Teodor Drajzer

Biografija

Teodor Drajzer rođen je 27. avgusta 1871. godine u Terehotu, u državi Indijana, kao dvanaesto od trinaestoro dece u porodici Nemca koji je došao u Ameriku da bi izbegao vojnu obavezu i majke, mononitkinje slovenskog porekla iz Pensilvanije. Porodica je bila izuzetno siromašna, otac iako pobožan, tiranisao je decu. Teodor Drajzer  je oca smatrao „zatucanim“ nasilnikom. Drajzerov stariji brat Pol Drajzer jedini je od njih trinaestoro, pored Teodora, imao  uspeha, prvo kao putujući glumac, kasnije kao pisac i kompozitor popularnih pesmica. Otac ga se odrekao, no to ga nije sprečilo da kasnije pomaže svoje siromašne roditelje, a svom mlađem bratu Teodoru bude uzor. Teodor Drajzer pohađao je srednju školu i zahvaljujući jednom svom učitelju jednu godinu proveo je na Univerzitetu u Indijani. Kada je imao šesnaest godina porodica se preselila u Čikago i on se poput mnogih dečaka bavio sitnim poslovima žudeći za begom iz porodične čamotinje, za bogatstvom, uspehom. Jednom je izjavio da je kao dečak sanjao da iza osvetljenog prozora posmatra američki život. Imao je priliku da mnogo čita pa je zahvaljujući tome u svojoj  dvadeset prvoj godini postao reporter. Radio je u Čikagu, Sent-Lunu, da bi nakon dve godine istim poslom nastavio da se bavi i u Njujorku, gde je otišao na nagovor svog brata.
Prvi roman Sestra Keri Teodora Drajzera objavljen je 1900. godine. Nije oduševljeno dočekan ni od čitalaca, ni od kritike, kao da se oko ovog njegovog romana ponovila istovetna logika neprihvatanja, odbojnosti i nerazumevanja koji se desio sa romanom Stiva Krejna Megi, devojka sa ulice, koji je objavljena sedam godina ranije. Kao i Krejnova Megi, devojka sa ulice Drajzerov roman Sestra Keri je uznemiravao čak i više jer je Drajzerova junakinja Keri Miber uspela, za razliku od Krejnove junakinje Meri koja je kažnjena za svoje prestupe, po tadašnjem poimanju literarnog morala, morala uopšte. Drajzera to nije uznamiravalo, on je bio ubeđen da su njegova opažanja o ostvarenju sna i uspeha svim sredstvima koja koristi Keri istinita i da kao pisac treba da piše ono što opaža i što smatra prirodnim, bez moralisanja i osude. Smatra se da je Stivi Krejn začetnik američkog naturalizma, ali da je naturalizam najviše domete ostvario u delu Teodora Drajzera. On je Ameriku video drugačije, sasvim drugačije nego što ju je zamišljao akademski realizam. Prvi roman Teodora Drajzera Sestra Keri imao je bolji prijem u Engleskoj, nego u Americi. Obeshrabren, Drajzer deset godina uređuje razne časopise i ne objavljuje ništa iako ga malobrojni poštovaoci doživljavaju kao legendu. Posle povratka iz Evrope objavljuje Finansijera (1912), Putnika u četrdesetoj (1913), u kome je opisao svoje putovanje po Evropi, zatim Tihanu (1914) i Genija (1915). Izdavač je prinuđen da povuče Genija zbog toga što je Njujorško društvo za suzbijanje poroka zapretilo izdavaču i usmerilo napad protiv pisca, Drajzera, njegovih smelih i originalnih knjiga.
Teodor Drajzer je verovao jedino u zakon promene. Smatrao je da je pravda „povremena nagodba u večnoj bici“, da ljudi uvek treba da budu spremni da odbace stara verovanja, tvrdio je da su „stanje i položaj čovečanstva vrlo jadni“ i da priče o prostom svetu imaju istu vrednost u svetu kao i ma koje druge. Tvrdio je da su na svetu sva učenja, svi ideali uglavnom lažni, da samo kroz priču o pojedincu možemo stići do neke približne istine i saznanja, jer „sve što znamo jeste da ne možemo znati.“ Zanimljivo je da pored Sestre Keli, Teodor Drajzer napisao još jedan roman o ženi, Dženi Gerhart (1911). Taj njegov odnos prema junakinjama nije podrazumevao moralisamje o posrnulosti, prezir prema njihovoj želji da izbegnu sudbinu sredine u kojoj su ponikle. Tumačio je njihovo ponašanje i način života  kao žrtvu koju podnose, jer su bez volje, potpuno zavisne od muškaraca koji ih obično zaseni svojim materijalnim bogatstvom i društvenim uticajem. Sam Teodor Drajzer između svojih romana naročito je isticao Genija (1915), iako poznavaoci njegovog dela nisu delili to ubeđenje, čak su mislili suprotno, da je taj roman beznačajan. Zamerali su mu to da glavni junak romana nije ni ličnost, ni blizu lika genija koga je pisac zamislio da stvori, opravda tezu o samoostvarenju kroz bogatstvo, ljubav, umetnost. Pored neubedljivosti u stvaranju ubedljivog junaka primećivali su i zamerali zbog jezika koji koristi  i koji je sirov, seljački…Ta zamerka se odnosila i na njegova kasnija dela. 
Svoj najznačajniji roman Američka tragedija, Teodor Drajzer objavio je 1925. godine. Mnogi su ovu knjigu označili kao remek-delo američke književnosti. U međuvremenu je napisao i drame: Pozorišne igre o prirodnom i natprirodnom (1916), Lončareva ruka (1918), zatim prozu sa proputovanja po Indijani, Praznik u Indijajani (1916), Slobodne i druge priče (1918), potom Dvanaestorica (1919), Knjiga tajanstva i užasa i čuda života (1920), autobiografska  Knjiga o meni (1922), Boje velikog grada (1923). Posle putovanja po Rusiji, preciznije SSSR  napisao je Pogled na Rusiju (1928), pa Tragičnu Ameriku (1931), Amerika je vredna spasavanja (1942). Dosledan svom literarnom stavu o društvu koje nameće i podstiče ljudske ambicije, da bi ih zbog tih istih ambicija i pokušaja da ih ostvare surovo  kažnjavalo, Teodor Drajzer je bio vrlo angažovan borac protiv socijalne nepravde. Izjašnjavao se povodom mnogih slučajeva nepravde prema radnicima, kao što je bio slučaj deportovanja, ili linčovanja jednog od lidera Industrijskih radnika sveta. O tom događaju kome je prisustvovao 1893. godine  je napisao priču Crnja Džef  koja je objavljena 1901. Član Komunističke partije postao je pred kraj života. Teodor Drajzer je jedan od „sedam poznatih ljudi koji su propustili da se ukrcaju na „Titanik“. Uprkos privlačnosti tog putovanja, na nagovor svog engleskog izdavača koji je smatrao da je karta preskupa, izabrao je drugi brod za povratak u SAD.
  Umro je 28. decembra 1945.

O "Američkoj tragediji"

Teodor Drajzer je napisao svoje najznačajnije delo "Američku tragediju" na osnovu stvarnog događaja, suđenja Česteru Giletu za ubistvo Grejs Braunove u okrugu Herkajmer 1905. godine. Zbog tog ubistva Čester Gilet je pogubljen na električnoj stolici.
Glavni junak romana Klajd Grifits, bezazlen i učtiv mladić od  dvadeset godina živi sa priprostim i pobožnim roditeljima. Išao je malo u školu, radi kao kurir u jednom velikom hotelu u Kanzas-Sitiju. Radeći na takvom mestu susreće drugačije ljude od onih koje zna i sa kojima je živeo i susretao se u svom okruženju, kojima pripada i koji žive jedan potpuno običan, naporan, siromaški život bez sjaja i  luksuza. Posetioci hotela za njega su drugačiji, životi su im zanosno laki, lagodni, sjajni, oni mu nehajno ponekad ostave povelik bakšiš. Videvši da postoji i ta svetla strana života Klajd Grifits shvata da on mora živeti tako, u tom svetu, da je taj način života dokaz preduzimljivosti, sposobnosti, uspešnosti i da je to  pravilo kome se svi dive i teže mu. Uviđa da ni naročite sposobnosti ne odlikuju te ljude i da se do takvog života može stići i protekcijom, raznim prečicama koje podrazumevaju i  beskrupuloznost. Tada, tako mlad pažljivo vodi računa i pokušava da se uklopi u ta pravila. Priželjkuje svoju srećnu priliku koja će mu omogućiti da ima sve što mu nalaži oglasi koje pomno čita. Potpuno nezainteresovan za bilo koji naročit posao on luta, ne sa ciljem da postigne neko lično samoostvarenje već sa ciljem da živi onako kako čezne, u raskoši, lakoći, jer samo onaj ko ima, samo onaj ko tako živi je srećan. Klajd na poziv svog strica odlazi da radi u fabrici u Likurgu i pošto je shvatio da ljudi stižu do svoje čežnje i sopstvenim zalaganjem, ali i protekcijom, očekuje da će stric, vlasnik fabrike biti koristan u ostvarenju njegove zamisli. Njegova očekivanja se ostvaruju i pisac Teodor Drajzer svog junaka koji u prvoj knjizi analizira samo njegove snove, koji ga još uvek ne dovode do ruba provalije, u drugoj knjizi u trenutku kada je blizu ostvarenja svog sna dovodi u bezizlaznu situaciju ljubavnog trougla koji ne zna da reši. Razmišlja o ubistvu, ali zna da to nije rešenje. Klajd je podeljen, ne snalazi se između nagonske ljubavi prema siromašnoj devojci iz fabrike Roberti Alden koja ostaje trudna i otmene, bogate Sondre Finčli koja ga magično privlači. Smušen Klajd Grifits odvodi trudnu Robertu na jezero i dok je ona ubeđena da je to izlet koji predhodi venčanju, Klajd razmišlja kako da je se otarasi, kako da razreši to nemoguće stanje svog  života koji je živeo i koji bi mogao živeti. Jer, Roberta je smetnja, breme, za  ostvarenje sna sa lepom, bogatom Sondre.  Dok mu se Roberta u čamcu približava zbunjena njegovim izrazom lica, sa namerom da ga uteši, on je sa odvratnošću  udara fotografskim aparatom, čamac se iskreće, oni padaju u vodu, ona se davi, a on joj ne pomaže… 
Drajzer ispisujući dalje sudbinu Klajda Grifitsa optužuje celu Ameriku, jer je nametnula sistem u kome je zakon imati, a ne biti. Taj sistem je po Drajzeru  kriv za Klajdov život, za njegovu smrt na električnoj stolici. Sistem ga svojim uzusima priprema za glupost koju će počiniti, ne učeći ga kako treba postići uspeh, terajući ga da to sam rešava bezobzirno, a samim tim čini ga nesposobim da se spase od sopstvene slabosti. Istovremeno, dok priča o suđenju, danima čekanja presude,majčinim posetama i nadama da će uspeti da dokaže nevinost, izmoli milost za svog sina, opisujući „kuću smrti“, na kraju poslednje minute junaka romana, pisac bespoštedno kritikuje ne samo civilizaciju u kojoj se ljudi ponašaju kao vosak u koji ih ta ista civilizacija pretvara, već optužuje sve koji na bilo koji način učestvuju u toj nesreći. Službenike koji su zaposleni da bi izricali i pronalazili krivce, one koji sprovode zakon, novinare koji od  nesrećnih događaja prave senzaciju, javnost koja se deli za i protiv Klajda. Pisac u svima njima prepoznaje iste osobe kao što je osuđeni, nesrećni mladić. Njih pokreću iste ambicije kao i onog koji je osuđen na smrt. Za Teodora Drajzera nesretni Klajd Grifits nije kažnjen samo za ubistvo koje je počinio. Kažnjen je mnogostruko i strašno, čak i za taj sveprisutni i sveopšti  zahtev, za podsticanje ambicija da se mora uspeti, postići…

O filmu "Mesto pod suncem"

"Mesto pod suncem", kultni američki film snimio je reditelj Džordž Stivens 1951. godine  po motivima "Američke tragedije" Teodora Drajzera u stilu holivudske romanse. Glavne uloge su igrali: Montgomeri Klift, Elizabet Tejlor i Šeli Vinters. Džordž Stivens veliki reditelj, pripadnik holivudske „velike petorke“ pedesetih,  za film "Mesto pod suncem" dobio je Oskara. Poznat između ostalog kao autor koji je snimao iskrcavanje u Normandiji, zatim oslobađanje logora Dahau i susret američkih i ruskih vojnika. Kasnije će ti snimci biti dokaz na procesu nacistima u Nirnbergu. "Mesto pod suncem" je prvi deo njegove Američke trilogije ( druga dva dela su "Šejn" i "Div" ). Čarli Čaplin je film "Mesto pod suncem" smatrao za najbolji američki film svih vremena. Prvu adaptacija "Američke tragedije" na filmu 1931. godine snimio je Johan Fon Stajnberg 1931. godine, ali zbog realističkog prikaza likova nije postigao uspeh , nego je izazvao šok kod tadašnjih ljubitelja filma. Film "Mesto pod suncem" bio je inspiracija Vudi Alenu da snimi film "Završni udarac" 2005. godine.

GLAVA  XXIX

          „Kuća smrti“ u ovom zatvoru bila je jedna od onih surovih tvorevina i ustanova uglavnom ljudske neosetljivosti i gluposti za koju stvarno niko nije prvenstveno odgovoran. Celo njeno ustrojstvo i postupak bili su stvarno rezultat niza osnovnih zakonskih odredaba, za kojima su usledile odluke i propisi koje su stvorile ćudi i prividne potrebe raznih upravnika, dok se najzad - postepeno i bez ičega što bi se moglo nazvati dostojnim ma čijeg razmišljanja - nije skupilo i stupilo na snagu sve što se uopšte moglo zamisliti u oblasti nepotrebne i stvarno neovlašćene svireposti ili glupog i ubilačkog mučenja. A sve to u cilju da čovek koga je porota osudila bude prisiljen da doživi ne samo onu smrt koju presuda zahteva, već i hiljadu drugih pre nje. Jer i sama zgrada, svojim rasporedom i propisima koji su upravljali životima i radnjama obitavalaca, bila je dovoljna da neminovno doprinese tom mučenju.
           Ta prostorija od kamena, betona i čelika, bila je široka trideset i duga pedeset stopa, a u visini od oko trideset stopa od poda bila je pokrivena staklenim krovom. Ona je verovatno pretstavljala poboljšanje u poređenju sa starijom i gorom kućom smrti, sa kojom je još uvek bila povezana vratima, podeljena uzduž bila je širokim hodnikom duž kojega je u prizemlju bilo dvanaest samica, šest na svakoj strani, okrenute jedna prema drugoj, a svaka veličine osam do deset stopa. A iznad njih nalazio se drugi red samica, nazvanih balkonske samice - po pet na svakoj strani.
           Kroz sredinu toga glavnog hodnika prolazio je drugi uži hodnik – s čije se obe strane nalazio podjednak broj prizemnih samica – koji je jednim krajem vodio u takozvanu Staru kuću smrti (u koju su sada primani samo posetioci obitavaoca Nove kuće smrti), a drugim u odaju smrti u kojoj se nalazila električna stolica. Dve samice u donjem hodniku – tamo gde su se hodnici ukrštali – bile su okrenute prema vratima te odaje smrti. Dve samice preko puta ovih, na suprotnim uglovima, bile su okrenute ka hodniku koji je vodio u Staru kuću smrti ili ono što bi se sada, pomoću vrlo bujne mašte, moglo nazvati sobom za posetioce, u kojoj su se osuđenici mogli sastati dvaput nedeljno sa najbližom rodbinom ili advokatima. Ali ni s kim drugim.
U Staroj kući smrti (ili sadašnjoj sobi za posetioce) još uvek su samice bile sastavni deo toga prostora za posetioce, sve u jednom redu na jednoj strani hodnika, što je sprečavalo da osuđenici posmatraju jedni druge, a svaka je samica imala spreda žičani zaklon zelene zavese koje su se mogle navući. Jer nekada su te zavese navlačene kad god je nov osuđenik dolazio ili odlazio, ili išao u dnevnu šetnju ili na kupanje, ili bar odvođen kroz mala gvozdena vrata gde se ranije nalazila odaja smrti. Smatralo se da osuđenik ne treba da vidi svoje drugove. Ali ta Stara kuća smrti, baš zbog tih obzira  koji su nametali podvojenost i veliku usamljenost, docnije je smatrana nečovečnom, i stoga je sagrađena ova novija, po mišljenju razumnih i milostivih vlasti, bolja kuća smrti.

Str. 780, 781

GLAVA  XXXIV 

…

           Najzad, poslednji dan – poslednji čas – Klajdov odlazak u samicu u Staroj kući smrti, gde je posle brijanja i kupanja opremljen u crne pantalone, belu košulju bez okovratnika koja će docnije biti razdrljena oko vrata, nove filcane papuče i sive čarape. Kad je tako bio opremljen dozvoljeno mu je bilo da se još jednom vidi s majkom i Makmilanom kojima je od šest sati uveče uoči dana njegove smrti do četiri poslednjeg jutra bilo dopušteno da ostanu pored njega i da govore s njim o ljubavi i milosti Božijoj. A onda se, u četiri sata pojavio upravnik i rekao da je, nažalost vreme da g-đa Grifits ode i ostavi Klajda staranju g. Makmilana. ( Tako, nažalost, zakon zahteva, kazao je. )          

Str. 832

…

        A onda su u tami toga zimskog jutra -- poslednjem času -- došli čuvari, prvo da raspovežu desnu nogavicu njegovih pantalona za metalnu ploču, a zatim da odu i navuku zavese ispred samice. „Vreme je, nažalost. Budi hrabar, sine moj.“ rekao je Klajdu prečasni Makmilan – sada u pratnji prečasnog Gibsona – kada je video da čuvari prilaze.
        Klajd je ustao s kreveta  na kome je sedeći pored prečasnog Makmilijana slušao čitanje Jevanđelje po Jovanu, 14, 15, 16: „ Da se ne plaši srce vaše. Vjerujte u Boga, i mene vjerujte.“ A zatim poslednji hod, sa prečasnim Makmilanom s desne i prečasnim Gibsonom s leve strane, i sa stražarima, napred i pozadi. Ali umesto uobičajenih molitava Makmilan je govorio: „Ponizite se dakle pod silnu ruku Božju, da vas povisi kad dođe vrijeme. Sve svoje brige bacite na Nj, jer se On brine za vas. Budite spokojni. Mudri su i pravedni putovi Njegovi; On nas je pozvao preko Isusa Hrista u večnu Svoju slavu, pošto malo propatimo. Ja sam put i istina i život – niko neće doći Ocu do kroza me.“
       Ali razni glasovi – kada je Klajd ušao na prva vrata da pređe u sobu sa stolicom, dovikivali su mu: „Zbogom Klajde!“  i Klajd je imao dovoljno ovozemaljske misli i snage da odgovori: „Zbogom svima!“ Ali glas mu je zvučao tako čudno i nemoćno, čak i njemu samom i bio je tako dalek kao da dolazi od nekog drugog bića koje ide pored njega, a ne od njega samog. I njegove noge kao da su se kretale, ali izgledalo je da to čine automatski. I bio je svestan onog dobro poznatog šuma papuča – dok su ga gurali sve bliže i bliže onim vratima. Sada su tu: sad ih otvaraju. Tamo je – najzad – stolica koju je tako često viđao u svojim snovima – koje se toliko plašio – a kojoj je sada morao da ide. Guraju ga i njoj – sve bliže i bliže – kroz vrata koja su sad širom otvorena – da ga prime – ali koja su se isto tako brzo zatvorila za sav zemaljski život koji je ikad poznavao.

Str. 833, 834

Teodor Drajzer  Američka tragedija 

Preveo s engleskog: Živojin V. Simić  

Prosveta, 1955. godine