Vilijam Šekspir

Biografija

Vilijam Šekspir (William Shakespeare), najveći engleski dramski pisac kršten je u parohijskoj crkvi 26. aprila 1564. godine. Smatra se da je rođen 23. IV 1564. godine, kao najstariji sin od osmoro dece svojih roditelja, i po najnovijim istraživačima njegovog života njegov „najveći uspeh je bio što je preživeo kugu“ koja je tada odnosila mnogobrojne živote. Roditelji su mu bili Džon Šekspir, i Meri Arden.Vilijam Šekspir je rođen u Stradfordu na Ejvonu, gradu u kome je išao u Gramatičku školu u kojoj je naučio osnove iz latinskog i grčkog jezika,odnosno literature.Otac mu je bio uspešan zanatlija, a majka je bila kćer uglednog zemljoposednika.Otac Viljama Šekspira, Džondošao je kao mladić u Stratford, postao rukavičar, stručnjak za obradu bele meke kože, ali predhodno, kako navodi u svojoj knjiziŠekspir: Svjet kao pozornica Bil Brajson „kažnjen je globom od jednog šilinga jer je „držao gnojivo na ulici Henley“ u Stradfordu. To nije nimalo umanjilo kasniji ugled cenjenog zanatlije, rukavičara tako da je posle te kazne 1556. godine izabran za opštinskog kušača piva, a dve godine kasnije postao je pozornik, pa opštinski zastupnik i na kraju i neka vrsta gradonačelnika.

Biografski podaci iz života Viljama Šekspira koje su mnogi pokušali da rekonstruišu kao da će ostati večna tajna i zagonetka. Jedini pouzdani podaci su datum krštenja i datum Šekspirovog venčanja sa En Hatvej,a sačuvan je i njegov testament u kome piše da svojoj ženi ostavlja „drugorazredni“ krevet sa posteljinom.
U parohijskoj crkvi zabeleženo da je dozvola za sklapanje braka tada 18- naestogodišnjeg Viljama i 26-godišnje En izdata 27. XI 1582. godine.Šest meseci kasnije Šekspirovi dobijaju kćer Suzan, koja je krštena krajem maja 1583. godine, a dve godine kasnije i blizance Hamnet i Džudit. Hamnet je živeo samo jedanaest godina i sahranjen je 11. avgusta 1596. godine.Tako piše u parohijskim knjigama u gradu Stradfordu na Ejvonu koji bi se danas mogao nazvati i Šekspirovim gradom, bez obzira što je kao glumac, pesnik, vlasnik pozorišta boravio i proslavio seu Londonu.
Prvi Šekspirov biograf, Nikolas Rou zabeležio je da je Šekspir morao iz rodnog grada da pobegne u London zbog lovokrađe jelena. Kasnije, u XVIII veku iznedrena je još jedna priča; daje njegova pozorišna karijera započela tako što je timario konje vlasnika pozorišta. Džon Obri tvrdi da je Šekspir bio i seoski učitelj, dok istraživači XX veka tvrde da je verovatno radio kao učitelj za katoličkog zemljoposednika Aleksandra Hagtona iz Lankošira, koji u svom testamentu spominje prezime velikog dramskog pisca.Periodod 1585 do 1592. godine za šekspirologe ostaje kao i mnogo drugih biografskih podataka iz Šekspirovog života jedna od najvećih tajni i nagađanja. Do dolaska u London taj period je ikakvih bez pouzdanih, sačuvanih pisanih tragova onajvećem dramskom piscu čija dela su ekranizovana čak 1934 puta, pisca 38 pozorišnih komada, 154 sonetakoji su prevedeni na sve jezike sveta.Njegovi komadi i dan danas se prikazuju češće nego dramska dela bilo kog drugog autorau svim delovima sveta.
Smatra se da je Viljam Šekspir stigao u London 80- desetih godina XIVI veka, a da je njegova karijera dramatičara počela deset godina kasnije. Prvi put se njegovo ime spominje u pamfletu Roberta GrenaZa groš pameti koji ga naziva „uobraženim skorojevićem kojimisli da je jedini scenotresac u zemlji“, iako ne spominje nijednu njegovu dramu.
Već 1598. godine Fransis Meres će u svojoj knjizi napisati da je Šekspir među Englezima ono što su među Latinima Plaut i Seneka, a navešće i njegove drame:Dva viteza iz Verone, Komediju zbune, Uzaludni ljubavni trud, San ivanjske noći, Mletački trgovc, Richarda II, Richarda III, Henri IV, Tita Andronika, Romea i Juliju...
Nedostatak činjenica iz života najplodnijeg dramskog pisca nadomešten je brojnim tekstovima šekspirologa koji su izračunali da se u njegovom bogatom i raznovrsnom opusu: likovi u komadima govore o ljubavi 2269 puta, o mržnji 139 puta.Izračunali su takođe da Šekspirovoknjiževno stvaralaštvo sadrži 138.198 zareza, 26.794 dvotačke, 15.785 upitnika, da je ukupan broj reči koje je napisao 8.884.647. Sve to šekspirolozi su mogli su da izračunaju zahvaljujući Henriju Kondelu i Džonu Hemingsukoji su nakon Šekspirove smrti objavili potpuno izdanje njegovih dela,Prvi folio.Sastavljen je od 36 drama,a kasnije su pronađene još dve. Kada je štampan Prvi folio 1623. godine, u tiražu od 1000 primeraka, koštao je jednu funtu. Danas, skoro 400 godina posle, to je jedan od najskupljih rukopisa na svetu i do danas je sačuvano 228 primeraka. U kataloguBritanske biblioteke, pod odrednicom „Šekspir“ nalazi se 13.858 bibliografskih jedinica, a u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu nalazi se 7.000 knjiga čija tema jeŠekspir. Izračunato je da bi trebalo dvadeset godina da bi de pročitalo tih 7.000 knjiga.Zabeleženo je tek od devetnaestog veka počela sumnja da li je Šekspir sam napisao sve što je potpisano njegovim imenom ili je to učinio neko drugi, ili neke druge ličnosti. Tako, kada se dovede u pitanje njegovo autorstvo, sabranoje 80 kandidata koji su potencijalni autori Šekspirovih dela.Naravno, sve su to spekulacije koje su opovrgnute , pa je tako u dvorskom katalogu zabeleženo da je Šekspirov komad Magbet prvo izveden na dvoru, u pozorištu Glob 1611. godine, daje kao kvatro izdanje komad pojavio 1622. godine.Kralj Lir objavljen je u dva kvatro izdanja, 1608. i 1619.godine.U kvatro (piratskom izdanju) objavljeno je čak 18 Šekspirovih drama, ustanovljeno je precizno.
Šekspirovi soneti su se 1609. godine pojavili u prodajii to po ceni od pet penija i mnogi kritičari smatraju da su 154 soneta koliko ih ima vrh njegovog stvaralaštva, ali i još jedna zagonetka koja će ostati pokrivena tajnom zbog toga što se u prvih 126obraća „lepom mladiću“, a do 154 „crnoj dami“ koja je bila nevernapesniku suparniku, upravo sa mladićem iz prvih 126 soneta. Poslednja dva soneta su posvećena bogu Kupidonu.Soneti(1609) Viljama Šekspira nisu bili namenjeni širokoj publici, a prvi ih je objavioTomat Torp, i to je bilo „piratizovano“ izdanje kako tvrdi Klinton Hejlinu knjiziNeispričana priča o Šekspirovim sonetima. On takođe tvrdi da Šekspir nije hteo da ih objavi zbog „homoseksualnih konotacija“ koje bi ga dovele u neprilike. Čak je, po Hejlinu, pokušao da uništi sav Torpov tiraž.Jer iz čitanja čitanja proizilaze razne spekulacije o Šekspirovoj seksualnoj orijentaciji, verskim ubeđenjima, zapitanost ko su oni kojima se u sonetima obraća... Razdoblje od 1596. Do1603. godine, kako tvrde istraživači Šekspirovog dela i života bile su godine njegove slave i bogatstva, jer je kupio raskošnu kuću u Stratfordu, zatim osigurao grb svojoj porodici, a samim tim stekao pravo da se njegov otac i on nazivaju gospodom. Ono što dodatno zbunjuje tumače Viljama Šekspira je i to što je svoje najvažnije komedije napisao neposredno posle smrti sina Hameta.Koliko god nagađali o njegovom privatnom životu, neke činjenice o Engleskojtog vremena razrešavaju mnoge dileme. Pre svega oko Šekspirovog angažmana u pozorišnim poslovima, kao glumca, autora komada, i na kraju što nije zanemarljivo, suvlasnika najslavnijeg elizabetanskog pozorištaGlobekoje je izgrađeno 1599. godine.Šekspir i ostali članovi prvo pozorišne družineLorda Strendža u kojoj je bio do 1594 kada postaje član trupeLjudi lorda Komornika kada je uspeo sa ostalim članovima da postane deoničari sopstvenim sredstvima sagrade pozorište.Sagradili su ga na temeljima Teatra koji je sagradio jedan od prvih graditelja pozorišta Džejms Borbidž, a družina ga je otkupila od njegovih sinova sa sve građevinskim materijalom koji je iskorišćen i koji je ostao posle urušavanja. Pozorište je u Šekspirovo vreme bilo vrlo posećeno i bilo ih je mnogo, u Londonu naročito, pa je 1572. godine donet dekret da svako pozorište mora da ima pokrovitelja, plemića.
Pozorište Globse prvi put spominje u spisima švajcarskog putnika Tomasa Platera koji je u jesen 1599.godinegledao Šekspirovog Julija Cezara,uz napomenu da se predstava odvijala u poslepodnevnim časovima, da je koštala jedan peni, da je pozorište moglo da primi 3000 ljudi, da su svi vrlo rado išli i gledali predstave. Bio je to način da stanovnici Londona zaborave kugu koja je vladala godinama, pa jesamo u jednoj godini, pomorila više od trideset hiljada ljudi. U pozorištu Globsu prvo izvedene Šekspirove drame: Julije Cezar, KraljLir, Magbet, Otelo, Mera za meru, Antonije i Kleopatra... Sve do 1613. godine, kada se u toku izvođenjaHenrika VIII, zbog varnica ispaljenih iz topa slamnati krovpozorišta zapalio. Glob je obnovljen već sledeće godine,nastavljen je rad i izvođenje Šekspira čak i kada se on vratio u rodni grad. Nastavio je povremeno da dolazi u London, sve do svoje smrti. Rad pozorišta Glob potrajaće još tridesetak godina kada puritanske vlasti zatvaraju sva pozorišta na dvadeset godina.
Viljam Šekspir je umro 23. IV 1616.godine, u rodnom gradu. Sahranjen je u Crkvi Svetog Trojstvau Stradfordu.Na spomeniku je pisalo:“ Da je proklet ko pomeri moje kosti!“, jer tada nije bilo ništa neoubičajeno, da se kosti izbacuju i neko drugi sahranjuje na istom mestu . Taj natpis sačuvao je tačno mesto počivanja najvećeg dramskog pisca Engleske.
Supruga Viljama Šekspira umrla je 1623 godine, kćeri Suzan 1649,a Judit 1662. godine. Poslednji direktan potomak,Viljama Šekspira unuka Elizabet umrla je 1670.godine.Nijedna od ćerki Viljema Šekspira nisu ostavile nikakav pisan trag o svom ocu. Smatra se da su bile nepismene.
Uprkos tome Šekspirovo ime i delo je poznato je širom sveta, pre svega zahvaljujući Prvom foliu. Pažljivim proučavanjem ustanovljena je približna hronologija nastanka njegovih dela. Pozorište Glob će biti srušeno1644. godine, tako da će nestati zajedno sa elizabetanskom zlatnom epohom koja je iznedrila najvećeg dramskog pisca. U elizabetanskoj pozorišnoj epohi glumili su samo muškarci, a ženske uloge su dodeljivane dečacima koji još nisu ušli u pubertet i glas nije počeo da im mutira. U periodu od 1580-1640 kako je neko izračunao u Engleskoj je prikazano 3000 drama (sačuvano 600) od kojih su najvažnije one koje je napisao Šekspir. Nagađanja da su autori nekih komada koje se njemu pripisuju kraljica Elizabeta,Fransis Bekon, te Edvard de Vera, Kristofer Marlov, grofica od Pembrokea,ostala su i dalje iako te glasine deluju neuverljivo iz raznoraznih razloga.
U to vreme nisu postojala autorska prava, ali nijedan suvisli dokaz ne postoji da Šekspir nije autor onoga što je ostavio. To dokazuje i knjiga Bila Brajsona Šekspir. Svet kao pozornica. On je toj knjizi na duhovit način, ali iproverom svih činjenica, sve manipulacije osporio.
Pozorište Glob čije je zlatno doba neraskidivo vezano za ime Viljama Šekspira obnovljeno je tek u dvadesetom veku, u junu 1997. godine zahvaljujući američkom glumcu, zaljubljeniku u Šekspira ,Semu Vonmejkeru koji je više od dve decenije radio na rekonstrukciji Šekspirovog pozorišta. Nije dočekao otvaranje pozorišta, umro je 1993. godine.Pozorište je otvorila kraljica Elizabeta Druga i izvedena je predstava Henri V.
U Prvom foiliu Šekspirov prijatelj, pesnik Ben Džonson napisao je:

„Uspomeni mog voljenog pisca g. Viljama Šekspira i onome što nam je ostavio:
Duša ovog doba!
Hvala radosti! Diko pozornice
Moj Šekspire!
Spomenik ti si bez nadgrobnog kamena.
I uvek živiš dok tvoja knjiga živi
I dok je u nas duha da je čitamo!

Viljam Šekspir je umro 23 . IV 1616.godine, u rodnom gradu. Sahranjen je u Crkvi Svetog Trojstvau Stradfordu.Na spomeniku je pisalo:“ Da je proklet ko pomeri moje kosti!“, jer tada nije bilo ništa neoubičajeno, da se kosti izbacuju i neko drugi sahranjuje na istom mestu.Taj natpis sačuvao je tačno mesto sahrane najvećeg dramskog pisca Engleske, iako je njegov život ostao prilična tajna. Za razliku od njegovog dela i imena koje je poznato širom sveta, pre svega zahvaljujući Prvom foliu(1623).

Prvi folio (1623) preštampan je i u XVII veku 1632, 1663, 1685. godine. U XIX veku se romantičarska kritika posebno trudila da objasni Šekspirovu „moć genija“ i u tom pogledu naročito se isticao pesnik i kritičar S. T. Kolridžkojije u Šekpiruprepoznavao ne samo genijalnost, već „vidovitost i božansku moć“. Kao što je jedan od najverodostojnijih Šekspirovih biografa Sidni Li napisao, a važi i i danas: Dokle god Šekspirov jezik ne bude mrtav, dokle god engleski jezik postoji i ljudi ga razumeju besmisleno je izražavati sumnju. Iz doba Šekspira sačuvana su njegova dva portreta. Jedan se nalazi u Prvom foliu.

O delu

Istorijske drame koje je je napisao Viljam Šekspir ponos su engleske književnosti:Kralj Henri VI (1591), Kralj Ričard III (1593), Ričard II(1594), Kralj Džon(1594),Henri VI (1591) Kralj Henri IV ( 1596/97), Kralj HenriV (1599),Kralj Henri VIII(1612).
Književno delo Viljama Šekspira odlikuje žanrovska raznovrsnost. Njegove storijske drame ponos su engleske književnosti:Kralj Henri VI (1591), Kralj Ričard III (1593), Ričard II(1594), Kralj Džon(1594), Henri VI (1591) Kralj Henri IV ( 1596/97), Kralj HenriV (1599) Kralj Henri VIII(1612). Šekspirove istorijske drame, epske tragedije pune su mračne atmosfere, razuzdanosti, izdajstva, surovosti i ubistava...Sve teistorijske drame nalaze se u Prvom foliu.
Zna se da je u pozorišnoj družini Ljudi lorda Komornika Šekspir je pisao isključivo komade zasvoju družinu, kao i kasnijekada su članovi njegove družine na na ostatcima porušenog Teatra izgradili vrlo ugledni Glob. Kažu da je Šekspir bio loš glumac, ali je zahvaljujući dramskom umeću, odnosno svojim komadima uživao u prijateljstvu, naklonosti, ali i patronatu kraljice Elizabete, a kasnije, od 1603. godine i kralja Džejmsa.Ostalo je zabeleženo da su u vreme najveće pozorišne slave Šekspirovih komada u njima igrali njegovi dugogodišnji prijatelji, takođe deoničari pozorišta,komičar Vil Kempe i Ričard Barbage.
Šekspirova dela u knjizi koja je danas poznata pod imenom Prvi folio (1623) a koju su objavili članovi Šekspirove pozorišne družine grupisane po vrstama. U narativne poeme ubrojani su komadi:Venera i Adon (1593),Otmica LukrecijeJadovanjezaljubljene, Zaljubljeni poklonik, Feniks(1594), Soneti (pisani između 1595–1599,objavljeni 1609.godine). U tragedije se ubrajaju:Romeo i Julija (1593),Tit Andionik(1594),Julije Cezar(1599), Triol i Kresinda(1601/602), Hamlet (1602), Otelo (1604), Kralj Lir (1805),Magbet(1606),Antonije i Kleopatra(1607),Perikle(1608),Koriolan (1608),Timon Atinjanin(1608)Komedije Viljama Šekspira su: Uzaludni ljubavni trud (1590) Dva viteza iz Verone (1591), Komedija zabune (1593/94),San letnje noći(1594),Mletački trgovac (1595),Ukroćena goropad (1596), Mnogo vike ni oko čega(1599), Vesele ženev Vindorske (1599), Bogojavljanska noć(1599/1600),Kako vam drago (1600),Sve je dobro što se dobro svrši (1602 /1604), Mera za meru (1604), Simbelin(1610), Zimska bajka (1610), Bura (1611).
Šekspirovi najpoznatiji, najigraniji komadi, tragedije karaktera su: Kralj Lir (1605),Hamlet (1606), nalaze se na vrhu dramskog stvaralaštva otkrivajući Šekspira kao istančanog znalca najskrivenijih strana ljudske duše, njenih strasti i slabosti, tragičnosti. Prva koju je napisao je Romeo i Julija(1593), ali o Hamlet ostaje najzagonetniji lik i lik o kome su napisane mnoge studije, knjige.
Ne zna se pouzdano da li je Šekspir boravio u Italiji, ni gde je i kako proveo vreme od 1585- 1592. godine. Ne zna se tačno ni kada je počeo da piše. Kao godina njegove pozorišne dramske karijere mnogi navode 1592. godinu jer ga je te godine napao jedan drugi dramaturg, Robert Grin.
Ostaće tajna, zašto se vratio iz Londona u Stratford, da li se bavio kupovinom nekretnina, ili su to bili porodični problemi, udaja kćeri.
Proučavanjem dela Viljama Šekspiraustanovljeno je da se njegovo stvaralaštvo može podeliti na tri perioda: rani, srednji i pozni.
U ranom periodu nastali su: Romeo i Julija(1593),prvi deo istorijske drame Henri IV(1591).Šekspirolozi smatraju da je u ranom periodu do 1600.godine nastali komadi pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i da se taj period završava Julijem Cezarem (1599). U tom periodu nastale su i neke Šekspirove istorijske drame.Iako postoje teškoće da se odredi nastanak Šekspirovih komada, smatra se da su u tom periodu nastali i:Uzaludni ljubavni trud(1590),Dvaviteza iz Verone(1591),Ričard II (1953) Kralj Džon(1594),Tit Andronik (1594), Mletački trgovac (1595), Ričard II(1593), San letnje noći (1596), Komedija nesporazumaV (1593 – 1594), Ukroćena goropad (1590), Mnogo vike ni oko čega(1599), Vesele žene vindzorske (1599), Bogojavljenska noć (1599)kao skoro sve ostale istorijske drame sem Henrija VIII koja je napisao 1612. godine,godinu dana pre smrti.Taj period završava se komadomJulije Cezar (1599).
Drugi period Šekspirovog stvaralaštva smatra se najznačajnijim i najvažnijim. Nazivaju ga i „tragični period“i u tom periodu je Viljam Šekspir napisao: Hamleta (1602),Otela(1604), KraljaLira (1605),Magbeta (1606), Antonija i Kleopatru (1607).U tom Šekspirovom „tragičnom periodu“ nastali su i komadi Mera za meru (1604), Triol i Kresida (1601/602), Sve je dobro što se dobro svrši(1602/604).U poznom periodu koji se počinje 1608. godine Šekspir je napisao:Koriolan,TimonAtinjanin, Perikle(1608),Simbelin(1610),Buru(1611),Henri VIII (1612).
Laza Kostić je prvi počeo da prevodi Šekspira na srpski jezik. Preveo je 1861. godine Romeai Juliju koji je prikazan u Srpskom Narodnom pozorištu 1875. godine, a u beogradskom Narodnom pozorištu godinu dana kasnije.Povodom 300-godišnjiceŠekspirovog rođenja Laza Kostić, zajedno sa dr Jovanom Andrejevićeem i Jovanom D. Stevanovićem preveo je deo Kralja Ričarda III i tada je taj komad prvi put izveden u Novom Sadu. U celini prevodKralja Ričarda III je završen 1879. i održana je premijera, ovog puta u Beogradu. To je bio prvi celovit prevod sa orginala. Potom je Laza Kostić preveo Kralja Lira,Hamleta.
U Novom Sadu je prvo prikazan i komad Ukroćena goropad , Šekspirov komad koji je sa nemačkog preveo Milan Kostić. Pet godina kasnije taj komad je igran i u beogradskom Narodnom pozorištu.Isti komad preveo je sa engleskog Bogdan Popović 1895. godine pod naslovomPripitomljena zloća.Jovan Petrović je prvi preveo Mletačkog trgovca, i taj komad je izveden u Novom Sadu 1869. godine.Mletački trgovacu prevodu Milana Bogdanovića posle Drugog svetskog rata izveden je i novosadskom SNP.U istom pozorištu igran je i Otelo, takođe u prevodu Milana Bogdanovića 1954. godine.
Prema podatcima u periodu od 1918- 1923. godine Šekspirovi komadi su prikazivani više nego komadi bilo kog autora, više e nego komadi Branislava Nušića. San letnje noć (1920), Otelo( Dobrica Milutinović u ulozi Otela, 1921. godine) Julije Cezar1925. godine. Kasnije, 1930.godine u povodu Svetislava Stefanovića postavljen je Hamlet. Glavne uloge su igrali: Raša Plaović, Dara Milošević, Dragoljub Gašić. Svetislav Stefanović je preveo i Otela.I taj njegov prevod postavljen je na scenu 8.maja 1947. godine.Opet je igrao Raša Plaović i Milivoje Živanović. Mnogo buke ni oko čega preveo je Hugo Klajn, a taj Šekspirov komadpremijerno je izveden u Narodnom pozorištu 1949. Godine. Posebno mesto među onima koji su prevodili Viljama Šekspira zauzimaju i:Sima Pandurović i Živojin Simić (Hamlet, Ričard III, Magbet, Kralj Lir...Kao i Branimir Živojinović, Velimir Živojinović, Stevan Raičković koji je prepevao Šekspirove Sonete.
Tek 1963/64. godine objavljena su celokupna dela Viljama Šekspira na srpski.
U režiji Nikite Milivojevića 2015. godine na sceni pozorišta u Šapcu prvi put je postavljen na srpskom Šekspirov Perikle, komad koji se i inače ne igra često i pripada delima koje je Šekspir napisao zadnjih godina života. 

O Meri za meru Viljama Šekspira

Šekspirov komad Mera za meru događa se u Beču i okolini. I u tamnici. Gradom vlada namesnik Angelo, dok je pravi vladar,vojvoda Vicentije navodno u Poljskoj. Angelo, da bi sprečio nemoral koji vlada gradom i zastrašio građane sklone mu,osuđuje na smrt Klaudia jer je zaveo i obljubio neku devojku koja je zatrudnela. Kada čuje za sudbinu svoga brata koji je osuđen lepa Izabelapokušava da umilostivi Angela.On je navodno nemilosrdan, strog, moralan, poštuje zakon. Ali, očaran njenom lepotom, pristaje da joj brata poštedi smrti, da se presuda ne izvrši nadKlaudijem, samo pod jednim uslovom, da mu se Izabelapoda. „ Na devojačku molbu, ljudi daju kao bogovi“ kaže jedan junak ove drame. Neke od rečenica ove drame gotovo su postale poslovice, kao naprimer: „Priroda nam trči za porokom kao pacov za otrovom“, „ Šta se tiče zakona, da l’ lopov lopova sudi?“...Te rečenice su okosnica komada i sve se dešava oko njih.Događajepomno prati i učestvuje u njima vojvoda Vicentije koji se prerušen u sveštenika obaveštava neposredno o tome šta ko čini dok je on navodno u Poljskoj, Kada Isabela odbija nepristojnu ponudu, uprkos bratovim molbama, vapajem za životom, u nameri da sačuva svoju žensku čast, vojvoda će smisliti način kako da ispravi nepravdu učinjenu Marioni, kako zamenom osuđenog na smrt da spasi, ali i uveri se u Izabelinu doslednost praštanja, u njene vrline.Oženiće Angela devojkom koju je obečastio, spasiti Angela i obavezati da se oženi onom koju je obljubio, a sam će zaprositi vrlu, praštanju i milosti sklonu, „čistu i čestitu“ Izabelu.

Mera za meru, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši su drame koje se ne mogusvrstati ni u komedije, ni u tragedije. One se bave ozbiljnim društvenim problemima, sadrže potencijalno tragične elemente, ali i komične. Ne završavaju tragično, već srećno.U Meri zameru posle zapleta i razrešenja koje je smislio vojvoda Izabelin brat je izbegao smrtnu kaznu, a Izabela se udala za vojvodu. Fabula komadaMera za meru nije ni u vreme Šekspira bila ništa neobično u književnosti. Priča u kojoj je žena prisiljena da se pogađa za život muža ili brata nije bila Šekspirova neka nova tema.Tvrde da je taj motiv Šekspir pronašao u drami starijeg savremenika Gorgea Vestonea, ali i u jednoj noveli italijanskog pisca Džiraldija Cintija, kao što je u toj njegovoj zbirci novela pronašao i motiv za svojutragediju Otelo.
Naslov komada aludirana starozavetni Mojsijev zakon „Oko za oko, zub za zub“. Međutim Šekspir je bliži stavu: „ Kako budete merili, onako će se i vama meriti“ (Jevanđelje po Marku, 4:24). Izabela je ona koja je puna milosti. Ona se suprotstavlja Angelu i njegovom slovu zakona po kome je njen brat osuđen na smrtpa mu kaže:

Ali razmisli da niko od nas ne bi

Po samoj pravdi našao spasenja,

Pa zato mi za milost molimo

A molitva nas navodi na djela

Milosrđe.

Izabela ostaje dosledna tom stavu i kada je ubeđena da je njen brat mrtav. Traži milost i za onog koji je pokušao da je uceni i zavede, Angela. Onog koji je osudio njenog bratana smrt.Onog koji je učinio isto što i njen brat devojci Marioni. Na nagovor Vojvode Izabel će pristati na nagovore Angela da se nađe s njim i poda mu se. Sa njom će poći Mariona, devojka koju je on ostavio osramoćenu. Marionaje „možda bludnica, jer mnoge od njih nisu ni devojke ni žene, ni udovice“kako je karakteriše još jedan junak ove Šekspirove drame, Lucio, čudak.Mariona će razotkritiAngelovu „pravdu i moralnost“, njegovu „bezgrešnost“, licemerje, potrebu da se „mačem neba kiti“. Šekspir zaključujena kraju trećeg čina i o grehu onog koji je osuđen na smrt i onoga koji ga je osudio:

Kose mačem neba kiti

Svet i strog on mora biti:

Uzor sebi da imade,

Milost, ako krepost pade:

Plaća nek je drugim dana

Po težini svojih mana.

Sram ga bilo ko dosudi

Smrt za greh što njemu prudi!

Triput Angela sram, koji

Porok plevi tuđ, svoj goji!

Šta sve čovek može kriti,

A vanjštinom anđel biti!

Kako često ispod kože

Licimerja zločin može

Paučinom tanke niti

Privuć predmet znameniti!

Neka varka porok strati.

S Angelom će noćas spati

Prezrena mu zaručnica

Prerušena tako lica

Lažnom plaćom laž će platit,

Pogaženu veru vratit.

Komad Mera za meru predstavlja i alegoriju o pravdi i milosti, o bezličnosti zakona i onih koji se pozivaju na njega, izuzimajući i skrivajući sebe, svoje želje i moć, kao što čini Angel kada kaže:

To zakon vašem bratu sudi, a ne ja;

U rodu da mi je, da je moj brat il sin,

Bilo bi isto s njim. On sutra mora umreti.

Sukob između zakona, pravde, milosti je glavna tema u komadu Mera za meru, mada se tom temom Viljam Šekspir bavi, naravno, ne kao glavnom,i u Mletačkom trgovcu, i u drugim komadima. Na primer, u Timonu Atenjaninu,braneći krivca pred atinskim senatom Alkibijad o slovu i duhu zakona kaže:

Jer je milosrđe vrlina zakona

I samo tirani se okrutno njim služe.

Šekspirov komad Mera za meru izveden je u Londonu 1604. godine, na dvoru kralja Džejmsa I, poznatog po tome što je imao strahod gomile.Komad je imaoimao brojne poklonika, sem u poslednjim dekadama viktorijanske epohe kada je tom Šekspirovom dramskom delu zamerano da je opsceno i nemoralan.
Kasnije, kada su šekspirolozi otkrili „modernost“ ove drame, jer u njoj su prepoznali realističko i simboličko kao kombinaciju u prikazu karaktera, napisano je skoro pedesetak knjiga o njemu. Iako Mera za meru nije u istom rangu sa Šekspirovim najpoznatijim tragedijama, neki delovi, kao što je Klaudijeva pohvala životu, ili Vojvodin govor o smrti, predstavljaju vrhove Šekspirove umetnosti.glave. Zanimljiv je razgovor između Kopilana koji obučava Pompeja za pomoćnika pri izvršenju smrtne kazne i konstatuje da to što je „svodnik može naškoditi ugledu Tamnica je mesto gde srećemo ostale Šekspirove junake, pripadnike nižih slojeva: Gospu Grebenu svodnicu, Bernandina, razuzdanka u tamnici koji spava i kada ga pozivaju odbija da ustane, da mu odseku glavu. Kaže da nije baš danas raspoložen tog dana.Da mu ne pada na pamet da zbo toga ustaje i prekida spavanje.Tu je i Kopilan,Pompej, oduvek svodnik i sluga gospe Grebene. To i nije neka preporuka da bude pomoćnik Kopilanu za izvršavanje kazne na smrt osuđenog, za odsecanje „umetnosti smaknuća“ koje treba da obavi.Pompej primećuje: Ali kakva je vražija umetnost vešanje, da me obese to ne mogu dokučiti.
Ne zna se, preciznije, niko nije izračunao koliko puta Šekspir spominje u svom delu vešanje kao način izvršenja smrtne presude. Ko gradi jače od zidara, i od brodara, i od dunđerina?- Onaj što gradi vešala: jer ta građevina nadživi hiljdu žitelja čitamo u Hamletu. Po priznanjudolazi vešanje u Timonu Atinjaninu. Kao i onurečenicu Obešen čovek se ne boji ničega koju pamtimo iz Bogojavljenske noći. Jedno je sigurno, njegovo delo stvoreno u relativno kratkom životu zadivljuje. 

Deo iz Mjera za mjeru

Četvrti čin

DRUGI PRIZOR

Tamnica.

(Ulaze Tamničar i Pompej.)

Tamničar. Priđite bliže, momče. Možete li čoveku odsjeći glavu?

Pompej.               Ako je neženja, gospodine, mogu; ali ako je oženjen, on je glava svojoj ženi; a ja nikad ne bih mogao odsjeći glavu ženi.

Tamničar.            Hajde, gospodine, pustimo te šale, i dajte mi jasan odgovor. Sutra ujutro treba da umru Claudio i Bernardin. U ovoj tamnici je glavni krvnik koji u svojoj službi nema pomoćnika; ako se primite posla da mu pomognete, to će vas osloboditi okova: ako ne, izdržat ćete pun rok tamnovanja, a kad vas budemo puštali na slobodu, nemilo ćemo vas bičevati; jer vi ste bili zloglasan svodnik.

Pompej.               Gospodine, bio sam nezakonit svodnik od pamtivijeka, ali ću ipak biti sretan da postanem zakonit krvnik. Želio bih da me moj drug u službi malo pouči.

Tamničar. (viče).  Uđi, Kopilane! – No, gdje je taj Kopilan?               

Kopilan.               Jeste li zvali, gospodaru?

Tamničar.            Momče, tu je čovjek koji će vam sutra pomoći kod smaknuća. Ako mislite da je zgodno, nagodite se s njim za godišnju plaću, i neka ostane tu s vama; ako ne, zaposlite ga za ovu prigodu, i tad ga otpustite. Kod vas se ne može pozivati na svoj dobar glas: bio je svodnik.

Kopilan.              Svodnik, gospodine? Sram ga bilo; naudit će ugledu naše umjetnostti.

Tamničar.            Hajte, molim vas, gospodine. Oba jednako težite: među vama bi pero pretegnulo zdjelu na vagi.                                                                                                               (Izlazi.)

Pompej.               Molim, gospodine, tako vam lijepa lica – jer u vas je, gospodine, zaista lice lijepo, samo što imate izgled obješenjaka – zar vi svoje zanimanje, gospodine, zovete umjetnošću?

Kopilan.               Da, gospodine, umjetnošću.

Pompej.               Čuo sam, gospodine, gdje kažu da je slikarstvo umjetnost; a budući da se kurve, koje su članovi mog zanimanja, služe bojama, one dokazuju da je moje zanimanje umjetnost. Ali kakva je vražja umjetnost vješanje, da me objese to ne mogu dokučiti.

Kopilan.               Gospodine, to je ipak umjetnost.

Pompej.               Dokažite.

Kopilan.               Lupežu pristaje odijelo svakog poštena čovjeka. Ako je premaleno za lupeža, pošten čovjek misli da je dosta veliko. Ako je preveliko za lupeža, lupež misli da je dosta maleno. I tako odjelo svakog poštena čovjeka pristaje lupežu.

(Ulazi Tamničar.)

Tamniar.              Jeste li se složili?

Pompej.               Gospodine, ja ću mu služiti, jer nalazim da je krvnikov zanat skrušeniji nego svodnikov; on češće moli da mu se oprosti.

Tamničar.            Vi, momče, pripremite panj i sjekru za sutra u četiri sata.

Kopilan.               Hajde, svodniče, uputit ću te u tajne svog zanata. Dođi sa mnom.

Pompej.               Željan sam znanja, gospodine; i nadam se da ćete me naći spretnim, ako vam se pruži prilika da me upotrijebite za svoju vlastitu svrhu. Jer zaista, gospodine, za svoju uslužnost prema meni zaslužili ste da vas dobro poslužim.

Tamničar.            Pozovite ovamo Bernardina i Claudija.

                                                                       Str.    91- 93

Viljam Šekspir Mjera za mjeru

                                                                      Preveo Josip Torbarina

                                                                     Nakladni zavod MH

                                                                       Zagreb 1987