Patrik Ziskind

Biografija

Patrik Ziskind, nemački pisac, scenarista, prevodilac rođen je 26.marta 1949. godine u Ambahu u blizini Štarnbeskovog jezera. Odrastao je u Holzhausenu, selu nedaleko od današnjeg Minsinga. Otac Patrika Ziskinda Vilhelm Suskind bio je ugledni novinar, prevodilac, pisac a majka, Anamaria Suskind je bila profesorica sporta. Nakon završene srednje škole 1968. godine i rada u javnom interesu, Patrik Ziskind je proučavao srednjovekovnu  i modernu istoriju u Minhenu, da bi potom otišao u Pariz gde je na Eks - an Provansi proveo dva semestra  u usavršavanju svoga znanje francuskog jezika. U to vreme držao je kurseve engleskog, španskog, latinskog, grčkog jezika, umetnosti i teologije, ali napisao i svoje prve tekstove.
O svom detinjstvu i odrastanju Patrik Zuiskind je napisao Priču o gospodinu Zomeru.U toj priči o bizarnoj pojava gospodina Zomera koji je uvek u pokretu, šeta i danju i noću, i susretima s njim, za naratora su pozadina da ispriče sećanja na prvu ljubav, prvi bicikl, časove klavira. Priča je nežna, dovitljiva i suptilan spoj komike i čežnje. Namenjena je i starim i mladim čitaocima.
Iako planetarno poznat Patrik Zaskind zazire od javnosti, od pojavljivanja, valjda ubeđen da knjiga, a to se pokzalo kao istina, naročito u slučaju njegovog romana Parfem ima svoj sopstveni put do čitalaca. Patrik Ziskind ne daje intervijue, postoje samo četiri njegove fotografije, postojano drži do svoje privatnosti, odolevajući i primamljivim novcima koji su mu nudili za otkup prava za snimanje filma po tom njegovom romanu.Odbijao je da primi i nagrade koje su mu dodeljivane, poput one francuske za najbolji debitanski roman 1986. godine i još nekoliko koje nisu bile manje značajne. Nije se pojavio ni na svetskoj premijeri svog romana Duhovi u septembru 2006. godine.O njemu uglavnom govore drugi, njegovi profesori, reditelji koji su imali posla s njim, oko ekranizacije njegovih romana. Još jedan od poslova koje je radio su prevodi stripova crtača Žana Žaka Sempea na nemački jezik. Preveo ih je desetak. Prijatelji su, pa nije čudno što je je tako Ž. Ž. Sempre ilustrovao Ziskindovu Priču o gospodinu Zomeru. Patrik Ziskind živi u dva grada, u Minhenu, ali je vrlo vezan i u Francuskoj gde obavezno provodi izvesno vreme u toku godine. Bez obzira na svoj strah od javnosti, kako se tumači njegovo odbijanje da se poput drugih pisaca pojavljuje, fotografiše i daje intervijue Patrik Zaskind je učestvovao u osnivanju Nemačke filmske akademije 2006. godine. U saradnji saHelmutom Dijetlom radio je na scenarijima serija Monaco Franze (1983) i Kir Roial ( 1986) koje su bile vrlo popularne u Nemačkoj.
Živi sa svojom partnerkom Tanjom Graf i njihovim sinom.

Delo

Novela Kontabras (1981) je prvo napisana kao radio drama, ali je ubrzo postala i pozorišni komad, predstava, i upravo po tom komadu je Patrik Ziskind postao poznat u svojoj zemlji. Objavljivanje romana Parfem (1985), četiri godine kasnije će mu doneti planetarnu slavu.
Kontrabas je tragikomična priča o tridesetrogodišnjem kontrabasisti koji ima mnoštvo problema sa svojim instrumentom koji je u njegovom životu sve; ljubavnica, prijatelj i neprijatelj, i prepreka na putu koji je sam sebi zacrtao. To, taj odnos prema instrumentu koji svira vodi ga u fatalizam. Prikazujući kontrabasistu u orkestru, a kontaabas nikada nema solo deonice, u najboljem slučaju, to je duet, Patrik Ziskind prikazuje običnog građanina, analizira društvo, poredeći ga sa orkerstrom i tako, ironijom i komikom opisuje društvo sa svim njegovim odlikama, istovremeno pokazujući nemogućnost pojedinca da razume i snađe se u njemu. Njegov junak, kontrabasista, je oličenje ljudskih čežnji za:slobodom, nezavisnosnošću od stega, ali i od uobičajene učmalosti svakodnevnog i bučnog. Komad Kontrabas Patrika Ziskinda je samo u pozorišnoj sezoni 1984- 85 izvođen više od 500 puta i važi za jedan od najčešće izvođenih komada na nemačkim pozorincama. Preveden je na 28 jezika.
Svoje najpoznatije delo, roman Parfem Patrik Ziskind objavio je 1985. godine i stekao svetsku slavu i čitanost. Rroman je prodat je u više od 15 miliona primeraka i bio je na besseler listi uglednog nemačkog magazina Špigl devet godina.Izabran je 1986. godine za knjigu godine Njujork Tajmsa. Veliki uspeh roman je imao kako u Americi, tako i u: Italiji, Španiji, Velikoj Britaniji, Francuskoj, ali i u Japanui drugim zemljama Istoka. Smatra se da nijedan nemački roman još od vremena Remarkovog romana Na zapadu ništa novo, nije bio toliko čitan i tako uspešan kao Zaskindov Parfem.
Golub (1987) je još jedna Zaskindova priča koja je prevedena uz još nekoliko i na srpski. To je priča o Džonatanu Noelu, usamljenom čuvaru koji radi u jednoj pariskoj banci,i koji treba da postane vlasnik malog stana. Onda se iznenada pojavljuje golub, a usamljeni čuvar u tom pojavljivanju vidi loš znak, i zapada u egzistencijalnu krizu. Golub koji se pojavljuje ispred njegovih vrata u potkrovlju za njega postaje opasnost, pretnju da poludi u svom usamljeništvu. Sve se događa u toku jednog dana, a golub koji je uzročnik nemira u njegovom pustinjskom, tužnom životu opasnost, kao da će mu i nenamerno razrešiti probleme koje ima, nasuprot njegovoj izbezumljenosti i strahu.Taj bizarni događaj u besprekorno organizovanom životu Džonatana Noela je ma koliko preteći, razrešenje, jer on ga podstiče da posle nemirne noći shvati da se ne može živeti bez drugih ljudi i to zbog samonametnute izolacije koja potiče iz detinjstva, iz straha od napuštanja. Još jedna priča o osećanju samoće, tragovima i traumama koje nosimo iz detinjstva i koja dovodi samonamete izolacije. Bez sentimentalizma, surovo i iskreno napisana i svakako u slavu života među ljudima sa svim tegobama koje taj život donosi pojedincu, i udaljava ih od ljudi. Priča je objavljena kod nas kao jedan od četiri naslova u knjizi Tri priče i jedno razmišljanje Izabranih dela Patrika Ziskinda, u izdanju Solarisa.U knizi su još i priče; Borba, Dubina, Zaveštanje gospodina Misara i razmišljanje i Amnessie in litteris. Priča Dubina naizgled bavi se istim problemom, neotpornošču slikarke da podnese novinarsku kritiku koja osporava njeno delo tako da ostavlja svoju umetnost, prijatelje, postaje skitnica i na kraju nemarno, od svog života pravi još veći pakao. Zaveštanje gospodara Misara je priča o Žaku Misaru, dvorskom zlataru koji se posle završenog radnog veka seli u unutrašnjost gde počinje sa opsesivnim traganjem za školjkama. Iako je u priči Borba tema šahovski duel u luksemburškoj palati, priča je metafora koja se odnosi na život. Razmišljanje Amnesie in litreris posvećeno je čitanju, tačnije maglovitom sećanju na pročitane knjige.

O romanu Parfem

Žan Batist Grenuj je rođen u Francuskoj u 18. veku u koji ga u svojoj fikciji, romanu Parfem smešta Patrik Zaskid smatrajući da je to vek koji je obilovao „ „genijalnim i odvratnim likovima poput De Sada, Fušea, Benoparte i drugih „čudovišta“. Tako počinje vrlo uverljiv roman u kome ovaj nemački pisac vešto spaja populizam trilera i alhemijsku priču. Detaljno dočaravajući smrdljive ulice tadašnjih gradova već u prvom poglavlju saznajemo da je budući višestruki ubica, glavni junak romana rođen na tržnici, da mu je majka bila prodavačica ribe, da se porodila na trržnici, bacila tek rođeno dete među smrdljive otpadke ribe, nadajući se da to niko neće primetiti, da će beba brzo umreti, kao i predhodnih četiri puta, jer ona se tako, brzo samostalno se porodivši, tu ispod tezge, sa nožem u ruci kojim je presecala vrpcu i porod bacala na gomilu smrdljivih iznutrica, otarašavala svog poroda. Dečak je preživeo, a majka čedomorka je brzo i ekspeditivno osuđena na smrt i odsečena joj je glava. Dečak bez imena, prvo je poveren doiljama, a zatim je smešten u sirotište i gde god bio donosio je smrt i zli usud, počev od madam Gajer upravnice i surovog vaspitača sirotišta, preko štavljača kože Grimela kod koga Žan Batist Grenij nadniči za hranu i prenoćište. Kod Đuzepa Baldinija, proizvođača parfema i rukavica Grenuj će naučiti hemijske i tehničke postupke jer je starac na ivici bankrota, izgubio je sposobnost da smisli parfem koji će mu održati reputaciju. A baš tu sposobnost i jedinu opsesiju ima upravo njegov šegrt, čovek bez mirisa koji bez ikakvih skrupula, ravnodušno i bezobzirno ubijao devojke da bi prisvojio njihove mirise. Prvo ubija crvenokosu devojku, nanjišivši na ulicama Pariza njen miris, i od tog trena to postaje smisao njegovog postojanja, a istovremeno spašava i svog poslodavca, ali samo na kratko, jer odlazi daje u potrazi za samim sobom. Miris koji je tada, ubivši devojku,„ulovio“, jer on jeste lovac na mirise postaje smisao njegovog postojanja, motiv da preživi bolest na smrt, promeni svoj plan i osamljuje se sedam godina u pećini ispod ugaslog vulkana. Tada je imao osamnaest godina. U kamenoj pećini proveo je sedam godina razračunavajući se sa mirisima iz detinjstva, bliže i dalje prošlosti upijajući i stvarajući nove mirise i čuvajući miris ubijene devojke, svoje prve žrtve iz pariske ulice Mare, ali i koristeći ga kombinacijama postupaka destilacije, tinkture, rastvora, taloga, vatri, retorti, vrenja... Svest da nema sopstveni miris, a to je za njega dokaz ništavosti, izvlači ga iz pećine na svetlost dana, među ljude. Odlazi u miran gradić Gras i ponovo je nanjušio miris sličan onome zbog koga je ubio prvu devojku. U svom monstruoznom mozgu, čovek bez porekla, bez mirisa, bez prijatelja, naklonosti odlučuje da po svaku cenu sačini savršen veštački parfem, naravno ljubavni, parfem koji će mu doneti moć da bude voljen kao bog. Ta potreba značila je nemilosrdno i ravnodušno ubijanje devojaka čiji miris bi koristio njegovom umobolnom naumu. On to čini. U radionici udovice Arnulfi, tehnikom hladne masne anfleraže kojoj je podvrgao svih svojih 25 devičanskih žrtava otevši im mirisne duše, a svoju poslednju žrtvu je dugo vrebao, stvorio je taj miris. No, ovog puta nije uspeo da zavara trag. Bez obzira što je hajka za masovnim ubicom trajala dugo, što zamalo nije osuđen nevin čovek za zločine koje je počinio Žan Batist Grenuj, ubistvo Laure Riši, jedinice ćerke Antoana Rišija koji je vršio dužnost Drugog konzula značilo je da potraga za ubicom neće prestati, i on je konačno uhvaćen i osuđen na smrt, razapinjanjem na krstu. Stvorivši svoje Veliko delo, mirisnu katedralu, i apsulutnu moć nad ljudima Grenuj shvata i njenu besmislenost, drugu stranu medalje koju ta moć ima.
Vidljiva je u romanu i referentnost na Isusa Hrista. No, ljubav koju je kod sveta pobudio Žan Batist Grenuj je hemijska reakcija i po autoru romana Patriku Ziskindu, svetina bolje reaguje na moć, a istorija je to mnogo puta dokazala tako da je Grenuj Ziskindov Antihrist. Ma koliko bio genijalan u svojim alhemijskim moćima, pokazaće se da ne može izbeći surovost i smrt jednaku, čak apsurdniju od onih ubistava koja je sam počinio.

Delovi iz romana Parfem Patrika Ziskinda

...

Ona ustaje, odbacuje nož i ide da se opere.

Tada, neočekivano novorođenče ispod tezge počinje da kmeči. Ljudi tragaju ispod roja muva i između iznutrica i odsečenih ribljih glava pronalaze novorođenče, i izvlače ga odatle. Po dužnosti ono je predato doilji, majku hapse. I zato što priznaje i ne poriče da bi onu stvar sigurno ostavila da crkne, kao što je to učinila sa predhode četiri, prave joj proces, osuđuju je zbog višestrukog čedomorstva i nekoliko nedelja kasnije na trgu de Grev odsecaju joj glavu.

    Str.10

  49

Pogubljenje je zakazano za pet časova posle podne. Već ujutru došli su prvi znaziželjnici i obezbedili sebi mesta.Sa sobom su doneli stolice i klupice, jastuke za sedenje, hranu, vino i svoju decu. Kada je oko podne iz svih pravaca počelo da pristiže seosko stanovništvo iz svih pravaca, poljana je bila već toliko ispunjena da su pridošlice morale da se smeste na terasastim vrtovima i poljima s one strane trga i na putu za Grenobl. Trgovci su već pravili dobre poslove. Jelo se, pilo se, sve je brujalo i vrilo kao na vašaru. Uskoro se okupilo gotovo deset hiljada ljudi, više nego na proslavu kraljice jasmina, više nego za najveću procesiju, više nego ikada ranije u Grasu. Stajali su po svim obroncima brda, visili po granama drveća, čučali su na zidovima i na krovovima, gurali se po desetoro, po dvadesetoro u otvore prozora. Samo u središtu poljane, zaštićeno ogradom i kao da izvire iz testa ljudske mase, bilo je još jedno slobodno mesto za tribinu i za gubilište koje je odjednom izgledalo sasvim malo, poput kakve igračke ili scene lutkarskog pozorišta. I jedna ulica je bila slobodna od gubilišta do Port di Kur i u Ulici Droat.

 Nekoliko mnuta posle tri pojaviše se mesje Papon i njegovi pomoćnici. Dočeka ih buran aplauz. Oni su na gubilište nosili krst svetog Andreje istesan od drvenih greda i postavili ga na odgovarajuću visinu tako što su ga poduprli sa četiri drvena jarca. Jedan stolarski šegrt ga ukuca. Svaki zahvat dželatovih pomoćnika i stolara masa pozdravi burnim aplauzom. Kada zatim priđe Papon sa gvozdenom šipkom, obilazeći krst, mereći korake, izvodeći čas sa ove, čas sa one strane po koji zamišljeni udarac, iz mase provali pravo klicanje.

 Oko četiri poče da se popunjava tribina. Mnogim finim ljudima se tu moglo diviti, bogatoj gospođi sa lakejima i dobrim manirima, lepim damama, velikim šeširima, svetlucavim haljinama. Prisutno je bilo celokupno plemstvo iz grada i sela. Gospoda iz Saveta pojaviše se u zatvorenoj povorci na čelu sa dva konzula. Ri[i je nosio crno odelo, crne čarape, crni šešir. Iza Saveta umarširao je magistrat, pod rukovodstvom predsednika suda. Kao poslednji stigao je biskup u otvorenoj nosiljci, u jarkoljubičastoj odori i sa zelenom kapicom. Ako je neko imao nešto na glavi sad je bio poslednji trenutak da to skine. Bilo je jako svečano.

 Onda se desetak minuta nije događalo ništa. Gospoda su zauzeli mesta, narod je nepomično čekao, niko više nije jeo, svi su nestrpljivo iščekivali. Pepon i njegovi pomoćnici stajali su na sceni gubiluišta kao kipovi. Veliko ižuto sunce je obasjavalo prizor. Iz gradske doline dopirao je mlak vetar noseći miris pomorandžinog cveta. Bilo je veoma toplo i gotovo neverovatno tiho.

 Napokon, kada su svi pomislili da napetost ne može više da potraje, a da se ne pretvori u hiljadostruki krik, u nered, u bes ili kakav drugi masovni događaj, u tišini se začu topot konja i škripa točkova.

 Niz Ulicu Droat naiđoše zatvorena kola koja su vukla dva konja, kola policijskog poručnika. Ona prođoše kroz gradsku kapiju i pojaviše se, gde ih je sada svako mogao videti, u uskoj ulici koja je vodila do gubilišta. Policijski poručnik insistirao je na ovakvom sprovođenju, jer inače nije verovao da je u stanju da garantuje bezbednost osuđenika. Ovo nije bio nimalo uobičajen način. Zatvor se nalazio jedva pet minuta daleko od gubilišta i ako osuđenik, bez obzira iz kog razloga ne bi mogao da ovu razdaljinu prevali pešice, onda bi otvorena kolica koja vuče magarac sasvim dobro poslužila svrsi. Da se neko na svoje pogubljenje vozi u kočijama, s kočijašem, livrejisanim slugama i jahaćom pratnjom, tako nešto još nije viđeno. Pa ipak, u masi se nije osetio nikakav nemir niti neraspoloženje. Naprotiv, ljudi su bili zadovoljni što se nešto uopšte događa, stvar sa kočijama su smatrali dobrom idejom, kao u pozorištu gde se ceni ako se neki poznat komad prezentira na iznenađujuće nov način. Mnogi su čak smatrali da je ovakav nastup prikladan: Jedan tako izuzetno odvratan zločinac zaslužuje izuzetan postupak. Nisu ga mogli kao bilo kakvog ordinarnog, drumskog razbojnika dovući na trg i ubiti. U tome ne bi bilo ničeg senzacionalnog. Iz udobne ekipaže na Andrejin krst- to je bilo neuporedivo surovije.

 Kočija se zaustavi između gubilišta i tribine. Lakeji skočiše na zemlju, otvoriše vrata i rasklopiše male stepenice. Izađe policijski poručnik, za njim oficir straže i napokon Grenuj. Bio je obučen u plavi kaput, belu košulju, bele svilene čarape i crne cipele sa šnalom. Nije bio okovan. Izašao je iz kočije poput slobodnog čoveka.

 I onda se desi čudso. Ili nešto nalik na čudo, nešto toliko neobjašnjivo nečuveno, neverovatno da bi svi svedoci to kasnije opisivali kao čudo, da su uošte o tome ikada govorili, što nije bio slučaj, budući da su se kasnije svi stideli što su uopšte učestvovali u tome.

 Radilo se, naime o tome da se tih deset hiljada ljudi na poljani i na okolnim obroncima u jednom trenutku osetilo prožetim nepokolebljivim uverenjem da onaj mali čovek u plavom kaputu koji je upravo izašao iz kočije nikako ne može da bude ubica. Ne, niko nije posumnjao u njegov identitet! Tu je stajao onaj isti čovek koga su pre nekoliko dana videli na crkvenom trgu u prozoru suda i koga bi da su ga tada dobili u šake, vođeni razornom mržnjom linčovali.. Isti koji je pre dva dana na osnovu neporecivih dokaza i vlastitog priznanja pravosnažno osuđen. Isti onaj čije ubistvo od strane dželata su pre minut požudno očekivali. To je bio on, van svake sumnje!

Pa ipak- to i nije bio on, to nije mogao biti on, ovo nije mogao biti ubica. Čovek koji je stajao na gubilištu bio je oličenje nevinosti. To su u tom trenutku znali svi, od biskupa pa do prodavca limunade, od markize do male pralje, od predsednika suda do dečaka sa ulice.

I Papon je to znao. I njegove pesnice koje su stezale gvozdenu šipku zadrhtaše. Odjednom oseti takvu slabost u svojim inače jakim rukama, tako mu zaklecaše kolena, tako mu zazebe oko srca kao kakvom malom detetu. Neće moći da podigne ovaj štap, nikad u životu neće smoći snage da ga podigne protiv ovog malog nevinog čoveka, ah, on se bojao trnutka kada će ga dovesti njemu gore, on se zatetura, morao je da se osloni o svoj ubistveni štap, da od nagle slabosti ne padne na kolena, veliki, jaki Papon!

 Isto to doživelo je deset hiljada muškaraca i žena i dece i staraca koji tu behu okupljeni: postali su slabi poput devojčica koje su podlegle šarmu čoveka u koga su zaljubljene. Poplavilo ih je moćno osećanje naklonosti, nežnosti, lude dečije zaljubljenosti, čak, Bog će ga znati, ljubav prema malom ubici, i nisu mogli, nisu ni hteli da se tome usprotive. Bilo je to kao plakanje protiv koga se čovek ne može odbraniti, kao neko dugo, suzdržavano plakanje koje se diže iz stomaka, i sve na šta nailazi na čudesan način razlaže, sve razvodnjava i ispira. Kao istopljeni behu ljudi, u duhu i duši rastočeeni, bili su još samo jedna amorfna tečnost, i jedino su osećali svoje srce kao nepostojan grumen koje u njihovoj unutrašnjosti podrhtava; i staviše ga, svako od njih, u ruku malog čoveka u plavom kaputu, pa šta bude: voleli su ga.

 Str. 251 254

 Patrik Ziskind Parfem

 S nemačkog preveo Zlatko Krasni

 Solaris, Novi Sad, 2001.