Stanislav Krakov

Biografija

Stanislav Krakov, književnik, novinar, filmski stvaralac, „srpski Hemingvej“, u jednoj enciklopediji “veliki junak ratova“, a u drugoj, posle Drugog svetskog rata „narodni neprijatelj“, ili kako je sam sebe nazivao „putujućom tragedijom“ rođen je 29. marta 1985. godine u Kragujevcu. Njegov otac, Zigmund, (Aleksandar) Krakov bio je Poljak, lekar, a majka Persida iz tada ugledne porodice, sestra Milana Nedića. Stanislav Krakov je u osnovnu školu krenuo u Knjaževcu, gde mu je otac bio sa službom i svoju čuvenu autobigrafiju Život čoveka na Balkanu, počinje upravo opisom atmosfere u tom gradu, i to dana 29. maja 1903. godine kada su u Majskom prevratu brutalno ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Mašin. Osnovnu školu završio je u Zaječaru 1905. godine, a zatim se porodica preselila u Kladovo, a iz tog, tada malog ribarskog mesta u Beograd. Otac, vojni lekar mu umire 1910. godine, a Stanislav Krakov se upisuje u Drugu mušku gimnaziju. Kao učenik sedmog razreda, pošto nije mogao biti primljen u redovnu vojsku, prijavljuje se u četnički odred Vojvode Vuka i tako će kao jedini učenik te gimnazije učestvovati u Prvom balkanskom ratu protiv Turske,1912. godine. Učestvovao je i u Drugom balkanskom ratu i ranjen je kod Krive reke. Po povratku iz tog rata i završetka gimnazije 1913. godine iako nije bio dovoljno visok, a očevi prijatelji, kao i oni koji su znali da mi je majka iz ugledne porodice Nedić, su to svesno i namerno prevideli pri merenju, iako je to bio jedan od uslova za upis, te se upisao na Vojnu akademiju i kao pitomac 46. klase krenuo je u Prvi svetski rat, u koji su otišli svi njegovi gimnazijski drugovi, vratili se, preživeli samo on, Svetislav Krakov i još jedan njegov drug. Učestvovao je u mnogim bitkama, povlačio se sa srpskom vojskom preko Albanije, bio svedok surovosti rata, stradanja i haosa smrti… Njegov najznačajniji, drugi roman Krila (1922) nastao je neposredno u ratu, kao i prvi roman Kroz buru (1922).
Učestvovao je sa svojim 17. vodom , kao komandir u najznačajnijim bitkama, uređivao u toku rata časopis „ Rovovac“, pokušao tri puta pokušao da izvrši samoubistvo, kako čitamo u autobiografiji Život čoveka na Balkanu, i to onda kada je njegova „čast dovedena i pitanje.“ Treći put nakon Drugog svetskog rata, u Francuskoj, kada ga je taj pokušaj samoubistva spasao povratka u Jugoslaviju i verovatno smrtne kazne koja je sprovođena nad „neprijateljima naroda.“ Ranjavan je sedamnaest puta, kako navodi u svojoj biografiji “dobio sam osamnaest odlikovanja, od kojih su pola ratna, i dobio sam tri smrtne presude“. Između ostalih odlikovanja, to su i: dve medalje za hrabrost, Albanska spomenica, Krst milosrđa,Orden belog orla sa mačevima 4. stepena, dve medalje za hrabrost... Dva grada su ga proglasila za počasnog građanina, jedna glavna ulica nosila je njegovo ime, ali to ništa nije značilo posle 1945. godine. Narod kome je pripadao, za koji se borio i njegov otac, Poljak, lekar koji je napustio Pariz da bi pomogao Srbima neće „pozlatiti“ tu ljubav, kao što će i njegove knjige dugo biti tajna ne samo za taj narod, već i za istoriju književnosti pre Drugog svetskog rata, kao i za samu istoriju koju su pisali pobednici; njihovi ideološki podobni pisci, istoričari.
Stanislav Krakov je posle Prvog svetskog rata upisao prava, odlučio je da napusti vojnu službu i penzionisan je kao poručnik 1921. godine. Od te godine počinje njegovo intenzivno bavljenje novinarstvom, prvo je bio saradnik, kasnije (1932. godine) glavni urednik „Vremena“, zatim urednik vazduhoplovnog časopisa“Naša krila“, pa “Telegram“, urednik „Politike“… Oktobra 1934. godine , kada se dogodio Marseljski atentat na Aleksandra I Karađorđevića bio je u uskom krugu elitnih novinara koji su pratili kraljevu posetu Francuskoj. U tekstu koji je o tom događaju napisao optužio je Italiju da je podržala „ustaške teroriste“ da ubiju kralja, a to je izazvalo diplomatski incident. Odlukom Milana Stojadinovića Stanislav Krakov je smenjen je sa pozicije direktora „Vremena“ prvog dana1936. godine. Do 1939. bio je pomoćnik urednika u časopisu „Ratnik“, a posle pristupanja pokretu, organizaciji „Zbor“ Dimitrija Ljotića, do jula 1940, bio je šef odseka za propagandu pri Generalnom sekretarijatu tog pokreta. U julu 1940. godine postao je direktor Radio Beograda i tu dužnost je obavljao do 1941. godine. U uvodnoj reči za autobiografiju napisao je: “Na svojoj koži sam osetio i uvideo da mali narodi na Balkanu samo vade kestenje iz vatre za velike sile. Lako se opijaju nacionalizmom, a ne primećuju da nestaju kao ljudi.“ Stanislav Krkov je rastao po vojnim garnizonima, upoznao je i zaverenike, „crnorukaše“, i kralja Petra Karađorđevića koga je njegov otac kao lični lekar pratio u toku boravka na banjskom lečenju. Tada mu je kralj prorekao vojničku karijeru. Bio je u srodstvu sa porodicom Karađorđević, i u autobiografiji spominje i princa Đorđa kome je kao mladić bio naklonjeniji nego njegovom bratu Aleksandru, potonjem kralju. U ratu će upoznati i braću Ribnikar, kao i mnoge druge ugledne ličnosti ondašnje Srbije, a među njima i Stanislava Vinavera, koji ga je hrabrio u njegovim literarnim nastojanjima, odmah po objavljivanja prve priče 1919. godine.
Posle svršetka Prvog svetskog rata, kada je pokušao da se ubije posećivala ga je Isidora Sekulić koja je poštovala njegov prvi roman nastao u rata. Njegova žena Ivanka Mihailović bila je ćerka lične zubarke kralja Petra Karađorđevića, državljanka Carevine iz Sremske Kamenice, Milice Mihailović i kao šesnaestogodišnja gimnazijalka, zajedno sa majkom bila je osuđena na smrt u Austro-Ugarskoj zbog obaveštavanja o kretanju austrougarske vojske, usluge koju je zatražio Apis 1914. godine. Na taj prihvaćeni rodoljubivi zadatak majka je povela i svoju kćer i one su uhapšene i osuđene na smrt vešanjem. No, tada je izbegla tu i takvu smrt, jer je Apis brzom diplomatskom akcijom uspeo da ih izvuče ispod već spremnih vešala, razmenom za neke austrougarske generale. Kasnije, posle završetka rata Miloš Crnjanski koji je bio jedno vreme ataše za štampu u Rimu pronaći će dokumenta na osnovu kojih će napisati izveštaji da za taj događaj u kome su se njih dve jedva žive izvukle snosi Miloš Bogdanović, profesor međunarodnog prava, direktan potomak Ante Bogićevića, diplomata koji se nije slagao sa politikom zemlje koju je predstavljao i koji je 1938. godine nađen mrtav u jednom berlinskom hotelu. Inače, on je 1915. godine samovoljno napustio diplomatsku službu, živeo jedno vreme u Parizu i Berlinu i radio na zbližavanju Francuske i Nemačke. Pred smrt je Miloš Bogdanović pisao molbu da mu se omogući povratak u zemlju. Još jednom će se supruga Stanislava Krakova Ivanka naći u ćeliji osuđenih na smrt trideset godina kasnije, 1943. Ovog puta razlog će biti njen muž, Stanislav Krakov, bliski saradnik kvinsliške vlade Milana Nedića koji je nastojao svojim aktivnostima da skrene pažnju Nemcima na ono što se dešava u NDH, na Pavelićeve ustaše. Stanislav Krakov, čovek koji je imao nesreću da se rodi na Balkanu, čovek kome su ratovi sasvim odredila sudbinu, čovek koji je u svojim ratnim odisejama bio je presrećan kada je imao da „ jede šaku kukuruznih zrna, ali isto tko sedeo je za trpezom mnogih kraljeva“ u svojoj autobiografiji Život čoveka na Balkanu vrlo precizno će sebe definisati kao „putujuću tragediju“. Ali, isto tako u svojim romanima i pričama vrlo precizno će opisati rat, tragediju rata, strahote koje donosi, sasvim sigurno i nedvosmisleno izraziti u njima svoj antiratni stav, ubedljivo, bez ideoloških naslaga, neposredno, bez patriotskih pokliča i parola. Njegovo literarno delo ostaće dugo „utuljena baština“, a tragedija će se nastaviti i posle njegove smrti bez obzira na objavljivanje pojedinih njegovih knjiga. Tragedija će dobiti samo drugačiji oblik, postaće predmet potonjih nacionalistički zloupotreba. Jer, devedesetih godina XX veka u Srbiji, kada su razne nacionalističke, odnosno nacističke organizacije nastojale da ga prisvoje kao „svog ideološkog pisca“ nije bilo onih koji su mogli da im se suprotstave, jer ta upotreba pisca je bila nesuvisla zbog duboko antiratnih literarnih pogleda Stanislava Krakova. Srpska književnost teško da je i posle Drugog svetskog rata, bila bogatija za tako neposredno napisan antiratni roman, naročito ne oni romani koji su postali „kultni“, a bavili su se isto između ostalog, i temom Prvog svetskog rata. Kao ni romani koji su nastali na osnovu dokumenata iz raznoraznih arhiva nekoliko poslednjih godina, valjda specijalno povodom stogodišnjice tog rata. Krila su nesumnjivo jedan od najboljih antiratnih romana napisanih na tlu predratne, poratne Jugoslavije, a kako stvari stoje dugo će to i ostati.
Potpuno svestan kraha Nemačke i svega što dolazi pobedom komunista kao blizak saradnik kvinsliške Nedićeve vlade, naklonjen četnicima, odan monarhiji, kao i svog udela u urednikovanju i veličanju nemačkih pobeda i snage, iako je pozvan da se pridruži partizanima, odbio je, nije voleo komuniste, Stanislav Krakov je u septembru 1944. godine pobegao u Austriju. Zatim sve dalje, skrivajući i ime, i poreklo, „provlačieći“ svoj život preko Švajcarske, do Francuske u kojoj se zadržao. Njegovo neposredno iskustvo četiri velika rata u kojima je učestvovao ostaće njegova literarna preokupacija, ali će skrajnuti pisac priznati u svojoj knjizi Život čoveka na Balkanu da su svi ti događaji „jedan dramatičan dekor i još više opšte obeležje“. A zatim nastaviti „ Jer, to što ja hoću da evociram, to nije samo moj život, to je - otklonivši detalje – uglavnom život miliona ljudi sa jednog istog geografskog područja i iz jedne iste istorijske epohe, često nerazumljive i neverovatne za one koji su bili izvan tog prostora i izvan tog vremena.“ Uspeo je da izbegne hajku koja je za njim kao „neprijateljem naroda“ trajala godinama posle okončanja Drugog svetskog rata, živeće u bedi i strahu, a knjiga uspomena, Život čoveka na Balkanu ostaće nedovršena i biti objavljena iste godine kada se njegov život okončao. Njegova kćer Milica Arsenijević Krakov, sačuvala je rukopis očeve autobiografije a urednik, vlasnik izdavačke kuće  „Naš dom“ Vladimir Dimitrijević daće naslov ovoj njegovoj poslednjoj knjizi, izostavljajući neka poglavlja. Stanislav Krakov je bio vrlo zainteresovan za filmsku umetnost i njegovo filmsko delo Za čast otadžbine premijerno je prikazano 25. III 1930. godine. Bio je pasionirani filatelista i numizmatičar.
Živeo je u Francuskoj, u Parizu, a umro je u Ženevi 15. decembra 1968. godine, gde je bio na lečenju. 

O delu Stanislava Krakova

Prvi svetski rat je kako su utvrdili istoričari književnosti bio je tema u nešto više od dvadeset tri romana u srpskoj, i crnogorskoj ( Risto Ratković Nevidbog (1933) književnosti do kraja XX veka, a broj podrazumeva i romane objavljene posle II svetskog rata. Prve romane čija tema je Veliki rat su objavili Miloš Crnjanski Dnevnik o Čarnojeviću (1921), Dragiša Vasić Crvene magle (1921) i Stanislav Krakov Kroz buru (1921), da bi Krakov već sledeće godine objavio i roman Krila (1922).
Naravno, ovo istraživanje nije ni u napomeni moglo obuhvatiti i činjenicu da je Miroslav Krleža objavio prvu varijantu svojih antiratnih novela pod naslovom Hrvatski bog rata (1922. i drugu, konačnu,1933. godine), pa antiratnu dramu Galicija ( 1920), kasnije promenjenog naslova, U logoru.
Od dvadesetih do četrdesetih godina XX veka, preciznije do 1939. godine objavljeni su i romani: Slavoljub Zorić (1930) Radoslava M. Vesića, Igračke na put (1930) Miodraga St, Stefanovića, Mali heroj (1930) Danijela Kovačevića, U bežaniji (1933) Dušana Đurovića, Pokošeno polje (1933) Branimira Ćosića, Nevidbog (1933) Rista Ratkovića, Neznani junak (1934) Emila Petrovića, Srpska triologija (1934- 1936) Stevana Jakovljevića, Dukljanska zemlja (1939) Dušana Đurovića. Dan šesti (1961) je po svedočenju Milana Dedinca Rastko Petrović predao izdavaču Cvijanoviću dan pre odlaska u Ameriku, 1935. godine. Taj roman je štampan tek 1961. godine, iz poznatih razloga.
Stanislav Krakov čiji umetnički, pre svega literarni segment života je bio vrlo kratak, smatra se jednim od najznačajnijih predstavnika modernog proznog izraza dvadesetih godina XX veka. Pripadao je krugu modernista- ekspresionista, bio član Beogradske književne zajednice „Alpha“ koja se okupljala oko Micićevog „Zenita“.
Prvi objavljen prozni tekst Stanislava Krakova je „Smrt kapetana Ranđića“, fragment iz njegovog prvog romana Kroz buru (1921). Tekst je objavljen u časopisu „Misao“ 1919. godine.
Pored romana Kroz buru i Krila, autor je knjige putopisa Kroz južnu Srbiju (1926), memoarske ratne proze Naše poslednje ratne pobede (1928). Pored ovih knjiga tu su i knjige istorijsko – publicističkog karaktera: Plamen četništva I (1930), Prestolonaslednik Petar (1933), i knjiga koju je objavio u emigraciji General Milan Nedić I- II (1963, 1968, u Minhenu), Na oštrici noža (1963)… U jednoj belešci uz svoj roman najavio je roman Čovek koji je izgubio prošlost, ali taj rukopis nikada nije pronađen, za razliku od zbirke novela Crvenog Pjera koji je objavljen 1992. godine u Beogradu.
Oba romana su strukturisana kroz niz priča koje mogu biti celine tako same po sebi, a ta odlika ga svrstava u književnike modernog izraza, ali ne samo po formi već i na sadržinskom literarnom planu te mu tako obezbeđuje mu mesto inovatora romana, naročito istorijskog, a ta činjenica ga svrstava uz Miloša Crnjanskog, Ivu Andrića, Rastka Petrovića… Književni istoričari, znalci smatraju da je Stanislav Krakov po tom pitanju „najdalje otišao.“
Film je takođe bio velika ljubav Stanislava Krakova. Pisao je o filmu za novine, i sam ih snimao. Njegovi savremenici su hvalili njegovo filmsko delo Za čast otadžbine primećivali da sadrži „ jednu neobičnu vizuelnost i lirizam“, da je više od dokumenta, da je „najlepše umetničko delo koje je o ratu stvoreno.“ Taj film je prikazan 1993. godine pod nazivom Golgota Srbije. Svi drugi njegovi filmovi su izgubljeni.

Stanislav Krakov o smrtnoj kazni

Smrtna kazna je prečesta pojava za jedan ljudski život, pa bio to i život Stanislava Krakova. Jer, ma koliko taj život bio buran susretati se sa smrtnom kaznom toliko puta pre liči na neki zgusnuti filmski scenario, a nije, jednostavno, to je činjenica. Istina o kojoj se još uvek ne zna sve. Ne samo da je smrtna kazna bila verna pratilja njegovog života, ona je i neizbežan motiv u njegovoj literaturi. Prisutan je taj motiv i u romanu Krila, i u noveli Revolucionar iz zbirke novela Crveni Pjero, kao i u autobiografiji Život čoveka na Balkanu.

Krila

Krila, najznačajniji roman Stanislava Krakova uslovno se može nazvati i istorijskim romanom, jer govori o Prvom svetskom ratu, Solunskom frontu… Bez otadžbinske epske patetike, bez „nacionalnog ushićenja i ponosa“. Njegova najveća vrednost je u dubokoj i neposrednoj istinitosti, u „unutrašnjoj ozbiljnosti“ kako je primetio Todor Manojlović u prikazu ovog romana. U ovoj knjizi nema glavnog junaka, ovo je roman o ratu, o ogromnoj kobi u kojoj je svako junak u smrtnim užasima i Stanislav Krakov ga slika onakvim kakav jeste, neposredno, filmskom brzinom i na trenutak se učini da su glavni junaci brda, čuke, avioni, reke…Analizirajući romane koji su se pojavili sa temom Prvog Svetskog rata u tom, posleratnom periodu, ondašnji ugledni književni kritičari primećuju da roman Stanislava Krakova Krila „nema sličnosti ni sa jednim“ od tih pisaca, ni sa Crvenim maglama Dragiše Vasića koji je u svoje pripovetke unosio socijalnu tendenciju, daje pojedine „tačne tipove, tačne opise koji svojom realnošću idu do krajnjih granica“, ne zaboravljajući da napomenu da je Miloš Crnjanski najbliže opisao rat i čoveka u tom ratu, ali ne tako neposredno i na taj način na koji to čini Krakov. Napominju da Krila nisu roman po pravilima književne teorije, ali istovremeno, valjda sluteći njegovu modernost koja je začudila i iznenadila u drugoj polovini XX veka i postmoderniste, sa respektom primećuju da je taj roman duboko istinit i neposredan. Jer, u njemu Svetislav Krakov govori i on onom predahu između pogibija, juriša,onim kratkim predasima u kojima se život grabi, u kojima život koji promiče oni koji mogu sutra poginuti po šumama i čukama i koji grabe sve, što taj život jeste: žene, male solunske prostitutke koje će im dok odlaze u sigurnu smrt, poslati u prolazu poljubac o kome će govoriti kao znaku zaštite od smrti…Jer, rat je smrt, rat je bolnica, mali predah od smrti. U toj bolnici će biti i baronica Ivon, koja će pohoditi ranjenika noću… Neko će umreti, neko kao Kazimir biti streljan…Nema pitanja zašto rat, samo izmaglica, nema kritike i egzaltacije, postoji samo ubedljivost rata, ubedljivost ono malo života koji izmiče, ono zrno smisla i radosti koje ostaje samo u tom trenu, samo sada, jer si živ, o smrti ne misliš, jer posle, posle ne postoji… Postoji juriš, postoje „lepa španelska zrna“ kako primećuje mladi poručnik Bora u romanu Kroz buru, kada ih prvi put ugleda, u času kada se rat još nije zahuktao, kada plotsko nema tako intenzivan miris smrti koja je nadkrilila sve. 

Fragment iz romana KRILA Stanislava Krakova

  XIV

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Streljali su Kazimira.

 - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Revolucionarni seizmografi beležili su sve nove potrese. U Šampanji desetkovana brigada pobunjena zbog neprimljenog vina. U Austriji su vešali Slovene, Gladna su deca umirala. Svuda su vojnici bacali oružje i predavali se. Zato su streljani oni koji su ostajali.

Vazduh je bio okužen, i crvena bolest se kao kuga raznosila.

Ipak su zato još uvek milioni pucali kroz puškarnice, jurišali na žice i umirali. Smrt je bila svugde i na svakom mestu. 

Kazimira su sproveli u pukovski štab, pred kojim nije bilo dvojbene zastave. Duge mršave ruke bile su mu čvrsto vezane. Tako je naredio novi komandant bataljona, Aleksa Ljubišić, major koji je voleo konjak i imao čvoruge po glavi. On je govorio da sve buntovnike treba postreljati. Kazimir je bio prva žrtva.

A svemu tome su kriva dva avijatičara koji su našli da baš nad njinim rovovima zajedno u plamenu umru.

Sušičavi pisar stajao je pred čađavom kolibom komadanta puka između borova sa kojih se slivala smola, i žedno mirisao njen opojni miris. Ramena se neprekidno tresla, a usne se ponekad obojile krvlju. Najzad su ga odrešili, i tu se celu noć smenjivali dremovni stražari, slušajući kako prašte puške na rovovima, zaspalo telo bolesnog buntovnika.

Svanulo je. Sunce se pomolilo nad planinom, ali u vlažnu dolinu zraci još nisu došli. Blistale su kapljice na granju, i plakala smola na borovima. Kroz crne šume lutale su čupave mazge, a komordžije su išle leno za njima režući tisove štapove.

Preki sud je bio obrazovan.

U čađavoj kolibi od oblica i granja stajao je buntovni grudobolnik i rasejano slušao dugu optužbu koju je major sa čvorugom na glavi čitao. Dok se tamo nizali dokazi optuženi se ponekad osmehnuo i pogledao plavim upalim očima najmlađeg sudiju. Mirni student, kome su navukli oficirsku bluzu, sklanjao je svoje uplašene oči. Oko lica mu se splela duga plava brada. Na otvorenim vratima stajali su stražari, i tupo gledali preko nataknutih bajoneta.

A sudija,student- potporučnik, pitao se:

- Zašto, zašto ljude ubijati?

Kapetan Danović je zbunjen gledao u svoje cokule, i vrhom okovanog štapa zakačio poderane pendže na njima.

Ali su major i dve sudije kraj njega znale da je dužnost vojnih sudija ubijati, i zato su se već na usnama urezale reči:

- Na smrt.

Danović je ostavljao štap, grickao nokte, kijao, vadio maramu, i videći da optuženog izvode, maramu dugo savijao. Glasalo se. Major je rekao da ovog puta neće početi od najmlađeg.

Već se tri puta ponovilo:

- Na smrt.

Danović je pljunuo stranu, lupio štapom o cokulu i rekao: “Ne, za redovan sud.“

Samo se najmlađi sudija, student sa plavom bradom, uplašio. Brojao je dugmeta na masnoj bluzi i hteo reći „Ne“ kad se na njemu ustavio teški pogled majorskih očiju. Para od konjaka je jurila na njega. Izgubio je glavu, i dok je očajno gledao na otvor, kroz koji su optuženog izveli, njegova ruka, vođena pogledom majorskim, napisala je drhtavim slovima:

- Na smrt...

Streljali su Kazimira.

  str. 107- 109

 Stanislav Krakov KRILA, „Filip Višnjić“,1991, Beograd

Novela Revolucionar

Novela Revolucionar je posebna zbog specifičnosti priče o starom čoveku, revolucionaru, Bartošu koji je istovremeno i dželat i žrtva sopstvene opsesije giljotinom i egzekucijom. Prvo na nesavršenoj giljotinici izvršava pogibljenje zečeva, a zatim instalira giljotinu koju bi da primeni na svom starom psu, Dogu, svojoj staroj služavki Antoniji. Odustaje od tih zamisli.Kada mu vetar odnese „tajnu sviju revolucija“, shvata da bi zbog te nepažnje, jer je pridremao posle „pranja nogu u legenu“, bio osuđen na smrt. Sam sebi stari revojucionar Batroš postaje i sudija, i optuženi , i branilac, i dželat. Sam sebe giljotinira uz zvuke Marseljeze koja se čuje sa gramofona. Novela Revolucionar odnosi se na vreme Francuske buržoaske revolucije, ali može se čitati i kao Krakovljev literarni, satiričan osvrt na Oktobarsku revoluciju, revoluciju uopšte…
Priča Revolucionar nalazi se u zbirci novela Crveni Pjero. Ta novela je objavljena 1923. godine u „Preporodu“, a 1989. godine je preštampana u „Književnoj reči“ u rubrici „Baština pod sumnjom“, pa u Antologiji srpske avangardne pripovetke Gojka Tešića, a 1992. godine i u slovenačkoj „Novoj reviji“. U izdanju „Filipa Višnjića“ ova zbirka novela pojavila se 1992. godine u okviru „Dela Stanislava Krakova“ koje je priredio Gojko Tešić.

Deo iz novele REVOLUCIONAR Stanislava Krakova

…Još u mladosti je pročitao sve govore Barnava, Sen – Žista, Domulena, Robespjera, Miraboa i Dantona. Govorio je po uzoru njinom. Glas mu se dizao sve više, treperio je,dok se ne bi nekad nemoćno, starački zagrcnuo. U oduševljenju bi mu zablistale i suze, pljeskao je sebi, a katkad bi udario snažno pesnicom o sto govoreći reči:

- Građanine, za spas revolucije Komitet Narodnog Spasenja jednoglasno vas je osudio na smrt.

Građanin bi obično, uplašen od udarca pesnicom po stolu i od strašne vike plašljivo strigao dugim ušima i gledao začuđeno velikim očima. Poneki bi mrdao dlakavom gubicom ili kratkim belim repom.

Pa da, jer su zečevi bili najčešći osuđenici. Bilo je nekad pacova i belih miševa, dok su mačke izbačene iz upotrebe, jer su strašno grebale.

Pogubljenja su bila obično gnusna, jer mala gilotina nije najbolje radila.

Ali trebalo se spremiti za visoki poziv. Starac je uvek drhteći prilazio tom dirljivom poslu. Sečivo je nekoliko puta padalo, jer glava se nije odvajala od prvog udarca. Nekad je morao da uzima u pomoć sekiru, koju je skidao sa zida. Sprava je bila kao detinja igračka.

Ima nekog čudnog reda u stvarima. Starac je osećao nasledstvo u sebi. Deda mu je bio kasapin, otac lekar, a on je revolucionar.

U međuvremenu bavio i hemijom. Voleo je snažne mirise asida i pijanstvo narkotika.

Kada bi ga miris sveže prolivene krvi razdražio,kada je video glave pitomih zečeva i pacova gde leže po crvenoj zastirci, na kojoj se krv nije videla, starac je otvarao bočice sa eterom i tada je sve padalo u duboko pijanstvo.

Proseda glava bi se prevalila preko naslonjače, naočare bi pale sa lica na zastirku,okrvavljeno sečivo bi se blistalo na prvoj jutarnjoj svetlosti – pogubljenja su vršena u zoru,- a ubrzo bi se iz predsoblja čula lupa. Starica je izašla iz kujne, otvarala vrata i znala šta će zateći.

Uvek je to pijanstvo narkotikom sledovalo pokoljima.

Starica se zvala Antonija ( zašto ne Roza?), ulazila je u sobu, zatvarala bočice a otvarala prozore, iznosila zgrčene leševe i krvave glave u kujnu – ako su to bili zečevi – sutra pripremi ručak.

Počistila je sobu i brišući krvavo sečivo gunđala je bezubim ustima:

- Ah, stari ludak…

Pa ipak ga je brižno zavijala vunenom maramom, da od svežeg jutarnjeg vazduha ne ozebe. Na glavu mu je metala pletenu kapicu, a dizala pale naočare sa poda.

str. 135- 136

Svetislav Krakov CRVENI PJERO, „Filip Višnjić“ 1992, Beograd

Život čoveka na Balkanu

U Životu čoveka na Balkanu Stanislav Krakov koji je učestvovao u četiri rata, „koračao stotine metara preko jezivog mosta načinjenog od leševa“, o smrtnoj kazni govori na nekoliko mesta, istinski zapitan nad pravednošću, svrhom i ljudskom potrebom da kažnjava, da sprovodi egzekucije u ime nekakve discipline, zakletve, otadžbine, kralja hijerarhije, smrtnoj kazni koja je obesmišljena samim mestom i događajem, ratnim uslovima u kojima teško da će neko preživeti, u uslovima kada je ionako jedini izlaz sveprisutna smrt. U Životu čoveka na Balkanu Krakov spominje smrtnu kaznu vešanjem na koje je bila osuđena njegova žena i njena majka, i kada je državni tužilac u tadašnjoj Austrougarskoj izgovorio rečenicu; „Ja duboko žalim što nisam mogao da vidim kako se zateže omča oko tako dva bela vrata!“ One su zahvaljujući diplomatskoj akciji zamenjene za nekoliko generala, na početku Prvog svetskog rata. 
 Najpotresnija scena u sećanjima Stanislava Krakova koju je ispisao u Životu čoveka na Balkanu dešava se krajem januara 1915. godine u Šapcu, pustom gradu oko koga se vode krvave bitke, kada Krakov kao potporučnik dobija dužnost „pomoćnika dželata“. Krakov se našao u situaciji da sprovede jednog vojnika „na njivu izvan varoši“ da bi se obavilo streljanje zbog dezerterstva. Dok je čekao jutro i sutrašnje streljanje vojnik je pokušao da se ubije, i bio je na samrti, potpuno nesposoban, prelomio je sebi kičmu, bez svesti, nesposoban da stoji pred streljačkim strojem. Ali, smrtna kazna je nad njim izvršena uprkos činjenici što je „pitanje smrtne kazne bilo bespredmetno“ kako piše autor Života čoveka na Balkanu.
Opisuje takođe u autobiografiji streljanje skoro polovine vojnika jednog voda, kao i način donošenja presude i izvršenja smrtne kazne u Plavu 1915. godine, kada mora da bude najmlađi član prekog suda, kao poručnik, i kada mora da izgovori rečenicu „Na smrt!“. Taj događaj, kao literarnu činjenicu prepoznajemo i u njegovom romanu Krila, poput mnogih drugih događaja vezani za stvarni život Stanislava Krakova ispričanih u nedovršenoj, nepotpunoj autobiografiji Život čoveka na Balkanu.

Deo iz autobiografije ŽIVOT ČOVEKA NA BALKANU Stanislava Krakova

…

- Gospodine potporučniče, osuđeni se ubio!

- Kako se ubio?

- Još je živ, ali se ubio!

Jedva mi je objasnio. Osuđeni vojnik je pred zoru zatražio od stražara da mu dozvoli da ode u toalet. Iako su vrata ostala odškrinuta i stražar bio pred njima , taj vojnik koji se nije bojao smrti, već sramote da bude pred drugovima streljan, na jedan neverovatan, neopisiv način, uspeo je da, zavukavši glavu u jedan prorez, prelomi sebi kičmu. Kada je stražar čuo neobičan šum, ječanje i pad tela, utrčao je, ali je osuđenik bio u nesvesti. Tražio sam od puka da odmah pošalju lekara. Lekar nije bio u štabu. Probudio sam komadanta bataljona i izvestio ga o ovom jedinstvenom pokušaju samoubistva. Vojnik sa prelomljenim vratnim pršljenom bio je u nesvesti. Pitanje smrtne kazne bilo je bespredmetno jer je samoubica bio na samrti i trebalo je samo da mu lekar smanji bolove. Komadant bataljona rekao je da će telefonirati komadantu puka.

Posle pola sata komadant bataljona me je pozvao:

- Naredite da se čete odmah krenu na mesto izvršenja smrtne kazne.

Gledao sam sa nerazumevanjem u komadanta.

- Smrtna kazna će biti izvršena- rekao je tvrdim, grubim glasom.

- Pa on je u nesvesti. Na samrti!- govorio sam dok sam osećao kako mi zubi udaraju jedni u druge.

- Biće donet na nosilima. Izvršite naređenje.

Činilo mi se da je sve to jedan košmar. Bataljon je bio postrojen u karu na kaljavoj poljani čija je zemlja bila mrkocrvena i koja se lepila na ašove kojima su vojnici kopali raku.

Vojnici su stajali sa puškama spuštenim pored nogu, oborenih glava, a jeziva tišina je bila prekinuta samo dolaskom jedne povorke. Četiri vojnika su spustila nosila pored rake. Čovek u vojničkom šinjelu na njima bio je bez svesti. Lice mu je bilo mrtvački žuto. Prvi put sam ga video. Od života na njemu je ostao samo jedan grč krajnjeg očajanja.

Nisam ni čuo kada me je komadant pozvao. Odjednom sam osetio da me vuče za rukav šinjela i gura mi hartiju u ruke.

- Pročitajte presudu!

Oficiri su komandovali vojnicima da stanu mirno.

Pokušao sam da vidim šta piše na hartiji. ali su mi se ruke toliko tresle da je presuda skakala gore- dole, kao da je trese vetar. Čak ni ono što sam hteo da kažem komadantu nisam mogao, jer nikakav glas nije izlazio iz mojih usta. Teška tišina je vladala nad poljanom usred osam stotina ljudi.

Odjednom ju je prekinuo ljutit glas komadanta:

- Dajte mi tu presudu! Vi niste nizašta sposobni!

Istrgao mi je hartiju iz ruku, koje su se tresle i dalje, i počeo je da čita one uvek iste tačne izraze pedantne vojne administracije, koja ima svoje forme za objavljivanje licitacije za nabavku čizama ili za pravno ubijanje čoveka.

Bio sam odsutan sa gubilišta na kome je ostala samo groznica mog tela. Četiri pucnja su presekla moje drhtanje. Postao sam odjednom miran. Koračao sam pored vojnika, ćuteći kao i oni, gazeći blato koje nam je zaustavljalo korak.

 str. 68- 69

Stanislav Krakov Život čoveka na Balkanu,“ Naš dom“ ( L’ Age d’ Home), 2004 

Rukopis

U septembru 2013. godine u Narodnoj biblioteci Srbije prvi put je izložen Ratni dnevnik Stanislava Krakova koji je on vodio tokom 1912. i 1913. godine i koji se nalazi u kolekciji biblioteke.