Robert Muzil
Biografija
 |
Robert Muzil, romanopisac, esejista, novelista, dramski pisac,rođen je 6. novembra 1880.godine u Klagenfurtu,(Celovec) u Koruškoj, da bi se samo godinu dana kasnije,porodica Muzil preselila u Češku gde je njegov otac Alfred Muzil imenovan za predavača na Tehničkom fakultetu u Brnu 1991/92. godine. Odrastao je kao jedinac bračnog para Alfreda i Hermine Muzil, jer je njegova sestra umrla ubrzo po rođenju. Robert Muzil je obrazovanje započeo u Bernu, uz brojne teškoće , „bolest nerava“, ali je bio radoznao i uspešan te je uspeo da uz privatne časove završi osnovno obrazovanje. Još kao dečak nije se ponašao poput ostale dece, nije pred crkvom skidao kapu ,nije iskazivao nikakvu bogovojažljivost, što je u ondašnje vreme bilo nezamislivo.
Muzilovi roditelji su i sami bili ateisti, pripadali su bogatijem i obrazovanom sloju društva Austrougarskog carstva. Po nagovoru majke, koja je sina doživljavala kao ometanje njenog društvenog života, već kao dvanaestogodišnjaka Roberta šalju u Nižu vojnu školu u Ajzenštatu. da bi potom kao odličan đak nastavio školovanje u Višoj vojnoj školi u Hranicama. Nikada se nije sa radošću sećao tog perioda svog života koji će opisati u svom prvom romanu Pometnje pitomca Terlesa. Robert Muzil je nekoliko meseci pohađa Vojno- tehničku akademiju u Beču, da bi 1898. godine započeo studije mašinstva u Brnu, gde će po okončanju studija služiti vojni rok.Godina 1902. značajna je u životu ovog pisca jer je upoznao Hermu Dic i poznavaoci njegovog dela je prepoznaju kao model za njegovu novelu Tonka koju je autor uz novele Griđa i Portugalka objavio 1924. pod naslovom Tri žene. Godina u kojoj je upoznao Hermu Dic je istovremeno i godina kada Robert Muzil počinje da piše svoj prvi roman . Pometnja pitomca Terlesa, i kako tvrde poznavaoci pisao je „nerado i sporo“ , „ravnodušno. Tim romanom pridružuje se piscima koji su početkom stoleća pisali o krizi vaspitanja mladih ljudi, razvoju njihove seksualnosti za koju je u romanu zadužena seoska prostitutka Božena, koja ima nadmoć nad imućnom, plemićkom decom, dečacima iz internata koji „puzeći dolaze kod nje“. Ona im je, iako žena sa samog dna na njihovoj društvenoj lestvici „jedina i potajna radost“. Radnja ovog Muzilovog prilično autobiografskog romana obiluje i surovim scenama iživljavanja, zlostavljanja i mučenja nad jednim od pitomaca, Bazinijem, slabim i nestabilnim mladićem koji je uhvaćen u krađi.
Ničea je Robert Muzil otkrio sa osamnaest godina, kako piše u njegovom Dnevniku koji je objavljen 1955. godine i to će biti presudno da 1903. godine ode na studije filozofije i psihologije u Berlin, ali i da književnost pisanje bude poziv kome će se posvetiti. Fridrih Niče ga je zanimao pre svega kao moralista, esejista. Ne kao ideolog. Odrastao u porodici gde se do književnosti nije mnogo držalo,no on u tom mladalačkom periodu čita Dostojevskog, Novalisa, Bodlera, Malarmea, D’Anucija, Getea, Rilkea ali i austrijsko filozofa i naučnika Ernesta Maksa, čiji rad je bio i tema njegove doktorske disertacije. Nikada nije izgubio interesovanje za nauku, što se vidi i iz njegovog najobimnijeg i najznačajnijeg, neobičnog dela Čovek bez svojstava (1930.godine pojavljuje se prvi deo romana, (poglavlje 1-123: a1932. godine drugi tom romana koji se sastoji od trećeg dela druge knjige (poglavlje 1-38, a treći tom 1943. godine objaviće Muzilova udovica u Lozani i sastojaće se od delova pripremljenih za štampu i delova na kojima je Muzil radio sve do svog poslednjeg dana. Adolf Frize priređuje i objavljuje novo izdanje Čoveka bez svojstava 1952. godine, a pošto je to izdanje pretrpelo ozbiljne kritike Frize koriguje prvo posleratno izdanje i objavljuje novo izdanje 1978. godine) a koje ga u prvoj polovini XX veka uz Kafku i Mana svrstava u najznačajnije pisce nemačkog govornog područja.
Pored redovnog školovanja, Robert Muzil počinje da piše i čini se okreće leđa roditeljskim očekivanjima, mogućoj vojnoj karijeri i nastavku porodične tradicije koja je podrazumevala između ostalog da postane inžinjer.Njegovi prvi tekstovi nastali su još 1899. godine. Esej Europejstvo, rat. Nemstvo objavljen je1914. godine Tada je bio stažista, a kasnije i bibliotekar na Tehničkom fakultetu u Beču. U tom periodu oženio se slikarkom jevrejskog porekla Margom Hejman. Protivnik je rata „koji će doneti razaranje civilizacije „ ali ne tako odlučno, i mnogi u tom tekstu vide upotrebu nacional-socijalističkih fraza, te taj tekst ne tumače kao odlučno „ne“ ratu“ već pre svega uklapanje u stav većine. Muzil je mobilisan i neke dve godine u Prvom svetskom ratu provodi kao oficir na italijanskoj granici. Čak dobija i neka odlikovanja. Tokom rata počinje da radi i kao urednik, a njegov otac 1917. godine dobija i naslednu titulu u carstvu koje će uskoro nestati.
Kada se roman Pometnja pitomca Terlesa pojavio u Beču 1906. godine bilo je to i iznenađenje, ali pre svega valjan dokaz da će Muzil poštovati svoju duboku potrebu za pisanjem, ne osvrćući se previše na očekivanja društva u kome je živeo, kome je pripadao po obrazovanju i poreklu. U prvom romanu neće poštedeti ni prećutati izgubljenost i otuđenost u načinu vaspitanja koji je bio karakterističan za to vreme, a u kasnijem književnom radu postaviće mnoga pitanja sa puno ironije, pre svega o vremenu i vrednostima, shvatanju istorije, o humanosti, o bogatstvu, delu, o generalima, salonima, ljubavi, potpuno svestan da „čovek daje delu karakter“, a ne se obrnuto. Isto tako Robert Muzil zna da čovek „ razdvaja dobro i zlo“ ali da su ta dva pojma „celina“ koje smo svesni. Po okončanju Prvog svetskog rata Robert Muzil će 1919. godine raditi u Ministarstvu spoljnih poslova Austrije, a od 1920 do 1922. godine biće tehnički savetnik u Državnoj kancelariji vojnih poslova. Uporedo će napisati i dramu Entuzijasti koja će premijerno biti izvedena u Berlinu, baviti se pozorišnom kritikom. Postaće i podpredsednik Udruženja nemačkih pisaca u Austriji.U Berlinu će povodom smrti svog omiljenog pesnika s kojim je delio odvratnost prema životu pitomaca po internatima održati govor u njegovu čast. Napušta Nemačku i Berlin kada nacionalsocijalisti dolaze na vlast 1933. godine. Sa suprugom Martom dolazi u Beč. Na međunarodnom kongresu u Parizu drži predavanje za odbranu kulture, a već sledeće godine . U Beču na poziv austrijskog Radničkog saveza 11. marta 1937. godine održaće legendarno predavanje O gluposti. Taj njegov esej objavljen je kao zasebna knjiga u izdanju kuće „Berman – Fišer“. Tom svom eseju Robert Muzil je pridavao veliki značaj , a to se vidi iz pisma koje je uputio prijatelju Vladimiru Elijasbergu u kome kaže: „Nisam imao naučne namere, pa ni psihološke ili sociološke, nego bi se pre u mogla videti izvesna društvena kritika (u čijoj pozadini je i jedva nagoveštena estetička kritika“. Svakako da ovaj esej na neki način iako je nastao iz aforizama kojima je Muzil bio nezadovoljan kao formom, u sebi nosi i elemente njegovog najznačajnijeg dela Čoveka bez svojstava, dela koje odlikuje trezveno i logično rasuđivanje o nacionalnim i političkim glupostima koje su često opasne, bolesne, zarazne i to neiskorenjivo zarazne, bez obzira što imamo privid da se svet menja. „Kad glupost ne bi toliko nalikovala napretku, talentu, nadi ili usavršavanju da ih čovek ne može razlikovati, niko ne bi želeo da bude glup“ Taj aforizam Robert Muzil je napisao 1931. godine. Nemoguće ga je osporiti i nakon 85 godina, svet nije postao savršeniji.
Robert Muzil napušta i Austriju i preko Italije stiže u Cirih.Te mučne godine opterećene materijalnom bedom Muzil će nazvati „prosjačkim“ u svom Dnevniku. Bez obzira na pomoć prijatelja potrajaće do kraja njegovog života, do smrti koja će ga zadesiti 1942. godine. Bilo je osnovano društvo njegovih poštovalaca i prijatelja, a osnivač tog društva je bio Tomas Man koje je poslednje četiri godine Muzilovog života pomagalo da njegova dela dobije veći publicitet, ali su ga i finansijski pomagali, naročito sveštenik Robert Ležuna, koji je i doslovno prosio donacije od raznih filantropa za pomoć Robertu Muzilu i njegovoj porodici. Nije dočekao poraz Nemačke u kojoj su njegove knjige bile zabranjene.
Iako za života nije doživeo zasluženu književnu slavu, bez obzira na uspeh svog prvog romana, neke književne nagrade, čak je bio ubeđen da je zaboravljen, Tomas Man je vrlo precizno u jednom pismu upućenom prijateljima u Londonu 1939. godine predvideo značaj romana Čovek bez svojstava Roberta Muzila: U tom pismu on je napisao: „Ni u jednom slučaju iz nemačke produkcije ne osećam toliko pouzdanim sud budućih generacija kao kod ovoga. Čovek bez svojstava je van svake sumnje najveća proza koja se rangira kao najvažnija što naša epoha može da ponudi, to je knjiga koja će nadživeti decenije i koju će budućnost visoko ceniti“. Pokazalo se da je pisac koji je napustio Nemačku, u vreme Hitlerovog nacizma, kao i Robert Muzil, bio u pravu. Već tada je Man bio svestan da je Muzilovo delo,njegov nezavršen, neobičan , obiman roman Čovek bez svojstava biti jedan od ključnih romana XX veka. Potonji tumači upoređivaće značaj i važnost tog romana sa značajem Traganja za izgubljenim vremenom Marsela Prusta i Uliksom Džejmsa Džojsa.
Robert Muzil umro je 15. aprila 1942. godine.
Na sahrani na Ciriškom groblju, po mnogima „najznačajnijeg romansijera nemačkog jezika,u prvoj polovini XX veka, ali i jenog od „najnepoznatijih pisaca našeg doba“ kako će pisati u londonskom „Tajmsu“ ,bilo je samo osmoro najvernijih prijatelja, poštovalaca. Novine u njegovoj zemlji okupirane ratom, nisu zabeležile smrt velikog pisca koji je bio protiv rata, protiv osvajanja.Tek po završetku Drugog svetskog rata, naročito pedesetih, čitanje i proučavanje Muzilovog dela postaje intenzivno i on konačno dobija svoje mesto u samom vrhu nemačke , ali i svetske književnosti.
Delo
Prvo delo, roman Roberta Muzila Pometnje pitomca Terlesa smatra se i prvom umetničkom projekcijom psihoanalize Sigmunda Frojd,koji je bio svestan da su ta skrivena kretanja, problemi osećanja otkrivali i opisali mnogi književnici koje je smatrao posebnih osobina, pre nego što su se kao nauka pojavile psihologija, psihoanaliza. Dominantna tema ovog romana je podvojenost, otuđenost glavnih likova koji su rano odvojeni od porodice radi školovanja i vaspitavanja u internatu. Dečak Terles koji u intenatu prolazi poput ostalih pitomaca kroz određeni „duševni razvitak“ vrlo rano shvata da sam mora da izađe sa svim svojim problemima na kraj. Između ostalog i sa „polnim sazrevanjem“ Tom problemu Robert Muzil posvećuje gotovo četvrinu romana.U drugom delu romana saznajemo za skriven potkrovlje u elitnom internatu koje su opremili dvojica pitomaca Bajnberg i Rajting i u kome se odigravaju mučne scene. “Zidovi su bili potpuno prevučeni materijalom za zastavu, crvenim kao krv“ dok je pod bio „prekriven dvostrukim slojem debele vunene ćebadi koja su zimi služila u spavaonicama kao dopunski pokrivači“. Rajting je zajedno sa Bajnbergom posle krađe odlučio da „uništi ličnost“ slabašnog Bazinija umesto da ga prijavi upravniku. Scene brutalnosti, sadizma i ponižavanja pitomca Bazinina detaljno opisuje. Tarles kojhi prisustvuje tim dešavanjimaradujući se ulozi „tajnog šefa generalštaba“ ne oseća se sigurno meži svojim prijateljima, jer znada nije nemoguće da i sam bude njihova žrtva, u tom mračnom prostoru, kako ga je doživljavao, maštajući da postoji izlaz, da postoje neka tajna vrata...
Tri žene (1924) tri novele koje je Muzil objavio predstavljaju neobičnu celinu. Iako svaka novela nosi ime jedne žene (Griđa, Portugalka, Tonka ) u središtu priče je neki muškarac, zapravo novele govore o tri muškarca. Saznajemo predistoriju tih muškaraca, u Gridi taj muškarac je seljak, Portugalka je strankinja, Tonka nema poreklo. Bez obzira što one ostaju u senci muškaraca, one su ipak težište pripovedanja, u susretu s njima životi muškaraca se menjaju. Zajednički motiv sve tri novele je neverstvo. Neverstvo, kao motiv, u ovim novelama odvodi čitaoca u sferu iracionalnog, između stvarnog i mističnog, sa puno analogija ljudskog bića sa životinjskim bićem, smrti sa simbolom, pitanja sa ćutanjem. Iracionalni svet kako ga je doživljavao Muzil za koga je realnost samo okvir iz koga je moguće njegovo, uvek nedovoljno ubedljivo, samo približno racionalno poimanje i imenovanje. To Muzil postiže intelektualnom ironijom.
O Čoveku bez svojstava
 |
Osnovna odlika koja se pojavljuje u većini dela Roberta Muzila ( u Sjedinjavanju (Savršenstvo ljubavi i Iskušenja smerne Veronike) koje je objavljeno 1911. godine, kao i u dramskom delu Zanesenjaci (1921) Vicenc i prijateljica značajnih ljudi (1924), a naročito u najobimnijem delu Čovek bez svojstava je odsustvo neke radnje. Junaci u tim delima ne posvećuju se nekim događajima, već imamo stalnu, neprekidnu analizu misli i osećanja, stalnu zapitanost nad granicama konvencionalnog morala i moralnosti.
Teškoće na koje su istraživači dela Roberta. Muzila imali da ustanove kada je počeo da piše Čoveka bez svojstava, bile su prilične, ali je ustanovljeno na osnovu njegovog Dnevnika i sačuvanih beležaka da se to dogodilo 1918. godine. Te godine su napisani neki delovi romana: Anarhista, Špijun, Izbavitelj. Tekst Blizanci od 1927. godine nastavlja se pod naslovom Čovek bez svojstava. Nakon što se uz mnoge peripetije 1930. godine u oktobru, pojavljuje prvi tom romana, (poglavlje 1- 123) u decembru 1932. godine objavljen je drugi tom romana koji se sastoji iz trećeg dela druge knjige (poglavlje 1- 38). Za Muzilva života u časopisu „Mera vrednosti“ će se pojaviti i poglavlje Mesečevi dani po danu Marta Muzil će u Lozani, posle smrti pisca, svog supruga u Lozani 1943. godine objaviti treći tom koji se sastoji iz dela pripremljenog za štampu na kojima je Muzil radio do poslednjeg dana života. Sledeće izdanje Čoveka bez svojstava, uslediće 1952. godine.
Kada su Muzila pitali još 1926. godine , dok je roman imao naslov Blizanci o čemu će biti, odgovorio je da piše roman o „Paralelnoj akciji“ kojom je 1918. godine trebalo da bude obeležen sedamdesetogodišnji jubilej vladavine Franca Jozefa I i tridesetogodišnji jubilej vladavine Vilhema II. No, to nije istorijski roman. Muzil je u tom razgovoru o romanu Čovek bez svojstava rekao da ga piše jer „želi da doprinese duhovnim ovladavanju svetom“, iako junak romana, Urlih poriče da je to moguće, on jasno kaže da se stvarnost ne može promeniti refleksijama o njoj i da nijednu takvu promenu ne možemo izvesti snagom mišljenja, odnosno uma. Radnja romana Čovek bez svojstava počinje negde na početku veka, 1913. godine u Beču, glavnom gradu Austrougarske monarhije (Kakanije)- U jednom poglavlju, drugom Muzil opisuje kuću Urlihovu, tj. dom čoveka bez svojstava. On živi u renoviranom malom dvorcu, pripada duhovnoj aristokratiji, njemu zarađivanje novca nije potrebno. On je prilično usamljen, bez obzira što ga poseti ponekad ljubavnica, kasnije samo ostavljena ljubavnica Bonadea ili prijateljica Klarisa, žena njegovog prijatelja koja ne želi da ima dete sa svojim mužem, već zahteva od Urliha da on bude otac njenom detetu. On je redovno u poseti Diotimi, koja u svom domu okuplja krem bečkog društva: Arihajma, generala Štuma, grofa Lajdorfodoma.Tu su Rahilja, služavka i Sulejman koji se uporno mota oko nje pričajući joj da je on sin nekog kralja, špijunirajući i podkradajući svog gospodara. Zanimljiva epizoda dešava se negde pred kraj ovog romana, posle smrti Urlihovog oca s kojim je on stalno u nekoj korespodenciji. Nakon što je dobio vest o očevoj smrti, on kreće u očev dom. Dok putuje razmišlja o svojoj sestri Agati, koju nije video godinama i o kojoj je od oca saznavao vrlo šture informacije. Njihov susret u očevoj kući podrazumeva samo prisustvo, jer se otac pobrinuo i organizovao zahvaljujući glavnom slugi sve oko svog pogreba. Otvaraju zajedno testament i dogovaraju se da ne poštuju očevu volju iz testamenta. Istovremeno Agata odlučuje da se ne vraća u dom svoga muža, odnosno da ga ostavi. U tom naumu traži od svog brata Urliha da joj pomogne, da joj bude podrška.On tu podršku obećava, jer iznenada otkriva da jedino blisko biće koje se pojavilo u njegovom životu je upravo njegova sestra, koja kreće s njim u njegov dom. Kao i u većini onoga što je napisao, i u romanu Čovek bez svojstava Robertu Muzili za portretisanje protagoniste Urliha, a i ostalih junaka ove knjige, ne stvara neki čvrst zaplet, ne poklanja pažnju nekom događaju, već kroz dijaloge saznajemo šta oni misle, osećaju, kao da je to jedino važno. Urlih, glavni junak primećuje sve, čak do detalja saznajemo i ono što bi u svakom sličnom romanu bilo sporedno odnose i mehanizme kojima se služi Sulejman da bi zaveo Rahilju, koja je zaljubljena u nekog drugog. Svakako Urlih je neko oko koga se vrti cela priča. On sebe smatra čovekom bez svojstava jer je nastojao u tri pokušaja „da postane čovek“. Prvi pokušaj je bio da postane oficir, a završio je kao natpručnik. U drugom pokušaju prolazi od tehničara da bi postao inžinjer, dok u trećem i najvažnijem pravi karijeru matematičara naučnika. Ali „on je spadao u matematičare, prozvane logističarima koji nisu uopšte ništa smatrali tačnim i koji su postavljali novu fundamentalnu nauku. Ali on ni logiku logističara nije smatrao sasvim tačnom.“ On godinu dana uzima odsustvo iz svog života kako bi našao svrhu i primenu svojih sposobnosti. On ne razume muziku dok njegovi prijatelji oduševljeno sviraju klavir. Klarisa i Valter, Klarisa mu je bliža jer s njom deli interesovanje za Ničea, ali i za drvoseču Mosbrugera koji je osuđen na smrt. Dok nam Urlih već na početku Čoveka bez osobina u poglavlju naslovljenom imenom drvoseče ubice pripoveda kako je prisustvovao tom procesu na kome je sudija odlučio da optuženog osudi na smrt, saznajemo i ubicinu životnu priču, o njegovom ponašanju na sudu, jeziku koji je koristio pokušavajući da objasni šta je „podloga“ njegove brutalnosti. On je ubio ženu koja ga je uporno pratila, a ona je po Mosbrugeru bila prostitutka, koja je prvo tražila da je odvede svojoj kući, a onda kada je pokušao da joj pokaže svoj prezir pljujući je na šta je ona ostala potpuno ravnodušna, pokušao je da se sakrije. Ni to nije uspeo. Ona mu se priključila i kada je pokušao da se sakrije u kućicu blagajne na nekom igralištu. On je tada ubija. Taj događaj izazvao je veliku pozornost javnosti, a naročito Urliha koji prisustvuje suđenju ubici, i pošto je sklon analiziranju svih zbivanja, analizira čin ubistva kao nešto okončano, a zatim i pravosudni postupak, taktičke poteze tužilaštva i odbrane, pokušaj da se ustanovi da li je ubica mentalno zdrav, a i samog ubicu koji je već bio u ludnici i zatvoru, jer je već povredio neke radnike koji su ga ismevali. Pripovedač nas detaljno upoznaje sa ubicom, njegovim neobičnim ponašanjem, i nemogućnošću da shvati šta mu se dešava. Pripovedač zaključuje nakon detaljnog opisa onoga što se dešavalo u sudnici, kao i svih učesnika, njihovih strategija i usamljenosti koja prati optuženog za zločin kroz život: „ Jasno je da je to bilo ludilo, a istovremeno isto tako jasno i izvetoperena veza naših sopstvenih elemenata bića. Raskomadano je i pomračeno je to bilo: ali Urlihu je odnekud palo na pamet: kada bi čovečanstvo moglo sanjati kao celina, morao bi nastati Mosbruger.
Mosbrugeru je posvećeno i poglavlje 110 pod naslovom „Mosbrugerovo rastakanje i očuvanje“, i još nekoliko poglavlja u Čoveku bez svojstava Roberta Muzila. To je situacija u kojoj „čovek bez svojstava“ kako sam sebe doživljava Urlih matematički precizno secira ne samo sebe, već i svet koji ga okružuje. To što je ovaj Muzilov roman roman bez događaja, i pre svega razmišljanje o ljudskom, čini ga neobičnim i komplikovanim za tumačenje. Nazivi poglavlja su šturi putokazi za tumače, kao i esejistički pasaži kojim obiluje i teško je snaći se u očitom pišćevom nastojanju da uobliči potpuni filozofski sistem.
Cilj Urlih i njegovih prijtelja i prijateljica okupljenih oko „Velike akcije“, vremenom postaje sve ambiciozniji, oni žele da taj događaj koji je u početku bio patriotski cilj. „ mora obuzeti srce sveta“, da ne može biti samo praktičan, već mnogo više. Njihov cilj je da se ponovo nađe „ono ljudsko jedinstvo koje se izgubilo“. Ne treba zaboraviti da je roman Čovek bez svojstava Roberta Muzila začet pred Prvi svetski rat, u kome je Muzil učestvovao i bio ponosan na to, a da je pisan u međuratnom razdoblju, do piščeve smrti 1942. godine. Roman se ne može nazvati istorijskim , bez obzira što obiluje istorijskim činjenicama i ličnostima, pre svega je doživljaj i pokušaj artikulacije neizrecivog, o vremenu u kome se čovek bez svojstava sastoji od osobina bez čoveka. Urlih nije čovek bez osobina, iako sebe stalno tako prikazuje, već na početku kada sebe naziva sinom oca sa osobinama. Urlih je čovek koji razmišlja, koji svoja razmišljanja ne svodi na manipulaciju činjenicama, čovek koji zna da nema večitih istina koje se mogu primeniti u svakoj situciji. Zato i ne želi da napiše knjigu, jer knjiga je fiksiranje određenog sistema mišljenja. Tako i u slučaju ubice Mosbrugera on razmišlja o njegovoj uračunljivosti, odnosno neuračunljivosti. Primećuje „U svakom slučaju zločincima je često vrlo lako, u odnosu na misaoni rad na koje oni primoravaju naučnike. Osumnjičeni se jednostavno koristi time što je u prirodi prelazak zdravlja u bolest postupan, dok pravnik u tom slučaju mora tvrditi da se „potvrdni i odrečni razlozi u odnosu na slobodno samoodređenje ili na uvid u zločinački karakter dela toliko ikrštaju i ukidaju da po svim pravilima mišljenja dolazi samo do problematničnog suda“. On ne brani ubicu, mada pokušava da ga razume, da opiše njegov život od detinjstva, da analizira njegov odnos prema ženama, uopšte ljudima i svetu koji mu nije bio naklonjen i sa kojim želi da ima što manje dodira. Mosbruger je drvoseča, koji sa svojom sekirom bez stalnog doma hoda putevima u potrazi za poslom, za zaradom ili ako je nema, on prosi da bi prespavao u nekooj krčmi i opijao se, uvek gladan. Kada je prvi put zbog toga što je povredio neke radnike, po njegovom mišljenju u samoodbrani, osuđen, smešten u ludnicu to doživljava kao nepravdu, iseljava se u Tursku, ali shvata da je svugde isto, bar za njega. Muzil će do detalja opisati njegov boravak u zatvoru , u ćeliji osuđenika na smrt od šest kvadrata sa fiksiranim stolom, stolicom,koje bi osuđenik rado polomio.
Delovi iz romana Čovek bez svojstava Roberta Muzila
...
Još dosta vremena je prošlo pre nego što je lično upoznao Mosbrugera, a samo jednom pre toga uspeo da ga vidi za vreme pretresa. Verovatnoća da se o nečem neobičnom sazna preko novina kudikamo je veća nego da se to doživi; drugim rečima, u apstrakciji se danas dešava ono što je suštinskije, a u stvarnosti ono što je beznačajnije.
Ono što je Urlih saznao o Mosbrugerovoj istoriji bilo je otprilike sledeće:
Mosbruger je kao dečak bio ubogi đavo, čuvar ovaca u jednoj opštini koja je bila toliko mala da nije imala čak ni ulicu kroz selo, a on toliko siromašan da nikada nije progovorio koju reč sa nekom devojkom. Mogao je samo da uvek gleda za devojkama, pa i kasnije, kao šegrt, i već pogotovu na vanderovci.
Treba samo zamislitišta to znači. Nešto za čim čovek žudi onako prirodno, kao za hlebom ili vodom - sme uvek samo da gleda. Zatim posle izvesnog vremena žudi na neprirodan način. To prolazi, suknje lepršaju oko listova na njegovim nogama. On se penje preko plota i vide ga do kolena. Gledaju mu u oči, a one postaju neprovidne. Čuju smeh, brzo se okreću i vide jedno lice koje je nepomično okruglo kao u zemlji rupa u koju se uperavo zavukao miš.
Moglo bi se, dakle razumeti što se Mosbruger već pošto je prvi put ubio jednu devojku opravdao time što ga neprestano proganjaju duhovi, koji ga prozivaju i danju i noću. Oni su ga izbacili iz postelje dok je spavao, i ometali ga u radu; onda ih je i danju i noću slušao kako razgovaraju i prepiru se. To je bilo duševno oboljenje, i Mosbruger nije trpeo sda se o tome govori na taj način; on je to, istina i sam ponekad kitio uspomenama na svešteničke priče, ili je to podešavao prema savetima za simuliranje kakve čovek dobija u zatvorima, ali građa za to je uvek bila pripravna; samo pomalo izbledela, kada se u tom trenutku ne bi obraćala pažnja.
str. 72...
...
Ali Urlih to nije dozvolio i krepkim rečima joj je slikao sudbinu koja je predstojala Mosbrugeru.
„Dva čoveka će mu namestiti omču oko vrata, mada prema njemu ne gaje neka loša osećanja, nego samo stoga što su za to plaćeni. Možda stotinak ljudi će to posmatrati, delom zato što tako zahteva njihova služba, delom zato što svako voli da jednom u životu gleda pogubljenje. Jedan svečan gospodin pod cilindrom u fraku i crnim rukavicama priteže omču, a istog trenutka njegova dva pomoćnika se obese o Mosbrugerove dve noge, da bi se slomio vrat. Onda onaj gospodin stavlja šaku u crnim rukavicama na Mosbrugerovo srce i sa brižnim izrazom lekara ispituje da li je još živo; jer ako je živo ceo taj postupak se ponavlja, malo nestrpljivije i manje svečano...
str. 122
...
Ova strahovita igra društva sa svojim žrtvama zanimala je Urliha. Osećao je da se ona ponavlja u njemu. Nikakva volja u njemu nije podrhtavala, ni da oslobodi Mosbrugera, niti da pritekne u pomoć pravdi, i to osećanje se u njemu kostrešilo poput dlaka u mačijem krznu. Mosbruger ga se nečim nepoznatim jače doticao bliže nego sopstveni život koji je vodio; obuzimao ga je kao kakva mutna pesma, u kojoj je sve pomalo izobličeno i pomereno, a otkriva neki smisao što raskomadano pluta u dubini duše.
„Jeziva romantika!“ prebacivao je sebi. Diviti se jezovitosti ili nedozvoljenom u dopuštenom obliku snova i neuroza, to mu se činilo nešto sasvim prikladno ljudima građanskog doba. „Ili ili!“ mislio je „Ili mi se sviđaš ili ne sviđaš! Ili ću te braniti sa svom tvojom gnusobom , ili bi trebalo da se udarim po licu zato što se igram s njome!
I najzad, svakako bi na mestu bil čak i hladno, ali efikasno sažaljenje, danas bi se moglo učiniti mnogo šta da se preduprede takvi događaji i oblici, kada bi društvo htelo da utroši tek polovinu moralnog napora koji zahteva od takvih žrtava. Ali, onda se pokazala i jedna potpuno druga strana, s koje se moglo poosmatrati ovo pitanje, i Urlihu iskrsnuše značajne uspomene.
Naš sud o nekom delu nikada nije sud o onoj strani koju Bog nagrađuje ili kažnjava, to je, što je prilično neobično rekao Luter. Verovatno pod uticajem nekog od onih mističara s kojima je izvesno vreme prijateljovao. Zacelo bi to mogao reći i neki drugi vernik. Oni su, u građanskom smiaslu, bili imoralisti. Oni su pravili razliku između grehova i duše, koja uprkos grehovima može ostati neumrljana, gotovo onako kao što Makijaveli pravi razliku između svrhe i sredstva.
„Ljudsko srce“ bilo im je „oduzeto“. „ I u Hristu se nalazio jedan spoljašnji i jedan unutrašnji čovek, i sve što je činio u odnosu na spoljašnje stvari činio je polazeći od spoljašnjeg čoveka, a unutrašnji čovek je pri tom prebivao u nepomičnoj odvojenosti“ kaže Ekehart. Takvi svetci i vernici bili bi najzad kadri da čak i Mosbrugera oslobode! Čovečanstvo je od tada bez sumnje napredovalo, ali iako će ubiti Mosburgera, ono ipak ima tu slabost da poštuje one ljude koji bi ga, ko zna, oslobodili.
str.124
...
Mosbruger je ljutito slutio da svako od njih govori kako mu je zgodno, i da je to govorenje bilo ono što im je davalo snage da sa njim postupaju kako hoće. Imao je osećanje jednostavnog sveta da obrazovanim ljudima treba odseći jezik. Gledao je u doktorovo lice sa ožiljcima iz studentskih dvoboja, u iznutra osušeno duhovno lice, u strogo sređeno upravnikovo kancelarijsko lice, video kako svako od njih na drugi način gleda u njegovo, a u tim licima se nalazilo za njega nedostižno, ali zajedničko, nešto što mu je celog života bilo neprijatelj.
Snaga skupljanja sebe, koja napolju svakog čoveka s njegovom ličnom taštinom mučno stiska između sveg drugog mesa, bila je pod krovom kaznionice uprkos svoj disciplini nešto malo labavija, jer su tu svi živeli od čekanja i živ uzajamni odnos ljudi, čak i kada je bio grub i žestok, izvesna senka nestvarnosti činila je šupljim. Mosbruger je celim svojim telom reagovao na opuštanje posle borbe tokom sudskoih pretresa. Činio se sebi kao klimav zub. Koža ga je svrbela. Osećao se zaraženo i bedno. Bila je to, izvesno jadikovanju sklona, nežno nervozna preosetljivost što ga je ponekad spopadala; žena koja leži pod zemljom i udrobila mu je ovo činilo mu se, kad bi je poredio sa sobom, kao gruba, zla ženturača naspram nekog deteta.
Uprkos tome Mosbruger ukupno uzev nije bio nezadovoljan; mogao je po mnogo čemu primećivati da je on ovde važna osoba i to mu je laskalo. Zadovoljenje mu je pričinjavalo čak i opskrbljivanje koje je pripadalo svim kažnjenicima bez razlike. Država je, otkako su na sebe natovarili neku krivicu morala da ih hrani, kupa, odeva, i da brine o njihovom radu, zdravlju, njihovim knjigama i njihovom pevanju, dok to ranije nikada nije činila.
Mosbruger je u toj pažnji, makar bila i stroga, uživao kao dete koje je uspelo da natera majku da se ljutito bavi njime, ali nije želeo da ova pažnja dugo traje; misao da bi mogao biti pomilovan i osuđen na doživotnu tamnicu, ili opet biti poslat u neku ludnicu, budila je u njemu onaj otpor koji osećamo kada nam svi napori da umaknemo od svog života neprestano vraćaju u iste, omrznute životne položaje. Znao je da se njegov branilac trudi oko obnavljanja postupka, i da će još jednom biti ispitivan, ali rešio je da se na vreme suprostavi tome i da zahteva da ga ubiju.
str. 240
...
Njegov životni sat zapao je u nered; mogao se doterivati i da brza i da zaostaje. On je to voleo; priličilo mu je. Ono što je ležalo u dalekoj prošlosti i ono sasvim sveže nije više veštački razdvajano, nego, ako je bilo isto, ono što se naziva „u različito vreme“ prestaje da se vezuje uz to kao što se crven konac usled nedoumice mora vezati oko vrata blizancu. Sve nebitno je nestalo iz njegovog života. Kad bi razmišljao o ovom živtu, u duši je polako razgovarao sa sobom samim i pri tom sporednim slogovima pridavao istu težinu kao glavnim slogovima; to je bila sasvim drukčija pesma života nego što je ona koju svakog dana slušamo.
Često bi dugo zastajao pri nekoj reči, a kad bi je najzad napustio, ne znajući tačno kako, ta reč bi mu posle izvesnog vremena najednom drugde naišla u susret. Smejao se od uživanja, pošto niko nije znao šta mu se dešava. Teško je naći neki izraz za ovo jedinstvo njegovog bića koje je ponekih sati sticao.
Bez sumnje je lako zamisliti da život nekog čoveka teče kao potok; ali kretanje koje je Mosbruger opažao u svom životu teklo je kao potok kroz neku veliku stajaću vodu. Težeći napred, to kretanje se splitalo i pozadi, i stvarni tok života je u tome gotovo nestajao. On sam je jednom u upola budnom snu o tome osetio da je Mosbrugera iz života nosio na telu kao loš kaput, iz kojeg je sada, kad bi ga ponekad malo otvorio, u svilenim talasima velikim poput šuma navirala najčudesnija postava.
Nije više hteo da zna šta se napolju dešava. Negde je bio rat. Negde je bila neka velika svadba. Sada dolazi beludžistanski kralj – misli je. Svuda su se vežbali vojnivi, koračale kurve, drvedelje stajale među krovnim gredama. U štutgartskim krčmama teklo je pivo iz istih krivih žutih slavina kao i u beogradskim. Kad čovek putuje pešačeći žandarmi svuda od njega traže papire. Svuda na njih udaraju pečate. Svuda ili ima stenica ili ih nema. Ima posla ili nema. Žene su sve iste. Lekari u bolnicama su svi isti.
Kad se čovek uveče vraća s posla, ljudi šetaju po ulicama i ništa ne rade. Uvek i svuda je isto; ljudima ništa ne pada na pamet. Kad je prvi aeroplan preko plavoga neba preleteo iznad Mosbrugerove glave, to je bilo lepo; ali onda su takve letelice nailazile jedna za drugom i jedna je izgledala kao i druge. To je bila drugčija jednoličnost nego što je ona iz čuda njegovih misli. Nije shvatao kako je to nastajalo, a svuda mu se prečilo na putu! Zavrteo je glavom. „Neka đavo nosi“, mislio je, „ovaj svet!“ Ili neka dželat njega odnese, on neće time mnogo izgubiti.
Uprkos tome, ponekad je kao obuzet mislima prilazio vratima i tiho pipkao na onom mestu na kojem je spolja bio katanac. Onda bi iz godnika kroz špijunku pogledalo k njemu nečije oko, a zatim je dolazio ljutit glas, koji ga je grdio. Pred takvim uvredama Mosbruger bi se brzo sklanjao natrag u ćeliju, i tada se dešavalo da se oseti zatvorenim i opljačkanim. Četiri zida i gvozdena vrata nisu ništa naročito kad čovek izlazi i ulazi. Rešetka pred tuđim prozorom takođe mnogo ne znači, a da drveni ležaj ili sto imaju svoje stalno pričvršćeno mesto, to je potpuno u redu.
Ali onog trenutka kad čovek više ne može da postupa s tim kako hoće – nastaje nešto sasvim besmisleno. Ove stvari, koje su ljudi napravili, sluge, robovi, za koje čak ne znamo ni kako izgledaju, postaju drske. One naređuju čoveku da se zaustavi. Kad je Mosbruger primetio kako mu stvar na sve strane zapovedaju, osetio je veliku želju da ih raskida, pa se s mukom morao ubediti u to da borba sa ovim slugama pravosuđa njega nije dostojna. Ali drhtanje u njegovim šakama bilo je tako snažno da se pobojao da se ne razboli.
Izabrano je šest kvadratnih metara prostranoga sveta, i Mosbruger je išao tamo-amo po njima. Mišljenje zdravih, neutamničenih ljudi veoma je, uostalom, ličilo na njegovo. Iako su se donedavno još živo bavili njime, brzo su ga zaboravili. Doveden je na svoje mesto kao ekser koji se zakucava u zid; kad se jednom onde zabije, niko ga više ne primećuje.
Drugi Mosbrugeri su dolazili na red; oni nisu bili on, čak nisu bili ni slični, ali vršili su istu službu. Bio je to seksualni zločin, jedna mračna priča, jezivo ubistvo, delo jednog ludaka, delo jednog tek upola uračunljivog čoveka, susret kojeg zapravo svaki čovek mora da se čuva, zadovoljavajuća intervencija policije i pravosuđa...: ovakvi opšti, sadržinom siromašni pojmovi i spremna sećanja utkivali su taj isisani događaj na nekom mestu svoje prostrane mreže.
Zaboravili su Mosbrugerovo ime, zaboravili pojedinosti. On je postao „veverica, zec ili lisica“, tačnije razlikovanje izgubilo je svoju vrednost; svest javnosti nije čuvala neki određen pojam o njemu, nego samo mutna, daleka polja prepletenih opštih pojmova, koji su bili kao siva svetlina u dogledu podešenom na suviše veliku udaljenost.
Ovu slabost povezanosti, grozovitost jednog mišljenja koje se služi njemu prijatnim pojmovima, ne brinući o težini patnje i živbvota, koja otežava svaku odluku: to je duša opštosti imala zajedničko s njegovom; ali ono što je u njegovom ludačkom mozgu bilo san, bajka, oštećeno ili neobično mesto u ogledalu svesti, koje nije vraćalo natrag sliku sveta nego je propuštalo svetlost, to je ovoj duši nedostajalo, ili se u najboljem slučaju nešto od toga nalazilo ovde i onda u nekom pojedinom čoveku i u njegovom nejasnom uzbuđenju.
A ono što se odnosilo tačno na Mosbrugera, na ovog i nijednog drugog Mosbrugera, kojeg su za sada smestili na određenih šest kvadratnih metara sveta, na njegovu ishranu, nadzor, obradu u aktima, na dalje slanje u tamnički život ili u smrt, sve je to bilo preneto na srazmerno malu grupu ljudi, koja se sasvim drugačije ponašala. Ovde su oči nepoverljivo vrebale vršeći svoju službu, glasovi su prekorevali i za najmanje ogrešenje. Nikada kod njega nije ulazilo manje od dva čuvara. Kad bi ga vodili preko hodnika, vezivali su ga lancima.
Postupali su pod uticajem straha i opreznosti, što je u ovom malom krugu primenjivano na određenog Mosbrugera, ali se nalazilo u čudnoj protivrečnosti sa postupcima inače vršenim prema njemu. On se često žalio na tu opreznost. Ali onda bi nadzornik, direktor, lekar, pop, ma ko da je čuo za njegove proteste, pokazao nepristupačno lice i odgovorio mu da postupanje prema njemu odgovara propisu.
Tako je propis sad bio zamena za izgubljeno saučešće sveta, i Mosbruger je mislio: „Imaš dugačak konopac oko vrata i ne možeš videti ko ga vuče“.
str. 535-537
Robert Muzil Čovek bez osobina
Preveo Branmir Živojinović
Izdavači: CID, Podgorica, NEVSKI Beograd, 2006. godine