Stefan Odegi

Biografija 

Francuski pisac Stefan Odegi rođen je 1964. godine u Turu. Na Univerzitetu u Parizu studirao je britansku, američku i francusku književnost. U Sjedinjenim Američkim državama, na Univerzitetu u Virdžiniji, proveo je godinu dana kao asistent, a potom se vratio u Francusku. U jednoj pariskoj srednjoj školi predaje istoriju umetnosti i filma. Svojim prvim romanom Teorija o oblacima (2005), Stefan Odegi stekao je izuzetnu naklonost čitalaca i književne kritike. Roman je preveden na sve značajne jezike, a onda je objavio svoj drugi roman Sin jedinac (2006). Za taj roman je dobio je značajnu nagradu „Duex magots“, koja se od 1933. godine dodeljuje za nova nekonvencionalna književna dela. Roman Sin jedinac je bio u konkurenciji i za Gonkurovu i nagradu Mediči. Preveden je na engleski, ruski, španski… Sledi zatim roman Mi (2009), Rom@ (2011), Duhovi (2012)… Nema velike literature koja ne opisuje košmare istorije, ali koja tom košmaru ne suprostavlja svoju radost, izjavio je ovaj značajan savremeni francuski pisac objašnjavajući zašto je roman Kurcija Malapartea Koža najznačajniji roman 20. veka.
            Stefan Odegi je sa trinaest godina odlučio da bude pisac, a sa dvadeset pet je objavio svoj prvi roman Teorija o oblacima. Taj njegov prvi roman karakteriše vrlo originalan pristup istoriji, kao i nauci, konkretno meteorologiji, kroz zanimljiv zaplet. Između ostalog saznajemo kako je Napoleon zanemario znanje o oblacima i izgubio najznačajniju bitku, ali i o oblaku nad Hirošimom. Na neki način, a ipak drugačije i roman Sin jedinac Stefana Odegija bi se mogao okarakterisati i kao istorijski, i avanturistički, pa čak i erotski, ali ništa od svega pojedinačno ne bi bilo tačno. 

O delu

U romanu Sin jedinac Stefana Odegija čitav XVIII vek prolazi filmskom brzinom pred nama. Centralna priča romana je život Fransoa Rusoa, starijeg brata Žan Žak Rusoa. Stefan Odegi je smišljajući ovu fiktivnu autobiografiju nepoznatog, nestalog brata Ž. Ž. Rusoa, čije knjige i ideje su postale inspiracija Francuske revolucije. Sa prefinjenom ironijom, Odegi će prikazati i drugu stranu Revolucije, njeno naličje koje se u istorijskim knjigama obično ne vidi.
Žan Žak Ruso u svojim Ispovestima spominje svog brata kao nestalog, ne pridaje bilo kakav sentimentalan značaj toj činjenici. Stefan Odegi je nestalom bratu čuvenog filozofa, poigravajući se na tankoj liniji između imaginacije i istorije, dodelio ulogu demistifikatora ostvarenja ideja najuticajnijeg filozofa prosvetiteljstva, autora najčitanijeg romana Nova Eloiza u Francuskoj tog doba: Emila, Rasprave o naukama i umetnosti, O poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima, Društvenog ugovora (koji je postao osnova za Deklaraciju o pravima čoveka i građanina). 
Imaginarni brat, Fransoa Ruso započinje svoju ispovest 1794. godine kada prisustvuje prenošenja bratovog tela iz Ermanonvila gde je sahranjen 1778. godine u Panteon. On ne prisustvuj tom činu kao brat, nego kao veteran Bastilje u kojoj je boravio do njenog pada 14. jula 1789. godine. Već na prvim stranama obraćajući se slavnom bratu junak romana Stefana Odegija Sin jedinac primećuje: „Možda si dobro uradio što si umro pre ove revolucije koja se poziva na tebe utapajući te ponekad u okean odvratnih, sladunjavih, bljutavih pohvala, ponekad u more krvi prolivene na giljotinama“. Roman je sačinjen od tri celine: Detinjstvo, Pariz, Revolucija. U prvom delu junak, Fransoa Ruso seća se ranog detinjstva u Ženevi, majke, otkrića svoje seksualnosti, odlaska oca u Konstantinopolj, pa ponovnog povratka u Ženevu porodici posle sedam godina. Tada se rađa i Žan Žak Ruso, a njihova majka Sizani umire. Njihov otac Isak, posvećuje se mlađem sinu, dok stariji provodi vreme na ulici u stalnim nesporazumima sa ocem. Odbačeni sin na ulici susreće i grofa Maksimena de Sen- Fona koji postaje njegov učitelj i zaštitnik. Grof se sklonio iz Pariza u Ženevu koja je u to vreme republika, prevashodno iz svojih razvratničkih sklonosti, mada je to objašnjavao religioznim uzrocima. Dečak Fransoa Ruso provodi vreme sa grofom i kada kasnije jasno pokaže svoju sklonost isključivo prema ženama, njihovo druženje i prijateljstvo će se nastaviti i imati izuzetan značaj za neobuzdanog mladića. Njegov život pun je neprilika, nesporazuma sa ocem. Na insistiranje oca kreće na časovničarski zanat. Zbog nepravednog odnosa koji je majstor kod koga je šegrtovao pokazao, posle tuče Fransoa Ruso zauvek napušta Ženevu, uplašen da je počinio ubistvo i da će zauvek izgubiti slobodu. 
Stiže u Pariz, dobija posao majstora u najelitnijoj javnoj kući kod gospođe Pari. Bordel u kome provodi vreme i susreće se sa raznim ljudima i idejama poslužiće mu kao razlog i podsticaj da počne da smišlja i pravi razne seksualne igračke. U tome mu svesrdno pomaže gospođa Peri, gde u otmenom pariskom društvu to njegovo umeće da napravi seksualnu mašinu bez „ploti i mnogobrojnih strasti“ doživljava uspeh. Bez obzira što je prevara izvedena uz pomoć kepeca iz cirkusa. Naravno sve to finansira bogati plemić B. koji je kasnije uobrazio da je pronalazač „fluida“ koji čoveka čini ravnim bogovima. 
Kasnije će se izgubljeni brat Žan Žak Rusoa, neposredno pred početak Revolucije naći u Bastilji i bez obzira na utamničenost, penzija mu je stizala i on o toj tamnici ne govori kao o strašnom mestu. Smatrao je da je pretrpanost zatvori Fors i Sen Lazar daleko neprijatnija. Tu, u Bastilji susreće markiza De Sada, deli s njim svoju opsednutost seksualnim maštarijama, ali isto tako finansira markizova kulinarska umeća. Markiz De Sad neće biti u Bastilji 14. jula 1789. godine, jer se upravnik tamnice potrudio, samo nekoliko dana pre da bude odveden u bolničku ustanovu Šaraton. Pad Bastilje je za junaka koji se našao u gomili na ulicama Pariza označio početak haosa. Misleći da će doći ponovo po njega i vratiti ga u Bastilju, vraća se u Bastilju. Ona je pala i on koristi priliku slobodnog kretanja i pronalazi skriveni rukopis markiza De Sada. Prodaje ga, a zatim se pridružuje za platu rušenju Bastilje i prodavanju kamenja od koga je bila izgrađena. Uz sanduke kamenja iz zidova Bastilje su prospekti, tamnički suveniri. Fransoa Ruso, junak imaginarne autobiografije koju je napisao Stefan Odegi završava svoju priču rezignirano govoreći o tek otkrivenoj ljubavi prema Sofiji, zastupnici ženskih prava koju ubijaju… 
Stefan Odega svojim sjajnim romanom Sin jedinac ispisao je odu životu, onom koji svi živimo i o kome niko nikada neće moći uopšteno da govori, a da to bude tačno.  

Deo iz romana Sin jedinac Stefana Odegija

 Kad se Robert Fransoa Damjen pojavio u javnosti na dan pogubljenja, svi su mogli da zaključe kako puca od zdravlja. Prva misao suverenova, kad je video da je ranjen, beše da naredi da se njegovom napadaču ne nanosi nikakvo zlo: iz predostrožnosti su mu, osim toga, date i sve vrste protivotrova. Posla toga je taj čovek spavao vezan za krevet, kako ne bi mogao da nasrne na sopstveni život. Njegova ćelija bila je okružena rojem stražara. Despoti nimalo ne vole da im se osporava pravo na ubijanje, i trude se da vam smrt stigne najsporije moguće. Dvadeset osmoga marta 1757, kuće oko trga Grev, balkone i krovove, pa i dimnjake, sve je to zaposela gomila naroda. I otmeno društvo bilo je tu, u prvim ložama. Gospoda su izigravala filozofe. Dame su glumile užasnost, ali svaki čas virile kroz tanke prste; zlobna su im se usta krivila od uživanja u zlosrećnikovim kricima. Mnogi valjani građani postarali su se da nabave dvoglede. Narod je cepteo poput levijatana. Oko dva sata neki radnik pao je sa krova i ubio jednog čoveka, ali to nikoga nije obeshrabrilo. B*** je po ogromnu cenu pribavio izvrsno mesto. Našli smo se iznad jedne bakalnice, na balkonu na drugom spratu, u malim odajama bakalina koji je tog zloslutnog dana stekao čitavo bogatstvo. M.B*** je naručio da nam se posluže osveženja i đakonije, sve po turskome ukusu koji je tad bio u modi, i koji se veoma dobro slagao sa okrutnošću prirode. Ispred nas se otvarala arena pogubljenja okružena odredima redara, običnih ili na konjima. Svetina se naglo zatalasa kad svak poče istezati vrat da vidi Damjena koji se pojavljivao iz daljine. Počeše ga vređati, ali se ne usudiše pljuvati ga, toliko je raspored francuskih i švajcarskih stražara bio zastrašujuć. Povorka stiže na trg Grev iz pravca crkve Notr Dam, pošto je protokol predviđao da osuđeni na trgu pred katedralom prizna krivicu i zamoli za oproštaj. Sena je začudo bila pusta jer beše izdata naredba da se obustavi plovidba ne bi li se izbegli izgredi.
Pola sata je Rober Fransoa Damjen ostao da sedi ispred lomače, čekajući da muke za njega budu spremne. Počeli su oko pet popodne. Gledao sam toga čoveka, zamišljao nered u njegovoj glavi, i učinilo mi se da ga moram pratiti do kraja. Za početak, pohitaše da mu sprže šaku kojom je počinio gnusni napad, a to je bila desna. Dotad nisam znao da neko može tako užasno da viče. Potom dželatu pružiše usijana klešta koja on umoči u vedro sa istopljenim olovom pa poče kidati meso sa Damjenovih udova. Zatim ga je trebalo raščerečiti. Četiri konja behu vezana za četiri njegova uda, ali Damjen beše snažan i udovi nisu popuštali. Dželat izdade naredbe; kao pojačanje, behu upregnuta još dva konja. Ni to još nije bilo dovoljno. Dželat posla po nova uputstva iz Gradske većnice: pomoćnik se vrati te se saznade da je gradska vlast uskratila dželatu Sansonu dopuštenje da preseče zglobove, što bi konjima olakšalo napor. Na visokome mestu ocenjeno je da kraljeubistvo zaslužuje dodatnu patnju koju mu je Nebo poslalo po svojoj volji. Na kraju su ipak morali da puste dželata da zaseče svog osuđenika. Upola odvojeni, Damjenovi udovi konačno popustiše: najpre noge, zajedno; a svetina pohrli kao da će se baciti na te ostatke, ali stražari mačevima pljoštimice raspališe po njoj i odbaciše je. Damjen je još bio živ; prednji konji konačno obaviše svoj posao, i trup zlosrećnika pade u prašinu arene, u šest i četvrt. Dželat i jedan njegov pomoćnik staviše četiri uda i trup na lomaču; dok je drugi pomoćnik nekakvom lopatom sa pepelom skupio zemlju natopljenu svetogrdnom krvlju osuđenika na smrt, i bacio je na granje. Tad sam i najdubljim vlaknima svoga bića osetio: rulja je najstrašniji od svih Moloha. Verujem da se među onima koji su, tad sasvim mladi, prisustvovali toj sramoti, nalazilo i nekoliko budućih poslanika koji su glasali za uvođenje giljotine.
Zamenivši jezivu litaniju muka čistom oštricom jedinstvenog sečiva, siguran sam da su mislili na okončavanje ovoga užasa. Samo što danas smatram da je ta afera uzdrmala i nešto ogromno, varvarsko, divljačko. Posle tog suđenja, Francuze je zahvatila mahnita potreba da pronađu pravoga krivca, pošto je svak osećao da bezumni Damjen nije dovoljan. Jedni su optuživali jezuite; drugi su upirali prst u janseniste; treći su, pak, gledali u inostranstvo. Svi su, od princa po krvi do najskromnijeg nadničara, imali neko mišljenje o tome. Svi su se osećali pogođeni aferom, i zaduženi da nešto urade. A pošto nijedna pretpostavka o onima koji su stavili oružje u ruku Robera Fransoa Damjena nije mogla da opstane posle ozbiljnog ispitivanja, ljudi su se bacili na izmišljanje najnejasnijih, najmutnijih, najuvrnutijih i najopojnijih mogućnosti: izmišljane su neraspletive urote, opšte zavere, pretnje tako mračne da se u njima ni sam đavo ne bi snašao. Pompadurova i njen kraljevski ljubavnik bili su predmet najružnijih plakata, te je pravda poverovala da se mora pokazati nemilosrdnom: u leto 1758. neki Moriso de La Mot javno se odvažio da negoduje zbog prenagljenosti kojom je vođena Afera Damjen; veoma dvolično, obešen je početkom septembra. Potom je Damjenov napad počeo padati u zaborav. No glad za krivcima nije jenjavala. Tvrdim daje tad nastala ona neutaživa žeđ za žrtvama koja nas je dovela rekama krvi u doba Strahovlade. A od toga dana, isto tako, Filozofi, kako su ih tad nazivali, počeli su da primaju ozbiljne udarce.

Zanimljivosti

Rober Fransoa Demjan

Robert Fransoa Demjan, mentalno poremećen sluga je 5. januara 1857. godine pokušao atentat na francuskog kralja Luja XV, poznatog i po nadimku Ljubazni. Rana je bila bezopasna i zarasla je za nekoliko dana. Po istorijskim izvorima kralj nije zahtevao smrtnu kaznu za počinioca, ali parlament je odlučio da Rober Fransoa Demjan bude raščerečen, što se i dogodilo 28. marta 1857.godine.


Strip

Priča o dželatu Sansonu

Šarl- Anri Sanson , pariski dželat nasledio je svog oca Šarla -Žan Batistu na tom poslu. Posao dželata u porodici Sanson obavljale su revnosno tri generacije uzastopno. Anrijev otac nasledio je posao dželata od svog oca, Šarla Sasona .
            Sanson se spominje u knjizi Sin jedinac Stefana Odegija prilikom pogubljenja Robera Fransoa Demjana, 28. marta 1857. Mentalno poremećen Rober je pokušao atentat na kralja. Iako kralj koga je ogrebotina prošla za nekoliko dana nije bio pristalica takvih grubosti, parlament je doneo odluku da atentator bude mučen, raščerečen.
           Anri Sanson, poslednji dželat iz porodice Sanson, niije podnosio pogrdno pominjanje svoje profesije, zaboga on je bio u činu zvaničnika Njegovog veličanstva i „onaj ko je upregao sve sile da zasluži taj posao“. To mu nije smetalo da skrati za glavu ni kralja, ni kraljicu, a kasnije kada zajedno sa Revolucijom stigne giljotina i postane prvi „ministar Republike“, Narodna skupština će ga proglasiti za „građanina poznatog po svom rodoljublju“

O zapisu dželatovom

Rukopis u kome Šarl Anri Sanson opisuje smrt, pogubljenje francuskog kralja Luja XVI povučen je iz prodaje kod aukcijske kuće Kristi, jer nisu sigurni u verodostojnost.