Stevan Raičković
Biografija
 |
Stevan Raičković rođen je 5. jula 1928. godine u selu Neresnica, u podnožju Homolja. Rođen je u seoskoj školi „dugačkoj, belo okrečenoj prizemnoj zgradi koja jednom svojom stranom gleda na reku, drugom u planinu.“ U tom selu u istočnoj Srbiji su njegovi roditelji bili učitelji od 1926. do 1930. godine. Stevan Raičković je bio njihovo treće, najmlađe dete. Kada je Stevan Raičković imao dve godine, njegovi roditelji su dobili premeštaj, kako je to tada bio običaj što se tiče učiteljske službe i porodica se preselila u Sentu, na severu gde će budući pesnik, autor Kamene uspavanke odrastati do početka Drugog svetskog rata. Početak rata značiće i početak bežanja, izbeglištva jer petočlana učiteljska porodica Raičković uz silne peripetije krenula za sigurnijim mestom, te će se tako zaputiti u Crnu Goru, u Podgoricu, u kuću pesnikove bake po ocu. Neće se dugo zadržati u toj kući, jer nakon bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, u bombardovanju Podgorice koje je usledilo, kuća je porušena. Stevan Raičković će se naći prvo u Kruševcu, a zatim u Smederevu, u Izbegličkom domu, po završetku rata u Subotici i onda u Beogradu, gde će živeti i raditi, pisati knjige, ali i izbivati iz grada i njegovih kafana, sklanjajući se na obalu crnogorskog primorja ili reku, daleko od gradske vreve.
U autobiografskoj belešci o svojim pesničkim počecima zapisaće da je prve stihove napisao kao četrnaestogodišnjak, dok je zbog trbušnog tifusa boravio u kruševačkoj bolnici verujući u svoj preran životni kraj i misleći da “ako napišem bilo kakvu pesmu, mene će se sećati i kada me više ne bude bilo.“ Ta pesma nije sačuvana, ali se Stevan Raičković seća naslova svoje prve pesme prekucane na pisaćoj mašini koja je imala naslov „Hristove muke“, objavljena je u gimnazijskim Zidnim novinama u Smederevu 1944. godine. Bila je to njegova prva pesma „koju su videli i drugi“.
Kada je završio gimnaziju, a bio je među onima koji su najbolje napisali maturske radove pa je neko došao na ideju da od tih maturanata koji lepo pišu „napravi novinare“. Tajk se Stevan Raičković našao 1947. godine u poljoprivrednoj rubrici „Slobodne Vojvodine“, i kako kaže „bio dužan da opisuje velike rezultate otkupa“. Nije mu se svidelo da piše o navodnoj radosti i razdraganosti „smrknutih“ seljaka. Brzo je ostavio takvo bavljenje novinarstvom, kao što je godinu dana ranije, dok je bio gimnazijalac, da ne bi bilo rasprave o njegovom članstvu i odanosti SKOJ- u zbog toga što je kao skojevac, rukvodilac prekršio uobičajeni postupak „raskrinkavanja narodnih neprijatelja“ , što je značilo izbacivanje iz gimnazije dvojice vršnjaka čije otac bio vlasnik fabrike bombona , shvatio da politika nije ono čime on može da se bavi.
Sa sedamnaest godina Stevan Raičković je u subotičkim novinama objavio svoju pesmu „Majke nad zavejanim uspomenama“ , pesmu iz koje su dva stiha uklesana na spomeniku žrtvama ženskog logora Mlaka u Jasenovcu.
Prvu knjigu pesama Detinjstvo Stevan Raičković je objavi 1950. godine. Slede Pesme tišine (1952)…Ta knjiga pesama biće primećena, a pesnik će svojim sledećim pesničkim knjigama biti prepoznat kao „pesnik trave“, postati glavni predstavnik lirskog subjektivizma, neoromantičarske osećajnosti, izraziti lirik, na liniji Branka Radičevića, Vladislava Petkovića Disa, Miloša Crnjanskog… Izrazito okrenut svetu prirode, lišću, travama, nebu, reci… Voleo je da peca na na Lavaču, malom ribarskom području na Dunavu, na Tisi, još od dečačkih dana, a reke su ulazile u njegovu poeziju...
Posle svoje prve objavljene pesme, završene subotičke gimnazije, upisa na Filološki fakultet u Beogradu, Stevan Raičković će objavljvati svoje pesme u „Mladosti“, „Književnim novinama“, „Politici“ ; sarađivati u Literarnoj sekciji Radio - Beograda do 1960. godine kada na poziv Skendera Kulenovića prelazi u izdavačku kuću „Prosveta“ . U toj tada vrlo uglednoj izdavačkoj kući radiće do penzionisanja 1980. godine. Za svoje stvaralaštvo Stevan Raičković je dobio mnoge nagrade: Oktobarsku nagradu Beograda (1958), Sedmojulsku nagradu (1963), Zmajevu nagradu (1964), nagradu „Branko Miljković“ (1979), „Goranov venac“ (1985), Njegoševu nagradu (1993), Vukovu nagradu i mnoge druge. Stevan Raičković je prevodio ruske pesnike: Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, Borisa Pasternaka… Preveo je „Deset ljubavnih soneta“ Frančeska Petrarke, prepevao Šekspirove sonete i o jednoj strofi ( Kada pomislimo samo: sve što raste da je/ Savršeno tek u malom trenu živom/ I da pozornica svet je koja daje/ Pod tajnim zvezdanim uplivom…) koji je prepevao , napisao je da ga je „ozario“ , a zatim i sledeće: „Tako nešto, naravno, nikada nisam bio kadar da smislim i formulišem, u nekom svom originalu, ali mi se učinilo da je u ovoj Šekspirovoj strofi gotovo bukvalno uzet u obzir i moj vlastiti događaj koji me je jednom, davno, opredelio za poeziju i zadržao u njoj zauvek.“
Stevan Raičković je autor i : Balade o predvečerju, knjige pripovetke za decu Veliko dvorište (1955), pesme za decu Družina pod suncem (1960), zbirka pesama Tisa (1961), poema za decu Gurije (1962), Kamena uspavanka (1963, 1969 ,dopunjeno izdanje), Stihovi (1964), zbirke pesama Prolazi rekom lađa, Varke (1967), Zapisi o crnom Vladimiru, pesme za decu Krajcara i druge pesme (1971),Vetrenjače ( pesme za decu, Male bajke, pripovetke za decu (1974), Beleške o poeziji, eseji i zapisi, Slučajni memoari, poema, Slike i prilike,pesme za decu (1978), pesme Točak za mučenje (1981) , proznu knjigu Intimne mape (1985) , eseje Portreti pesnika (1987), tri knjige pesama Panonske ptice, Monolog na Topli, Svet oko mene (1988), Čarolija o Herceg – Novom, poetsko prozni zapisi, pa opet dopunjeno izdanje Kamene uspavanke (1989), Stihovi iz dnevnika, Dnevnik o poeziji,eseji (1990) , Suvišne pesme (1991), Zlatna greda (1993), Kineska priča (1995), Dnevnik o poeziji (II), autobiografski razgovori(1997), Nulti ciklus, Sabrana dela u 10 knjiga(1998), Slova i besede (2000), Monolog o poeziji, eseji (2001), Jedan mogući život, autobiografski spis (2002), Fascikla 1999/2000 (2004). Posle smrti Stevana Raičkovića, pesnik i prijatelj pesnikov, Miroslav Maksimović je priredio Fasciklu, poslednju, i ona je objavljena 2010. godine.
Stevan Raičković je bio redovni član SANU od 1981. godine.
Umro je 5. maja 2007. godine.
O jednoj pesmi iz Stihova iz dnevnika 1985- 1990 Stevana Raičkovića
Miroslav Maksimović je za ediciju „Jedan prema jedan“ koja je pokrenuta u „Službenom glasniku“, kao nezaobilazni vodič kroz poetkički i intimni svet pojedinih pisaca priredio knjigu Stevan Raičković i uz njegov tekst autopoetički tekst „Put do hartije“ rukom ispisan tekst pesme Abisinski car, kao i isečak iz „Politike“. U časopisu „Povelja“ (1, 2014) u tekstu „Kad stihovi nisu dovoljni“ Miroslav Maksimović razmišlja i piše o odnosu pesme i stvarnosti u poeziji, kao i formama pesničkog izraza Stevana Raičkovića, u različitim razdobljima njegovog stvaralaštva. Na primeru pesme Abisinski car, i na osnovu novinarskog teksta koji je pronašao u pesnikovoj ostavštine zaključuje da je ta stvarnost „trostepena“ : istorijska, stvarnost dokumenta, novinskog članka i konačno stvarnost pesme kao umetničkog artefakta.
Stevan Raičković
Abisiniski car
Abisinski car Menelik II
Naručio je 1890. godine
Iz Amerike
Tri električne stolice
Jer je bio oduševljen
Modernim načinom egzekucije
Na smrt osuđenih
( U kojima nije oskudevao).
Kada su naprave stigle
U Etiopiju
Car je shvatio da su neupotrebljive
Jer u njegovoj zemlji
Tada
Još nije postojala
Električna energija.
Ipak
Jedna stolica je dobro iskorišćena:
Preuređena je
I služila je vladaru
Kao presto.