Toni Parsons
Biografija
 |
Toni Parsons je rođen 6. novembra 1953. godine u londonskom Ramfodu.Odrastao je u Eseksu u činovničkoj porodici kao jedinac Eme Parsons i oca Viktora Viljema Roberta Parsonsa, koga je obožavao i koji je na neki način i jedan od junaka njegove prve knjige. Njegov otac je u Drugom svetskom ratu bio marinac i odlikovan je Ordenom za izuzetnu službu tokom rata, što je drugo po važnosti odlikovanje u Velikoj Britaniji, što Parsions ističe, sa izuzetnim ponosom i poštovanjem generacije koja je imala nesreću da bude neposredni učesnik i svedok Drugog svetskog rata. Kao dvadesetogodišnjak Toni Parsons je počeo da radi u fabrici za proizvodnju džina i tu se zadržao tri godine, do 1976.godine, kada je na jedan novinarski konkurs umesto kratkog prikaza o jednoj tada vrlo popularnoj muzičkoj grupi poslao knjigu, što je izazvalo oduševljenje i usledio je poziv da bude muzički kritičar. Ubrzo, nakon intervijua sa članovima i začetnicima panka, članovima grupe:The Ramones, a zatim i članovima grupa Sex Pistolsi, The Clash,Talcking heads, Blondi, u jednom od najuticajnijuh muzičkih magazina NME Toni Parsons postao je poznat i slavan među mladim u Engleskoj.Pisao je članke za GQ,Elle, i za svoje novinarske tekstove osamdesetih godina prošlog veka dobijaoje novinarske nagrade. Devedesetih je postao televizijski komentator u emisiji Late Review, na tv kanalu BBS-ija. Posle razvoda od prve supruge Toniju Parsonsu je dodeljeno starateljstvo nad četvorogodišnjim sinom i o tom iskustvu samohranog oca, ali i iskustvu sina, jer je Toni Parsons obožavao svog oca,piše u svojoj prvoj knjizi Čovek i dečak koja je objavljena 1999. godine. Postigla je izuzetan uspeh ne samo na britanskom tržištu, gde je za samo dva meseca prodato 750.000 primeraka, već je prevedena na čedesetak jezika širom sveta, pa i u Srbiji. Pored muzike koja mu je velika ljubav, Toni Parsonsse bavio i boksom i smatra da je izuzetan znalac tog sporta. Serijal o Hariju Silveru,( Čovek i dečak, Čovek i žena, Ljudi i dečaci) je prva faza njegovog pisanja, i posle mnogobrojnih knjiga ( Za moju malu, Prava porodica, Naše nezaboravne priče, Moja omiljena supruga, Novi početak, O životu, smrti, doručku, Odlasci, Potraga za suncem)od 2014. godine Toni Parsons odlučio je da piše krminalističke romane.Tako je objavio 2014. godine i prvi u serijalu o detektivu Maksu Vulfu, Jedan po jedan, a zatim je dve godine kasnije i drugi, Stari grobovi, a nedavno se pojavio i treći, Klub za vešanje. Na pitanje o promeni žanra koje je započelo u njegovoj spisateljskoj karijeri odgovorio je da želi da stvori od svog junaka, Maksa Vulfa, detektiva koji bi bio nešto poput Džejms Bonda. Naravno, smatra da je njegov junak specifičan utoliko što sam odgaja svoju kćer, i što brine o njihovom psu.Ideju da piše kriminalističke romane Toni Parsons je dobio tokom druženja sa Semom Mendesom, autorom filmova : Američka lepota, Revolucionarni put, Skyfall. Njihovo druženje je započelo kada je reditelj nakon čitanja Parsonsove prve knjige Čovek i dečak želeo da ekranizuje tu priču. Parsons je odbio ponudu i kasnije zažalio.
Njegova ambicija, je da će mu neko ponuditi da ekranizuje njegove knjige iz serije o detektivu Maksu Vulfu. Ne priželjkuje film, nego tv seriju i napominje da je kao dečak voleo da čita Rejmonda Čendlera, Ijana Fleminga, Lija Čajlda i smatra da njihovi junaci Filip Marlou, Džejms Bond, Džek Ričer imaju neke osobine svojih tvoraca, kao što i Maks Vulf ima neke njegove osobine.Kada je počeo da piše o detektivu Maksu Vulfu, nije imao izdavača, kao za predhodne knjige i rizikovao je prilično. Alinjegov prvenac, krimić Jedan po jedan doživeo je izuzetan uspeh.
Živi u Londonu, često putuje, ponekad napiše i neku kolumnu, ali ne žali što više nije aktivan novinar.
Delo
Prvi roman Tonija Parsonsa Čovek i dečak(1999) koji je izuzetno prihvaćen od čitalaca, i koji je autora učinio slavnim je priča o muškarcu koji nakon neverastva koje je učinio sa svojom zanosnom koleginicom, ne samo da gubi svoju lepu ženu koja odlazi, život koji je podrazumevao i odličan posao mu se raspada, i ostaje sa sinom o kome mora da brine. Jedna kobna noć i situacija u kojoj se našao, učiniće da naglo shvati da je neodrastao i da očinstvo podrazumeva veliku odgovornost, trud i odricanje. Vrlo iskreno napisana ova ispovest samohranog oca istovremeno je urbana priča o muškarcima Parsonsove generacije, koji se tek oko tridesete godine suoče sa nužnošću odrastanja u zrelog muškarca, roditelja koji snosi odgovornost za svoje dete.
Tri godine posle prve knjige Toni Parsons objavljuje drugu, Za moju malu (2001). Glavni junak Alfi Bad je živeo sa savršenom ženom, ali ostaje bez nje. Posle kraha kratkog idiličnog braka vraća se u Englesku. Shvatio je da nema popravnog ispita sa ženom s kojom je bio u braku. Ali, nije se samo njegov život zauvek promenio, i njegovi roditelji su se razveli dok je bio odsutan, njegova baka se razbolela. Čak mu se čini da je odustao od svoje želje da postane pisac, te utehu nalazi u kratkotrajnim seksualnim vezama sa mladim devojkama iz škole u kojoj predaje.Tek kada na vrata Alfi Bada zakuca komšinica koja zamoli za pomoć pri pripremanju ispita glavni junak pokušava da razreši svoju želju da ponovo ima porodicu,iako je potpuno zapanjen komšinicinom kćerkom koja je očarana rvačem čiji nadimakje Šnicla. Za moju malu je knjiga o ljubavi, porodici, seksu, prijateljstvu.
Čovek i žena(2002) sledeća knjiga Tonija Parsonsa je nastavak njegove prve knjige Čovek i dečak. On piše o novom braku, o odnosima sa bivšom i sadašnjom suprugom, o usklađivanju odnosa koji su nastali u toj situaciji:ne samo između njegoveih supruga, već o relacijama koje nastaju kada žena ima ćerku iz prvog braka, a on sina takođe iz predhodnog braka. Pored posla koji radi, karijere koja je na uzlaznoj putanji Hari Silver, junak, suočava se i sa starošću svoje majke koja je nakon smrti oca ostala sama i sve bespomoćnija. Sve je postalo komplikovano, i može biti još komplikovanije. To je još jedna u nizu knjiga ovog pisca koji se bavi porodicom u novom veku, znatno drugačijom od porodica predhodnih generacija za koju kažu da je napisana „sa humorom, strašću i pripovedačkim darom“ što je učinilo da Toni Parsons postane omiljeni pisac u više od trideset zemalja u kojima je ova knjiga prevedena.
Prava porodica (2004) je knjiga o tri žene, sestre, njihovim bračnim odnosima, njihovim odnosom prema deci. Megan Džuel je mlada i ne želi još uvek da postane majka, nekako bi da to odloži, želi da rodi dete „jednog dana“, ali ne sada kada je ostala trudna. Njena sestra koja je sretno udata želi dete odmah, ali njen muž Paulo nije baš tako raspoložen, bez obzira što voli svoju ženu, ali se plaši jer primećuje kolike promene u braku njegovog brata se dešavaju. Najstarija od tri sestre, Ket koja pamti kako ih je sve majka napustila, želi dete, ali čini joj se da čovek njenog života nije baš raspoložen da ponovo prolazi kroz to iskustvo, on ima odraslog sina. Još jedna neobično zapetljana knjiga Tonija Parsonsa o porodici, ljubavi, seksu.
Naše nezaboravne priče (2005) je sledeća knjiga ovog pisca. Sve počinje onog datuma, 16. avgusta 1977. godine kada je umro Elvis Prisli.Rej, mladi novinar jednog popularnog magazina vraća se iz Berlina. Uživa u prijateljstvu sa legendom,rok zvezdom Dagom Vudom. Noć je vrela i Vud počinje da se udvara Rejovoj devojci koja je fotografkinja.U toj tako napetoj noći Rej shvata da može ostati i bez posla ako se ne ošiša i ne odrekne scvojih zvoncara. Utehu nalazi kod postarije gospođe Braun i nada se da će posao zadržati ako napravi intervju sa Džonom Lenonom. Priča o mladosti, pokušaju da ona bude večita, o ljubavi, seksu, o veri da nas neko i nešto može spasti u časovima očaja, o rokenrolu,. Smatra se da je ovaj Parsonsov roman duboko biografski.
Moja omiljena supruga (29007) je roman o mladom londonskom advokatu Bili Holdenu koji se sa svojom ženom i četvorogodišnjom ćerkom seli iz Engleske u Šangaj koji je novo središte zlatne groznice, u kome se brzo dolazi do bogatstva. Bil i njegova porodica smešteni su, kao i njegova advokatska firma u jednoj otmenoj četvrti koja se zove Rajsko naselje.U tom naselju žive i lepe mlade žene, neke su supruge, dok druge izdržavaju imućni muškarci, bogati tuđi muževi. I sam Bil Holden će se naći u situaciji, kada mu žena i kćer otputujuu Londom. On će se zbližiti sa devojkom Đinđin Li. Naći će se u situaciji da se bori sa skrivenom čežnjom, pitanjem šta on može i kako pružiti devojci i da li može voleti i svoju ženu i ljubavnicu.
Novi početak (2009) je još jedan roman, reklo bi se opsesivnih tema Tonija Parsonsa.Ovog puta njegov junak Džorđ Bajli, posle srčanog udara presađivanjem dobija srce devetnaestogodišnjaka. To je nova prilika za njega i sve se menja. Pre operacije on je bio strogi ministar policije koji kontroliše i nadgleda svaki pokret svoje maloletne dece. Međutim posle hirurškog zahvata, on postaje drugačiji, posvećeniji i ženi i deci, ali samo do izvesnog događaja koji ga opominje da biti mlad i nije neka prednost, niti je to lako. Počinje da žali za svojim starim životom.
Ljudi i dečaci (2010) neki smatraju najboljom knjigom koju je Toni Parsons napisao. I ona je nastavak bestselera Čovek i dečak.Hari Silver uskoro puni četrdeset godina. Zadovoljan je svojim životom. Ima lepu ženu, producent je kultne radio emisije, uživa sa troje dece. No, njegova bivša žena vraća se u London, njegov četrnaestogodišnji sin Pat seli se kod svoje majke, dotadašnji posao je u opasnosti, nevolje su na vidiku.On je uznemiren povratkom bivše žene, odlaskom sina, a i njegova žena nije ravnodušna,tim događajima. Pojaviće se iznenada drugovi Harijevog oca koji su njegovi saborci iz Drugog svetskog rata, koji su namćorasti, ali i spremni da Hariju pokažu šta znači biti muškarac, i podstaknu ga da se bori za svog sina i porodicu, povratiti mu mogućnost da se izbori za svoje snove, nikada ne odustajući od onoga što ih čini.
O životu, smrti i doručku (2010) kratka proza
Mnogo tema iz savremenog načina životasu inspiracija za ovu kratku prozu Tonija Parsonsa. Kao i uvek Parsons je okupiran razmatranjem muško ženskih odnosa,sa posebnim osvrtom i duhovitim objašnjenjem i saosećanjem što je muška glupost, seksualnost, boks, somljeno srce, pad sa motora, o tome zašto neko pravi budalu od sebe, ali i o poslednjem oproštaju sa roditeljima...
Odlasci (2011)
Zbirka od sedam kratkih priča koje su nastale u toku sedmodnevnog boravka Tonija Parsonsa na aerodromu Hitrou, kao zvaničnog aerodromskog pisca objavljena je pod naslovom Odlasci.Pisac nam ispisuje priče o genijalnom dvadesetogodišnjaku koji vlada nebom iz kontrolnog tornja aerodroma, svojevrsnog grada kroz koji godišnje prođe sedamdeset pet miliona putnika, o čoveku koji je zadužen da se brine o psima, lavovima, prokrijumčarenim zmijama koje se takođe nađu na Hitrou,ne svojom voljom. Tu je priča o vatrogascu koji sam izaziva i gasi požar, vežbajući, policajcima zaduženim da motre na potencijalne teroriste, o pilotu koji je dodirnuo božje lice. Hitrou je za Parsonsa tajni grad u kome neki snovi počinju, a neki se završavaju, tiho i neprimetno u gomili zbivanja.
Potraga za suncem (2012)
Dirljiva priča o porodici koja uprkos svemu opstaje jei ovaj roman proslavljenog i popularnog engleskog pisca čija ambicija je da samo priču ispriča, pre svega o običnim malim ljudima, njihovom pokušaju da ostvare neke male životne snove, ponekad da pobegnu iz stvarnosti koju donosi život u velikom gradu, kao što je London.Nakon što se sukobio sa dvojicom provalnika u svojoj kući i zamalo zbog toga nije završio u zatvoru, taksista Tom Fin odlučuje da se preseli na tajlandsko ostrvo Puket. Za celu porodicu to je ostvarenje snova i život u tom tropskom mestu podrazumeva neposredan dodir sa prirodom, plivanje sa slonovima u tirkiznom moru,život koji se mogao samo sanjati samo zamissljati u gradu iz koga su otišli Za njih je to bilo idealno, sve do trena kada otkrivaju da i nije baš tako, da postoje neukrotive sile prirode koje prete i prate život na ovom idiličnom kraju sveta, ali pretnje koje su izazvane ljudskom delovanjem.
Toni Parsons je od svoje prve knjige Čovek i dečak koja ga je proslavila i koja je prodata u izuzetnom tiražu objavio 1999. godine, pa su usledili takođe tiražni naslovi: :Za moju malu Čovek i žena, Prava porodica, Naše nezaboravljene priče, Moja omiljena supruga, Novi početak, Ljudi i dečaci, O životu, smrti i doručku, sedam kratkih priča Odlasci, i na kraju roman Potraga za suncem.Kao da je to kraj jedne njegove faze,njegovih tema, jer knjige koje su usledile, kriminalističkog su žanra i govore o zlu u čoveku, o tome kako zločin postoje uvek, o upotrebi novih, modernih tehnologija, modernizaciji, ali i vraćanju na stare isprobane i pouzdane metode koje zločinci koriste i koji su pripadali nekom dalekom vremenu.
Prvu knjigu iz serijala o detektivu Maksu Vulfu Jedan po jedan Toni Parsons objavio je 2014. godine. Usledila je i sledeća Stari grobovi (2015), i Klub za vešanje(2016) koja je ubrzo prevedena i na srpski, jer izdavačka kuća „Laguna“ima specifičan odnos prema ovom piscu, vrlo brzo prevedu i objave sve što napiše i za razliku od drugih izdavača u svetu, kada je promenio žanr, odnosno pisao svoju prvu krimi knjigu o detektivu Maksu Vulfu nije raskinula ugovor sa njim.
Prvi krimi roman koji je Toni Parsons napisao o detektivu Maksu Vulfu Jedan po jedan(2014) postigao je uspeh i vrlo brzo je prvo izdanje rasprodato, što je autora, Tonija Parsonsa ohrabrilo da nastavida piše ovu vrtu štiva, poštujući pravila žanra, ali unoseći i neke svoje prepoznatljive osobenosti.
Jedan po jedan je priča o detektivu. Maksu Vulfu koji pokušava da razreši ubistva sedmorice nekadašnjih bogataških sinova koji su se sprijateljili u otmenoj privatnoj školi Graničevo polje, i koji jedan za drugim okončavaju svoje živote dvadeset godina kasnije na najsvirepiji način. Maks Vulf je inače upravo dobio premeštaj u Odsek za ubistva londonske policijske stanice Centralni Vest end u ulici Sevil Rou broj 27 i to je njegov prvi zadatak na novom radnom mestu. Dok se leševi gomilaju jedan za drugim, bez ikakvih tragova,bez otisaka na mestu zločina, Maks Vulf pokušava da pronikne u razloge i logiku ubice. Otkriva mračne događaje iz mladosti ubijenih koji su opet krivi za smrt devojke koju su silovali. U tim istraživanjima detektiv Maks Vulf, koji počinje da slaže kockice ubistava i sam postaje,kao i njegova kćer i pas, meta mahnitog ubice osvetnika koji misli da je pravda u njegovim rukama.
Stari grobovi (2015) je sledeća knjiga iz serije krimića Tonija Parsonsa. U prvom novogodišnjem danu ubijeni su svi članovi imućne porosdice koji su živeli u dobro čuvanom naselju na severu Londona. Sva ubistva izvršena su pištoljem kojim se stoka omamljuje pre klanja.Najmlađi član porodice i jedini koji je živ je dečak koga Vulf, samohrani otac želi da spase iz ruku otmičara Da bi uspeo ne štedi se i zna da će u tom naumu uspeti samo ako poveže tačno šta je uzrok zločina i otmice. Da bisve to otkrio Maks Vulf, kao i uvek posećuje Crni muzej Skotland Jarda u kome se čuvaju predmeti i dokumenta vezani za mračnu stranuljudske prirode. Inače, Muzej zločina je otvoren i za javnost 2014. godine. Maks Vulfčesto zalazi u taj muzej, čak i u njegov tajni deo, kada rešava neke komplikovane zločine, što mu uz konsultacije sa kustoskinjom koja mu je naklonjena, biva od velike pomoći.
O Klubu za vešanje
 |
Klub za vešanje (2016), treći krimić Tonija Parsonsaima vrlo zanimljivu temu, smrtnu kaznu kao osvetu. Pogubljenja se prenose direktno preko interneta, policija ne sluti gde se to dešava, i u reakcijama koje slede egzekutori postaju junaci poput Alberta Pirpointa, najefikasnijeg dželata u Engleskoj, koji je tu honorarnu dužnost obavljao od 1934. do 1956. godine prošlog veka. Albert Pirpiontje u svojoj dželatskoj karijeri obavio, po procenama skoro 608 pogubljenja, iako je zvaničan broj pogubljenih 431 osuđenik. Bio je poštovan građanin, voljen suprug koji je imao redovan posao nabavljača, a kasnije i svoj pab u elitnom delu Londona.Iako nije voleo publicitet, postao je slavan i poznat prvo zato što je na kraju Drugog svetskog rata vešao naciste osuđene na Ninberškom procesu.
Po pouzdanim podacima izvršio je 200 pogubljenja nad ljudima koji su osuđeni kao ratni zločinci. Čuven je po tome što je u jednom danu izvršio kaznu vešanjem nad 17 osoba, među kojima je bila i vrlo mlada Irma Gras, ozloglašena čuvarka u koncentracionom logoru. Za sebe je tvrdio daželi da taj poslednji mučan trenutak koji izvršava može da obavi za 7, 5 sekundi, da čim pogleda osuđenika zna dužinu konopca potrebnu za smaknuće, i da ta dužina zavisi od godina onoga koji će biti pogubljen, Postoje tvrdnje da je usavršio vešanje i to tako što je čvor omče obavezno stavljao ispod brade, pod određenim uglom osuđenog na smrt,smatrajući to za efikasniji, brži, bezbolniji način egzekucije.Njegov ujak je bio dželat te se tako Albert Pirpiont još kao dečak zanimao i želeo da postane kao ujak, dželat, i već kao vrlo mlad čovek pisao je nadležnima službama o svojoj spremnosti da časno obavlja taj posao krvnika, i smatrao je da za to “treba imati talenta“. Prvo je odbijen, ali kasnije su ga pozvali. Bavio se raznim poslovima, paralelno, pre svega nabavkama. Egzekucije su zahtevale putovanja i on je odsustvo iz kuće objašnjavao svojoj supruzi kao „službeni put“. Svoju autobriografiju Egzekutor: Pirpiont“ koju je napisao nakon što je odlučio da više ne bude dželat i koja je objavljena 1974. godine posvetio je upravo svojoj supruzi zato „ zato što nije pitala“.
Izvršio je egzekuciju na smrtnu kaznu vešanjem osuđenu 1955. godine, nad Rut Elis, dvadesetdevetogodišnjakinjom koja se pamti kao poslednja žena nad kojom je izvršena smrtna kazna, u Velikoj Britaniji, zbog ubistva ljubavnika. Nakon što je Albert Pirpoint ostavio zauvek posao dželata 1956. godine, bio je nezadovoljan nekim honorarom koji mu nije isplaćen, neki drugi dželat je izvršio još 37 pogubljenja do konačnog ukidanja smrtne kazne u Velikoj Britaniji.Poslednje pogubljenje izvršeno je 13. 8. 1964. godine. Najefikasniji engleski dželat, što je potvrđeno i od strane britanske službe unutrašnjih poslova, Albert Pirpiont koji je kao jedanaestogodišnjak želeo da, po ugledu na svog ujaka Tomasa, bude krvnik,u Beču je 1946. godine vodio i „školu za krvnike“, važio za „nežnog“ dželata. Imao je pažljiv odnos prema telima, leševima, onih koje je pogubio smatrajući da je pogubljenjem svako lišen krivice i da odnos prema mrtvom čoveku koji je platio za svoj zločin mora biti dostojanstven i pun poštovanja.
U svojoj autobiografiji Egzekutor: Pirpoint, koja je poslužila i kao inspiracija za film Albert Pirpiont, u svojoj autobigrafiji iskazao je vrlo značajan i zanimljiv stav, stav najefikasnijeg dželata napisavši: Ja sada ne verujem da je bilo koje od stotine pogubljenja koje sam uradio na bilo koji način delovalo na odvraćanje od budućih ubistava. Smrtna kazna, po mom mišljenju nije ništa drugo osim osveta.“
Iako se u romanu Klub za vešanje Tonija Parsonsa, spominje Albert Pirpiont,njegova maska, on nije tema ni direktan junak trećeg krimi romana ovog autora. To je Maks Vulf koji nastavlja svoj detektivski posao nastojeći da otkrije gde i ko vrši egzekucije nad ljudima koji su počinili zločin, a koji su ostali po proceni mnogih nedovoljno kažnjeni ili čak oslobođeni zahvaljujući institucijama koje su zadužene da sprečava i sankcionišu nasilje. U prologu krimi romana Klub za vešanje Toni Parsons opisuje poslednje sate taksiste Muhameda Iranija, čoveka koji je saučesnik u smrti nekoliko devojaka koje su zlostavljane i koje su za njega „drolje“. Putnik koji je ušao u njegov taksi, zatražio je da ga voziu jedan zabačen i zaboravljeni deo Londona, tačnije u ostatke kule Njugejt koja je poznata po prostorijama koje su se koristile za izvršenje smrtnih kazni i koja se nalazi ispod samog centra Londona. To će biti prva žrtva koja će platiti svoje nekadašnje zlodelo, optužnica ni presuda nisu u „ime države“, već su to portreti devojaka, žrtava, nasmejane fotografije nesrećnih „ drolja“ kako ih naziva taksista dok traži milost jer „ima decu“ i dok ga u podzemnom Londonu, veša član Kluba za vešanje, koji je maskiran u dželata Alberta Pirpointa. Na internetu ide direktan prenos tog događaja. Detektiv Maks Vulf, koji kao i ostali policajci Londona može da vidi direktna ubistva vešanjem nad ljudima koji su nekako uspeli da se izvuku sa malim kaznama za svoje zločine,pokušava da odredi gde se ta smaknuća dešavaju, jer leševi smaknutih ne ostaju tamo, nego ih počinitelji smaknuća ostavljaju na vrlo prometnim trgovima Londona., na Taueru, kod katedrale Sv. Petra... Leševi se gomilaju, a nikakvih tragova o mestu gde su ubijeni, kako su dospeliu sam centar Londona nema. Strpljivo i uporno uz silne komplikacije, pa i ozbiljnu opasnost da i sam bude pogubljen, obešen, Maks Volf, kao predstavnik zakona, jer je protivnik Kluba za vešanje, želi da ih privede pravdi. Kada se nađe u takvoj situaciji, njegov motiv da uspe da preživije njegova kćer Skaut. Istovremeno, njegova koleginica na poslu, samohrana majka, a kao što znamo on je samohrani otac, doživeće da članovi bande iz predgrađa u kome žive povrede njenog sina i to tako da zauvek ostaje slep. Maks Volf i sam tada uzima pravdu u ruke i uspeva zahvaljujući pomoći svog prijatelja, drugara iz detinjstva da osakati onoga ko je kriv zato što je mladić ostao slep.Ispostaviće se da su u Klubu za vešanje, tri žene i jedan muškarac, policajac, očajni zbog zločina koje su naneti njihovim bližnjim spremni da sami uzmu pravdu u svoje ruke, nezadovoljni presudama i kaznama na koje su zločinci osuđeni od stranevažećeg pravosuđa.Klub za vešanje Tonija Parsonsa, iako samo krimić, vrlo je moderan, spretno napisan, i postavlja ključno pitanje koje je razrešio onaj čije maske su nosili članovi Kluba za vešanje, Albert Pirpiont tvrdnjom da smrtna kazna ne sprečava buduće zločine. Istovremeno, kada se svest o toj činjenici primenjuje i smrtna kazna biva ukinuta u velikom broju zemalja, Parsons se osvrće i na javno mnjenje, korisnike društvenih mreža, koje vidikao nekadašnju publiku koja je prisustvovala tim događajima,“... jer pogubljenje i treba da privuče gledaoce. Ako ne privuče gledaoce, pogubljenje ne ispunjava svoj cilj“ kako je rekao Semjuel Džonsons, a Parsonsje iskoristio taj njegov zaključak kao moto svog romana.Njegov junak, detektiv Maks Volf otkrio je da se sva pogubljenja dešavaju u ostacima Njugejta, najgorore londonske tamnice čiji ostatci nisu zakonom zaštićeni, jer kako kaže ta osmovekovna tamnica užasa je „sumorna osovina oko koje se polako okreće britansko društvo nije za ponos“.
Deo iz Kluba za vešanje Tonija Parsonsa
TRIDESET DVA
U dnu te četvrtaste sobe obložene gnjilim pločicama bila su vrata, a ja sam znao šta je iza njih.
Ne, nisu to bila vrata, nego crni procep u zidu, taman dovoljan da se čovek kroz njega provuče. Bez žurbe, ne gledajući krupnog stražara, prišao sam procepu i video hodnik.
Nisam ga sanjao.
Bio je to hodnik koji se sužava, čija se tavanica spušta.
„Prolaz mrtvih“, rekao je Voznijak. „Sužava se kako se žrtva ne bi izbezumila kad vidi vešala. Možete li zamislite kako im je bilo dok slušaju graju svetine spolja, svesni kakve ih patnje čekaju? Prolaz mrtvih je bio iza zatvora. Prvobitno je povezivao tamnicu sa sudom. Postao je najzgodniji put za prebacivanje jadnika do vešala. Ali to je samo jedan u lavirintu tunela. Retko ko zna da je toliko Njugejta još ovde dole.“
„Video sam dovoljno“, rekao sam.
„Možda i previše“, odvratio je Voznijak i tiho zatvorio vrata.
Zeleno svetlo je i dalje prodiralo u sobu i prvi put sam primetio otvor za ventilciju visoko na jednom zidu. No činilo mi se da udišem dah mrtvaca.
Sada sam pogledao Voznijaka.
„Njugejt je bio lepa pojedinost“, rekao sam. „Šteta što ga niko nije prepoznao. No ko još zna da ovde ima toliko ostataka.“
Nije se micao. Zakoračio sam ka njemu i stao tik van dohvata ruke.
Vreme i razdaljina, pomislio sam. Seti se boksovanja u smitfildskom klubu. Seti se svih tih napornih sati. Seti se Fredovih pouka.
„Samo da znaš“, rekao sam, „ti i tvoji prijatelji delujete kao potpuni ludaci jer prizivate obnovu Njugejta.“
str. 249-259
TRIDESET TRI
Ostaci tamnice Njugejt sada su bili mesto zločina.
Duboko u utrobi Old Bejlija naši ljudi su čekali duž perimetra koji je, po naređenju Pat Vajtstoun, počinjao od kotlarnice. Istražitelji mesta zločina, forenzičari i stručnjaci za geoforenziku navlačili su bele kombinezone, maske i navlake za obuću čekajući znak starijeg istražitelja. Detektivski pripravnik Bili Grin pomagao je mladom uniformisanom pozorniku da postavi policijsku traku držeći dnevnim mesta zločina, spreman da upiše sve koji uđu i izađu.
U kvadratkoj sobi obloženoj memljivim pločicama Vajtstounova i ja smo stajali na plastičnim pločama. Njene oči iznad maske šarale su naokolo.
„Znači, ovo je bila pripremna ćelija“, rekla je. „U njoj su držali osuđenike pre nego što ih odvedu da ih obese.“ Skinula je naočari i obrisala ih. Mislila je na perimetar našeg mesta zločina. „Znam gde počinje“, rekla je, „ali ne znam gde treba da se završi.“
Jedna prilika u belom kombinezonu provukla se kroz procep prema Prolazu mrtvih. Pramen crvene kose pao je Edi Ren preko čela. Sklonila ga je.
„Poslednji tunel vodi odavde, iz Njugejta, do Crkve Svetog groba preko puta. Probijen je hiljadu osamsto sedme. Javna vešanja privlačila su mase – jednom je dvadeset osam ljudipoginulo kada se prevrnula tezga s pitama – pa su sagradili tunel da sveštenici ne bi morali da se probijaju krou gužvu kako bi pružili poslednju utehu osuđenicima.”
“Iz tunela vodi najmanje jedno stepenište”, rekao sam ja. “Ali bio sam dole. Nema kraja.”
Vajtstounova je malo razmislila.
“Postavite drugi kraj perimetra na drugom kraju tunela”, rekla je Edi.
“Razumem.” Edi se okrenula i nestala kroz Prolaz mrtvih.
“Da kažem nadzorniku mesta zločina da ih pusti?” upitao sam je.
“Daj mi minut”, odgovorila je Vajtstounova.
Znao sam koliko je taj prvi pogled važan svakom starijem istražitelju. Uprkos plastičnim pločama, kombinezonima i gumenim rukavicama, mesto zločina više nikad neće biti isto.
“Znači, niko ne zna za sve ovo?”, rekla je. “Neverovatno.”
“Nije zaštićeno”, rekao sam. “Naprosto se ovde nalazi – ćelija, Prolaz mrtvih – baš kao one ćelije u krčmi preko puta. Nema zakonske odredbe o spomeničkoj zaštiti. Nema plave table napolju. Sve ovo opstalo je pukom igrom slučaja. Nije otvoreno za turiste. Nije otvoreno ni za koga. Sumnjam da je više od šačice osoblja Old Bejlija ikada bilo ovde ili da čak zna za ovo. Jednog dana zameniće onu kotlarnicu i sve ovo će nestati bez galame i ceremonija. I nikome neće biti žao zbog toga jer se niko nikada nije ponosio Njugejtom. Ni pre ni sada. Upravo je obrnuto. Još otkako je Čarls dikens posetio Njugejt hiljadu osamsto trideset šeste, ovo je mesto nacionalne sramote.”
“Savršeno mesto za ubistvo. Miris smrti oseća se u vazduhu. Koliko ljudi je obešeno u Njugejtu?”
“iljadu sto šezdeset devet – ne računajući Mahmuda Iranija, Hektora Velsa i Darena Donovana.”
“Znamo li kako je Voznijak dolazio ovamo s ulice?”
“Zatražio sam od ekipa za potragu da se probiju do podzemnih garaža okolnih poslovnih zgrada. Potrajaće, ali naći će prolaz.”
“Dobro si vodio ovu istragu, Makse”, rekla je.
Zurila je u krvavu mrlju na podu. Pored mrlje je bila krpica tkanine s mog večernjeg odela.
“Imala si svojih briga”, rekao sam joj. “Kako je on? Kako je Džast?”
“Uskoro izlazi iz bolnice”, rekla je. “Vraća se kući.”
str.254-256
TRIDESET ČETIRI
...
Filip je držao plakat:
MOJA ZEMLJA – VOLI JE ILI JE OSTAVI
A onda je sve počelo.
Pozornik Rokasl je potrčao očajnički vičući u radio na ramenu. Kolica Filipa Maldinija skliznula su na pločnik, a njegova sestra kao da je stala između brata i onoga što stiže ulicom. A onda je masa ustala.
Pokazivali su. Vikali. Preplašeno bežali.
Crni kombi je ušao u kadar; činilo se da cilja u masu, a onda je naglo skrenuo na plpčnik da izbegne brata i sestru Maldini.
Tu je stao.
Masa se razbežala.
Abu Din je prstom pretio kombiju.
„Ne smeš da parkiraš ovde, drugar“, rekla je Edi i svi smo se nasmejali.
Smeh je utihnuo kad je iz kombija izašao Albert Pirpoint. Maskirana lica osmotrila su ulicu. Na vrhu ekrana video sam pozornika Rokasla kako zove pojačanje ležeći na stomaku. Kad je okrenuo glavu prema ulici, ukazao se i treći Albert Pirpoint kako za volanom kombija turira motor.
„Zaustavite“, rekao je doktor Džo.
Edi je pritisnula dugme i slika se zamrznula.
U potpunoj tišini zurili smo u tri maske Alberta Pirpointa na ekranu.
Onda je doktor Džo progovorio.
„Ove maske s likom Alberta Pirpointa imaju dvostruku svrhu“, rekao je. „Nisu samo simbolične. Da, Klub za vešanje smatra sebe otelotvorenjem pravde. Da, smatraju da pravedno kažnjavaju zlo. Da, smatraju sebe naslednicima Alberta Pirpointa. Sve to je tačno. Ali ove maske imaju i praktičnu svrhu. Na njih se usredsređujemo. Gledamo te maske. Skreću nam pogled. Ometaju nam čula. One su mamac.“
U STZ1 je ušao profesor Hičens. Spustio je motociklističku kacigu na svoj sto i odgegao se do aparata za kafu. Otišao sam do njegovog stola, uzeo kacigu i bacio je na njega iz sve snage. Pogodila ga je visoko u leđa i ispolivao se kapućinom.
„Makse, kretenu jedan!“
Str. 561-562
Toni Parsons KLUB ZA VEŠANJE
Preveo Nenad Dropulić
„Laguna“ Beograd, 2016. godine