Stojan V. Živadinović

Biografija

Stojan V. Živadinović je rođen u Soko Banji 14. XII 1889. godine. Njegov deda bio je učesnik Timočke bune (1883), kao još neki bliži rođaci, i po nekim izvorima osuđen je na smrt zajedno sa svojim sinovcem. Piščev otac je osuđen na robiuju, a posle je pušten odnosno pomilovan. U romanu Do poslednjeg daha pisac spominje stradanje svog pradede koji je takođe stradao nakon šibanja koje je javno izvršeno na sokobanjskoj pijaci zbog čega je ubrzo i umro.
Stojan V. Živadinović je Pravni fakultet završio u Parizu 1922. godine. Bio je romansijer, pripovedač, reporter „Politike“, a kasnije je stupio u diplomatsku službu, službovao u Pečuju, Briselu, Đenovi. Diplomatsku karijeru okončao je u Hitlerovoj Nemačkoj, kao konzul Kraljevine Jugoslavije.
Taj podatak, kao i blisko srodstvo sa Ratkom.V. Živadinovićem, najuticajnijim i najvernijem saradnikom i pobornikom Ljotićevog „Zbora“ učiniće da romani i priče ovog međuratnog pisca, postanu „utuljena baština“ a Marko Ristić kratko presudi u „Književnoj politici“ „ŽIVADINOVIĆ Stojan, pisao loše i nekulturne pripovetke i romane. Bez interesa.“ kako navodi G. Tešić, autor antologije Utuljena baština. Marinko Arsić Ivkov navodi i ime Velibora Gligorića koji je Živadinovićeve književne likove okarakrerisao „pećinskim i primitivnim gorštacima, primerenijim nekim divljijim i višim planinama, no što je pitomi srpski Ozren“. Gligorić dalje o likovima iz pripovedaka Stojana V. Živadinovića dalje kaže da ih pisac „oživotinji i ostavi“ navodi Marinko Arsić Ivkov u propratnom tekstu „Jedna zaboravljena priča srpske književnosti“ koji je objavljen u časopisu „Priča“ u septembru 2012. godine uz Živadinovićevu priču „Mile Dikić“ iz zbirke ovog autora Događaji i ljudi (1924). Marinko Arsić Ivkov smatra da je ta priča dovoljna i da mu je „obezbedila trajno mesto u srpskoj književnosti“, iako je autor osamnaest knjiga. On takođe navodi i saglasan je sa čuvenim međuratnim kritičarem, Milanom Bogdanovićem, da Stojan V. Živadinović ume da pripoveda, a ono što ga izdvaja je upravo stvaranje „upečatljivih likova“koji su tako smetali Ristiću i Gligoriću.
Iako je kao mladić napustio Soko Banju, boravio u Evropi Stojan V. Živadinović, što se tiče literature nikada nije pobegao iz zavičaja, njegovih žitelja koji su mu bili inspiracija. Smatra je da Živadinovićev prvi objavljen roman Do poslednjeg daha (1923) utkano mnogo autobiografskih elemenata i realnih događaja, kao i da su mnoge njegove pripovetke, a mnoge u naslovu imaju i lična imena, nastale na osnovu života ljudi koji su stvarno postojali čak i kada je radnja pripovetke vezana za Beograd ili Francusku. Tumači njegove literature tvrde da i u romanu iz „pariskog života“ Gospođa zagonetka (1925) takođe postoji mnoštvo autobiografskih elemenata.
Najveći broj priča Stojan V. Živadinović je objavio u „Politici“, u podlisku „Priče Politike“, ali je objavljivao i u: Srpskom književnom glasniku,Budućnosti, Misli, Jedinstvu, Zabavniku, Raskrsnici, Pravdi, Novom životu, Narodnom dnevniku, Rodoljubu, Samoupravi, Vremenu… U periodu od 1923. pa do 1937. godine intenzivno je prisutan na književnoj sceni Srbije, a priče su mu prevođene na: nemački, slovenački, francuski i makedonski jezik.
Jedan je od osnivača srpskog PEN- a.
U toku Drugog svetskog rata objavio je samo 1 ili 2 priče.
Umro je u Beogradu 1942. godine.

Delo

Do poslednjeg daha (1923) je prva objavljena knjiga StojanaV. Živadinovića, pa slede: Gospođa zagonetka ( 1923), triologija istorijskih romana Karađorđe (1930), Hajduk Veljko (1932) Vujica Vulićević (1933), U đavoljim kandžama (1931) Nezvani gost (1931), Trideset godina ćutanja (1937), roman koji je Stanko Korać uvrstio u trideset najboljih međuratnih srpskih romana. Objavljene su mu i knjige priča Ispod Ozrena (1923), Događaji i ljudi (1924), Pripovetke ( 1934) u biblioteci „Savremenik“ SKZ, Pripovetke (1937) kod Gece Kona. U izdanju SKZ, u antologiji Savremena srpska pripovetka (1943) koja se pojavila kao 305. knjiga objavljena je priča „Rusi“. Inače, u poratnim godinama odrekla se ove antologije. U poratnim antologijama ovaj autor nije zastupljen, prećutan je, sem u monografskoj studiju Stanka Koraća „Srpski roman između dva rata 1918- 1941“ u kojoj je ovaj književni istoričar obuhvatio sva dela ovog pisca. Tek nakon mnogo godina objavljeni su istorijski romani iz njegove triologije: Karađorđe, Hajduk Veljko, Vujica Vulević.

O dve priče Stojana V. Živadinovića

Motiv smrtne kazne, zločina u delu ovog pisca susrećemo u dve vrlo,vrlo zanimljive priče: „Mile Dikić“ koja je objavljena u zbirci Ljudi i događaji (1924) i Priča osuđenoga na smrt koju je Gojka Tešić uvrstio u svoju antologiju, a koja je 1923. godine objavljena u Živadinovićevoj prvoj knjizi priča Ispod Ozrena.
Marinko Arsić Ivkov u osvrtu na priču „Mile Dikić“, analizirajući junaka koji odlučno odbija da obeća da neće dezertirati po treći put, iako ga drug iz detinjstva moli da to uradi pred sam čin streljanja, i kao da sa nestrpljivim olakšanjem priželjkuje smrt, lucidno primećuje da je autor priče kao pravnik čuo za Čezara Lambroza (1938- 1909), ( Italijanski lekar, začetnik kriminološke antropologije koji je tvrdio da se kriminalci rađaju i da se uz pomoć fiziognomike( nauke koja na osnovu oblika lica, lobanje, kretnji, građe i držanja tela, pa čak i tetovaže, može predvideti ko je budući kriminalac. Ta teorija je opovrgnuta i proglašena za fašističku.) i da je u gradnji svojih likova, naopakih karaktera, Živadinović utisnuo i Lambrozove ideje. Za tu tvrdnju navod i opis junaka istoimene priče, Mileta Dikića: „Okrugao kao trupac, jak, debela vrata koji je nosio na sebi veliku glavu, malo pognutu, u njemu je bilo toliko neke snage koja je vrebala i očekivala da skoči. Male zelene oči gledale su krvnički i nepoverljivo ispod poluspuštenih trepavica...“
„Priča osuđenog na smrt“ počinje rečenicom „Ja sam se, gospodine, rodio noseći porok u krvi. Kad sam bio još mali nikada nisam mogao da prođem kroz predsoblje naše kuće, a da se ne zaustavim pred slikom svoje babe, za koju mi je jedna služavka pričala da je otrovala mog dedu.“
Koliko i kako su Lambrozove teorije uticale i na „Priču osuđenog na smrt“ i na priču „Mile Dikić“ nemoguće je utvrditi, naročito što se priča dešavaju u različitim uslovima, jedna u vreme rata, druga je o zločinu iz strasti, o kazni… Lakše je primetiti sličnost između junaka priče Dragiše Vasića „Resimića dobošara“ i Živadinovićevog junaka Mileta Dikića koje Ivkov naziva „pobratimima“, po karakteru, po odnosu prema smrti koja im je određena presudom. 

O priči Mile Dikić

Priču o Milu Dikiću pripovedač priča u prvom licu, sećajući se detinjstva i smrti svog druga kojoj je prisustvao. Pripovedač se seća siromaštva u kome je Mile Dikić odrastao, seća se da ga je majka do sedme godine dojila pa na jednom mestu kaže o porodici u kojoj je rođen Dikić „ to su bili po izgledu bedni ljudi, ali su ipak bili srećni što su znali podnositi sirotinju bez roptanja, nalazeći uvek načina da se spasu prave nemaštine“ Naravno, njegov drug je bio najjači, najgori đak, onaj koji sme da razbije glavu opštinskom služitelju kad ga uhvati na crkvenoj trešnji. Još kao dečak Mile je zbog toga „odležao u istinskoj hapsi, u opštini. Dobijao je batine od oca, dalje saznajemo svakodnevno „ da mu je to postala potreba.“ Izrastao je u „silnog, durnovitog gotovog uvek za svađu“ mladića koji je već označen…Postao bi lopov, kartao se pio, ali izvukao se i iz krađe u kojoj je bio uhvaćen. Tada ga je kapetan sreza uz pretnju da će jednog dana visiti o konopcu ispratio rečima:“Ti si rođeni zločinac, to ti je zapisano na čelu i u očima!“ Počeće rat, i kako pripovedač kaže Mile Dikić će postati odan drug, junak. Rat se završi, on se vrati starom životu, „krao je kao svraka gde stigne“ I opet je počeo rat, ovog puta bio je to Prvi svetski rat…Opet zajedno kreću, stižu kasno na Cersku bitku, njegov Mile Dikić je nesrećan što ne učestvuje u bitkama, već je ukopan u rov i čeka… Njemu nedostaje bitka, ubijanje neprijatelja. On odlučuje da pobegne, da dezertira. Progleda mu se kroz prste, bio je junak u prošlom ratu. Ali on ne odustaje, posle trćeg pokušaja dezertiranja koje je bilo prilično rasprostanjena pojava, kako nas obaveštava narator, doneta je presuda. Mile Dikić je streljan.  

Deo iz priče Mile Dikić

Ovog puta smrt je bila neizbežna. Odmah obrazovaše preki vojnički sud, koji se jedva složi u tome da ga ne treba ubijati, već tražiti od njega reč da će se vratiti u rov i činiti što i ostali. Kako sam ja bio jedan od članova suda, to mene poslaše da pregovaram s njim.

 Njega su držala vezana pred pukovskim štabom i pod stražom. Više njegove glave preletale su granate i s kikotom se zarivale u tle, podižući visoke stubove pomešane s plamenom i dimom.

- Šta si hteo?... upita me on sumorno, mršteći lice pod konopcem, koji se zario u meso i strugao kosti.

- Hteo sam ti reći da te očekuje kuršum, i da samo od tebe zavisi da li ćeš se spasti, ili poginuti na način kakav ti ne dolikuje kao junaku.

- Čeka li me kuršum ako se vratim u rov?...upita Dikić podsmešljivo.

- Ko zna? Možda ne.

- Šta hoćeš od mene?

- Da mi daš reč da više nećeš bežati, već ostati sa drugovima u rovu.

- Neću!...reče on odlučno.

- Ti si lud! Streljaće te kroz pola sata!

- Neću, razumeš li me da neću! …povika on jarosno i lice mu se zacrvene od ljutine.

- Ali pomisli…

- Neću ništa da mislim, jedva čekam da više ne osećam ovaj prokleti konopac na rukama!

- To nije teško… samo ako pristaneš!

On se nasmeja, pogleda me prekorno i dodade:

- Zar si zaboravio, kad smo bili deca, kako me niko nije mogao nagnati da produžim igru, kada bih rekao ja se neću da igram! Isto tako sam i danas tvrdoglav i ponavljam da neću, pa makar me to glave stalo! Ne bojim se ja smrti, od koje svi vi u rovu kukavički drhtite!...

Pozeleneo je bio od ljutine. Gledajući ga takvoga, meni se učini da ga vidim onakvog kakav je bio u detinjstvu, mali, raspojas, aljkav, tvrdoglavo pognute glave. Zamišljao sam ga kako odlazi okrenut leđima, gologlav, iskrpljenog tura, belih listova ispod smaknutih čarapa, stisnutih pesnica, i učini mi se da čujem piskav glas:

- Ja se neću da igram!

Bilo mi je teško. Grlo mi se odjednom osuši. Ne znajući ni sam zašto, upitah ga kao negda:

-Ti se nećeš da igraš?...

On se trže; licemu preblede i oči se zavodeniše, ali samo za trenutak. Zatim okrenu prkosno glavu u stranu i reče:

- Jednom sam već rekao da neću!

Vratio sam se natrag, oborene glave i ožalošćen. Za tih nekoliko trenutaka hoda, izašle su mi pred oči sve zajedničke uspomene iz detinjstva.

Streljali su ga posle pola sata. Nije dao da mu vežu oči, već pao licem na zemlju, škrgućući zubima, stisnutih pesnica…

    str. 25

  Stojan V. Živadinović DOGAĐAJI I LJUDI

     SKZ, Beograd, 1924.

O Priči osuđenog na smrt

Ova priča Stojana V. Živadinovića ispričana je u prvom licu, kao ispovest čoveka koji je ubeđen da je ubistvo koje je kao mlad počinio zbog strasti, a zatim i sva ostala, nisu slučajna, nego da je njegova sudbina zacrtana i da je genetski predodređen da bude ubica ili ubijeni. Jer, njegova baba koju nije zapamtio, a čija ga fotografija fascinirala još u detinjstvu otrovala je svog muža…Kao dečak svedok je i majčine patnje zbog oca koga je „mučila krv“ i čija smrt je „bila odvratna i svirepa.“ Ubio ga je sekirom neki rasrđeni muž našavši ga u svojoj kući, sa svojom ženom.
Sa četrnaest godina, koliko je imao junak priče desiće se da i sam počini ubistvo. Ubiće vernog, nekadašnjeg slugu, kasnije ortaka Tomu zbog mlade žene kojom se Toma oženio, u poznim godinama. Najzanimljivije, i sam Toma u trenutku kada ga ubija, kao da razume i pokušava da prikrije ko je zločinac i to u poslednjim minutima života, štiteći mladog „pobratima“, tako što daje lažnu izjavu, prikriva dokaze. Tako ga je zaštitio od kazne za počinjeni zločin, oprostio i njemu i svojoj mladoj ženi. Ali kažnjen je od svojih najbližih, braće, majke…
Priča osuđenog na smrt objavljena je 1923. godine u „Srpskom književnom glasniku“, a zatim se iste godine našla u knjizi priča Ispod Ozrena Stojana V. Živadinovića. 

Deo iz Priče osuđenog na smrt

   ***

Šta da vam pričam dalje? Uskoro će doći po mene, jer je već tri sata. Ljubica me bila uzela sobom, pošto niko od mojih nije hteo ni glavu da okrene na mene. Ona je na neki način uspela se prebaci sa mnom preko grčke granice i da se zaustavi u Solunu. Nas nije niko gonio. Nešto se poverovalo Tomi, a nešto su se i braća postarala da stvar zataškaju. Bili smo slobodni od policije, i živeli dobro godinu dana, ne radeći ništa, jer je Ljubica odnekud imala novca. Posle, kad je svega nestalo, ja sam otpočeo krasti, pa i ubijati, i to je sad išlo mnogo lakše, pošto je savest bila mrtva. Najzad sam uhvaćen i osuđen na smrt, i sad ću da platim sve… Evo ih, dolaze po mene! Zbogom, gospodine! Ako imate muške dece, obratite pažnju na njih kad budu imali četrnaestu godinu!

                                                         str. 434

                      Gojko Tešić Utuljena baština- antologija

                          Književno- izdavačka zadruga „Dositej“

                              Beograd, 1990. godine