Ranko Risojević

Biografija

Ranko Risojević rođen je u selu Kalenderi 8.VII 1943.godine. Diplomirao je matematiku i fiziku na Prirodno-matematičkom fakultetu u Sarajevu. Po završetku fakulteta deset godina radio je kao srednjoškolski profesor. Potom se zapošljava u banjalučkom izdavačkom preduzeću “Glas” gde kao urednik izdavačke delatnosti pokreće nekoliko edicija:” Univerzitetska biblioteka”, “Osvetljenja” i dr. Istovremeno je bio urednik u časopisu “Putevi”.  
Prvu knjigu, pesame “Vid tame” objavio 1967. godine.  
Do sada je objavio četrdesesetak knjiga: dramske tekstove za decu, romane, priče, poetsku prozu, zatim biografske priče o matematičarima "Slavni arapski matematičari", "Veliki matematičari". Od 1988. godine, Ranko Risojević je bio direktor Narodne i univerzitetske biblioteke “Petar Kočić”, pa direktor Galerije likovnih umetnosti  Republike Srpske. Dobitnik je brojnih književnih nagrada: za knjigu pesama  "Prvi svijet" dobio je nagradu “Pečat varoši sremskokarlovačke”, a za istu zbirku sledeće godine dobio je i nagradu “Skender Kulenović”. Knjiga koju je napisao za mlade Ivanovo otvaranje ovenčana je nagradom ”Politikinog zabavnika”. Nagradu  “Branko Ćopić“ dobio je za roman "Bosanski dželat".
Član je bugarske Akademije za očuvanje slovenskih jezika.

O delu 

Ranko Risojević je autor mnogobrojnih zbirki pesama, ali je  izuzetno ponosan na svoje dve knjige biografskih priča "Slavni arapski matematičari" i "Veliki matematičari"  koje su objavljene u beogradskom “Nolitu” krajem osamdesetih. U Sarajevu je 1976.godine objavio svoj prvi roman "Nasljedna bolest", dvanaest godina kasnije u  Prvoj književnoj komuni  iz Mostara još jedan roman "Tjelo i ostalo". Četvrti roman, "Sablasni šinjel"  objavio je u beogradskom “Radu” 1993. Roman "Bosanski dželat" za koji je godinama skupljao građu prvo je objavljen u Banjaluci, a zatim, drugo izdanje u Beogradu. Preveden je na češki, nemački, francuski, engleski jezik. Roman "Bosanski dželat"  bio je u užem izboru za roman godine (2004. godine ), u izboru NIN-a. 
Posebno mu je važan i roman za mlade "Ivanovo otvaranje". To je priča o dečaku koji iznenada oslepi i pokušava sa tim velikim ograničenjem koje ga zadesilo da pronađe smisao u dotada nepoznatim igrama. Otkriva šah, drevnu igru. Vremenom šah ne samo da prerasta zabavu, već postaje način pobede, nade... Ovo njegovo delo namenjeno mladima mnogi su okarakterisali kao “pobedu literature, ali i samog života”. Zbog toga je za “Ivanovo otvaranje” dobio i Nagradu Udruženja književnika Republike Srpske, kao i nagradu grada Banjaluke 2000. godine. Autor je romana za decu  "Dječaci sa Une", "Trojica iz Zrikovije".

Bosanski dželat

Roman "Bosanski dželat"  je priča, hronika koja se dešava u Sarajevu krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, kada zajedno sa austrougarskom okupacijom Bosne i Hercegovine, kao službenik monarhije stiže dželat Alojz Zajfrid. Uspostavljanje nove vlasti, vlasti Franje Josifa I, podrazumeva nove službenike, one koji će zameniti vlast raspadajuće Otomanske imperije i pripajanje Bosne i Hercegovine Habsburškoj monarhiji. Njegov jedini zadatak  je da veša po zakonu. Bosanski dželat  je priča o službeniku koji revnosno obavlja “posao”.  Kada je došao u Sarajevo, Alojz Zigfrid je u drvenom sanduku doneo citru. Ni na višednevnim putovanjima kada je sa pomoćnicima išao po prašnjavim putevima, nije se odvajao od svog instrumenta. Posle vešanja svirao je dugo, sam. Dolaskom dželata Zajfrida prestaje nabijanje na kolac osuđenih na smrt. Prestaje odsecanje glave, postoji samo vešanje. Dželat Zigfrid je ubeđen da učestvuje u “humanizovanju” smrtne kazne, da je vrlo zaslužan za to. Izučava anatomiju iz knjige koju mu je poklonio doktor Krečmar. Slabost su mu žene. Stanovao je uglavnom u kućama udovica, odlazio po bespućima Bosne da izvrši smrtnu kaznu nad hajducima, razbojnicima, pobunjenicima. Kada se smestio kod švalje Pauline Frojndlih, našao je trajno rešenje za stanovanje. 
Služba ga je bacala po vrletima Bosne, kasnije i po Kraljevini SHS. Znao je da jedina osoba čija vrata su mu uvek otvorena su na kući švalje Pauline. Posle jednog njegovog povratka sa službenog putovanja, ona mu saopštava da je trudna. Insistira na njegovoj odgovornosti, preti da će se ubiti. Istovremeno zbog glasina da sedi u kafani “Persijanac”, da pije rakiju, zalazi u kafane koje su mesto okupljanja onih koji se bave sumnjivim poslovima, druženju sa sumnjivim ženama, nadležni službenici pišu belešku o dželatu..Te beleške su pridodate onima koje se odnose na njegov posao, kada sa zakašnjenjem traži da mu se nadoknade troškovi oko angažovanja drvodelje za pravljenje vešala. U bosanskom vilajetu, on je predstavnik civilne vlasti, to podrazumeva određeno ponašanje. Ali, žene su svugde i neophodne su mu. Nudi mu ih, čak i bivši dželat Mustafa. Svedočenje doktora Krečmara povodom optužbi revnosnih službenika pomoći će mu da se izvuče, ali i razrešiti dramu sa Paulinom. Doktor  mu preporučuje da se oženi Paulinom koja je pokušala da se ubije jer Zigfrid nije ozbiljno shvatio njihov zajednički život, a ni činjenicu da je otac deteta koje će se roditi. Po doktoru Kračmeru, koga je bosanski dželat smatrao možda za jedinog  prijatelja, to je dokaz iskrene ljubavi, a za njega je to svetinja. Doktor koji mu je bio svedok na venčanju, a i lečio ranije od veneričnih bolesti smatra da je to odlično rešenje za pohotnog dželata. 
Sve nam to priča pripovedač zavirujući u neobjavljene novinarske beleške V. B. Beleška je načinjena posle  kratakog susreta sa dželatom i njegovim sinom Otom, posle Drugog svetskog rata, u sarajevskom naselju Bistrik. Oto se seća svog usamljenog odrastanja u sarajevskoj mahali, na obodu grada. Zbog grbe, ali i zbog oca, dželata, niko neće da se druži s njim. Ostalu decu osluškuje i posmatra iza plota, ne igra se sa njima, nalazi jedino utočište u crtanju. Oca pamti po citri na kojoj je svirao. Majku po tišini i jedinoj izgovorenoj optužbi ocu da je upravo on kriv što njihov sin nije kao ostala deca. Oto se seća da na optužbu Alojze Zigfrid ništa nije odgovorio, kao da  ga se tiču. Pamti retke razgovore sa ocem, jedan odlazak u crkvu, bioskop, ali najviše njegovog sviranje na citri. Posle očeve smrti u jednoj metalnoj kutiji pronalazi pribeleške na papirićima koje je njegov otac, bosanski dželat Alojze Zigfrid pisao i ubacivao u tu kutiju.Beleške su se odnosile su se na pogubljenja, na troškove… Iako su njegov svet  boje, crtanje koje nikoga ne zanima, pokušava na osnovu tih papirića da rekonstruiše život svoga oca, dželata koji je vešao ljude širom Bosne, a posle i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Odlomak iz  “Bosanskog dželata”

“Znaš ti to dobro, Alojzije. Imam nešto za tebe.”-  reče Mustafa.

 “Za mene?”- odgovori nepoverljivo Zajfrid. “Šta?"

“Ženu! Mladu ženu da te razonodi. Mene su jedino žene mogle da razonode, ali nisam lako dolazio do njih.”

“Čija je to žena? Tvoja?”

“Ne, ja nemam žene. Djevojka je za razonodu, tako.  Kod mene je na stanu. Tako svi kažu, ali ti si pametan, znaš o kakvim je riječ.”

“Koliko tražiš?”

“Dogovorićemo se.  Ako tebi neću spustiti cijenu, kome ću. Kolege smo.”

“Zar to nešto menja na stvari?”

“Hoću samo da te pitam, ako znaš i ako smiješ reći, zašto javno ne vješate? Volio bih da vidim tvoja vješala i kako to radiš.”

“Kako javno?! Zar pred narodom, na trgu?”

“Nije to džaba izmišljeno. Ništa nije džaba izmišljeno.” Mustafa hoće razgovor mimo posla. Ovdje  je takav običaj, kao na pazaru. 

“Je li zato da se narod zaplaši, da ne bi griješio” odgovara Zajfrid više da bi nešto rekao nego što ga to stvarno zanima. Nije on od takvih rasprava. Zakon je iznad njega.

“Nije da nije, Alojzije, ali ja mislim na drugo.”

“Na šta?”

“Da se svijet razonodi.”

“Tim okrutnostima? Šta to pričaš?”

“Ono što znam, jarane. Da, baš tim okrutnostima”  sada već sigurnim glasom reče Mustafa.

“Ne mogu da zamislim da neko osim rijetke budale uživa u zlostavljanju drugog?”

“Jesi li ti gledao gomilu koja prisustvuje mučenju? Jesi li, a?”

“Naravno da nisam.”

“Propustio si mnogo Alojzije.  Ljudi su me čekali danima da bi uživali u mučenju i vješanju. Kao da druge razonode i nema, samo ja. Kao da sam pahlivan. Stari i mladi, skupa s djecom. Donosili iće i piće, da se okrijepe.”

“Ti nisi normalan!  Jesu li oni baš uživali u tome?”

“Ne znam, ti mi reci Alojzije. Šta ti znaš o svijetu! Uživanje u tuđoj muci, najbolja razonoda!” gotovo kao kao završnu mudrost izbaci Mustafa. Na Zajfridovo ćutanje dodade: “Ne razumeš, je li?”

“Ne Mustafa, ne razumjem” prvi put  ga i on imenova. Nerviralo ga je to kako ga zove. Tako ga niko nije zvao, čak ni rijetki poznanici, samo drugovi iz detinjstva.

“Brzo bi ti to razumio, samo da se nađeš među njima. Jesi li ti, Alojzije gledao kako djete muči psa ili mačku, a? Nisi ni to! Nije važno. Ima tu i ono što se zove zakon. Tako se kaže, je li?  Mučenje po zakonu! Nasmijavaš me! Koji zakon propisuje mučenje?”

  “Vidiš, i ja sam samo provodio zakon, ništa više. U ćitabima sve piše. I tako ti se naredi. Ne da ti sam izmišljaš, mada je bilo i toga, ako je kazna bila da se muči do smrti. Otkidanje komada mesa, lomljenje kostiju, čerečenje, sve su to strogo propisane stvari. U moje vrijeme, malo je dželata to znalo.”

“Orijentalna surovost.”,  s gađenjem odgovori Zajfrid. “ Evropa nije takva!”

“A znaš li ti Alojzije, od koga sam ja to naučio?”

Mustafin glas odjednom postaje onako intiman, poverljiv, kao da se obraća poznaniku, ili čak prijatelju. Zajfrid ga gleda nepoverljivo, ne vjeruje mu, ali ga ipak zanima sve što bi mogao da mu kaže ovaj surovi starac, njegov kolega. I djevojčica koju mu je obećao, i ona ga zanima, možda i više od Mustafine priče. A on se uvija i izvija kao zmija.

“Zar se tu ima šta da uči? Okrutnost, surovost, kako se sve to zove. Životinjstvo!”

“Čekaj, kud si zajunio. Čovjek je čovjek, ne bulazni, da prostiš. Evo ti priče. Nisam imao još ni dvadeset godina kada sam pao u francusko zarobljeništvo. To je bilo na moru. Nisu me tukli, nisu imali rašta. Ali jednoga su stavili na muke, samo jednoga. Prvi put gledao sam nešto slično- nije bilo kraja tom mučenju. Cijeli dan, do uveče, kada je jadnik izdahnuo. Treba li sada da ti opisujem njihov postupak, od jutra do kraja, kada su ga rastrgli između dva konja, ali jedva, tek pošto su mu polomili ruke i noge i nasjekli ih tako da konji lakše mogu da obave svoj posao. Prije toga odsecanje ušiju, skidanje kose sa kožom, kidanje kože sa leđa i stomaka. Objasnili su da to čine kako bismo shvatili šta čeka svakog ko ne vjeruje u njihovog kralja i papu, u Hristovu vjeru, što sam dobro zapamtio. To se jednom vidi i više se ne zaboravlja, nikada. Neki od nas su povraćali, ja nisam. Pratio sam pažljivo i oni su to primjetili. Pitali su me da li bih hteo da budem dželatov pomoćnik, što sam prihvatio, ni sam ne znam zašto. A dželat je njihov bio star i znao je mučenja koja su bila zaboravljena. Mnogo gora i sitnija od pobrojanih.”

“Mislim da si to sve izmislio”, prekinu ga Zajfrid. Koje čerečenje i gdje?  Toga je bilo možda prije dvjesta godina, ne u tvome djetinjstvu. Dodaješ, pričaš, ne znaš više ni sam šta si čuo a šta video. Volio si mučenje, je li Mustafa?”  Zigfrid je sada govorio sigurno jer se oslanjao pomalo na svoje iskustvo. I njemu samom se možda bilo svidjelo da bude dželat, ali Bože sačuvaj takav, okrutan i krvav. Smije li reći da se svidjelo, da je to htio, da je osetio kako je to posao baš za njega? Ali, zašto, ako to nije normalno? 

“Možda Alojzije, bezbeli. Objasnili su mi da ja nemam ništa lično protiv mučenoga, nego samo izvršavam naređenje i uspostavljam red. Ne smijem ni da ga mrzim ni da ga žalim. Kao da on nije čovjek nego neka stvar. Bez krvnika nema reda na zemlji.