Stiven King

Biografija

Stiven King (Stephen Edwin King), najpoznatiji i najuspešniji američki pisac horor romana, novela, muzičar, kolumnista rođen je 2.septembra 1947. godine u Portlandu, u saveznoj državi Mein. Kada je imao samo dve godine njegov otac Donald Edwin King napušta porodicu, a Stivena Kinga i njegovog usvojenog brata majka Neli gaji u vrlo teškim prilikama. Počeo je da piše još kao dete, i to priče koje su nastajale na osnovu filmova koje je gledao. Prodavao ih je prijateljima, što nije nailazilo na odobravanje nastavnika, te su ga naterali da vrati zarađen novac. Zahvaljujući kutiji starih knjiga koje su pripadale njegovom ocu, i bile uglavnom naučno- fantastične i horor priče, a koju je Stiven King našao, kada je imao trinaest godina nastala je i njegova prva priča In Half World of Teror koja je objavljena u jednom horor- fazinu, ali i sve što je kasnije, kao jedan od najuspešnijih majstora horora napisao i, a donelo mu je svetsku slavu.
Upisuje i studira engleski jezik na Univerzitetu u Meineu, vrlo je aktivan, piše nedeljnu kolumnu za univerzitetski list i kao član studentskog senata podržava antiratni pokret i osuđuje rat u Vijetnamu. Uporedo, da bi mogao da studira Stiven King radi sve poslove koje je mogao da nađe, pa tako radi i u perionici. U toku studija od 1966. do 1971. godine upoznje i svoju buduću suprugu Tebitu i ženi se. Ona će uprkos lošem imovinskom stanju na početku zajedničkog života u prikolici uporno podsticati njegove spisateljske ambicije i prolaziti kroz teške situacije zajedno s njim: alkoholizam, saobraćajnu nesreću… Stiven King će pisati, prvo da bi izdržavao porodicu, a i kasnije zato što mu je to postala i potreba i profesija. Pisao je kolumne, kratke priče za muške časopise pored posla profesora engleskog koji je dobio nakon diplomiranja u Maineu, a kasnije i mjuzikle, bio scenarista stripova, filmova, reditelj, pisac eseja…
Na početku svoje karijere počeo je i da pije i u sledećih deset i više godina to će postati veliki problem. Neke zamisli koje bude hteo da pretvori u roman, završavaće u smeću, a on će biti obeshrabren. Iz takvog stanja , zavisnosti od alkohola i svega ostalog osamdesetih otišao je na lečenje i posle se nikada više nije vratio tim porocima. Uporna supruga je takođe imala važan uticaj na njegovu odluku da svoj roman Carrie pošalje izdavaču 1974. godine. Nije očekivao previše, ali stiže skromna ponuda od 2.500 dolara, da bi nakon prepoznavanja vrednosti romana autorska prava bila prodata za sumu od 400. 000 dolara. To je značilo početak uspešne karijere koja traje i dan danas sa više od pedeset knjiga koje je napisao i koje su prevedene na skoro sve jezike sveta. Po njegovim romanima snimali su čuveni reditelji, kao Stenli Kjubrik, Ron Huard, Brajan de Palma, Džon Karpetner i dr.
U leto 1999. godine doživeo je saobraćajnu nesreću kada je na njega naleteo kamion dok je hodao cestom.Kamion ga je odbacio pet metara od pločnika i zadobio je teške povrede: povredu pluća, višestruki prelomi noge , slomljen kuk, povrede glave… Lečenje je zahtevalo boravak u bolnici i operacije, a i dugotrajne fizikalne terapije. Naravno , sve je bilo propraćeno nepodnošljivim bolovima, no Stiven King će nastaviti da piše uprkos tome, iako je bilo perioda kada je razmišljao da prestane, odustane od zamišljenih i nedovršenih poslova koje je započeo pre ove nesreće.
U svojoj dugogodišnjoj karijeri pisca koga čitaju na svim jezicima sveta, autora po čijim knjigama su snimljeni vrlo važni filmovi ( Isijavanje, Zelena milja, Bekstvo iz Šošenka i dr.) Stiven King je često koristio pseudonimom.
Stiven King je 2003. godine dobio Orden američke književne fondacije za doprinos dvetskoj književnosti, a to je pored nagade Edgar Alan Po za životno delo još jedna nagrada u nizu koje je za svoj rad dobio ovaj, po mnogima najplodonosniji pisac današnjice, i koji je nakon Dr San(2013), Oživljavanje i Gospodina Mercedesa (2014) najavio nastavak romana Mister Mercedes, zamišljen kao triologiju.
Nakon nekoliko pucnjava u školama , naročito posle jedne u kojoj je đak upucao profesora matematike, kao u njegovoj knjizi Rage (1977) Stiven King je povukao iz prodaje tu knjigu smatrajući da može biti podsticaj za mlade ljude koji imaju oružje. Rekao je da se ne izvinjava što ju je napisao , niti je njegova knjiga „pokvarila „ i pretvorila tu decu u ubice, ali i da smatra da opis nasilja iz knjige može biti podsticaj kao „kanta benzina nadohvat dečaku sa piromanskim sposobnostima“.
Živi sa suprugom, ima troje dece i unuke, posećuje utakmice, učestvuje u humanitarnim akcijama i najviše se plaši zmija, pacova, zatvorenog prostora i bolesti. 

O delu

Ubedljivo najplodonosniji pisac današnjice Stiven King je autor najčitanijih horor romana, ali nije samo to. Uvek na granici žanra, horor koji je njemu svojstven iako se smatra najinfantilnijom vrstom fantastične književnosti valja shvatiti pre svega kao bavljenjem ljudskom psihom u uslovima nasilja i zla. Iako je osnovna funkcija horora da izazove strah i teskobu, vidljivo je da su knjige Stivana Kinga na isvestan način socijalni i politički komentar. Stiven King je zastupnik mišljenja da je pismenost važna „jer tako možete nešto da promenite, a ako ste nepismeni, onda idete u Irak, u rat“. U esejima koje je pisao i koji se smatraju izuzetno važnim i duhovitim braneći fantastičnu književnost, a posebno horor, kroz omaž Huardu Filipsu Lafkavtu čije knjige je još kao dečak pronašao na dedinom tavanu i čitao, Stiven King kaže da ne razume one koji preziru fantastiku i posebno horor jer „neverica nije lagana- teška je kao olovo“. Smatra da je potrebna specifična mašta i da se veruje u ono što je pisao Lafkraft, jer svako veruje „automibilima i bankama“, a za čitanje fantastike potrebna je mašta, u ravni one koju ima pisac i koji je pronalazi i prepoznaje u svakodnevnici, kao „fosil“.
Znalci romana strave i užasa, a posebno opusa Stivena Kinga smatraju da je svoje navažnije i najuticajnije romane ovaj autor napisao na početku karijere počev od Keri (1974), Salemova (1975), Isijavanja i Rage( 1977) Uporišta ( 1978), Mrtva zone (1979), da bi osamdesetih kada objavio Firestorter (1980),Reodvork (1981),Cujo (1982), Cristine i Groblje kućnih ljubimaca(1983) Talisman (1984), To ( 1986), Mizeri,Oči zmaja, Beda (1987) . Uz Zelenu milju (1996), Vreću kostiju, Zamke za snove (2001), Mobilni (2006) Pod kupolom (2009), Gospodin Mercedes, Doktor San(2014) koje su nastale kasnije, devedesetih nisu jednako uzbudljivi, bez obzira na umeće i tiraže koje i dalje imaju.
Mračna kula serijal od devet knjiga Stiven King je napisao od 1982- 2004 godine, a naslovi ove zanimljive žanrovske mešavine; od horora do vesterna su: Revolveraš, Tri tatot karte, Pustare, Čarobnjak i staklo,1. knjiga, Čarobnjak i staklo, 2. knjiga, Vukovi Kale 1. knjiga, Vukovi Kale 2. knjiga , Suzanina pesma, Mračna kula.
Svoje novele Stiven King je objavio u četiri knjige: Blokada Bili (2010), Mile 81(2011), Lice u gomili i U visokoj travi (2012) .

Pol Edžekomb, nekadašnji zatvorski čuvar u romanu Stivena Kinga Zelena milja, dok je na kraju životnog puta u staračkom domu, piše svoju čuvarsku ispovest, seća se sedamdeset osam pogubljenja na električnoj stolici u zatvoru Hladna planina. U knjizi Stivena Kinga Zelena milja Pol će detaljno opisati tri pogubljenja, a naročito atmosferu i događaje koji su vezani ne samo na osuđene na smrt: mentalno obolelog Eduarda Delakroe, koji je pripitomio i dresirao zanimljivim veštinama zatvorskog miša Gospodina Dženglsa, zatim smušenog crnca Džona Kofija, čoveka paranormalnih sposobnosti za koga čuvari duboko veruju da je nevino osuđen na smrt i svakim danom su sve uvereniji da je nesposoban da učini bilo kakvo zlo. Naprotiv, shvataju dok Kofi čeka dan izvršenja smrtne kazne da je pokušao je da spase smrti dve devojčice koje je ubio Bili Kid, a ne on. U tom čekanju on rešava zdravstvene probleme Pola Edžekomba, oživljava zgaženog miša, spašava smrti jednu ženu. I plaši se mraka. To saznanje neće izmeniti odluku suda, ali će čuvarima koji treba da obave ubistvo u ime države, naročito Polu Edžekomu doneti mnogobrojne dileme, naročito kada se uveri da je Kofi potpuno nevin, nesposoban za bilo kakvo zlo.Tu je i zatvorenik Bili Kid, psihopata, što se može reći i za zatvorskog čuvara, sadistu Persija Vitmura.
Niz usamljenih ćelija u kojima su oni koji čekaju pogubljenje na Veseloj varnici kako su zatvorenici, te 1932. godine na koju se odnosi najveći deo romana , zvali električnu stolicu, nazvan je po boji poda i zbog toga što je to poslednji put koji vodi u smrt , po njemu osuđenici koji “nikada više neće prepešačiti jednu milju u prirodi, niti zaplesati s devojkom prilikom stavljanja ambara pod krov“. Do Vesele varnice išlo se tom poslednjom zelenom miljom . Već u početku svoje ispovesti narator, bivši glavni čuvar primećuje da jedini broj koji pamti je broj pogubljenja kojima je prisustvovao i napominje da je to jedini broj koji će znati i na samrtnoj postelji.
Dok priča svoja sećanja, glavni junak i svedok pogubljenja sa posebnom gorčinom se seća strahote i opisije pogubljenje Eduarda Delakroa, kada je nasilnik, psihopata zatvorski čuvar Persi namerno, iz netrpeljivosti prema osuđeniku propustio deo procedure, kvašenje sunđera u slanoj vodi, a to je značilo mrcvarenje i duže trajanje egzekucije. Taj postupak, koji čuvari uvežbavaju i koji podrazumeva redosled radnji svakog od njih, počev od čitanja onoga što će se desiti ( „Eduarde Delakro“, izgovarao je Persi, „sada će vam kroz telo biti puštena struja dok vas ne usmrti u skladu sa zakonom ove države. Neka se Bog smiluje vašoj duši.“ Naravno, Persi je zaštićen nekom vezom i ta mučna situacija zvanično će biti prećutana, jer zbog takvih grešaka u proceduri neko bi morao da odgovara. Ostali čuvari koji imaju uvid u dešavanja, bez obzira na profesionalnu solidarnost koju jedan prema drugom imaju, ali ne i prema sadisti Persiju, naći će način da mu se osvete, da ga se reše, da mu zajedno sa Džonom Kofijem pokažu da koliko god moćno, zlo biva bar u nekim situacijama nadvladano, onemogućeno. 

Odlomci iz Zelene milje Stivena Kinga

Drugim rečima, umesto da sunđer prinese kapi - što bi bio najprirodniji postupak- kapu je prineo sunđeru. Trebalo je da shvatim da tu nešto ne valja, ali sam bio previše uznemiren. Bilo je to jedino pogubljenje u kome sam ikada učestvovao s osećanjem da nad njim nemam nikakvu vlast. Što se Brutalnog tiče, on Persija nije pogledao ni na tren, čak ni kad se Persi nagnuo nad kantu( i tako nam delimično zaklonio pogled na ono što radi) , čak ni kada se uspravio i okrenuo Delu sa kapom u rukama u koju je već umetnut smeđi krug sunđera. Brutalni je gledao u platno koje je Delu zamenilo lice, posmatrao kako se crna svilena maska uvlači, ocrtavajući krug Delovih otvorenih usta, i zatim ponovo naduvava od njegovog daha. Na čelu su mu bile krupne graške znoja, baš kao i na slepoočnicama, odmah ispod kose. Još nikada nisam video da se znoji na pogubljenju. Iza njega je stajao Din, rastresen i sa mučninom, kao da se bori da ne povrati večeru. Svi smo shvatili da nešto nije u redu, danas mi je to jasno. Ali, naprosto nismo znali šta. Niko nije znao- ne tada- za pitanja koja je Persi postavio Džeku Van Heju. Bilo ih je mnogo, ali slutim da su uglavnom poslužila kao kamuflaža. Jer, Persi je želeo da sazna jedino o tom sunđeru. Njegovu svrhu. Zašto je natopljen slanom vodom…

  str. 183. 

Delakroa je počeo da se bacaka i izvija u stolici, a glava pokrivena maskom počela je da se trza levo- desno, kao da nešto žestoko odbija. Noge su mu proradile kao klipovi, i poskakujući kratko gore- dole ograničene kopčama na gležnjevima. Nad nama su zagrmeli gromovi, a onda je zakišilo još jače.
Pogledao sam Dina Stantona; on mi je odgovorio dirljivim pogledom. Ispod kape se čuo prigušen prasak, kao kad u vrućoj vatri prsne borova kvrga, i sad sam video kako dim prodire i kroz masku, kao da se cedi u sitnim viticama.
Bacio sam se prema mreži između nas i rasklopne sobe, ali i pre nego što sam i mogao otvoriti usta, Bratus Hovel me zgrabio za lakat. Stisak je bio tako jak da su me prodrmali žmarci. Bio sam bled kao kreč, ali se nisam uspaničio- ni izbliza.
 „Nemoj reći Džeku da prekine“ rekao je tihim glasom. „Učini što god hoćeš, ali mu to nemoj reći. Sad je već prekasno.“
U prvi mah, kada je Del počeo da urla, svedoci ga nisu čuli. Kiša što je tukla po limenom krovu prerasla je u tutanj, i grmljavina se gotovo nije ni prekidala. Ali mi koji smo bili na podijumu jasno smo ga čuli- prigušene urlike bola ispod zadimljene maske, glasove kakve ispušta zahvaćena životinja i osakaćena kosilicom.
Zujanje ispod kape je bilo iskrzano i divlje, isprekidano nečim nalik na krčanje radio- stanice. Delakroa je počeo da se baca u stolici poput histeričnog deteta. Podijum se zatresao, i Del je kožni ramen za sputavanje tako silno zatezao da ga je gotovo raskinuo. Struja ga je izvijala levo- desno, i onda sam začuo lomljavu i prasak, kao da mu se desno rame slomilo ili iščašilo. Popustilo je kao da je neko teškim maljem prasnuo po drvenom sanduku. Prepone njegovih pantalona koje smo zbog preklopa nogu tek nazirali, najednom su potamnele. A onda je počeo da cvili, bili su to užasni zvuci, piskavi i pacovski, koji su se jasno čuli čak i kroz podivljali prolom oblaka.
„Šta se to, dođavola s njim dešava?“ kriknuo je neko.
„Isuse, taj smrad! Fuj!“
I tada, jedna od dve žene: „Je li to normalno?“
Delakroa se bacio napred, klonuo natrag, bacio se napred, srušio se natrag. Persi je zurio u njega, dok mu se od jeze oklembesila vilica. On je, naravno očekivao nešto; ali ne to.
„ Da prekinem struju , Pole?“ doviknuo je Van Hej kroz mrežicu. Glas mu je bio sasvim van sebe. „ Zar ne bih…“
„Ne!“ odviknuo sam . Brutalni je shvatio prvi , ali ni ja nisam puno zaostao: to treba završiti. Što god nam se moglo dogoditi u preostalom delu života, sve je to bilo ništa prema jednom jedinom: morali smo da dokusurimao Delakroa. „Puštaj, za ime Božje! Puštaj, puštaj, puštaj!“
Okrenuo sam se Brutalnom, jedva i svestan da su ljudi iza nas progovorili, da su neki već i ustali, da ih nekolicina vrišti.
„Pusti to!“ dreknuo sam na Brutalnog, „Ne vodu! Ne vodu! Jesi li lud?“
Brutalni se okrenuo prema meni, i na licu mu se pojavilo zbunjeno razumevanje. Baciti vodu na čoveka kroz koga prolazi struja. O , da. To bi bilo baš pametno.
Osvrnuo se, opazio protivpožarni aparat okačen na zid, pa umesto vodu, uzeo njega. Pametan mali.
Maska se smakla s Delakroove glave dovoljno da otkrije lice crnje od Kofijevog. Njegove oči pretvorene u puke izobličene lopte bele ljigave mase, struja je izbacila iz duplji i sada su mu ležale na obrazima. Trepavica više nije bilo, i dok sam ga gledao, zapalile su se i planule i same veđe. Iz otvorenog izreza u obliku slova V njegove bluze prokuljao je dim. A struja je nastavila zujati i zujati, puneći mu glavu, trepereći unutra. Verujem da takav zvuk čuju samo ludaci. Ili nešto slično tome.

str. 186.

 Stiven King Zelena milja
 Preveo s engleskog Ivan Jovanović
 Editor, Beograd, 2004

Po delima Stivena Kinga snimljeno je više od pedeset filmova i oko trideset TV serija. Po njegovoj prvoj knjizi Carrie Brajan de Palma je snimio istoimeni film 1976. godine. Dvadesetšestogodišnji Stiven King dobio je na ime filmskih prava 2500 dolara. U filmu igra Sisi Spejsek.
Džon Karpeter je 1983. godine snimio film po Kingovoj Cristine. Mnogi od tih filmova, kao Kjubrikovo Isijavnje (1977), ali i i filmovi koje je po knigama Stivena Kinga snimio Frank Darabont, Rob Rajner (Misery, 1990) smatraju se remek delima trilera.

Zelena milja

Film Zelena milja ( The Green Mile) snimljen je 1999. godine. Reditelj je Frenk Darabont koji je napisao scenario prema istoimenom romanu Stivena Kinga. Glavne uloge: Tom Henks, Dejvid Mors, Boni Kant, Mihail Klark Dankan i Džejms Kromvel.

Bekstvo iz Šošenka

Film  Bekstvo iz Šošenka ( The Shawshank Redemprion) snimljen je 1994. godine po noveli Stivena Kinga Rita Hejvort i bekstvo iz Šošenka koju je pisac prodao režiseru za 1 dolar. Film je nominovan u sedam kategorija za Oskara, ali nije osvojio nijedan. Iako je imao skroman prijem u bioskopima i jedva isplatio troškove snimanja, ta filmska drama izbila je ubrzo na vodeće mesto najgledanijih filmova, a i uvećala broj priča ili romana pisca po čijim delima je nastalo najviše filmova. Stiven King ionako drži Ginisov rekord . Reditelj, Frenk Darabon dobio je Zlatni globus za scenario, a Morgan Frimen Zlatni globus za najboljeg glavnog glumca u igranom filmu.

Film Isijavanje,američki horor režisera Stenlija Kjubrika iz 1980. zasnovan je na istoimenom romanu Stivena Kinga. Ulogu Džeka Torensa reditelj je poverio Džeku Nikolsonu, njegovu suprugu igra Šeli Duval, a sina Deni Lojd. Na ideju za pisanje ovog romana King je došao prilikom boravka sa ženom u planinama Kolorado, na kraju turističke sezone. U knjizi Doktor San pisac posle mnogo godina oživljava lik Denija Torensa, ali za razliku od Isijavanja odrasli junak koristi svoje paranormalne sposobnosti da bi pomogao umirućim. Istovremeno, to je knjiga sa autobiografskim elementima, o alkoholizmu i za razliku od Isijavanja koje je smatrano za jednu od najstrašnijih priča, a u Kjubrikovom filmu je to dovedeno do savršenstva, u nastavku se junak suočava sa konkretnim užasima, pre svega bolešću. Što se tiče Kjubrikovog filma King mu zamera da je „hladan“ i „šovinistički“.