Salman Ruždi
Biografija
 |
Ser Salman Ruždi (Ahmed Salman Rushdie), angloindijski romanopisac, esejista, glumac rođen je 19. juna 1947. godine u Bombaju, današnjem Mombaju. Književni kritičari njegov književni stil najčešće nazivaju magičnim realizmom. Dominantne teme njegovog stvaralaštva su povezanost i rascepi Istoka i Zapada, migracije, islam, Indija, Pakistan... Rođen u muslimanskoj porodici srednje klase, kao jedini sin, pored dve sestre, uglednog poslovnog čoveka. Majka mu je bila učiteljica. Školovanje je započeou rodnom gradu, a potom, pošto je položio prijemni, u Engleskoj , na Kraljevskom koledžu u Kembridžu. U početku boravka u Engleskoj, bilo mu je vrlo teško jer ,bio je usamljen, i tako rano se suočio sa saznanjem šta znači biti „drugačiji“, šta je rasizam. Nije se žalio roditeljima jer je njegov otac „izdvajao priličnu sumu novca za njegovo školovanje“, a i sam je, kao trinaestogodišnjak, odlučio da, uprkos majčinim negodovanjima, napusti rodni grad i porodični dom i ode u grad o kojem je maštao. Njegov otac je očekivao da će studirati ekonomiju, ali Salman Ruždi je diplomirao na odseku za istoriju 1968. godine. Vreme studiranja Salman Ruždi opisaće u svojim memoarima kao vreme „uspostavljanja prijateljstava , vreme gubljenja nevinosti“ i niza drugih događaja i saznanja, između ostalog bavio se i glumom. To su bile njegove srećne godine jer se „složio sam sa sobom da zaboravi sve one sate očajne usamljenosti, kada je sedeo u sobi i cmizdrio.“ Studentski dani Salmana Ruždija počeli su baš kada se završio indijsko pakistanski sukob i kada je prestala njegova strepnja za sudbinu roditelja i sestara u Indiji. Oni će se uskoro iseliti u Pakistan,a za njega će ta njihova odluka biti prilično iznenađujuća i nikada neće saznati pravi razlog. Već tada je za sebe mogao da kaže da je „bezbožnik fasciniran bogovima.“ U dnevničkoj knjizi Džozef Anton: Memoari Salman Ruždi sećajući se peripetija oko diplomiranja napominje da je još- tada slutio značaj priče o Muhamedu i stihovima zbog kojih će biti osuđen na smrt. Interesovanje za baš tu priču smatra začetkom ideje za svoj potonji roman Satanski stihovi. Jer, to je bila „dobra priča“ za nekoga ko je tada samo sanjao da postane pisac.
Izvesno vreme posle diplomiranja proveo je u Pakistanu, radio je na televiziji, ali ubrzo je odlučio da se vrati u London.“ U Londonu se zaposlio u markentiškoj agenciji, i bio vrlo uspešan u tom poslu. Prvi roman Grimus (1975) koji je tada objavio nije bio zapažen. Ženi se Klarisom Luard , napušta siguran posao i odlučuje da se posveti isključivo pisanju. To je prvi od njegova četiri braka, koji će najduže trajati i brak u kome je rođen njegov prvi sin Zafar. Za sledeći roman Deca ponoći (1981) alegorijskoj priči o rođenju moderne Indije dobija Bukerovu nagradu, a kasnije i Bukera nad Bukerima, koja se dodeljuje kao najbolja knjiga koja je osvojila tu nagradu u poslednjih dvadesetpet godina. Ta nagrada značila je popularnost svetskih razmera, prevode, tiraž, ali i početak problema koji će mu se dešavati kasnije.kada objavi Satanske stihove. Nagrada za najbolji roman iz oblasti fantastike, gde je svrstan roman Deca ponoći bio je početak svetske slave i karijere koja će pored nagrada svom tvorcu Salmanu Ruždiju doneti i stalnu, desetogodišnju pretnju da će neki islamski fanatik, bez obzira da li je čitao Satanske stihove (1988) izvršiti smrtnu kaznu na koju ga je osudio verski vođa Homeini koji je obećao i visoku novčanu nagradu onoga ko ubije, izvrši njegovu presudu na smrt nad tvorcem. Pre romana zbog koga će njegova glava biti ucenjena, objavio je roman Sramota (1983). Taj roman posvećen je Pakistanu, njegovoj drugoj, trećoj domovini čije odvajanje od Indije nije zdušno podržavao.
Satanski stihovi su izazvali nakon Homeinijeve fatve snažne proteste i demonstracije u muslimanskom svetu, iako su pre toga prevedeni i na farsi i čitani. Nakon te knjige zbog obećanja sinu da će napisati i knjigu za decu objaviće Harun i more priča (1990), Imaginarne domovine: eseji i kritike 1981 – 1991 (1991), pa knjiga kratkih priča Istok, zapad (1994), roman Mavrov poslednji uzdah (1995). Tlo pod njenim nogama (1999), je svojevrsna istorija rok muzike i pored ove knjige zajedno sa pevačem grupe U2., Bonom Voksom napisaće pesmu istovetnog naslova. Sledeće dve knjige: Bes (2001) i Klovn Šalimar (2005) su romani u kojima se Salman Ruždi bavi problemom terorizma.
Nisu samo Satanski stihovi (1988) doneli Ruždiju probleme. Desilo se to i ranije zbog romana Deca ponoći (1981). Taj njegov roman hinduisti su protumačili kao udar na savremenu Indiju, pa su još tada iz njegovog zavičaja stizale pretnje, ljutnja Indire Gandi. Strašnija i pogubnija pretnja koja će uslediti 1989. godine, nakon Satanskih stihova (1988) kada je imam Ruholah Homeini pozvao, kako su izvestili britanski mediji „na ubistvo književnika, izdavača i svih koji poseduju roman“, a potom i da „iranski imam nudi nagradu od više miliona dolara za ubice“ i ta knjiga biće zabranjena, ne u Iranu, već prvo u Indiji, a zatim u Keniji, Tanzaniji, Venecueli, Tajlandu, Južnoafričkoj Republici, a to nisu muslimanske zemlje. Na protestima koji su organizovani u nekim zemljama u znak podrške Homeinievoj fatvi, poginolo je nekoliki ljudi, u Pakistanu.
Posledice tih dešavanja krajem osamdesetih za samog pisca značiće jedan potpuno izmenjen način života; stalni strah za sopstveni život, za živote bližnjih, često menjanje mesta boravka, stalnu pratnju agenata Skootland Jarda, koji su ga obezbeđivali dvadesetčetiri sata, duže od deset godina.
Tek 28.maja 1998. godine iranski ministar spoljnih poslova je izjavio da „iranska vlada nema nikakvih namera u direktnom ili indirektnom ugrožavanju života književnika Salmana Ruždija, kao ni prema osobama koje su povezane sa njegovim delom: izdavačima, prevodiocima“ , a predsednik Irana Muhamed Hatami, sve kontraverze oko pisca, njegovog dela o kome se raspravljalo i u UN kao drastičnom primeru kršenja prava sloibode govora potvrdio je reči ministra inostranih poslova i sve što se zbivalo sa Ruždijem nazvao „završenim slučajem“. Iako neki verski fanatici smatraju da se „fatva“ ne može povući, misle da je ona još uvek važi, jer je Ruždi diskreditovao njihovog poslanika Muhameda. Ili su u junaku romana koji se vraća kući sa Zapada sa prezirom prema zapadnjačkoj kulturi prepoznali Homeinija, kome se pisac podsmeva. Drugi nalaze da je hajka na Ruždija i njegovo delo političke prirode i da je počela 1988. godine u Indiji kada su ortodoksni muslimani upotrebili na izborima, zbog političkih poena. Sotonski stihovi nisu zabranjeni u Iranu, čak je 1983. godine njegov roman Sramota osvojio nagradu iranske vlade za najbolji prevod, delo je bilo čitano, citirano, o njemu se javno govorilo.
Mnogi književnici digli su svoj glas protiv hajke na Ruždija, između ostalih i Ginter Gras, Piter Keri, Mario Vargas Ljosa, Nadin Gordimer, Norman Majler, Žorže Saramago, Posebnu podršku, iako nije potpisao pismo, po rečima Ruždija pružio mu je nevidljivi pisac Tomas Pinčon koji ga je, nakon što je on objavio prikaz njegovog romana Vineland, pozvao na večeru. U to vreme i predsednik Poljske, pisac Vaclav Havel, se nezvanično sastao s njim da bi mu pružio podršku, izvan službenih prostorija smatrajući da je to jedini način da ne „pokvari odnose Irana i Poljske.“
Bilo je i onih koji su ga nazivali „lošim piscem“ kao što je to učinio princ od Velsa, koji je smatrao da se troši mnogo novca za njegovu zaštitu. Mnogi su u junakinji njegovog romana Satanski stihovi g-đi Torturi prepoznali Margaret Tačer , a ona sama je pisca smatrala „antipatičnom i neugodnom pojavom“, no to nije uticalo na odluku da britanska vlada zaštiti Ruždija, kao građanina, kao i njegovo pravo da govori kao slobodan čovek i državljanin te zemlje.
Slavni, proganjani i osuđen na smrt pisac Salman Ruždi pojavio se i u filmu Dnevnik Bridžit Džons, igrajući samog sebe u jednoj sceni. Pozorišna predstava po Ruždijevom romanu Deca ponoći izvedena je u londinnskom pozorištu Barbikan. Scenario je bio napisan prvo za televizijsku kuću BBC, a kako je film trebalo snimati u Indiji i Šrilanki, dozvole koje su dobili, ubrzo su povučene jer su se vlade tih zemalja plašile odmazde koja bi se mogla desiti zbog Homeinijeve fatve. Film će se pojaviti tek 2012. godine, u režiji Depa Mehta. Deca ponoći izvedena su i u Londonu i u Njujorku, a u Linkonl centru je 2004. izvedena i opera zasnovana na Haronu i moru priča.
Za U2, Bona Voksa Ruždi je napisao stihove po motivima svog romana Zemlja pod njenim nogama. Za roman Deca ponoći pored nagrada Buker, Buker nad Bukerima Ruždi je dobio niz nagrada i priznanja, između ostalog i: Nagradu udruženja pisaca, Nagradu EU za književnost, Književnu nagradu udruženja za engleski jezik, kao i druge prestižne i značajne nagrade, kako u Velikoj Britaniji tako i u Nemačkoj, Francuskoj, Mađarskoj, Italiji, Indiji, SAD, Irskoj, . Nagradu Vidbed dobio je dva puta,prvi za roman Satanski stihovi i drugi put za Mavrov poslednji uzdah.
Kada se preselio u SAD, Salman Ruždi je izvesno vreme radio kao honorarni profesor na Institutu za tehnologiju u Masačutesu. Stekao je počasne doktorate i stipendije šest evropskih i šest američkih univerziteta a i počasni je profesor humanističkih nauka na M. I. T. kao i na: Univerzitetu Emori, Univerzitetu Njujork.
Bio je i predsednik američkog PEN centra od 2004 do 2007. godine. Titulu sera dodelila mu je kraljica Elizabeta Druga povodom svog 81 rođendana, 2007. godine. Član je Britanskog kraljevskog društva književnosti, a član jeod 2008. godine i Američke akademije umetnosti.
Ženio se četiri puta, i otac dvojice sinova.
Delo
Salman Ruždi je autor četrnaest romana, ali i knjiga eseja, knjige memoara:Grimus (1975), Deca ponoći (1981), Sramota (1983), Jaguarov osmeh (1987), Nikaragvansko putovanje (1987) Satanski stihovi (1988), Haron i more priča (1990), Tlo pod njenim nogama (1999), Poslednji Mavrov uzdah (1995), Bes (2001), Čarobnica iz Firence (2008) , Luka i vatra života (2010) Klovn Šalimar (2005), Dve godine osam meseci i dvadeset i osam noć (2015) Kuća Goldenovih (2017). Četrnaesti roman Kihot pojavio se krajem 2019. godine i odmah se našao u konkurenciji za nagradu Buker, koju je ovaj autor osvojio već dva puta. Autor je i knjige priča Istok, zapad, Memoara Džozef Anton, Imaginarne domovine, Korak preko ove linije Jaguarov skok...
Književni kritičari njegov književni stil najčešće nazivaju magičnim realizmom. Dominantne teme njegovog stvaralaštva su povezanost i rascepi Istoka i Zapada, migracije, islam, Indija, Pakistan, potom terorizam, a u poslednjem romanu Kuća Goldenovih i Amerika, američki san, u koju se preselio 2000 godina, a od 2002 slobodno šeta Njujorkom, bez agenata koji su ga zvali Džo, skraćeno po pseudonimu Džozef Anton. Inače taj pseudonim je nastao spajanjem imena Antona Čehova i Džozefa Konrada, i Ruždi ga je koristio u vreme skrivanja.
„Mučenik slobode govora“ kako je Salmana Ruždija nazvao američki pisac Dž. Apdajk, čovek koji je bežao od sudbine i identiteta kojima se bavio i u svojim književnim delima nikada nije pristao da bude samo indijski pisac, iako je njegova književnost baštinila indijsku tradiciju, mitove, u svom pripovedačkom opusu bavio se majstorski i sa mnogo humora i satire i mnoštvom drugih tema. Rasiznom, terorizmom, pitanjem pripadnosti, a u njegovom opusu je i mnoštvo referenci koje se odnose na rok kulturu. Pisac čije knjige su u Pakistanu i mnogim drugim zemljama bile razlog za proteste, pa i razlog da neki ljudi izgube život samo zato što su preveli njegovu knjigu Satanski stihovi, poput japanskog prevodioca Hitošija Igatašia, ili budu teško ranjeni kao italijanski prevodilac Etole Kapriola ili norveški izdavač Vilijam Nugord, oduvek je istrajno smatrao da je sloboda govora ili potpuna, ili je nema.
Zanimljivo je da u svojim Memoarima Salman Ruždi spominje Danila Kiša, ali i da u romanu Bes jedna od junakinja je srpskog porekla i u tom istom romanu spominje i Slobodana Miloševića., predsednika Srbije, haškog zatvorenka. Kao što u svom romanu Kuća Goldenovih priča o Džokeru biva tumačena kao metafora koja se odnosi na Donalda Trampa „medijski snalažljivog lažljivca neobično obojene kose“
Sam Ruždi izjavio je da nikada ne bi mogao da živi u Indiji, a očito nije mogao ni u Pakistanu, pa kada ga zbog tema kojima se bavio , a mnoge se odnose na Indiju, imenuju kao pisca koji pripada toj zemlji, on radije ističe svoju književnu pripadnost evropskoj tradiciji satire, Migela Servantesa, Čarlsa Dikensa, Nikolaja Gogolja, Džemsa DžojsaMihaila Bulgakova, Samjuela Beketa, i mnogih drugih U svakom slučaju smatra se piscem koji je zatro put indijskim piscima koji pišu na engleskom, kao prvi i najznačajniji postkolonijalni pisac.
Izuzetna pripovedačka tehnika,humorističan stil pun metafora , kao i stalno menjanje perspektive posmatrača, učesnika, junaka, pripovedača, koristeći lajtmotive, iracionalno, romani Salmana Ruždija su poput Šeherzadinih priča iz 1001 noći. Iako njegova dela spadaju u magični realizam što je karakteristika mnogih anglosaksonskih pisaca, mnogi u njegovim, naročito poslednjim romanima nalaze da je on sve skloniji čistom realizmu. Naravno, na svoj ruždijevski način koji podrazumeva ogromnu erudiciju i jasne, precizne političke stavove o svetu i vremenu u kome živi, sa neizbežnim zadiranjem u prošlost i njenu tamu. Preplitanje bajke i politički angažovane literature, to bi u najkraćem bila odlika pisca koji se rodio u Indiji, školovao u Engleskoj, vratio se na kratko u Pakistan u koji su se odselili iz Indije njegovi roditelji. Iako slobodan građanin Engleske, duže od deset godina bio je zatočenik Homeinijeve fatve, da bi na kraju stigao u svoju četvrtu domovinu, znajući da na svetu ništa nije sigurno da domovina nije sigurno mesto, i da je čovek osuđen na potragu za sobom, svojom pričom, kuda god da krene ili zastane. Jer, postoji samo imaginarni zavičaj, kako se zove i jedna od njegovih knjiga eseja.
Motiv smrtne kazne u delima Salmana Ruždija je čest, gotovo neizbežan.U Satanskim stihovima satiričaru Baalu će biti odrubljena glava, a u istoimenom romanu terorista Klovn Šalamun će biti osuđen na smrt u gasnoj komori.Čekanje na izvršenje kazne potrajaće, i on će godinama čekati u američkom zatvoru, u ćeliji smrt i. U romanu Sramota smrtna presuda nad Iskanderom Harapom biće izvršena vešanjem.
O romanu Satanski stihovi
 |
Satanski stihovi, roman Salmana Ruždija izazvao je bure i oluje u svetu, to je knjiga koju su verski fanatici podstaknuti Ho meinijevom fatvom spaljivali i u Londonu. Tema emigracije je jedna od čestih tema ovog pisca još od njegovog prvog romana Grimus.
Dva glavna junaka Džibril Farišta i Saladin Čamča su glumci indijskog porekla Džibril Farišta je zvezda Bolivuda koji se specijalizovao za tumačenje likova božanstava, dok Saladin Čamča pozajmljuje glas likovima u Engleskoj i njegove veze sa Indijom su pokidane. Roman počinje opisom dešavanja , njihovog padanja nakon što je avion kojim su leteli otet, i koji eksplodira iznad Lamanša.Oni nekakvim čudom preživljavaju, ali transformisani Džibril Farišta u arhangela Gavrila (Džibrila, u islamu), a Saladin Čamča u đavola. Pronađeni su na plaži. Razdvajaju se, jer Čamču odvodi policija, a Farišta ne čini ništa da bi mu pomogao. Obojica pokušavaju da srede svoje živote i Fariša pronalazi nekadašnju, izgubljenu ljubav, Eli Koun, Engleskinju koja je alpinistkinja. Međutim ubrzo on pokazuje sve jasnije znake psihičkog poremećaja. Čamča je u međuvremenu ponovo poprimio ljudski oblimk i cilj mu je da pronađe Farištu i osveti mu se zbog toga što mu nije pomogao kada su pali sa neba. Koristeći njegovu patološku ljubomoru Čamča uništava Farištovu vezu sa Eli. Iako svestan koliko je izgubio , a i da mu je to učinio Čamča, on mu oprašta, i još ga spašava iz požara koji je sam, tokom jedne svoje psihičke krize izazvao.Posle tog događaja, obojica se vrećaju u Indiju. Farišta počinje ponovo da se bavi glumom, a Čamča neguje svog oca na samrti, i oni se ponovo zbližavaju, što mu donosi saznanje da je pronašao svoje korene i on odlučuje da ostane u Indiji. Farišta ubija Eli i izvršava samoubistvo. Kroz ovu osnovnu, svedenu priču ponavlja se niz magijskih snoviđenja koje Farištov bolesni um smišlja, kao paralelnu i povezanu pripovest i razmišljanje o religiji, fantazmima i sumnji. Iako deluju kao snoviđenja psihički obolelog čoveka, u njima ima mnoštvo povezanih detalja. I treća celina, koja govori o seljančici Ajši koja nagovara seljake iz svog sela da pođu za Meku pešice, preko Arabljanskog mora deluje jer ona komunicira sa Džibrilom. Oni ulaze u more i nestaju, da bi ostala nagađanja da li su oni nestali ili hodaju po dnu mora. Kako god, katastrofa je očigledna i dešava se krajem XX veka, kada se Džahaliju vraća verski fanatik Imam.
Centralni motiv u tim razmišljanjima i snoviđenja su stihovi u kojima Mahanued, tim imenom označava pisac Muhameda, prvo objavljuje da stara politeistička božanstva imaju svoje mesto u novoj religiji, da bi potom tvrdio da mu je to Šejtanovo podmetanje. Mahaund ima dva glavna protivnika, sveštenicu Hind i satiričnog pesnika Baala. Nakon trijumfalnog povratka Mahaunda, Baal se skriva u javnoj kući u kojoj sve zaposlenice, prostitutke imaju imena Prorokovih žena, a svoja prava imena su zaboravile.Kada one budu uhapšene i odvedene u tamnicu, Baal će svakodnevno ispred tamnice govoriti stihove i kačiti ih na zidove, danima ne otkrivajuću svoj identitet, prerušen. Dok on govori svoje stihove svet se okuplja i u tišini ga sluša. Dotle prorok Mahaund koji se vratio, sa zapada diktira i menja delove Kur’ana.No, neće to potrajati, Ball će otkriti svoj identitet , skinuti „svoj apsurdni turban“i izgovoriti rečenicu: “Ja ne priznajem nijedan drugi sud osim suda moje muze, ili tačnije, mojih dvanaest muza“
O romanu Klovn Šalimar
 |
Roman Salmana Ruždija Klovn Šalimar, je priča o nekoliko ličnih tragedija i sudbina koje su se na čudno ispreplitale, i mogla bi da se posmatra kao pozadina autorove potrebe da , poput mnogih američkih pisaca, poput Martina Evjnisa, Džona Apdajka pričanje storija troje glavnih junaka, dvojice muškaraca i jedne žene ispriča i priča o terorizmu, pretnji sa kojom se svet suočava.Terorizam jeste jedna od tema, ali nikako glavna i nikako najznačajnija, jer Ruždija u prvom planu uvek interesuje sudbina pojedinca.On ne zanemaruje ni nastojanje da u svojim romanima vešto napravi, bez obzira na prostornu i vremensku udaljenost, na istoriju pokaže tu vezu i ukaže na sveprisutni razarajući bes i bezumlje koje ne bira žetve. Opisujući obeščašćenu ljubav , naravno kroz idealizovani Kašmir u kome počinje priča o klovnu Šalimaru, o Buni, pa do Njujorka, Los Anđelesa. Sudbinski zaplet i nesreća koja će zadesiti klovna Šalimara, Buni i američkog ambasadora Maksimilijana Ofulusa, Jevrejina čija porodica je stradala u Drugom svetskom ratu, ispričana je u funkciji ideje da sukobi samo poprimaju različite oblike, da ne prestaju da izbijaju, da današnje bezumlje svakako jeste odjek onoga što se dešavalo pre više od pola veka.Terorizam je samo jedna od tema ovog romana koje nisu ništa manje važne. Ljubavna veza između klovna Šalimana i plesačice Buni Kaul, muslimana i induskinje, kao dokaz mogućnosti da se prevaziđu prepreke vere i tabua, deluje u početku idilično, ali kada se pojavi američki ambasador i kada Buni njega vidi kao izlaz iz skučenosti i sputanosti zatočenog života i snova, tragedija počinje i prenosi se i na njenu kćer. Jer, Buni Kaul izuzetno lepa ambiciozna koja u ambasadoru prepoznaje svoju šansu. No, ostavljajući klovna Šalimara, ostavljajući sve ona će jedno zatočeništvo zameniti drugim.
Kao ljubavnica Buni je zatvorena u četiri zida, sve gubi, propada, biva samo iskorišćena, ostavljena obešćašćena, kao i Šalimar. Osramoćen, vođen žudnjom da se osveti Šalimar će se priključiti nevidljivom svetu terorističkih aktivnosti . Među mudžahedinima saznaje za apstraktni svet istine, očigledne samo onima koji dožive prosvetljenje. Prosvetljeni se odriču sebe, spremni su da u ime Alaha izvrše satiranje svih koji ne vide njihovu istinu, već tvrde da postoji pararelna.To su nevernici. Od klovna Šalimar postaje terorista. On nije poput drugih terorista, nije sveti ratnik, iako opstaje među njima. Njegov terorizam je ličan, posledica slomljenog srca i povređee časti.I on niti želi, niti može da zaboravi sebe, svoju povređenost i svoj cilj, osvetu ambasadoru Maksu Ofulusu, za razoren Bunin i njegov život. Osvetiće mu se, ubiće ga na ulazu u zgradu u kojoj je živela ambasadorova i Bunina kćer, Indija, kako ju je nazvao otac, a rano nestala bez traga, ucenjena, njena majka Buni nazvala ju je Kašmir. Šalimarov povređeni ponos je slika kolektivnog osećanja.zapada koga predstavlja američki ambasador svojim odnosom prema mladoj, lepoj Buni.Kao i njegov roman Deca ponoći, i ova priča o klovnu Šalimaru potvrđuje nemogućnost bega pojedinca od istorije, nacije, kulture. Naročito one u kojoj hodže „prosvetljuju“ um zavisno muslimanskim svetim ratnicima. Roman Klovn Šalimar je priča o obeščaćenoj ljubavi, zemlji, svetu, o savremenom svetu, njegovim krizama i padovima Od Kašmira, koji je malo idealizovan u Šalimarovoj svesti, gotovo da je raj, bratoubilački rat napraviće pakao. Ali nije samo pakao u Kašmiru, i Los Anđeles je to. Urbana džungla, stecište brojnih imigranata, svet u kome vlada kult tela, slave, moći i neznanja. To saznajemo od ambasadorove kćeri Indije koja snima film i ide tragom urbanizacije. Razaračke sile su vidljive i šljašte u ranoj jutarnjoj svetlosti. Ona razotkriva priču o naličju tog grada, sirotinjskim četvrtima, ilegalcima, kriminalu. Pisac u tim prizorima vidi istinu,krizu koja je započela još u ambasadorovoj zemlji početkom Drugog svetskog rata. Kroz vrlo kratak osvrt na tragičnu sudbinu njegovih roditelja, Jevreja, pripovedajući kako je postao član pokreta otpora fašističkoj Nemačkoj, putovanju iz Francuske u Englesku, a zatim u Ameriku, Ruždi njegovu kob čini pandamom tragedijama u Kašmiru, onoj koju doživljavaju klovn Šaliman i Bunu. Sukobi imaju samo različite vidove, različito vreme zbivanja, ali nikada ne prestaju. Žrtve istorije su ljudi koje imaju samo različita imena i osuđene su da trpe i tu istoriju i tu naciju sa svim njenim kulturološkim odlikama. Klovn Šaliman Ruždijev roman ne bavi se samo polaritetom Istok/Zapad, Evropa/ Amerika, već kao da govori o čitavom svetu u kome se ljudske sudbine iz najudaljenijih tačaka na planeti prepliću u zlu i tragediji Ruždi u ovom romanu svako poglavlje posvećuje po jednom od junaka i uspeva da ispriča isprepletanost njihovih sudbina. Nema tu uobičajenih Ruždijevih tema emigracije, pomirenja, korena. Izuzetak je Indija Ofuls koja tragajući za svojom prošlošću teži da odredi svoj identitet.
O romanu Sramota
 |
Na početku romana Sramota Salmana Ruždija susrećemo se sa opisom života sestara Šakil koje žive sa ocem tiraninom u zamku Nišapurom u kome one odgajaju i takođe utamničenog drže i svog zajedničkog sina Omara Hajam Šakila. On prvih dvanaest godina svog života provodi u zamku i zbog toga će se celog života plašiti međa i granica. Ta sputanost u doba odrastanja sa majkama koje su na zamak stavile ogroman katanac potpuno se izolovavši od ostatka sveta , kao posledicu će imati da on ima stalni osećaj da živi na samoj ivici sveta sa koje se može survati. Njegov strah je veliki, i kada sa Farom Rodrigez odlazi na izlet kod njenog oca carinika, na granicu, on se onesvesti „uprkos tome što je sa obe noge stajao na zemlji.“ Više puta u romanu Sramota Salmana Ruždija ruše se razne granice, između klasa, podređenih i nadređenih, a na samom kraju romana predstavnici svih društvenih klasa i slojeva, ujedinjeni u nasilju uništiće zamak Nišapur.Nakon odlaska iz zazidane kuće Omar Hajam Šakila postaje lekar, vodi razuzdan život zajedno sa svojim prijateljem Iskanderom Harapom, budućim predsednikom države. Potom se ženi Sufijom Zinobijom, maloumnom kćerkom vojnog zapovednika Raze Hajdera, Iskanderovim najvećim protivnikom. Iako Ruždi koristi islamski kalendar prema kome se sve dešava u XIV i XV veku, pripoveda o previranjima na političkoj sceni Pakistana koja je zahvaćena spletkama i nasiljem u konstantnom nastojanju za uspostavljanjem nacionalnog idendita.Iako mnogi Ruždijev roman vide kao priču o postkolonijalnom Pakistanu, koji on naziva Pakovistan i prepoznaju stvarna istorijska zbivanja; borbu za vlast između generala Zije Ul- Haka i Zulfikara Ali Butoa, koje Ruždi u romanu predstavlja kao Rezu- „Junaka“ i Iskandera „Iskija“. Reklo bi se da je jednako važna i paralelna priča o Pakistankama, kritika režima koji je najrepresivniji upravo prema njima, ženama..Sve žene u Sramoti žive u zatočeništvu: sestre Šakir, Bilkas, Rani Harapa, Blagovest Hajder i Sufija Zinobija koja kida lance, pretvorivši se u čudovište...
Deo iz romana Satanski stihovi Salmana Ruždija
--Ali, dvanaestog dana, to je bilo zapaženo, velika gomila sveta koja je već bila navikla da se tu okuplja da sluša Baala kako recituje, promeni raspoloženje. Osećanje užasa i besa zameniše ona ranija, uzvišena, te gnevni ljudi okružiše Baala zahtevajući razloge za nanošenje tih izokrenutih uvreda u stilu bizantizma. U tom trenutku, Baal skide svoj apsurdni turban.“Ja sam Baal“, objavi on. Ja ne priznajem nijedan drugi sud osim suda moje muze, ili, tačnije mojih dvanaest muza.“
Stražari ga ščepaše.
General Halid je hteo da se nad Baalom smesta izvrši smrtna kazna, ali Mahaund je zahtevao da se pesnik izvede pred sud odmah posle suđenja kurvama. I tako, kada je Baalovih dvanaest žena koje su se bile razvele od kamena da bi se za Baala udale osuđeno i na smrt kamenovanjem za kaznu zbog nemoralnog života, Baal je stajao licem ulice s Prorokom – ogledalo pred likom, mrak pred svetlošću. Halid koji je sedeo sa Muhaundove desne strane, ponudio je Baalu poslednju šansu da objasni svoja zlodela. Pesnik je priču o svom boravku u Zavesi, govoreći najednostavnijim jezikom, ne skrivajući ništa, čak ni onaj svoj završni kukavičluk, zbog kojeg je sve što je dotad činio bio njegov pokušaj da to popravi. Ali sad se nešto neobično dogodilo. Gomila sveta koja se tiskala u tom sudskom šatoru, znajući da je tu, ipak čuveni satiričar Baal, u svoje vreme najoštriji jezik i najpronicljiviji duh Džahilije, poče ( bezobzira koliko se tome opirala) da se smeje.Što je Baal iskrenije i prostije opisivao svoje brakove sa dvanaest „Prorokovih žena“, to je neobuzdanija postajala razdraganost zapanjene publike u sudnici. Pred kraj njegovog govora, dobri ljudi Džahirije već su uveliko bukvalno plakali od smeha, nesposobni da se obuzdaju čak i kada su im vojnici bičevima i jataganima zapretili da će ih pobiti na licu mesta.
„Ja se ne zavitlavam!“ dreknuo je Baaj na gomilu sveta, koja je u odgovor vrištala od smeha, zapomagala i pljeskala se po butinama. „To nije šala!“ Ha, ha, ha. Dok se najzad sve ne utiša. Prorok je bio na nogama.
„U one davne dane, ti si se rugao propovedi“, reče Mahaund u tišini. „I onda je ovaj narod uživao u tvom ruganju. A sad se vraćaš da sramotiš moju kuću, te izgleda da si opet uspeo da iz ljudi izvučeš ono najgore“.
Baal reče: Ja sam završio. A ti radi šta hoćeš.“
I tako je on bio osuđen da mu se odrubi glava, u roku od jednog sata; i dok su ga vojnici grubo vukli iz šatre ka stratištu, on doviknu preko svog ramena: „Kurve i pisci, Mahaunde. Mi smo onaj svet kome ti ne opraštaš.“
Mahaund mu odgovori: Pisci i kurve. Ja tu ne vidim nikakvu razliku.
str.450- 451
Ruždi Salman Satanski stihovi
Prevod sa engleskog Branislav J Grujić
Feniks libris, Bački Petrovac2009
Delov iz romana Salmana Ruždija Klovn Šalimar
------------
U državnom zatvoru San Kventin, trideset devetogodišnji čovek po imenu Robert Alton Haris pogubljen je u gasnoj komori. Kuglice bnatrijum – cijanida umotane u gazu spuštene su u malo bure sa sumpornom kiselinom i Haris je počeo da dahće i da se grči. Posle otprilike četiri minuta umirio se i lice mu je pomodrelo.Posle tri minuta on se zakašljao a njergovo telo se zgrčilo. Jedanaest minuta nakon što je počelo pogubljenje, upravnik zatvora Danijel Veskez objavio je da je Haris mrtav i pročitao njegove poslednje reči: „Bilo da ste kralj ili čistač ulice, svakako ćete plesati sa Crnom smrti.“ To je bila rečenica uzeta iz filma Kijanu Rivsa Izvanredna avantura Bila i Teda.
Str 442
------------------
Klovn Šalimar je s pravom označen od strane Velike porote kao ubica ambasadora Maksimilijana Ofulusa i vraćen u ulicu Bočet da čeka suđenje. Velika porota se složila da zbog posebnih okolnosti vezanih za taj slučaj on treba da bude osuđen na smrtnu kaznu. Ako se proglasi krivim, verovatno će biti pogubljen smrtonosnom injekcijom ukoliko ne izabere gasnu komoru, što se nudilo kao mogućnost ukoliko osuđenik tako želi.
Klovn Šalmar je u početku odbio pravnog zastupnika ali je kasnije prihvatio tim stručnjaka za odbranu imenovan od strane suda koji je predvodio advokat Vilijam T. Tilerman, dobro poznat po svojoj sklonosti da brani neodbranjive, izvrstan glumac u sudnici, taktičan i ubedljiv, koji je podsećao na Čarlsa Lutona u Svedoku optužbe,koji se prvo istakao kao mlađi član tima koji je branioRičarda Ramireza, koga je tabloidna štampa nazvala Noćni Uhoda, nekoliko godina ranije. Čule su se uporne glasine da je Tilerman bio „tajna ruka“ koja je oblikovala strategiju odbrane u suđenju ozloglašenoj braći Mendez, iako on nije bio advokat imenovan za taj slučaj. (Erik i Lajl Mendez su bili, kao i klovn Šalimar zatvorenici samice bloka 7000, gde će, kasnije tokom zatočeništva klovna Šalimara, bivša fudbalska zvezda Orental Džejms Simpson takođe provesti izvesno vreme.)
Str.467
-------------
Dan nakon što mu je izrečena presuda, klovn Šalimar je prebačen drumom u kalifornijski državni zatvor u San Kventinu, gde su bile smeštene samice za muškarce osuđene na smrt. Ponovo su preduzete mere izuzetnog obezbeđenja: nije putovao redovnim zatvorskim autobusom, a kolona od jedanaest vozila sa motorciklima kopji su trubili pored njih i helikopterom koji ih je pratio sa neba izgledala je, dok se kretala ka severu pored tihih betonskih zvona Kamino Reala, kao putovanje monarha u izgnanstvo. Ostao je neosetljiv tokom dvanaestosatnog putovanja. Njegovo lice je poprimilo nekakvu sivu, bledu boju i izraz zatvorskog života, a kosa mu je bila belja i malo proređena. Nije razgovarao sa stražarima koji su sedeli pored i preko puta njega u belom oklopnom kombiju, osim jednom, da zatraži malo vode.Izgledao je kao čovek koji se pomirio sa svojom sudbinom, i zadržao pribrano ponašanje dok je prolazio prijemnu proceduru u centru za osuđenike na smrt, fotografisan, uzeti otisci prstiju, i data mu ćebad i zatvorsko plavo odelo, a zatim odveden sa licicama na rukam do pripremnog centra ili PS da sačeka raspoređivanje. Tu su mu oduzete sve lične stvari osim olovke i tabaka papira i češlja i komada sapuna. Data mu je četkica za zube sa odsečenom drškom i malo praška za zube. Zatim je zaključan u kavez i skinut nag, a stražari su zagledali, pošto je to bila njihova dužnost da gledaju, ispod njegovih testisa i unutar njegovih telesnih šupljina, osmehnuli se, jedan od njih mu je nešto rekao, a on nije razumeo dok ga stražar nije zgrabio za vrat i savio ga da bi mogli da pregledaju njegovu zadnjicu. Stavoli su mu lisice i proverili ga metalnim detektorom i odveden je u samicu. Stražar je uzviknuo broj samice i vrata su se otvorila uz glasno šištanje, jer je korišćen komprimirani vazduh za zatvaranje i otvaranje, Zatim je otvoren prozorčić na vratima i on je proturio ruke kroz njega i skinuli su mu lisice.‚Sve je to podnosio bez protesta. Od početka su stražari bili iznenađeni njegovom pribranošću. On je na nekom putu meditacije rekli su, a kasnije...
Str. 480 481
-----------
Njegova soba je bila dugačka deset stopa, a široka četiri stope, sa krevetom napravljenim od četiri ploče i lavaboa od nerđajućeg čelika i ve-ce šolje. Dva puta mesečno je od zatvora dobijao papir za pisanje, toaletni papir, olovku i malo sapuna. Nije mu bilo dozvoljeno da ima šolju, Svakog dana je dobijao zdelu mleka za doručak, a ako je želeo kafu morao je da proturi svoju poasudu kroz prozorče na vratima i stražar bi mu u nju sipao toplu kafu. Kada bi stražar promašio činiju, opekao bi ruke klovnu Šalimaru, ali on nikada nije kukao. PC je bio ispunjen bukom stotine osuđenih ljudskih bića a isto tako i njihovim mirisima. Muškarci su vikali i besneli i pravili nepristojne primedbe ali su isto tako bili puni filozofije i religije, a bilo je i nekih koji su pevali.Dolaze dani kada će stvari biti lepše, prvo moramo prebroditi burno vreme, i nekih koji su govorili brzo i ritmički u nekoj vrsti zatvorskog repaKoračam nazad i napred po pravoj liniji, ne misleći niočemu, pokušavajući da sagorim Vreme, Pomrčina prekriva blistavost dana, Jeza u kostima će ostati,i mnogih koji su prizivali Boga, Iako sedim u svojoj samici, mom novom domu satima i danima bez prestanka u svom srcu znam da nisam nikad sam jer Isus je moj najbolji prijatelj. Život klovna Šalimara se sveo na to, ali on nikada nije gunđao, niti je pevao, niti je govorio brzo i ritmički, niti je prizivao Boga. Uzimao je ono što su mu davali i čekao, kada ga je Viljem T. Teliman napustio i otišao, svuda oko sebe je čuo glasine najomraženijih zatvorenika ćelija osuđenih na smrt kako mu govore, čoveče trebalo mi je četiri godine da nađem advokata da uloži moju žalbu, to nije ništa, pizda, trebalo mi je pet i po, bilo je onih koji su to čekali devet ili deset godina, čekali su na pravdu kažu, jer su mnogi od njih jednako tvrdili da su nevini, mnogi od njih su proučavali i razumeju se u statistiku, procenat oslobađajućih presuda osuđenih na smrt je veliki, mnogo, mnogo veći nego u ostalim delovima zatvora, pa će Bog pomoći, kad bi verovao u Boga, on bi poslao svoju ljubav i spasao te, a u međuvremenu treba samo da čekaš, samo da se nadaš da neće izvučen tvoj broj kad neki guverner, srećan zbog svog izbora, poželi da neko od nas završi na električnoj stolici.
Na zidu njegove zatvorske ćelije predhodni stanar je kredom napisao hemijsku jednačinu: 2Na Cn + H2 SO4 = 2 HCH + Na2So 4 .Ovo je, uvideo je klovn Šalimar prava jednačina njegove smrti. „Ti ne moraš da brineš za nekih deset godina, lepi dečko „ ,narugao mu se jedan od stražara. „Burazeru, u tvom slučaju čujemo da će sve biti ekspeditivno.“
Ispostavilo se da to nije tačno. Meseci su se otegli u godine.Pet godina je prošlo, više od pet godina, dve hiljade sporih, smrdljivih dana. Konstrukcija zatvora se urušavala isto kao i njeni stanari.Olujna kiša je srušila delove spoljnog zida, pri tom opovredivši stražare i zatvorenike. Muškarci u ćelijama osuđenih na smrt su starili, razboljevali se, bivali izbodeni noževima, izubijani na smrt, upucani. Bilo je mnogo načina da se ovde umre, koji nisu bili po jednačini koja se nalazila na zidu samice klovna Šalimara. Posle tri godine obn je odlučio da izađe iz svoje samice i dozvoli da ga detaljno pregledaju i izađe napolje samo u donjem vešu i prošeta po dvorištu i pusti da se dogodi ono što mora. On nije pokušao da uzvrati poglede.Naslonio se na zid i posmatrao ogroman zeleni dimnjak koji se izdizao iz krova gasne komore. Posle korišćenja gasne komore otrovni gas, vodonik cijanid, HCH, bio bi ispuštan u vazduh kroz tu cev. Odvratio je pogled.
Muškarci su igrali karte za dva stola za kartanje. Drugi muškarci su igrali jedan na jedan ispod obruča koša. Otišao je do vratila, i kada je uradio sto zgibova sa bradom iznad prečage,košarkaši su prestali da igraju. Kada je uradio dve stotine zgibova društvo za kartaškim stolovima je prestalo sa igrom. Kada je uradio tri stotine zgibova svi su posmatrali. Spustio se na tlo i ponovo otišao i naslonio se na zid. Ljudi su primetili da se nije ni oznojio. Jedan od glavnih pripadnika Krvoločnih mu je prišao. Bio je krupan čovek od 150 kg i držao je naoštreno plastično sečivo koje je zavaralo detektor za metale.Vođa bande se nagnuo prem klovnu Šalimaru i rekao: „ Nikakav štos snagatora neće sada spasiti tvoju terorističku bulju.“ Pokreti klovna Šalimara izgledali su usporeni ali je Krvavi Kralj ubrzo osetio bolno uvrtanje ruke, a klovn Šalimar je držao plastično sečivo na njegovom grlu i pre nego što su stražari uspeli da pucaju, on je odgurnuo Krvavog Kralja i bacio sečivo u dvorišni nužnik. Posle toga su ga godinu dana ostavili na miru. Onda su šestorica muškaraca naskočila na njega u kordiniranom napadu i dobro ga pretukli i polomili mu dva rebra, ali je on polomio noge trojici muškaraca a četvrtog oslepeo. Stražari nisu pucali. Valas, oficir koji ga je ismevao pre četiri godine rekao mu je: „Jedini razlog zbog čega te nismo upucali jeste što čekamo da vidimo kako se gušiš u tom starom šporetu na gas preko puta.“
Str. 482
----------
Jedan čovek je te godine pogubljen u San Kventinu. Zvao se Flojd Gremer i imao je dijagnozu šizofreničara koji je razgovarao sa svojom hranom i verovao da mu zrna pasulja na tanjiru odgovaraju. Bio je u odeljenju za osuđene na smrt zbog dvostrukog ubistva, jednog direktora i njegove sekretarice u Korte Maderi; kada ih je ubio otišao je kući i skinuo svu odeću osim čarapa a zatim izašao na ulicu i sačekao policiju. Niko nikada nije shvatio zašto je to uradio. Ni on sam nije to znao.. Možda su bili umešani Marsovci. U noći pre njegove smrtne injekcije, verovao je da je dobio pomilovanje i zato odbio da popuni formular za poslednji obrok. Stražari su mu dali keks i sendviče i odveli ga. Sat kasnije klovn Šalimar je stajao nag u svojoj ćeliji da bi ga stražar zvani Vales pregledao pre nego što ga je pustio da izađe u dvorište. Vales je bio dobro raspoložen, oran za šalu. Vladalo je veliko interesovanje za pogubljenje. Medija centar je postavljen u zatvorskom krugu i stotinu akreditovanih osoba je dobilo propusnice. „Mi na nacionalnoj TV čoveče“ rekao je Vales, držeći testise klovna Šalimara u ruci na kojoj je bila rukavica. „ Ali, ovo je samo proba: Glavna atrakcija će biti kada tebe pogubimo. Danas smo samo sredili nekog glupana. Nazovi to probom sa budalom.“ Nešto je u tom trenutku puklo u klovnu Šalimaru, i onako nag, sa jajima u ruci drugog čoveka, podigao je kolweno što je brže mogao i zakucao Valasa na tlo sa obe ruke i udarao ga nakratko dok druga dva stražara nisu zapucali prema njemu drvenim mecima i onesvestili ga. Stražari su se okupili oko njega i šutirali njegovo onesvešćeno telo nekoliko minuta, lomeći mu rebra i udarajući ga u leđa i povredivši mu prepone tako snažno da nije bio u stanju da hoda nedelju dana i smrskavši mu nos na dva mesta i to je bio kraj njegovog lepog dečačkog izgleda.
Kada je ponovo mogao da izlazi u dvorište, Krvavi Kralj mu je mahnuo rukom. „Jesi li okej?“ pitao je. Klovn Šalimar je pomalo hramao i desno rame mu je bilo niže od levog. „Da“ odgovorio je. Krvavi Kralj mu je ponudio cigaretu. „Imaš nekog đavola u sebi, teroristo“ , rekao je. „ Ako ti nešto zatreba, traži od mene.“
Prošla je šesta godina.
Str. 486- 487
Salman Ruždi Klovn Šalimar
Prevela sa engleskog Vera Dragović
Narodna knjiga, Beograd, 2007 godine
Delovi iz romama Salmana Ruždija Sramota
Na kraju šestomesečnog suđenja Iskander Harapa i odsutni g. Harun Harapa osuđeni su na smrt vešanjem. Iskander je odmah prebačen u ćeliju smrti u zatvoru Kot Lahpat. Ostavljeno mu je samo sedam dana, umesto predviđenih trideset, da uloži žalbu.
Iskender je izjavio: „Tamo gde nema pravde nema smisla ni tražiti je.“
str.294
Ponekad misli da zidovi dahću, kao da se beton, oslabljen vodom, grči, i tada spušta očne kapke teške kao gvozdeni štitovi da bi mogao sebi da priča ko je. Pod oklopom ovog slepila deklamuje: Ja, Iskander Harapa, predsednik vlade, predsednik Narodnog fronta, muž Rani, otac Ardžumande, posvećeni ljubavnik. Zaboravio joj je ime i s mukom podiže kapke, mora da upotrebi prste da bi ih ispravio, a zidovi još pulsiraju. Bubašvabe, poterane tim pokretom, padaju mu na glavu; duge su gotovo deset centimetara i kada ih strese na pod mora da ih zgnječi bosim nogama pucaju kao šišarke na betonu. U ušima mu tutnji.
Kakav oblik ima smrt? Ćelija smrti je dugačka dese roka sedam stopa, visoka osam, 62,2 kubična jarda konačnosti iza koje čeka izvesno dvorište, poslednja cigareta, tišina. Tražiću Romea i Juliju. Ta priča se takođe završava smrću... To zovu samicom, ali on nije sam, muve se tucaju na njegovim nožnim prstima, komarci sisaju krv iz njegovih pesnica, koristeći ih u neku svrhu pre nego što sve ode u propast. Tu su još četvorica stražara: ukratko, veliko društvo. Ponekad dozvoljavaju advokatu da ga poseti.
Kroz vrata sa gvozdenim rešetkama dopire smrad iz nužnika. Zimi drhti, ali niska temperatura otupljuje oštricu tog smeđeg smrada. Leti isključuju ventilator na tavanici i smrad se penuša i nadima, gurajući mu u nos svoje ukvarene prste, dovodeći mu oči do nabreknuća iako su suzni kanali presušili. Stupa u štrajk glađu i kada oslabi toliko da se jedva kreće, oni okače ćebe na vrata nužnika i uključe ventilator. Ali kada zamoli za vodu za piće donesu je sasvim vrelu i mora da čeka satima da se ohladi.
Bolovi u grudima. Povraća krv. I iz nosa mu curi krv.
Dve godine od pada do vešanja i gotovo sve vreme provedeno u zatvorenom prostoru smrti. Najpre u Kot Lahpatu, zatim u Okružnom zatvoru iz kojeg je, da je imao prozor, mogao da posmatra palatu svoje nekadašnje slave. Kada su ga premestili iz prve ćelije smrti u drugu formirao je vrtoglavo ubeđenje da se premeštanje nije ni dogodilo,, da iako je doživeo da mu nabiju vreću na glavu, da guraju, iako je imao osećaj da putuje, da su to uradili sa to da ga dezorijentišu i vratili su ga na početno mesto.Ili završno. Dve ćelije su toliko ličile jedna na drugu da ne bi pomislio da su ga premestili u prestonicu dok nisu pusuli advokate da mu to kažu.
Sve vreme ga drže u lancima. Kada se naglo okrene u snu metalni okovi se zaseku u članke. Na jedan sat dnevno skinu mu okove; da se posere, prohoda. I ponovo ga okivaju... „Moj moral je na visini“, govori advokatima, jer nisam sazdan od drveta koje lako gori."
Ćelija smrti, njene proporcije, sadržaj. Koncentriše misao na ono što je konkretno, opipljivo u njoj. Muve, komarci i bubašvabe su njegovi prijatelji, broji ih, može da ih dodirne ili da ih zgnječi. Te gvozdene rešetke koje ga zatvaraju, jedan sa šest. Taj ćumez, koji je dobio nakon svakodnevne prepirke tokom pet meseci, on predstavlja pobedu, možda poslednju. Ti okovi, taj lonac pun vode koja je previše vrela da bi mogla da se dodirne. Sve to nešto znači, ima neku svrhu. Ćelija smrti drži ključ misterije umiranja. Ali niko nije zagrebao neki kod ni na jednom zidu.
Ako je to san, a ponekad mu se u groznici dana učin da jeste, onda ga (svestan je toga) sanja neko drugi. On jeste u snu, inače ne bi mogao da dodiruje te insekte iz snova; voda iz sna ne bi mogla da ga opeče... neko njega sanja. Znači, Bog? Ne, nije Bog. Bori se da se seti lica Raze Hajdera.
Pre kraja dolazi svesti. On, Harapa, doveo je generala iz divljine u svet. Generala čiji je uzak vidokrug ta ćelija, koji je sveprisutan i svežder: reč je o ćeliji u njegovoj glavi. Smrt i general: Iskander ne vidi razliku između te dve reči. Iz tame u svetlost, iz ničega u nešto. Ja sam ga napravio, ja sam mu bio otac, on je moje seme. A sada sam manji od njega. Optužuju Haruna za ubistvo oca zato što to Hajder meni radi. Potom još jedan korak koji ga odvodi od tako bolnih pojednostavljenja. Otac mora da bude superioran a sin inferioran. Ali sada sam ja nisko, a on visoko. Inverzija: roditelj je postao dete. On mene pretvara u sina.
U svoga sina. koji je iz utrobe izašao mrtav s omcom oko vrata. Ta omča zapečaćuje moju sudbinu. Zato što sada shvata ćeliju, zidove koji dahću, smrad govana, besomučno lupanje odvratnog nevidljivog srca: trbuh smrti, izvrnuta utroba majke, mračno ogledalo rodnog mesta, ima svrhu da ga usisa, da ga vrati natrag kroz vreme, sve dok ne bude visio kao fetus u sopstvenoj vodi, s pupčanom vrpcom smrtonosno umotanom oko vrata. Napustiće to mesto tek kada njegovi mehanizmi obave svoj posao, dete smrti koje putuje niz smrtni kanal, a onda će se omča stegnuti.
Neki čovek će čekati ceo život da se osveti. Ubistvo kandera Harape osvećuje mrtvorođeno čedo. Da: mene rastaču.
Str. 295
-----------
U potkrovlju je bila jedna soba. (Bila je to kuća koju su projektovali angreški arhitekti.) Noću, kada su sluge spavale, Raza Hajder i Omar Hajam preneli su omamljenu priliku Sufije Zinobije u potkrovlje. Moguće je čak (u mraku je teško videti) da su je umotali u tepih.
Omar Hajam je odbio da dâ onu konačnu, bezbolnu injekciju. Neću da je ubijem. Zato što mi je spasla život. I zato što sam jednom ja spasao njen. Ali više nije verovao da je lečenje moguće; video je zlatne oči najmoćnijeg hipnotizera na svetu. Ni da je ubije ni da izleči ... Hajder i Šakil su se složili da Sufija Zinobija treba da ostane u nesvesti do daljnjega. Ona je morala da uđe u stanje odložen animacije. Hajder je doneo duge lance i zavezali su nosive grede i stavili katanac; narednih noći zazidali su prozor sobe u potkrovlju i stavili ogromne reze na vrata: dva puta na svaka dvadeset i četiri sata Omar Hajam je krišom odlazio u tu zamračenu sobu, taj eho drugih ćelija smrti, da u sićušno telo na tankom tepihu ubrizga tečnost sa hranljivim sastojcima i s materijom za održavanje nesvesnog stanja, da joj tako dâ lekove koji će je iz jedne bajke prebaciti u drugu, u Uspavanu lepoticu umesto u Lepoticu i zver. „Sta drugo da se radi“, rekao je bespomoćno Hajder. ,,Jer, vidiš da ne mogu ni da je ubijem.“
Porodica je morala da se upozna s ovim; ničije ruke nisu bile čiste. Svi oni su bili saučesnici po pitanju Sufije Zanobije; i tajna je čuvana. „Pogrešno čudo“ ... je nestalo sa vidika. Kvrc! I nema više.
Kada je objavljeno da je Vrhovni sud potvrdio smrtnu presudu odlukom četiri prema tri, advokati Iskandera Hardpe su mu saopštili da je pomilovanje obezbeđeno. „Nemoguće je obesiti čoveka pri ovako podeljenom glasa, govorili su oni. „Opusti se.“ Jedan od sudija koji je glasao za proglašenje nevinim rekao je: ,,Sve je dobro što se dobro svrši.“ Zakonski presedan, rekli su Iskanderu, obavezuje šefa države da posle takvog glasanja pribegne pomilovanju Iskander Harapa rekao je advokatima „Videćemo.“ Šest meseci kasnije još uvek se nalazio u ćeliji smti kada ga je posetio uporno mrzovoljni pukovnik Šuđa „Doneo sam vam cigaru rekao je adutant, „romeo i julija, vaše najdraže, mislim „ Iskander Harapa je pretpostavljao da će umreti kada je pripalio i počeo je da na lepom arapskom čita molitve; ali Šuđa ga je prekinuo: ,,Izvinite, gospodine, to je neka greška.“ Uveravao ga je da je došao iz sasvim drugog razloga, da se od Harape traži da potpiše puno priznanje i da će posle toga pitanje pomilovanja biti ozbiljno razmotreno. Kada je to čuo, Iski Harapa je prikupio poslednje atome snage i počeo da psuje setnog avganskog oficira. Ličilo je to na samoubistvo. Njegove reči nisu nikada bile oštrije. Skarednost njegovog jezika zadavala je teške udarce, Šuđa je osećao da mu prosecaju kožu i shvatio je šta je Raza Hajder pretrpeo u Bagiragaliju dve godine pre; osećao je kako gnev u njemu narasta, nije bio sposoban da podnese takvo poniženje a da se ne prepusti gnevu, a kada je Iskander dreknuo: „Jebi se u usta, svodniče, idi i sisaj kurac svome unuku“, to je prevršilo meru uprkos tome što Suđa nije bio dovoljno star da ima unuče, ustao je veoma polako i ispalio metak u srce bivšeg premijera.
Zver ima mnogo lica. Neka su uvek tužna.
Vešanje u dvorištu Okružnog zatvora u gluvo doba noci. Zatvorenici su pevali opelo Iskiju, urlajući i udarajući šoljama. A dželat nikada više nije viđen. Nemojte da me pitate šta je bilo s njim; ne može se od mene očekivati da znam sve. Nestao je: kvrc! - A nakon što je leš skinut usledio je let za Mohendžo i Ranino trzanje čaršava sa lica. Ali nikada nije videla grudi. A onda se slepcima vraćao vid, ćopavi su počinjali da normalno hodaju, gubavci su se oporavljali kada bi dotakli grob mučenika.Takode se pričalo da an lek za bolesti zuba.
A samoubistvo Palčice; nema potrebe da u to ulazimo. Ostala je mrtva, nikada nije nikoga progonila.
Predsednik Raza Hajder se u sudskom dvorištu, s lešomo koji se klati, setio šta je jednom rekla Bilkis.“Oni otpadaju“, pomislio je, „kao delovi rakete." Dejvud otišao u Meku, Bilkis i Sufija izgubljeni iza različitih velova, Blagovest i sada Iski, klate se na konopcu. Nepoverljiv prema zetovima, ali po nuždi vezan za njih, Raza je osećao kako se oko njega sklapa praznina ništavila. U tom trenutku, kada je Harapa visio o omči s vrećom na glavi, Raza Hajder je čuo Iskanderov glas. „Ne boj se, druže stari, prilično je teško mene se otarasiti. Znam da budem tvrdoglav gad kada mi se prohte."
Zlatan glas, jasan kao zvono. Raza Hajder je viknuo u šoku: „Drkadžija nije mrtav!" Skarednost sa njegovih usana zapanjila je još prisutnog dželata, a uši mu je odmah zatim cepao Iskijev podrugljivi glas: „Nemoj da se praviš lud. Znaš ti šta se ovde zbiva."
O, taj neprekidni monolog obešenog! Jer nije ga nikada napuštao, od dana Iskanderove sve do jutra njegove sopstve ne smrti, taj glas, zlurado zapevajući, suv, čas ga je savetovao da ne ubije ađutanta zato što bi tako istina izbila videlo, čas ga je začikavao, gospodine predsednič treba mnogo da učiš kako se predvodi karneval; reči su kapale na njegove bubnjiće kao u kineskoj torturi, čak i u snu, ponkad anegdotski, podsećajući ga na ptičice pijukavce i vezivanje za kolac, ponekad zajedljiv, koliko misliš da ces trajti, raz, godinu ili dve?
Nije Iskanderov glas bio jedini. Već smo videli prvo pojavljivanje duha Molane Dejvuda; on se vratio da bi čučao, nevidljivo, na predsednikovom desnom ramenu, i šaptao mu na uvo. Bog na njegovom desnom, đavo na levom ramenu; bila je to nevidljiva istina predsednikovanja Raze Junačine, ta dva suprotna solilokvija unutar njegove lobanje, godinama u strojevom koraku: leva! desna! leva! desna!
Iz Samoubistva, drame ruskog pisca Nikolaja Erdmana: ..Samo mrtvi mogu da kažu šta misle živi.“
Pojave mrtvih moraju da se poništavaju nestancima živih. Dželat: kvrc! I Palčica Aurangzeb. A ono najgore sačuvao sam za kraj: u noći Harapinog vešanja Omar Hajam Sakil je otkrio da je Sufija Zinobija, njegova žena, Hajderova kći, pobegla.
Prazna soba u potkrovlju. Raskinuti lanci, polomljene grede. U zazidanom prozoru bila je rupa. Imala je glavu, ruke, noge.
„Bože, pomozi nam“, rekao je Omar Hajam uprkos svojim neobrezanim, neobrijanim, nedošapnutim počecima. Izgledalo je kao da je naslutio da je vreme da Svevišnji nastupi i da preuzme kontrolu nad događajima.
str. 305-309
Salman Ruždi Sramota
Preveo sa engleskog Lazar Macura
Narodna knjiga, Beograd, 2002