Viktor Igo

Biografija

Viktor Igo, veliki francuski dramski pisac, pesnik, romansijer, najznačajniji predstavnik romantizma, rođen je 26.2.1802. godine u malom gradu Bezansenu. Njegov otac Leopold, iako sin drvodelje, postaje Napoleonov general i stiče titulu grofa, Sa svoja dva brata, Viktor Igo često prati oca na ratnim pohodima po Italiji, Španiji.Sa petnaest godina pobeđuje na konkursu za poeziju francuske Akademije  zbirkom “Nove  ode i različite pesme” (1822), u kojima veliča burbonsku dinastiju. Dobija Legiju časti i platu od kralja Luja XVIII. Prvi roman “Han Islanđanin” Viktor Igo napisao je 1823. godine. ,Tri godine kasnije objavljuje “Ode i balade” (1826)  i  drugi roman “Bug- Žargal”. Sledi drama “Kromvel” (1827) koja je značajnija zbog Predgovora , u kome se Igo  zalaže za osećajnost u književnosti , umetnosti uopšte ubeđen da se može delovati snagom reči, istovremeno suprostavljajući se  racionanom, klasicističkom držanju do forme. Taj predgovor, iako drama nije imala naročit uspeh  pokrenula je i zaoštrila  tinjajuću  borbu između klasicista i romantičara, liberal i  konformista, rojalista  i  republikanaca. Sledeća Igoova drama “Ani Robsar “ (1828)  takođe nije imala naročit uspeh kao ni “Marion Delorme”, koja je prvo zabranjena i skinuta sa repertoara zbog kritike monarhije koje su u njoj izrečene,a odmah,  sledeće godine bila izvedena bez ikakve cenzure, ali i bez uspeha. 
Nakon  tri pokušaja V.Igo je  izabran u Francusku akademiju (1842), što mu je omogućilo da se  vrlo aktivno  uključi u politički život . Postaje  pir de frans (Kao u Engleskoj lord) a odmah potom kada ga je Luj Filip  postavio za genealoga, ulaskom u Visoke odaje još intenzivnije  kritikuje plemstvo, postaje vatreni borac protiv smrtne kazne, socijalne nepravde , bori se  za slobodu štampe, za ujedinjenu Evropu, jedinstven evropski novac, trgovinu bez carina, države bez granica, prava malih naroda…Od 1829. godine do 1840. objavio je i pet zbirki pesama.  Bio je  predsednik prvog kongresa Svetskog mira koji je održan u Parizu, 1848. godine. Istovetne ideje zastupao je i kao pisac, a kada su mu zamerali radikalnu kritiku društva, optuživali ga za borbeni socijalizam, odgovarao je: “Ja težim višem čovečanstvu, višoj veri, društvu bez kralja, čovečanstvu bez granica. Veri bez knjige. Da , borim se protiv sveštenika koji prodaju laž, protiv sudija koji čine nepravdu!”  Viktor Igo, u mladosti  katolik, rastrzan između političkih pogleda svojih roditelja, oca koji je bio ateistički republikanac, i majke katoličke rojalistkinje, postaće  i ostaće do kraja života republikanac kome je važna  sloboda mišljenja.No, uticaj  majke nije bio zanemarljiv u njegovom životu. Bila je protivnica njegove veze sa Adel Fuše, te se Igo oženio njome tek posle majčine smrti. Iako je njegov brak, u kome je imao četvoro dece, dva sina i dve kćeri sa vrlo tragičnom sudbinom( sinovi su umrli, jedna kćer se udavila, a druga završila u ludnici)  opstao, do smrti zakonite žene 1868. godine, za Igoovu muzu smatra se Žilijet Drue, njegova ljubavnica, glumica koja je posle jedne predstave u kojoj je igrala po Igoovom tekstu zauvek ostavila pozorište i posvetila život jednom od najvećih pisaca. Vodili su intenzivnu prepisku.
Kada je Napoleon III, koji se vratio u Francusku 1848. uspeo da bude izabran za predsednika Republike, a zatim 1951. posle državnog udara, proglasio se za cara, Igo ga je optužio da je izdao sopstvenu zemlju, Vatreni republikanac, Igo je morao te godine da pobegne iz svoje domovine, prvo u Brisel, pa na Džerzi i na kraju na ostrvo Gernzi , mesto Otvil Haus, gde je ostao do 1870. godine. Odbio je  da se vrati 1859. godine, kada je Napoleon III izdao opšte pomilovanje. Znao je da bi njegov povratak u Francusku značilo  povlačenje kritike na račun cara, promenu mišljenja o caru. To veliki pisac, autor pamfleta “Mali Napoleon“, “Kazne” nije hteo da učini. Vratio se u Francusku tek 1870.  posle pada Napoleona III,  uspostavljanja Treće republike. Zanimljivo, Viktor Igo u vreme izganstva uspeo je da ubedi vladu kraljice Viktorije, a i  kraljicu da šestorici Iraca koji su osuđeni na smrt zbog terorizma, atentata na kraljicu, preinači kaznu. Ta odluka na koju je uticao, izazvala je  uklanjanje smrtne kazne iz portugalskog, kolumbijskog i ženevskog ustava. 
Zahvaljujući svom delu, prvo romanu “Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu” (1831) koji je odmah preveden na sve svetske jezike,Viktor Igo je postao omiljen, vrlo popularan,. Njegova spisateljska slava je rasla, roman  je izazvao i najezdu turista koji  su dolazili da vide  Bogorodičinu crkvu, mesto zbivanja priče. Od tada Frncuzi uspostavljaju stalnu i veću brigu  u očuvanji  kulturnih spomenika. Prilikom rekonstrukcije,, roman je pomogao svojim detaljnim opisima da se to uradi što vernije.
Napisao je veliki broj drama , romana , pesama, između ostalog još i “Rabotnici na moru” (1866) “Čovek koji se smeje” (1869) “Jadnici” (1862 ) , “Dvadeset treća” (1874), drama “Kralj se zabavlja” “Angelo” (1835)  “ Ruj Blaz” (1838) … Zvali  su ga Zvonik, Himalaji, Mon Blan, Vulkan. Bio jedan od retkih pisaca uopšte u svetu, jedini u francuskoj književnosti koji je doživeo  počasti i izraze dubokog poštovanja  kao što je bila proslava njegovog 80- tog rođendana. Tada je pedeset hiljada dečaka i devojčica, đaka, uz zvuke “Marseljeze”  i pola miliona savremenika, odraslih, defilovalo ispred zgrade u kojoj je živeo, a on je stajao na balkonu. Kuća je sada muzej Viktora Igoa. Stanovnici ostrva Genzi su u znak sećanja na njegov boravak, u Kendi vrtovima  podigli slavnom piscu bistu. Viktor Igo umro je 22.maja 1885. 
Dva miliona ljudi, poštovalaca njegovog dela, njegovog društvenog angažovanja, humanističkih stavova  koračalo je na pogrebnoj povorci ovog velikog Francuza , od Trijumfalne kapije do Panteona gde je sahranjen.U toj povorci bili su predstavnici Srbije, Sima Matavulj, minister spoljnih poslova, profesori Velike škole koji su u jednom trenutku pustili golubove da polete u čast velikom piscu.
Testament kojim je priličnu ušteđevinu ostavio sirotinji i zahtevom da njegova sahrana bude najskromnija, da se izgovori samo jedna molitva, jer on “veruje u Boga”možda deluje zbunjujuće s obzirom da je Vatikan mnoga njegova dela stavio na Spisak zabranjenih knjiga. ( Katolička crkva je zbog “Jadnika” napala Viktora Igoa 740 puta.) Smatrao je da će vera nestati , a da će ljudi večito verovati “u boga, dušu, i odgovornost”. 

Viktor Igo  i  Srbija

Jovan Jovanović Zmaj, prevodio je Igoa, divio mu sa, bio je i član upravnog odbora za podizanje spomenika  velikom francuskom piscu u njegovom rodnom gradu, Bezansonu.         Viktor Igo  je u jeku srpsko turskog rata 1876. godine održao je u francuskoj Skupštini govor “Za Srbiju!” Tim govorom želeo je da skrene  pažnju evropskim vladama na žrtve i ubijanje  stanovništva ( žena i dece ,civila) u Aleksincu,ali i bugarskim gradovima Plovdivu, Balaku. Napisao je i jednu pesmu o Srbima , Srbiji “Rasrđeni Dunav” ( nalazi se u zbirci pesama “Orijentalke”). Prvi put 1848. godine pozorišna trupa iz Zagreba izvela  je  Igoovu dramu“Emilijana” ( u prevodu Jovana Sterije Popovića)  u Srbiji.

O delu

Viktor Igo bio je slavan, ne samo u Francuskoj.  Ta slava i poštovanje naročito  se rasplamsala posle objavljivanja  “Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu”. Strasna ljubavne priče sa nesrećnim završetkom u kojoj su žrtve zanosna Esmeralda i nakazni Kvazimodo , ali i Klod Frola, Kvazimodovog dobročinitelja koga će nakon što shvati da je nedužnu devojku okrivio i osudio na vešanje Kvazimodo gurnuti sa zvonika.  To je priča o katedrali na čijim zidovima se nalazi reč  “sudbina”, početna inspiracija  autoru . U romanu je francuski velikan ovekovečio  “knjigu od kamena”, opisom fasada, a zatim čitaoca proveo kroz sve ćoškove Bogorodičine crkve, kao simbol srednjovekovne  umetnosti i trajanja.
Bilo bi nepravedno svesti ovaj roman na ljubavnu priču jer istovremeno, kroz sudbine i  karaktere junaka Igo oštro kritikuje tadašnje francusko društvo,pokazujući lice i naličje Pariza..Kao što opisuje junake, nesrećnog Kvazimoda, Frola , Esmeraldu, njihovu životnu priču, isto tako opisuje crkvu, sve promene kojima je bila izložena, opirući se zubu vremena  i ljudskom nemaru. Igo primećuje da crkvu nisu skrnavili samo revoliucionari i vandali, već i umetnici, ubeđeni  da je ulepšavaju. Svi junaci, sem Luja XI (1423-  1483),  koji je bio vrlo uspešan kralj ,ali  surov,  poznat  po tome što je izmislio neke  sprave za mučenje i  Pjera Grengoara, pesnika tog vremena, plod su piščeve mašte.  
Pomama za Igovim delom  “Jadnici”  ne može se uporediti sa bilo kojom knjigom u to doba, a to interesovanje nikada  nije ni prestajalo. Kada je belgijska izdavačka kuća “Lakroa i Verbekhoven” štampajući poglavlja romana pola godine pre njegovog objavljivanja,( bila je to vrlo uspešna markentinška kampanja ) svih pet tomova bili su vrlo čitani, traženi, čekani . Postalo je bestseller . Sam Igo govorio je da je uvek želeo da napiše “kritički pamfet protiv ljudske patnje, bede i neznanja”. Pet tomova ovog moralističko-humanističkog romana je  freska francuskog društva posle Francuske revulucije , Napoleonovih ratova. Roman je saga o iskupljenja, ljubavi, suosećanju  glavnog junaka Žana Valžana, njegovog nastojanja da posle devetnaest godina robije, krađe svećnjaka, velikodušnosti sveštenika koji ga optužbom neće vratiti na robiju, već svojim gestom potpuno promeniti; učiniti plemenitijim, spremnim da se žrtvuje za nesrećne, bolesne, obespravljene, ugrožene, onih koji trpe, nadi…  
Iako je tadašnja kritika imala mnoge zamerke: počev od nemoralnosti junaka, preterane sentimentalnosti, neskrivene naklonosti prema revoluciji, knjigu su čitali svi, čekali u redovima da se knjižare otvore…Mnogi kritičari smatraju da je “Dvadeset treća” (“Vandeja se buni”) najbolje Igoovo delo, no činjenica je da “Jadnici”, “Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu “ plene  pažnju i  danas.   Studio Volt Dizni je 1996. adaptirao i snimio  “Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu”.Najpoznatijjom ,  do sada , i najuspešnijom  adaptacijom “Jadnika”  smatra  se mjuzikl  kompozitora Kloda Mišela Šenberga i tekstopisca Alana Bublila. Postavljen u Barbikon centru u Londonu 1985. godine. Roman je pretočen u mjuzikl o prijateljstvu, odanosti,  prkosu.  Dve godine kasnije na Brodveju su takođe postavili ovaj mjuzikl  postao je hit, kao što se desilo u još četrdesetak zemalja.
Poznata je ekranizacija koji je režirao Bili Ougust, a glavne uloge su imali: Lajam Nisan, Džefri Roš, Kler Dejns.
Prošle, 2012. godine  po najčuvenijem delu  V. Igoa “Jadnici”, napravljen još jedan film, mjuzikl. Reditelja  je Tom Huper. Glavne uloge u ovom filmu igraju : En Hatvej, Hju Džakmen, Rasel Krou,Amanda Sejfrid . Traje 157 minuta i nominovan je za 8 Oskara. Film  je ove, 2013. godine  dobio samo tri Oskara i to za: šminku i frizuru, miks zvuka, a En Hatvej je dobila Oskara za najbolju sporednu ulogu.

O “Poslednji dan na smrt osuđenog”

Igo je 1834. godine  napisao kratku dokumentarnu priču “Klod Ge”  o ubici iz stvarnog života koji je pogubljen.Kasnije je tvrdio da je ta priča preteča “Jadnika”. Pripovetka ”Poslednji dan na smrt osuđenog” pojavila se 1829. godine. To delo, kao i celokupno delo Viktora Igoa , duboko su humane i zbog izražene, oštre socijalne svesti, , ostavile su dubok trag i uticale na potonje velike pisce:  Čarlsa Dikensa, Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, Albera Kamija, ali i   Sigmunda Frojda. 
Dostojevski je tu neveliku priču od stotinka stranica smatrao” remek-delom jer je Igo svojom fantazijom stvorio zapis u kome nesrećnik, na smrt osuđeni “vodi svoj dnevnik ne samo poslednjeg dana, nego i poslednjeg časa”. U priči “Poslednji dan na smrt osuđenog” Igo kroz monolog opisujetrenutak  presude, izrečene  u jednom lepom avgustovskom danu, a glasi: “Osuđen na smrt!” Sledi tamnica, čekanje, računanje koliko još dana je ostalo,, koliko još sati, minuta… Osuđenik zapaža  sve što se dešava dok čeka. Oduzimaju mu  viljušku, nož, navlače ludačku košulju. Sluti da njegova majka neće dugo posle njegovog smaknuća poživeti, a ni žena. Žao mu je kćeri, jer presuda njemu istovremeno je presuda  njoj . Ti poslednji dani čekanja su prisećanja kada je je svaki dan , svaki sat imao smisao, mogao je da misli šta želi , bio je slobodan čovek. Sada je zatočenik, telo mu je okovano, ali mu je i duh zarobljenik jedne jedine paklene misli, smrtne kazne, pogubljenja. Osuđeni na smrt  seća se kako je jednom dok je bio slobodan čovek prolazio trgom kada je pripremana sprava od “osam slova”, čije ime je zastrašujuće tek sada,  i kako je okrenuo glavu dok je jedna žena objašnjavala detetu kako “nož slabo klizi” i da će “podmazati žljebove krajem sveće”. Razmišljanje o majci, ženi, kćeri …Merenje tamničke samice od “osam stopa”, tišina, dnevni šumovi, buka dok okivaju, uz batinjanje, druge zatočenike koji će biti otpremljeni na doživotnu robiju.
  Zrno nade nestaje, biva raspršeno tih zadnjih minuta  nakon obraćanj dželata  onima koji su službeno tu , dužni da izvrše još jednu presudu . Dželat primećuje“kiša samo što nije počela, sprave ne smeju sa pokisnu”,  tačnosti izvršenja je u njegovoj nadležnosti. 
U fusnoti  Igoove knjige nalazi se precizan datum kada je giljotina prvi put  upotrebljena u Francuskoj. 
Bilo je to 25. aprila 1792.
Iako su prošla već dva veka od  objavljivanja ove Igoove pripovetke, ona je i danas aktuaelna zbog izrazitog , ubedljivog zgražavanja nad sistemima koji u smrtnoj kazni nalaze pravedno rešenje za počinjen zločin. 

Dve table iz strip albuma “Poslednji dan na smrt osuđenog”

Insert iz “Poslednji  dan na smrt osuđenog”

                                              

XLVIII

  ………………………………………………………………………………………………………

Prisilio sam sebe da ne čujem, da ne vidim i da budem gluv za sve osim za sveštenika čije sam reči jedva čuo, zbog velikog meteža. Uzeo sam krst i poljubio ga.
- Smilujte mi se, rekao sam. O moj Bože- i trudio sam se da se udubim u tu misao. Zatim mi je odjednom postal veoma hladno.Kiša je probijala moju odeću I skvasila kožu moje kratko ošišane glave. 
- Drhtite od hladnoće, sine moj, pitao me je sveštenik?
- Da, odgovorio sam. 
Na žalost ne samo od hladnoće.
Na kraju mosta, čuo sam glasove žena koje su žalile što sam tako mlad.
          Pošli smo kobnom obalom. Više nisam video, nisam čuo. Sve te glasove, te glave na prozorima, na vratima, na ogradama radnji, na stubovima za svetiljke, te svirepe i radoznale posmatrače, tu gomilu koja me poznaje a ja ne poznajem nikog, taj kaldrmisani i ljudskim pogledima ozidan put… Bio sam opijen, sluđen, lišen svesti. Nepopodnošljiva je težina tolikih pogleda uprtih na vas.
     Tresao sam se na klupi ne obraćajući više pažnjuu na sveštenika i krst.
     U larmi koja me je obavijala nisam više razlikovao uzvike sažaljenja od zvuka sreće, smeh od plača; sve se pretvorilo u šum koji je odzvanjao u mojoj glavi kao eho o bakren kotao. Moje oči su mahinalno čitale natpise iznad radnji.
    Čudna radoznalost me je naterala da okrenem glavu i pogledam unapred. To je bio poslednji prkos mog razuma. Ali telo nije htelo; moj potiljak je ostao paralizovan i unapred mrtav.
   Samo sam delimično, levo od mene, iznad reke video kulu Notr- dam koja, kada se odatle gleda, sakriva drugu kulu. To je ona na kojoj se nalazi zastava. Tamo je bilo mnogo naroda, jer se sa tog mesta sve može dobro videti.
    A kola su išla, išla. Prodavnice su ostajale, a natpisi su se smenjivali: naslikani, ispisani, pozlaćeni, a narod se smejao i gacao po blatu. Pustio sam da me vode  kao da sanjam.
    Na uglu trga, naglo se prekinuo niz prodavnica kojima su se bavile moje oči.Povici gomile su postal još jači, još kreštaviji, još radosniji. Kola su se naglo zaustavila i zamalo nisam pao licem na daske. Sveštenik me je zadržao.—Hrabro, prošapta mi!—Onda  su doneli merdevine i prislonili ih sa zadnje strane kola; dao mi je ruku, sišao sam, zatim sam načinio jedan korak, onda sam se okrenuo da načinim još jedan i nisam mogao.Između dve svetiljke na obali video sam strašnu stvar.
   To je bila stvarnost!
   Zaustavio sam se, posrćući, kao da me je već udarac pogodio.
  -Hoću da dam poslednju izjavu, slabo sam uzviknuo!
   Popeli su me ovde.
   Tražio sam da mi dopuste da napišem svoju poslednju želju.Oslobodili su mi ruke, ali konopac je tu, spreman.    
 

XLIX

   Sudija, opunomoćnik, činovnik, ne znam koje vrste, upravo je došao.Skupljenih ruku, klečeći, tražio sam od njega milost.Zlokobno se smešeći pitao me je da li je to sve što imam da mu kažem.
     --Milost! Milost!- ponavljao sam! -Bar iz sažaljenja, još pet minuta!-
   Ko zna? Možda će me pomilovati! Tako je strašno umreti, na ovaj način, u mojim godinama.        Često se dešavalo da pomilovanja stignu u poslednjem trenutku.
      A  koga bi trebalo pomilovati, gospodine, ako ne mene?
  Prokleti dželat! Približio se sudiji da bi mu rekao da izvršenje smrtne kazne treba da bude u određeno vreme, da se to vreme primiče, da je on za to odgovoran, da uostalom pada kiša i da preti opasnost od rđanja mašine.
    Preklinjem vas! Još minut da sačekam pomilovanje! Inače ću se braniti, ujedati!
    Sudija i dželat siđoše. Sam sam. Sam sa dva žandara.
    Oh! Grozan narod koji zavija poput hijena. Ko zna, možda ću im umaći? Ali ako ne budem spasen? Ako moje pomilovanje?... Nemoguće je da me ne pomiluju!
     Bednici! Čini mi se da se penju stepeništem…
                                                             

Str. 83, 84

Viktor Igo “Poslednji dan  na smrt osuđenog” 

Prevela Branka Grujić Zec

Narodna biblioteka Kraljevo, 1987

JUN 1871.

Nasred barikade jedne duž pločnika,

Umrljanog krvlju palih zlosrećnika

I kojeg je sprala krv pravednih grudi,

Uhvaćen je dečak u odredu ljudi.

- Jesi li ti njihov? – Da, odvrati deran.

- Pa, lepo, oficir reče, bićeš streljan.

Čekaj svoj red. – Vide sev pušaka mali

I niz ljudi što se pored zida svali. 

Oficiru reče: Da l’ ćete mi dati

Da odem do kuće gde mi sedi mati,

I da sat joj predam, ovaj iz mog džepa?

- Da utekneš hoćeš? – Vratiću se. - Lepa

Priča! A gde živiš? – Tu. Kraj vodoskoka

Gospon kapetane, evo, za tren oka,

Vratiću se! – Beži, huljo! – Kidnu glatko!

Oficir i četa smejaše se slatko

I streljani ljudi sred ropca i grča.

Al’ smejanje presta, jer natrag dotrča

Odjednom bled dečak…glave uspravljene

Stade uz zid pa im reče: Evo mene. 

Posramljena beše i glupa smrt s toga

A oficir pusti dečka junačkoga.