom, postaje i član Saveta Federacije, ali piše i prvi deo svoje romansirane autobiografske knjige Po zanimanju samoubica (1988), dok je drugi deo Po zanimanju izdajnik nestao u ratnom Sarajevu devedesetih godina XX veka. U Beograd se vraća 1983. godine.
Oskar Davičo je pored scenarija Majka Katina (1947), autor i scenarija: Do pobede (1948), Dečak Mita (1950), Poslednji dan (1951). Oskar Davičo je autor eseja i književno- kritičkih tekstova: Položaj nadrealizma u društvenom procesu (1932), Poezija i otpori (1952), Notes (1969) Pristojnosti (1969), Novine nevino (1969), Poezija, otpori i neotpori (1969), Rituali umiranja jezika (1971), Pod-tekst (1979), Pod-sećanja (1981), kratke proze Nežne priče (1984) knjiga polemika Procesi (1983), Polemika i dalje (1986), drama: Ljubav u četiri usne (1956), Mesije Mesijah oh (1986).
Dela Oskara Daviča prevođena su na : francuski, albanski, arapski, engleski, češki, poljski, mađarski, nemački, holandski, ruski italijanski, slovački jezik, a i na esperanto.
On je pored Manovih Budenbrokovih koje je sa Ognjenom Pricom preveo sa nemačkog, 1939. godine preveo i Uzoranu ledinu Mihaila Šolohova, 1940. godine, zatim Groznicu Bele Ahmaduline, 1968. godine, kao i Izabrane pesme Jevgenija Jevtušenka 1973. godine sa grupom autora.
Oskar Davičo je dobio za svoj književni rad mnogobrojne nagrade, počev od 1947. godine kada je za pesmu „Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića“ dobio nagradu Minisstarstva prosvete Narodne republike Srbije. pa nagrade Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ za putopisnu knjigu Među Marosovim partizanima i nagradu Vlade FNRJ za poemu Zrenjanin 1948.godine. Dve godine kasnije za roman Pesma (1952) usledila je nagrada Saveza književnika, pa prva od tri NIN- ove nagrada koliko ih je dobio za romane: Beton i svici (1956), Gladi (1963), Tajne (1964), preko Sedmojulske nagrade za životno delo i NAGRADE AVNOJ – a za ubedljivo i orginalno delo 1970. godine, nagrade „Branko Miljković“, Disovu nagradu za doprinos pesništvu 1972. godine za Pročitani jezik, 1976. godine nagradu „Ivan Goran Kovačić“ za knjigu eseja Rituali umiranja jezika, kao i nagrade „Aleksa Šantić“ za zbirku Telo telu, Njegoševu nagradu za zbirku poezije Reči na deli 1978.godine,. Odlikovan je i Ordenom junaka socijalističkog rada 1979. godine, a povodom šezdesetogodišnjice života Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem. Bio je i nosilac partizanske spomenice 1941. godine.
U poslednjim godinama života objavljuje nekoliko zbirki poezije.
Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine.
Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju.
O delu
Tragovi (1928), Četiri strane sveta i tako dalje ( 1930), Anatomija (1930), Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir) (1938), Zrenjanin (1949),Višnja za zidom (1950), Hana (1951), Čovekov čovek (1953), Nastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Snimci (1963), Trg Em (1968), Pročitani jezik (1972), Strip stop (sa Predragom Neškovićem) (1973), Telo telu (1975), Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja (1976), Reči na delu (1977), Misterija dana (1979), Trema smrti (1982), Gladni stoliv (1983), Đačka sveska sećanja (1985), Mali oglasi smrti (1986), Dvojezična noć (1987), Mitološki zverinjak smrti (1987) Svetlaci neslični sebi (1987), Pesmice: a diftong se obesio (1988), Ridaji nad sudbinom u magli (1988) su zbirke pesama koje je objavi Oskar Davičo. Kao celokupno njegovo stvaralaštvo, i pesništvo Oskara Daviča obeleženo je fazama, menjanjem a pre svega istraživanjem pesničkog jezika. U ranoj fazi to eksperimentisanje je slično ostalim nadrealistima i odlikuje ga pre svega automatsko pisanje. No već i tada, primećuju književni kritičari u njegovoj poeziji vidi se ono što će ga razlikovati „ spajanje nespojivog, verbalni humor, igre rečima, erotika“. Isto tako, oni primećuju da je „najpotpuniji“ izraz dosegao u svojoj „socijalnoj fazi“ kada je nadrealističko iskustvo stavio u službu revolucionarne angažovanosti. Ta poezija je bila drugačija, osobena i odudarala je od zvaničnih kanona i orijentacije. U tom smislu najznačajnija je zbirka Pesme koja je sastavljena iz pet ciklusa: Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir.
Ljubav i revolucija su bezuslovna opredeljenja ovog „dogmatika slobode“ kako je sam sebe definisao. U njegovoj ljubavnoj poeziji nema sentimenta, nikakvih metafizičkih implikacija, on je pesnik čulnog, erotskog, fasciniran ženom, rađanjem i pred tim padaju svi moralni i socijalni obziri. Ciklus Nemiri posvećen je borbama i robijanju predratnih komunista, na taj ciklus se nastavlja Višnja za zidom koja je sva u znaku revolucije, socijalnog bunta, rodoljublja i seže dublje u istoriju, do Svetozara Markovića koji je njen prvi junak. Prva i poslednja pesma imaju naslov Srbija.
Posthumno je objavljena zbirka Prva ruka (1999), a Hanu i druge pesme (2001) Posthumno je objavljena zbirka koju je priredila Milica Nikoliću „Prosveti“ Prva ruka (1999) a Hanu i druge pesme (2001) priredio je Tihomir Brajović, Detinjstvo i druge pesme (2006) priredio je Borislav Radović (2006) i povodom stogodišnjice rođenja zbirka Krov oluje (2008) koju je priredila je Milica Nikolić.
Oskar Davičo se opsegom i rezultatima svojih romana svrstao se u najznačajnije posleratne pisce. Samo njegovi prvi roman Pesma (1952) i poslednji Gospodar zaborava (1980) su zasebni, stoje sami za sebe, izvan ciklusa dok su svi ostali svrstavaju u cikluse. U svim romanima je data romansirana istorija komunističkog pokreta u razdoblju između dva rata, za vreme Drugog svetskog rata i posle. Četiri romana iz pantologije Robije ( Ćutnje (1963), Glad (1963), Tajne (1964), Bekstva (1966), obuhvataju period od 1934 do 1941. godine i prate sudbinu glavnog junaka, Slobodana Radenika i njegovih drugova. U romanu Pesmi (1952) Davičo piše o ilegalnoj borbi u okupiranom Beogradu, spasavanju druga iz tamnice i odlasku u partizane. Beton i svici (1955), Radni naslov beskraja (1958), Generalbas (1962) uvode čitaoca u atmosferu posleratne izgradnje, ali u drugom romanu zahvaćena su i ratna zbivanja. Zavičaji (1971), poslednji roman iz ciklusa Robije, je nešto drugačiji viđenje i bavi se vremenom posle Rezolucije Inforbiroa, Golim otokom i životom osuđenika na tom ostrvu, buđenjem nacionalizma, odstupanjem komunista od klasne borbe, napuštanjem zajedničkog puta, traženje i vraćanje u zavičaj… U Gospodaru zaborava (1980) i Davičo kroz humorno- ironičnu sliku beogradskih Jevreja, i tragediju njihovog stradanja pod fašističkom okupacijom i sam se odužio zavičaju, poreklu, pripadnosti jevrejskoj zajednici.
Aleksandar Petrov u svojoj studiji „Poezija danas“ navodi da je Davičo u osmoj pesmi Hane „Masakri, masakri„ predosetio, naslutio još 1939. ono što će se desiti u logoru Aušvic, i drugim logorima pesnikovim sunarodnicima, Jevrejima potkrepljujući tu tezu stihovima: /Logori bez kraja/ Udrci bez duše/ O provale, o provale/ Bodu nas u grlo/ iz zasede ruše/ i pale nas tihe i male./
Roman Gospodar zaborava se razlikuje od ostalih koji prikazuju svet koji se rađa, novog čoveka koji se rađa posle revolucije, stvaranje društva koje je negacija građanskog života, ostvarenje „nigdenikogovića“, junaka, svesnih boraca sa novo, donkihotovsko društvo i ima prizvuk nostalgije za minulim vremenima iz ranih godina detinjstva i mladosti, suočavanja sa uvidom da revolucija nije ispunila očekivanja i nade, da je čovek „kosmički ispljuvak“, a ne tvorevina nekog višeg bića. U tekstu o O. Daviču, „Odustajem od razumevanja ubistva“ M. D. navodi šalu koju je izrekao Branko Miljković: „Oskar Davičo je živi dokaz da Bog postoji. Mora da ga je negde video, kada ga onoliko mrzi“!
Junaci romana Pesma Mića Ranović i Andrija Veković, fanatičnie pristalice revolucije, poput mnogih junaka njegovih romana iako različiti; jedan asketa koji revoluciju doživljava kao veru, a drugi pesnik, hedonista, ljubavnik, razlikuju se, prolaze različita iskustva i približavaju se kroz ta iskustva jedan drugom.
U osnovi njegovog dela nalazi se nov čovek, čovek plod revolucije, čovek nada i uverenje da će trijumfovati ljudske, stvaralačke mogućnosti, ali i težnja da eksperimentalnim postupkom „ drugačijeg“ pisanja koje pisac naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“ i u shvatanju romana promeni nešto, bude svoj, mimo zadatog obrasca. Tako u Radnom naslovu beskraja (1958), nastoji da da svoj doprinos modernom romanu, polazeći samo od jednog trenutka u slikanju događaja koji se stvarno odigrao ili se mogao odigrati stvarajući kod čitalaca nedoumicu, poput one kada na terevenki bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi.
Sabrana dela Oskara Daviča objavili su 1969. godine „Prosveta i „Svjetlost“ u dvadeset knjiga, a 1979. godine „Nolit“ je objavio romane iz ciklusa Robija jedinog trostrukog dobitnika NIN- ove nagrade za roman. U biblioteci „Srpska književnost u sto knjiga“ kao 84. knjiga je objavljena knjiga pesništva Oskara Daviča (pogovor R. Konstandinović). Devedesetih godina nije se moglo naslutiti izopštenje ovog pesnika koje je usledilo posle pesnikove smrti i godinama se čekalo na sučeljavanje njegovih ranih i poznih pesama, koje je Oskar Davičo pisao do poslednjeg dana, kao da je potpuno izbrisan iz književnosti kojoj je pripadao. Posle posthumne zbirke Prve ruke (1999) i Krova oluje (2008) izbora koji je priredila najbolji poznavalac njegovog dela Milica Nikolić ( uz izbore Tihomira Brajovića i Borislava Radovića) održan je 2013. godine i skup u Šapcu sa temom „Pesnička poetika Oskara Daviča“ i zbornik tih radova objavio je Institut za književnost i umetnost kao brošuru.
O smrti, dželatu i higjeni
/ Volim slobodu, njen dah zvezdasti./ Bez nje života nema za me./ su stihovi iz pesme „ Na saslušanju“ Oskara Daviča. Sloboda i smrt su čest motiv u njegovoj ranoj poeziji, prozi. Tako u poemi Trema smrti (1982) pesnik se vraća događajima iz Drugog svetskog rata i pogibiji brata, u poemi imenovanog kao Mirko D., skojevaca, obućara koga su četnici zaklali na Jelovoj gori. U pesmi se pesnik pita: / Kako da se uvučem/ pod kožu njegovog umiranja, kako da razumem neshvatljivi nož…/a zatim pomišlja da li se u tom zadnjem trenu života umirući vratio arhetipskim slikama ili je dok mu krvnik zariva sa „bočne strane dušnika“ u vrat ili je samo /Stigao da pomisli „ To je pokret ruke!“/ Poema je rekonstrukcija pogubljenja, stanja svesti brata u konkretnom događaju. Pesnik pokušava vrlo rano da spozna smrt, i ta tema će biti nerazdvojna sa svim ostalim motivima njegovog književnog stvaralaštva. Da li je moguće biti svestan sopstvene smrti, je jedno od pitanja koje će postaviti i u kasnim stihovima: / Na rame obešenog koji visi niz/ Čvornovatu granu cera, sleće mlada lasta/ Dok se još ljuljam na povetarcu, u mislima zakasnelim za činom, ja/ Mrtav i izlišan gledam svoje njihanje/ Ali voleo bih i mrtav skoro/ Da znam da li će pre/ Ili posle mog vešanja, prokrvariti ono crveno/ Perje obmotano oko donje strane cvrkutanja/. Oskar Davičo, uvek „ uporno i dirljivo svoj“, strastveni zagovornik revolucije, socijalne pravde za nigdenikogoviće, individualista i otpadnik, polemičar, prznica „dobre duše“, romanopisac, pobunjenik unutar pobune, pesnik koji je voleo iznad svega slobodu, onaj koji u Hani ispisuje stihove: / Toliko sam video zala/ pušaka i vešala/ I glave kako padaju s panja/ odustaće od razumevanja ubistva čoveka koje čini drugi čovek napisavši jednu od svojih antologijskih, a istovremeno i najiročijniju pesamu, pesmu o dželatu pod naslovom Higjena.
HIGJENA
Pri ruci nije bilo čistog alkohola, pa se dželat
poslužio kolonjskom vodom. Prvo je dezinfikovao
potiljak osuđenika na smrt, onda svoje snažne ruke,
najzad oštricu velike mesarske satare. Mirne
duše, dobri je
dželat, jednim udarom presekao osuđeni vrat i
odvojio glavu
od tela. U ime svoje društveno korisne profesije, bio je
ubeđen da infekcije nikome ne koriste i da ih se valja
čuvati. I posmrtno. Opasne su za sve: za
izvršno oruđe Pravde,
za obezglavljenog zločinca i za krvnika koji
štiti državu
svojim rukama, vrlo retko poprskanim s nešto krvi.
Oskar Davičo Krov oluje - izabrane pesme
Priredila Milica Nikolić
KOV, Vršac, 2008. godine