Svetlana Velmar Janković

Biografija

Svetlana Velmar Janković rođena je 1. februara 1933. godine u Beogradu u imućnoj porodici. Njen otac Vladimir Velmar Janković, pisac i član Nedićeve Vlade narodnog spasa, napustio je Beograd i Srbiju posle poraza Nemačke i sila Osovine i više se nikada nije vratio. Život je proveo u inostranstvu, pod lažnim imenom, sahranjen je u Španiji. Majka Svetlane Velmar Janković, Milica, bila je vrlo obrazovana žena, kćerka Velislava Vulovića, inženjera, ministra i gradonačelnika Beograda. I ona je u mladosti pisala. 
Bežeći iz bombardovanog Beograda, deo detinjstva je provela u Vučju, u porodici tetke i teče Dimitrija Mite Teokarovića. Rano detinjstvo i sve što je obeležilo njen kasniji život, ljude, njihove sudbine postaće na neki način njena književna inspiracija i mnogi likovi u njenim romanima i pričama biće sazdani po uzoru na njih. Kao mala, imala je prilike da u krugu porodice sreće ondašnje značajne ljude, između ostalih i lekara Žaka Konfina, pa je tada poželela da kada poraste postane lekar i pisac.Nije postala lekar.
Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju, potom je studirala francusku književnost. Njena majka se borila da joj deca steknu obrazovanje, pa je Svetlana Velmar Janković latinski učila pod nazorom dr Mihaila Đurića.
Prvo je počela da radi kao novinar u Dečjoj štampi, da bi kasnije postala sekretar i urednik časopisa Književnost, kada je glavni urednik bio Eli Finci, a kasnije Zoran Mišić. Posle tog iskustva, prešla je u Prosvetu gde je godinama bila urednik edicije savremene jugoslovenske proze i esejistike i osnovala ediciju „Baština“. Za dopisnog člana SANU izabrana je 2006, a za redovnog 2009. 
Dela su joj prevođena na francuski, engleski, nemački, španski, italijanski, bugarski i mađarski.
Umrla je 9. aprila 2014. Sahranjena je na Novom groblju u porodičnoj grobnici svog dedeVelisava Vulovića, gde je sahranjena i majka Milica.

Delo

Prvi roman Svetlane Velmar Janković,Procep,nastao je u periodu od 1953. do 1956.Drugi roman,Ožiljak, objavila je sa dvadeset tri godine, 1956, da bi se drugo izdanje ovog romana dopunjeno i prerađeno pojavilo i 1999. Lagum (1997), njen najznačajniji roman, doneo joj priznanje i veliko interesovanje čitalačke publike.Pre tog romana objavila je Bezdno(1995). Usledili su romani Nigdina (2000),potom romansirana autobiografija Prozraci(2003), Vostanije (2004).Istovremeno, paralelno objavljivala je eseje, drame i priče: Savremenici (1968), Književnost između dva rata I i II (1972), zbirku pričaDorćol (1991),Ukletnici (1993), Vračar (1994), dramu Knez Mihailo (1994), Glasovi (1997),Svetilnik i Knjigu za Marka (1998), dramu Žezlo (2002),Izabranici (2005),Očarane naočare i Sedam mojih drugara(2006)i monografiju Beograda Kapija Balkana (2011). 
  Svetlana Velmar Janković dobila je brojne književne nagrade, između ostalih „Isidora Sekulić“, „Ivo Andrić“, „Meša Selimović“, nagradu za najčitaniju knjigu Narodne biblioteke Srbije,NIN-ovu nagradu, kao i niz drugih.
 Roman Lagum preveden je na francuski i našao se 1997. na desetom mestu među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca pa je bio i u najužem izboru za nagradu „Femina“ kao „malo remek-delo“. Iako je Lagum 1990. bio gotovo proglašen romanom godine, Borisav Mihailović Mihiz, član NIN-ovog žirija se predomislio smatrajući da je rano da Svetlana Velmar Janković dobije tu značajnu nagradu, što će biti „ispravljeno“ kada se pojavi Bezdno (1995).
Smatra se da je romanom Lagum prva progovorila o „nestajanju građanske klase tokom Drugog svetskog rata i prvih godina komunističkog režima“, te da je između ostalog ovaj roman kulturni događaj od izuzetne važnosti. Sama Svetlana Velmar Janković govoreći o Lagumu u kome se bavila životima ljudi koji su od strane komunističke vlasti bili proglašeni „državnim neprijateljima samo zato što su pripadali jednom sloju društva“ isticala je da ga je pisala sa prekidima preko dvadeset godina, i to zato što je „morala da ga piše, bez obzira što je bila uverena da je više esejista, nego prozni pisac“. Napisala je tri verzije ali ih je sve uništila zbog čega je kasnije žalila.
Svetlana Velmar Janković u svim svojim delima koja su povezana sa bližom ili daljom istorijom čak i kada piše za decu (Knjiga za Marka) tu građu vidi kao pozornicu pojedinačnih krhkih ljudskih života u tragičnim, neizbežnim sudarima sa svetom koji ih okružuje.
U njenom pisanju prisutan je pripovedački postupak „lirske fantazmogorije“ koje uvek za polazište ima neku istorijsku činjenicu, neki pouzdani trag koji je tumačen kao suprotstavljanje sveopštoj tragediji, kao ljudska potreba da se iz mraka ideologije izađe na svetlost. Vezivna nit začeta u ličnoj sudbini a koja je zacrtana još u Prozacima, zatim naročito u Lagumu, jeste priča o sudbini pojedinca u sudarima sa istorijom, o ljudskoj potrebi da i u tragičnim zbivanjima pokuša da ostvari i ostavi nešto korisno, nešto dobro, čak i kada se sve raspada i pokazuje surovim i neumoljivim, pred večnim licem stvarnosti ljudskog postojanja u kome nema zaštite, nema bega.

O zbirci priča Dorćol

Pored Laguma, romana koji zauzima počasno mesto u srpskoj književnosti, knjiga priča Dorćol (1981) ima posebno mesto u njenom opusu.Zbirka je imala preko 25 izdanja i predstavlja svojevrstan spomenik Beogradu, Dorćolu, Zerneku, ulicama koje su dobile ime po ljudima čiji život je proticao ili se pak završavao u tom strogom jezgru grada.Ujedno je to i najčitanija njena knjiga ovenčana Andrićevom nagradom.
Gospodar Jovan, Gospodar Jevrem, Sima Terdžuman, Uzun Mirko, Vasa Čarapić, Zmaj od Noćaja, Riga od Fere, Kapetan Miša, Filip Višnjić, Dositej Obradović, Jovan Jovanović Zmaj, Ilija Kolarac protagonisti su tih priča u kojima skida prašinu zaborava, ne samo istorijsku koja se nakupila iznad ove četvrti, beogradske, najstarije, već i prašinu sa nekada važnih aktera gradskih zbivanja. Svaka pripovetka oživljava junake čiji duh luta gradom, opisuje njihovo delovanje u istorijskim i političkim okvirima, sukobima, savezništvima, izdajama, tokom borbi za oslobođenje od Turaka. Dovodeći ih ponovo na mesto gde se njihov život odvijao, sa sećanjima koje nose u ulice kojima su se kretali a koje sada nose njihova imena, Svetlana Velmar Janković kao da uspeva da zgusne prošlost, sadašnjost i budućnost i ukaže na njihovu večitu povezanost kao neizbežnu bez obzira na promene koje donose novi vetrovi na raskrsnici, na kojoj se ljudi rađaju i umiru, i jedino što ostaje jesu senke i vetrovi koji tu večno obitavaju. 
Smatrala je da onaj ko ne poznaje prošlost teško može da razume sadašnjost i da je najopasnije neznanje koje vazda ostaje jedino nasledstvo, koje nije ništa drugo do kazna i trpljenje...
Tako u završnoj priči o istoriji grada, o ulicama Beograda, „Stara čaršija“,autorka podseća na mesto, raskrsnicu, Dort-jol (na turskom, četiri puta, sokaka), po kojoj je kasnije ceo kraj dobio ime Dorćol, pa govoreći o Staroj čaršiji napominje da Dort-jol nije bio samo raskršće nego i prostor „na kojem su se u tursko doba izvršavale smrtne kazne na neobičan način“. U tom načinu bilo je mnogo surovosti koja izgleda opstaje u svakom vremenu a plod je moćne mašte zla. Na Dort-jolu, na primer, pozorje smrti počinjalo je u podne a zbivanja su se smenjivala po predvidljivom redu. Prvo su osuđenika dovodili do raskršća na kome je „pod istočnim svetlostima uvek vitlao vetar i nanosio zadah nestajanja...“ Primećuje da se u svim svedočanstvima onih koji su prisustvovali pogubljenjima uvek ponavljao isti opis „onog trenutka, ako se tako može nazvati onaj odsev vremena u kojem se obezglavljeno telo kažnjenika klati, još uspravljeno pre nego što se sruči na tle“. Kako je ovim egzekucijama obavezno prisustvovala publika, primećuje da je taj trenutak „gledaoce ispunjavao najluđom stravom i nekim saznanjem koje su hteli odmah da odgurnu“.

O smrtnoj kazni u priči „Ulica Kolarčeva“

Priča „Ulica Kolarčeva“u zbirci Dorćol Svetlane Velmar Janković inspirisana je likom i delom Ilije Milosavljevića Kolarca, bogatog trgovca koji je živeo u vreme despotske vladavine Miloša Obrenovića, a umro nakon proglašenja Milana Obrenovića za kralja. Sve svoje bogatstvo testamentom je ostavio narodu, za stvaranje beogradskog univerziteta, kao i književnog fonda. Zahvaljujući tom književnom fondu štampano je 120 knjiga samo do Prvog svetskog rata. 
Mnogobrojna rodbina nakon Kolarčeve smrti ubrzane tamnovanjem i optužbama za veleizdaju zbog navodne umešanost u Topolski ustanak (bez obzira na pomilovanje kralja Milana) pokušala je da ospori testament koji je Kolarac napisao neposredno pre hapšenja. O tim osporavanjima i suđenjima povodom Kolarčevog testamenta pisao je Kosta N.Hristiću Zapisima starog Beograđanina.
Ilija Milosavljević Kolarac, sin abadžije iz sela Kolareva kraj Smedereva, kao dečak je povređen u Prvom srpskom ustanku, kao i njegov otac. I dok je njegov otac ranjen u glavu ležao posetio ga je Sima Marković koga će, sada već mladić, prepoznati kao „letećeg konjanika“ koji je jednom svratio i obišao njegovog oca. Kolarac, iako jedva pismen, pripadao je onoj retkoj vrsti koja je prosperitet i napredak Srbije videla u obrazovanju, a ostaje zapamćen kao veliki,značajan zadužbinar Beograda.
Posle propasti Prvog srpskog ustanka dečak Ilija sa porodicom prelazi reku, kao i mnogi drugi koji su se plašili turske osvete. U priči Svetlane Velmar Janković spominje se kako nije hteo da ostavi ždrebe koje je voleo i kako je tvrdoglavošću u tom naumu uspeo, bez obzira na plahovitost reke. Kada se situacija malo smirila, ne vraća se u Kolare, već odlazi za Beograd gde zarađuje kao pomoćnik kod raznih trgovaca, a najduže kod Milutina Radovanovića čijom ćerkom Sinđelijom se oženio 1827. Veoma ju je voleo i poštovao, nisu imali dece. Plašeći se Miloševe samovolje i surovosti, odseliće se u Pančevo gde će zajedno sa Sinđelijom razviti svoju trgovinu solju i šalitrom i sticati imetak.
Sinđelija je umrla 1855. a on se ponovo našao u Beogradu kao ugledni i bogati građanin sklon ne samo umetnicima i književnicima već i svemu što bi modernizovalo i unapredilo kneževinu Srbiju. 
U priči „Kolarčeva ulica“ Ilija Milosavljević Kolarac prisustvuje pogubljenju Sime Markovića, srpskog vojvode i popečitelja finansija iz Prvog srpskog ustanka. Sima Marković je pogubljen po naređenju Marašali Ali-paše, uz saglasnost i pomoć kneza Miloša Obrenovića. Miloš je u mnogim pogubljenjima uglednih Srba učestvovao što posredno što neposredno pre svega iz ličnih vlastoljubivih razloga, želje da se otarasi svih uglednih ljudi vezanih za Karađorđa i Prvi ustanak, ali, kako istoričari objašnjavaju i zbog političkih odnosa i i krhkog mira sa Turcima. Knez Sima Marković se vratio u Miloševu Srbiju, pozivao i ostale učesnike Prvog ustanka da se vrate i nastave borbu protiv Turaka, ponovo organizuju bunu.Činio je to zajedno sa vojvodom Pavlom Cukićem i Dragićem Gorunovićem, bivšim Karađorđevim kapetanom. Za njihove planove Miloš je saznao preko svoje već tada vrlo razvijene doušničke mreže i dojavio Turcima, te su bundžije svoju nameru platile glavom.
U priči Svetlane Velmar Janković ne spominje se treći važan učesnik, Pavle Cukić, deda Radoja Domanovića (Persida, Cukićeva kćerka, majka je književnikova).
Valja napomenuti da je jedan drugi književnik koji je imao priliku da se poznaje sa Milošem Obrenovićem, te da napiše i knjigu po njegovoj narudžbini a da je ovaj zabrani, Sima Milutinović Sarajlija (1791–1847)u jednom pismu, valjda zgrožen njegovom lakoćom da seče glave, napisanom 1826. godine, dakle devet godina nakon smaknuća koje Svetlana Velmar Janković iscrpno opisuje u priči o Kolarcu, savetovao kneza da ukine smrtnu kaznu. Pismo nije stiglo do kneza, kao što ni kasnije, 1858, prilikom izrade Krivičnog zakonika nije prošao predlog da se ukine smrtna kazna koji je potpisao profesor prava i sudija Jovan Filipović. Kao što taj predlog neće proći u Narodnoj skupštini ni 1881.
Niti kasnije, 1887,1906, kada su neki predlagali ukidanje smrtne kazne. Ni naredni predlozi za ukidanja smrtne kazne, a bilo ih je i 1926. godine kada je organizacija žena Jugoslavije tražila ukidanje smrtne kazne „nad ženama i nad ljudima“. Protećiće još mnogo vode Savom i Dunavom dok smrtna kazna ne bude ukinuta u Srbiji bez obzira na upornim nastojanjima pojedinaca, poput advokata Srđe Popovića, ili Društva za ukidanje smrtne kazne osnovanog 1980.godine.Društvo za ukidanje smrtne kazne su vlasti zabranile. Zabeleženo je da je preko hiljadu građana potpisalo peticiju za ukidanje smrtne kazne i poslalo je parlamentu.
Bilo je tokom vremena nekih kozmetičkih izmena, recimo 1842, za ubice je bila propisana „ekvivalentna“ smrtna kazna, što je značilo da su pogubljeni na isti način na koji su počinili zločin, istim oružjem. Njihova tela su „do potpunog raspadanja“ bila izlagana na točku. Tek 1858. godine to izlaganje tela je ukinuto, a od 1860. uvedeno je javno streljanje a telo pogubljenog se zakopavalo na mestu pogubljenja.

Odlomak iz priče „Ulica Kolarčeva“iz zbirke Dorćol Svetlane Velmar Janković, Prosveta, Beograd, 1991, str. 133–137.


Kako i da im veruje kada je, posle pobede Drugog ustanka naišlo vreme opšteg nepoverenja u kojem izdaja gotovo da je smatrana vrlinom. Vrednost novcu opet je bila počela da raste,a vrednost glavama da pada. Što je neko bio od većeg ugleda, to mu je glava manje vredela. Moćan i od saznanja da je sa narodom onda kad su druge vojvode utekle od naroda, knez Miloš, sve jači, kao Gospodar, sve je manje trpeo jake oko sebe. Vlast ga je sve više obuzimala. Najznačajnijima je gledao da oduzme život, najsposobnijim značaj. U tim poduhvatima nije imao nimalo milosti ali je pokazivao mnogo pritvorstva i smrt je, po nekom redosledukoji kao da je bio zamišljen sa podsmehom, uzimala svoj danak. Tako je stigla vojvodu Petra Molera, koji se sporio saMilošem, ali i vladiku Milentija Nikšića koji je u Molerovom sporu sa knezom stao na kneževu stranu. Molera je knez uz pomoć vladike izdao Turcima da ga ubiju, a malo posle je knez poslao svoje ljude, Srbe, da vladiku sačekaju u zasedi.Vojvodu Molera su Turci ubili u prvoj polovini 1816. a vladiku Srbi 16. juna iste godine, tako da je vladika nadživeo vojvodu za nepunih meseci po dana. Na prevaru je ubijen i vojvoda Pavle Cukić, itekako zaslužan za pobedu Drugog ustanka, i Mile Radović, mladi velikaš koji je sa pobratimom Jevremom Obrenovićem tamnovao u Kuli Nebojši.Čak ni lukavi Milan Milovanovanović, veliki moćnik iz Prvog ustanka nije uspeo da izbegne Miloševim ljudima koji su ga odveli u smrt.
Od mnogobrojnih smrti koje su obeležile ovo vreme, već nedovoljno razgovetano u sunovratunepamćenja, jedna smrt obeležila je i Kolarčev život.
Bilo je podne 9.marta 1817.godine, veliki hrišćanski praznik Mučenika, hladan dan. Košava, jaka rasturila je tmaste oblake i sunce je istopilo skramice snega koji je povremeno padao.Na donjem delu onog neuglednog prostora, gde se danas, u Ulici Rajićevoj okreću trolejbusi i tu gde je bašta hotela „Park“ s jedne, a mala zgrada nekadašnje realke s druge strane (sada je u toj kući Pedagoški muzej Srbije)pa duž kalemegdanskih goleti, gotovo sve do gradskih zidina, bio se okupio silan svet.Tiskao se turski i srpski živalj, sa Dorćola i sa Zereka, tada jedinih gradskih naseobina, uzbuđen. Ljudi su se okupljali obuzeti onom naročitom radoznalosti koja ih odvajkada goni da prisustvuju sceni tuđe smrti, pomračeni sopstvenim stravama. U središtu ovog neobičnog gledališta, otprilike tu gde su stepenice koje vode paviljonu „Cvjeta Zuzorić“ na uzdignutom poljančetu sušio se, na predprolećnom suncu prostor pogubljenja. U rano popodne tog dana trebalo je da tu padne glava kneza Sime Markovića o kome se u „Pomeniku“ MilanaD. Milićevića kaže da je „bio najglasovitiji vojvoda u beogradskoj nahiji za vreme Prvog ustanka“ i glava mladog kapetana Dragića Gorunovića. Znalo se da će ih poseći ruka turskog dželata, ali se isto tako znalo da tu ruku vodi volja srpskog kneza. I jedan i drugi osuđenik, pošto su bili od velike pomoći knezu za vreme Drugog ustanka uhvaćini su kao bundžije. U jesen 1816, bili su uistinu pripremili bunu protiv kneza Miloša, ogorčeni njegovim samovlašćem. Bunu nisu podigli, jer je opasni samovlasnik svuda imao svoje uhode. Uhvatio je kneza Simu i predao ga Turcima, a kapetan Dragić sena tu vest, predao sam. I oni su, čuveni junaci, ostareli knez i mladi kapetan na sam dan hrišćanskih Mučenika imali da, pred beogradskom svetinom, polože svoje glave. Mladića iz Kolara svetina je dogurala do pred samo gubilište, iako je kada se kasnije ispitivao o tome priznavao sebi da ga je gonio i nemir kakav još nije bio upoznao. Drhtaji su ga ispunjavali i kružili oko tačke nekog iščekivanja, usijanja.Ne, nije ga samo svetina gurala, i on se gurao kroz svetinu, i nisu ga toliko nagnali da gleda koliko je on hteo da vidi izbliza to neobično pozorje. Docnije je pokušavao da odgonetne odkuda je nadolazilo u njemu, to htenje i zašto je bilo tako neodoljivo, ali odgonetku nije našao.
Kada je tog martovskog dana, povorka turskih zvaničnika sa dva osuđenika počela da se spušta od gradskih bedema, mladić je osetio da tle pod njim mekne a on se ukopava i gubi svaku misao, kao travka. Drhtaji su bili sve brži iako su promicali kroz taloge njegovog straha. Sa onog starijeg osuđenika čiji su mu se pokreti i hod učinili poznatim, nije mogao da skine pogled, i tada se ta lepa glava, sa mnogo sedine, približila, shvatio je zašto ni pre deset godina, kao dečak, nije skidao pogled sa ovog velikaša zavodljivog u svojoj sigurnosti, zamamnog u svojoj snazi, koji je bio tako čest gost u njihovoj kući. Knez Sima je, dakle bio onaj vojvoda, najmoćniji i najgizdaviji od svih posetilaca koji su pristizali njegovom ranjenom ocu, on je bio onaj jahač ogrnut opaklijom optočenom krznom i zlatnim gajtanima koji je na svom vrancu, okružen pratnjom, a viđen dečakovim okom, izgledao kao leteći konjanik.
Sada nije bio ni na konju, niti je leteo; s naporom je hodao, ukrasi su bili spali s njega, svi osim te sedine koja je svetlela na sumornom suncu. Oko usana i oko gotovo zatvorenih očiju skupljao mu se neki mrešak sive, ostarele kože, nekakvog zbrčkanog nadanja. Dok su se turski velikodostojnici koji su imali da prisustvuju činu pogubljenja svečano odeveni, postavljali u polukrug oko središta smrti, iza osuđenika se stvorio i neki Turčin, ni snažan, ni strašan, koji bi, da nije bilo njegovih ruku, negovanih i čudno mladih, više podsećao na kadiju, nego na krvnika. Mladić je buljio u te ruke koje su prihvatile sablju, gotovo je ščepale, zatim je čuo mnoge glasove, neki huk u vazduhu, ugledao kneza Simu kako kleči baš iznad njega, i ruke, požudne na krv, kako zamahuju, jednom, dvaput, lepa glava kneza Sime klatila se nedosečena, njegova sedina je bila sve purpurnija, kapetan Dragić je nešto dovikivao, besneo, svetina je hučala i mrmljala u negodovanju i na turskom i na srpskom jeziku, ruke su ponovo zamahivale i sablja ponovo udarala o ljudsko meso, ali se glava nikako nije odvajala od tela.Onda je odnekud iz gledališta iskočio na pocrvenelo pozorje sredovečan Turčin, i on u svečanom odelu, oteo krvniku sablju, i, jednim zamahom odsekao glavu, odbacio sablju, i,u skoku, opet nestao u gledalištu. Ogorčeni kapetan Dragić brzo se spustio u krv svog predhodnika u smrti, njegove su reči izazivale, uvredama, dželatovu veštinu i uspele u tom izazivanju: ispred mladićevih očiju ruke su, još požudne, ali već blede od mahnitosti i poraza, odjednom spretno zamahnule i Dragićeva se glava, kao odbačen predmet, skotrljala. Onda su se u rukama našle obe glave, Dragićeva je još treptala kapcima i mišić mu je na levom obrazu poigravao, i, pre nego što je mladić mogao da ustukne, jedna od onih ruku baš kao da je njemu bacila glavu kneza Sime Markovića. Prihvatio je tu glavu, polusklopljene oči su gledale nekud kroz njega, jedva je zakoračio odlepljen od tla, svetina se u čistom muku razmicala pred njim, odsvud je nadolazila praznina i od mokrog tla i od mokrih oblaka, samo je Ilija Kolarac u sebi šaputao reči ljubavi i nežnosti toj glavi koja je plutala po nigdini.
Sada se Kolarac više ne seća ko je, posle, od njega prihvatiotu glavu, ali se seća da se ona danima sušila, kao i Dragićeva na kocu ispred Stambol-kapije. Nikako nije zaboravio ni to da se tog popodneva 9. marta 1817. u njemu, kao crni plam razgorelo osećanje protiv čoveka koga nikada nije video, kneza Miloša Obrenovića, Gospodara Srbije.