Oskar Vajld

Biografija

„Pripadam plemenitoj irskoj porodici. Moj otac ser Vilijems je bio lekar, antikvar i književnik. I moja majka je pisala stihove. Moje detinjstvo je bilo ružičasta poema potpune sreće. U mladosti me je veoma privlačila nauka. Posvetio bih joj se da u osamnaestoj godina na Oksfordskom univerzitetu ne dobih sve nagrade za poeziju“. Tako je pri kraju svog  života pisao Oskar Vajld irski književnik, rođen u Dablinu 16.10.1854.godine, kao Fingal O Flaetri, da bi na kraju svoje tekstove u francuskim novinama potpisivao kao Sebastjan Malmut. 
U Dablinu je pohađao “Triniti koledž” od 1871 do 1874  godine , a sledeće godine  dobivši stipendiju odlazi u Oksford, na “Magdalena koledž”. Tokom te 1875 /1876 godine objavljuje poeziju u nekoliko literarnih magazina. Zbog svoje ekscentričnosti ima problem sa profesorima.Kada mu je otac umro 1876. godine, ponovo se vraća u Irsku, ali  nastavlja da objavljuje poeziju i 1878. dobija Nagradu za englesku književnost. Napušta Oksford seli se u London i vrlo brzo stiče popularnost  među književnicima.Svojim talentom  ali i šarmom,, ekscentričnošću u ponašanju,oblačenju. duhovitošću i kršenjem svih društvenih pravila viktorijanske Engleske.Svojim ponašanjem , a pre svega dramskim delima, pričama  otvara vrata svih aristokratskih salona, postaje  omiljen. Njegove drame su se izvodile u svim londonskim pozorištima, slava koju je priželjkivao širila se, tako da je pozvan  u Ameriku, da bi držao predavanja kao književnik i esteta.
Pri povratku  iz Amerike, provodi nekoliko meseci  u Parizu. Vraća u London. gde ga je čekala verenica  Konstans Lojd sa kojom se ženi 1844. godine.U sledeće dve godine rađaju im se sinovi Siril i Vivijan. Iako je verovao da je ženidba rešenje za njegove homoseksualne sklonosti i straha od veneričnih bolesti, to se nije dogodilo. Ubrzo posle rođenja sinova sve više se udaljava od supruge. Svoj brak opisaće u pesmi “Sfinga”.Mrzeo je ružnoću i prezirao patnju, tvrdeći da u sa svojih 40 godina nije proveo nijedan nesrećan dan. 
U Londonu njegove dve tragedije u stihu tih godina ( “Vera ili Nihilisti” i  “Vojvotkinja od Padove “ ) doživljavaju ovacije, publika traži da se pisac pojavi na sceni. Oskar Vajld se pojavljuje, sav u svili, sa cigaretom , što se tada smatralo nepristojnim. Objavljuje tih godina  čuvene  priče : “Srećni princ”, “Sebični džin”…Vrhunac svoje literarne slave Oskar Vajld doseže romanom “Slika Dorjana Greja”(1891), ali istovremeno to je i početak njegove lične tragedije. Upoznaje lepog, bezbrižnog ,bezobzirnog , površnog  dvostruko mlađeg lorda Alfreda Daglasa Bouzija koji je gajio literarne ambicije i koji se divi romanu “Slika Dorjana Greja”. Postali su nerazdvojni, odaju se raskalašnom životu o kome London priča .Braneći porodično ime, čast aristokratske porodice, optužujući Oskara Vajlda , mladićev otac, markiz od Kvinsberija je jedne večeri posetio Vajlda u njegovoj kući, izvređao ga, a zatim  ostavio u nekom mondenskom klubu , kako je to tada bio običaj,  kartu na kojoj su napisane strašne uvrede na račun slavnog pesnika.Ta karta je obavezivala na javni odgovor. Iako su ga prijatelji, Frenk Haris i Bernard Šo upozoravali da bi tužba markiza od Kvinzberija za klevetu značila isto  što i samoubistvo zato što će “Sve britanske predrasude biće protiv vas, a na strani oca, koji je pokušao da zaštiti svog mladog sina…London ne voli one koji ne pobeđuju”…  Nije ih poslušao  i verujući advokatima , podstican od samog Alfreda  Daglasa , koji je bio u svađi sa svojim autoritativnim ocem ,( želeo da se osamostali  pošalje oca  na “sedmogodišnju robiju”) Oskar Vajld je  tužio markiza. To suđenje je bilo nezapamćen javni skandal. Frenk Haris, prijatelj i najbolji biograf Oskara Vajlda  piše da je suđenje Kvinsberiju počelo 3. aprila 1895. godine , pred prepunom dvoranom zainteresovanih , i niko, ni za veliku svotu novca, nije hteo da ustupi ulaznicu . 
U biografiji Oskara Vajlda koju je napisao svedok događaja , angloamerički pisac  F. Haris tvrdi da to nije bio samo obračun  konzervativnog oca i ekscentričnog pisca već“ u isti mah i prilika za obračun konzervativne, stvarne aristokratije,privilegovane naslednim titulama,imanjima, novcem, sa liberalnom, takozvanom duhovnom aristokratijom, koja se svojim sredstvima i prednostima – obrazovanjem,talentom i znanjem – borila za uticaj u društvu...  Posredstvom Vajldovog poraza želeli su da se obračunaju sa njegovim pristalicama i uticajem koji je vršio na mlade, u umetničkom svetu i na univerzitetima”. 

Naravno, markiz nije osuđen, on je branio svog mladog, zabludelog sina. Doveo je svedoke koji su posvedočili u njegovu korist pokušavajući da dokaže da O. Vajld  neguje “bludne” odnose ne samo sa njegovim znatno mlađim sinom, već sa još nekim mladićima.Kao dokaz koristio je  ljubavno pismo koje je Vajld uputio mladom Daglasu, ali kao argument  protiv Vajlda  bezobzirno ih tumačeći koristio je  Vajldove pozorišne komade, naročito roman “Slika Dorjana Greja”.  Smatrao ih je nemoralnim, morbidnim, sa puno “homoseksualnih aluzija” . Bez  obzira što je tvrdio da je zloupotrebljeno pismo pesma u prozi, da je roman “Slika Dorjana Greja” duboko moralano literalno delo, Oskar Vajld  ne samo da nije tužbom postigao ništa, ona je bila njegov krah, svojevrsno samoubistvo.Ono, na koje su ga upozoravali prijatelji koji su ga odgovarali od tužbe, a zatim pokušali da spasu nagovarajući ga , čak organizujući njegov odlazak iz Engleske.Nije prihvatio. 
Oslobađajuća presuda za markiza Kvinsberija  biće  razlog da pisac bude izložen progonu javnog tužilaštva njenog kraljevskog visočanstva kraljice Viktorije. Ispostavilo se da  je markiz na sudu pred porotom dokazao tačnost svojih tvrdnji, a to znači da  se pisac O. Vajld ogrešio o krivično pravne propise , i da će ga goniti po službenoj dužnosti, zbog upuštanja u “familijarnosti i nepristojnosti  među ljudima istog pola”
U poznatom zatvoru Old Bejli održan je prvi proces krajem aprila, drugo dopunsko suđenje mesec dana kasnije , 21.5.1895. godine. Osuđen je na dve godine zatvora i prinudnog rada.
Između ta dva suđenja pušten je kraće na slobodu da se brani, ali posle dopunskog suđenja upućen je na izdržavanje kazne prvo u Vandsvort, a zatim u Reding. Oduzeto mu je starateljstvo nad sinovima , Konstans Lojd, posle razvoda  napustila je London sa decom. Miljenik Londona, čovek koji je svugde  i uvek proklamovao princip lepote, užitka, izgubio je sva lična i građanska  prava , bankrotirai i postao samo broj 3.3. 
Posle izlaska  sa dvogodišnje robije , istog dana “ prezren beše i odbačen od ljudi, bolnik i vičan bolestima kao jedan od koga svak zaklanja lice” , Oskar Vajld napušta Englesku, odlazi u Pariz tri godine živi u bedi, po zapuštenim krčmama sa odvratnim tapetima, usamljen, piše za novine pod imenom Sebastjan Malmut. Kada je umro( 30.XI 1900.) od meningitisa, u pogrenoj povorci bili su samo njegovi  ubogi poznanici iz pariskih bistro . 

O delu

Oskar Vajld je autor drama: “Vera ili Nihilisti”, (1880), “Vojvodkinja od Padove” , “Lepeza gospođe Vindermer”,( 1893) ,”Saloma” (1894), “Žena bez značaja” (1894) , “Idealni muž” (1899)  “ Važno je zvati se Ernest” (1899), romana  “Slika Dorjana Greja” (1891), poema u prozi: “Umetnik” , “Sledbenik” , “Gospodar “ , “Učitelj mudrosti”  (1894), priča :”Srećni princ” , “Slavuj i ruža” , Sebični džin”, “Neobična raketa”  (1888), “Odani prijatelj” ,”Zločin lorda Artura Sevila”  , “Duh iz Kentervila”  , “Mladi kralj”, “Ribar i njegova duša” “Infantin rođendan”  “Zvezdani dečak” (1891) eseja “Čovekova duša u socijalizmu” (1891) . Zanimljivo, njegova drama  “Salome “ je 1896. godine  prikazana u Parizu, a London ju je bojkotovao. Vajldove priče prevedene su na sve jezike sveta. Greh je centralna tema dela Oskara Vajlda.
Esteta , zagovornik “larpurlatizma”, u romanu “Slika Dorjana Greja” otvoreno, , smelo ustao je protiv licemerja  i amorala. Istovremeno, ovaj roman se  čita i  kao kriminalna priča , što on jeste po načinu na koji  je nastao , a  i po  nameri. Zanimljivo, Dorjan Grej , dendi i zločinac nastao je kada i  Šerlok Holms, iste večeri, kada je za vreme jedne zajedničke večere  američki izdavač predložio Oskaru Vajldu i Konanu Dojlu da napišu romane koje će on objaviti.
”Slika Dorjana Greja ”  smatra  se klasikom gotičke horor fikcije. 
Književno delo Oskara Vajlda nadraslo je osude , prećutkivanje , tumačenja  koje ga je pratilo po povratku sa dvogodišnjeg prinudnog rada , strogog  zatvora u kome mu je dugo bilo zabranjeno da piše.
Zahvaljujući prijateljima iz Francuske, koji su apelovali da se nepravedna  presuda  ukine, izvodili njegove drame u pozorištu , ali i nekolicini prijatelja  u Londonu koji ga je prećutkivao, kasnije mu je to omogućeno.

O sudbini rukopisa Oskara Vajlda            


Roman “Slika Dorjana Greja” objavljen ponovo  u Londonu 28 godina posle smrti Oskara Vajlda. Verni prijatelj Robert Ros, uspeo je da sačuva” De Profundis” zapečativši ga u Britanskom muzeju. Jer, mnogi su pokušali da ga se domognu, naročito Alfred Daglas. Iako je Oskar Vajld  zahtevao da se rukopis objavi šezdeset godina posle njegove smrti, po nalogu suda učinjeno je to 1912. godine zbog toga što je Alfred Daglas tužio Artura Rensoma jer je napisao studiju o Oskaru Vajldu u kojoj se on mogao jasno prepoznati, iako nije spomenuto njegovo ime. Tada su na sudu pročitani delovi iz orginala. 
Orginalna verzija “De Profundisa” objavljena je na engleskom jeziku u oktobru 1949.
U međuvremenu su se pojavljivali nepotpuni prevodi , a  jedan deo takvog izdanja na srpski  je prevela  Isidora  Sekulić . Svetislav Stefanović  je prvi preveo”Baladu o tamnici u Ridengu ” u svojoj knjizi “Iz novije engleske lirike” 1923.godine. Posle je i Erih Koš preveo jednu od najčuvenijih balada svetske književnosti. 

BALADA O TAMNICI U READINGU

“Balada o  tamnici u Readingu” smatra se vrhunskim pesničkim delom u engleskoj književnosti u kojoj  je ta književna forma izuzetno prisutna i negovana. U čuvenoj baladi Oskar Vajld iskazuje svoj stav o smrtnoj kazni, ukazuje na njenu besmislenost, na neodgovornost društva prema pojedincu, na surove , nemilosrdne uslove po tamnicama, na licemerje društva koje samo kažnjava i to pozivajući se na religiju, na bespomoćnost  pojedinca  pred zakonima  koji se olako usvajaju i bezobzirno primenjuju. Balada je posvećena C. T. W., vojniku Kraljevske konjičke garde  koji je osuđen na smrt i obešen zato što je svojoj mladoj ženi prerezao vrat.Tom smaknuću  prisustvovao je 7. jula 1896. godine zatvorenik broj 3.3. pesnik Oskar Vajld koga je ta sudbina toliko potresla , da je po izlasku iz tamnice 19.5.1897. napisao izuzetno, poslednje pesničko delo.Iako je još  uvek bio pod društvenim  bojkotom “Balada o tamnici u Readingu” objavljena je 13.februara 1898. Dočekana je sa najvećim pohvalama i prevedena na više jezika.

DE PROFUNDIS

Na plavom zatvorskom papiru, sa kraljevskim žigom utisnutim na vrhu svake stranice, napisao je Oskar Vajld  “De Profundis”,svoje poslednje prozno delo.To nije samo ispovest  i razračunavanje sa lordom Alfredom Daglasom, nego je kao uvek kod velikog pisca  mnogo više, a pre svega, razmišljanje o umetnosti , ljubavi , hrišćanstvu, prijateljstvu, saosećanju, mašti, Isusu kao najvećem pesniku, o “lepoti koja će spasiti svet”, čak i kada je u dronjcima.Istovremeno, u ovom epistolografskom delu često govori o zatvorskom surovom ustrojstvu,poništavanju svakog oblika individualnosti , o slobodi koja zauvek nestaje nekom presudom ,slobodi  koju je nemoguće ponovo doživeti, čak i kada se zatvor napusti. Pisac  priče  “Srećni princ” završava svoje poslednje delo rečenicom “Možda sam predodređen  da te naučim nečemu još divnijem –koji je smisao tuge i njene lepote.“ Integralna verzija “De Profundisa”, objavljena je prvo na nemačkom, a na engleskom jeziku tek 1949.godine.U međuvremenu su se na nekim jezicima pojavljivali delovi  ili falsifikati.Vivjan Holand, sin Oskara Vajlda napisao je uvod za to prvo integralno izdanje na engleskom jeziku.

Iz  “De Profundisa”

……….

…“Svakom suđenju ulog je život, baš kao što su i sve presude presude na smrt, a put da me vrate u pritvor, a treći put da me smeste u zatvor na dve godine. Društvo, kakvim smog a mi ustrojili, neće imati mesta za mene, neće mi ga ponuditi; ali u prirodi, čije blage kiše padaju jednako na pravednike i nepravednike, biće pukotina u stenama u koje se mogu sakriti, i tajnih dolina u čijoj tišini mogu neometano ridati.”                                        St.

…………..                      

                                                    
….“Mnogi ljudi nakon izlaska na slobodu ponesu zatvor sa sobom i kriju ga u srcu kao kakvu tajnu sramotu, a nakon nekog vremena, nalik onim otrovnim životinjama zavuku se u neku rupčagu i umru.  Žalosno je što tako moraju da čine, i nepravedno je , strašno nepravedno, što ih društvo na to primorava.Ono sebi daje za pravo da pojedincu odredi stravičnu  kaznu, ali društvo takođe patio d površnosti, tog najvećeg poroka, te ne shvata šta je učinilo.Čoveka prepušta samom sebi kada kazna istekne, napušta ga takoreći u trenutku kada prema njemu započinje njegova najviša obaveza.” 
                                                                         st.109

Oskar Vajld  ,“De Profundis”, Karpos ,2011

(Prevod sa engleskog Dušan Maljković)