Vladislav Bajac

Biografija

Vladislav Bajac, pesnik, romansijer, pripovedač, prevodilac, rođen je u Beogradu 2. juna 1954. godine. Bavio se još kao dečak ragbijem, trčanjem na 100metara, bacanjem koplja jer je pored majke, koja je kako kaže s ljubavlju, po zanimanju bila „ domaćica i lepotica“ i oca neobičnog čoveka svršenog đaka sremskaralovačke bogoslovije, a zatim komuniste, ideologa, diplomate, izdavača,„rastao sam“.Osnovnu školu „Đuro Strugar“ pohađao je na Senjaku, za koji ga vezuje rano detinjstvo. Školovanje nastavlja u X beogradskoj gimnaziji i po maturiranju upisao je Filološki fakultet, Odsek za jugoslovensku sa opštom književnošću. Jošu u toku studija počeo da se bavi novinarstvom, prvo u „Studentu“, časopisu „Haiku“ i dr.. Svoju novinarsku karijeru je kasnije nastavio kao saradnik na Drugom programu Radio Beograda, a zatim na Studiju B osnovao “Ritam srca“,bio urednik časopisa„Rock“ i „Huper“ koji su svojevremeno bili jedno od izdanja „Politike“. U„Politici“ će potom uređivati rubriku rok muzike i to u redovnom dodatku „Politika za decu“.Izvesno vreme proveo je kao urednik u nedeljniku NIN, nastavljajući da prevodi,radi dokumentarne tv emisije iz oblasti književnosti i kulture. U periodu intenzivnog bavljenja prevodilaštvom kao plod tog rada objavljene su knjige koje je priredio i preveo: Pesnici bit generacije (1979), Zen priče(1980), pesme Leonarda Koena Snagu robova (1981) Čan priče (1982), Trip -vodič kroz savremenu američku poeziju (1983) sa Vladimirom Kopiclom, pa opet knjigu Leonarda Koena Šta ja radim ovde (1987), Zen pesme (1992)…Pored prevoda sa engleskog na srpski preveo je na engleski Vasilija Topalova Mo On the Road to Amsterdam (1993).
Sa Borom Đokovićem V. Bajac je priredio antologiju Najnovije beogradske priče (1981).
Prvu knjigu, zbirku pesama Koji put do ljudi vodi, Vladislav Bajac objavio je 1972. godine. Objaviće još jednu zbirku pesama Put haiku (1988), a iste godine i knjige priča Evropa na leđima bika (1988) i Podmetače za snove (1988). Spisateljsku karijeru Vladislav Bajac nastaviće prevashodno kao pripovedač, i romanopisac. Osnovao je i izdavačku kuću, i tako postao značajan i ugledan izdavač, što je na neki način bio i nastavak njegove prevodilačke delatnosti, jer je sa istančanom kosmopolitskom izdavačkom politikom, čak i kada to nije bilo nimalo lako u ovdašnjim uslovima uspevao doslednošću sa sačuva svoj geopoetički, a ne geopolitički pogled na svet. Pre nego što je Orhan Pamuk dobio Nobelovu nagradu, bio je autor čiju literaturu su ovdašnji čitaoci vrlo dobro znali zahvaljujući Bajčevoj „Geopoetici“, suptilno i znalački profilisanoj izdavačkoj kući, koju je osnovao 1992. godine.
Prvi roman Knjigom o bambusu(1989), obezbediće mu ugledno mesto u savremenoj, ovdašnjoj literaturi, ali i šire. Ne samo da će ući u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, već će roman ući u izbor za roman decenije u Jugoslaviji, 1990.
Za haiku poezju na svetskom konkursu The International Itoen Haiku Poetry Contest, dobio je nagradu u glavnom gradu Japana 1991. i 1993. godine. Za roman Crna kutija Utopija o naknadnoj stvarnosti (1993) autor, Vladislav Bajac dobiće nagradu – stipendiju iz Fondacije Borislav Pekić.Pet godina kasnije nakon što je objavio Druida iz Sindidunuma(1998), pored nagrade „Šesti april“ koju jeje kao najbolji roman o Beogradu Dobio od Udruženja Beograđana i Udruženja književnika Srbije, nagrade Fondacije „Branko Ćopić“ pri SANU, ne samo da je ova knjiga Vladislava Bajca postigla uspeh jednako kod čitalaca i kritike, bila u najužem izboru za NIN- ovu nagradu za roman godine, već je predstavljala jugoslovenske književnosti u nominaciji za međunarodnu nagradu „Balkanika“, koja se dodeljuje za najbolji roman balkanskih država.1999. godine u Atini.I sledeći roman Vladislava Bajca Bekstvo od biografije. Život u osam imena. (2001) biće vrlo čitana, ali će se naći i u užem izboru za prestižnu NIN- ovu nagradu, kao i sledeća Evropa ekspres (2003), i ta nagrada će je mimoići, ali će Vladislav Bajac dobiti međunarodnu nagradu za doprinos književnosti „Zlatni prsten“ u Skoplju. Veliki uspeh i nekoliko izdanja doživeće Vladislav Bajac, ali i ostati potpuno svestan da nema „malih književnosti“, da samo postoje „male literature“ teritorijalno, po brojustanovnika koji govore jezikom koje su napisane, ali da se dobra književnost stvara i među „malim narodima“, no nije dovoljno primetna, čak i kada je bolja. Svaka tema je izazov za pisca, kao što su putovanja neophodan i neposredan uvid pisca nomada, a sva svoja saznanja uspešno je pretočio i možda najdublje i najneposrednije postigao romanom i drugim pričama Hamamom Balkanija (2008). Knjiga Vladislava Bajca Hamam Balkanija postigla je veliki uspeh: iste godine kada je objavljena ne samo bila jedna od najčitanijih u Srbiji, ne samo da je ovenčana nagradom „Isidora Sekulić“, već ju je međunarodni žiri proglasio za najbolju knjigu Balkana, odnosno dobila je „nagradu „Balkaniku“, imala nekoliko izdanja. Naravno, i ovaj roman je bio u najužem izboru za NIN –ovu nagradu, kao roman godine u Srbiji. I naravno, po ko zna koji put, ova nagrada , kao i mnoge druge u Srbiji, mimoilazile su Vladislava Bajca. Knjiga priča koju je Vladislav Bajac posle Hamama Balkanija objavio Gastronomske priče ( 2013) je potraga za novim iskustvima, kulturama i prostorima, zbirka priča u kojoj defiluju neobični junaci, savremenici. Mesto zbivanja priča su: Italija, Slovačka, Island, Francuska, Egipat, Nemačka, Švedska, ali i Beograd za koji Bajac smatra da pruža sa svojih obala „pogled na svet“, njemu kao piscu koji zna da gde god da je pisac pokušava da sagleda dileme ljudske egzistencije, pre svega u vremenu u kome obitava. Nije sklon mišljenju da sesvet, ni čoveka u njemu, mogu posmatrati samo iz pouzdane rodne busije, negose o tom svetusaznaje i zahvaljujući drugom, drugim kulturama, putovanjima, otvorenošću i spremnošću da se predrasude ruše i prevazilaze.
Iako je Beograd često junak njegovih romana i priča , iako pruža „pogled na svet“, Vladislav Bajac bi voleo da živi u Montrealu, kada bi mogao da bira od svih gradova koje je posetio, a nije ih malo. Voleo je da putuje oduvek, rado se seća letovanja u dečijim odmaralištima na Jelsi, na ostrvu Hvaru, ali znada je putovanje najvažnije i najplodonosnije kada svojim automobilom stižeš do nekog cilja zaustavljajući se i zagledajući , otkrivajući i one zaobilazne, sporedne, one zaboravljene puteljke,skrajnute, zamenjene brzinom bez zastoja. Vladislav Bajac zna danema cilja, cilj je put. Ta sklonost ga nije ni kasnije napuštalakada je putovao kao pisac i predstavnik ovdašnje literature, ali i izdavač.Kao ni sklonost da pozove i bude domaćinna obalama grada u kome se rodio, dadruge ljude dovede u Srbiju. Nesklone predrasudama. Nije ih on nikada imao, ni oni, jer im nikada nije dao povoda za to i oni su dolazili u Srbiju i onda kada to baš i nije bilo preporučljivo. Zahvaljujući Bajcu, Beograd su između ostalih posetili: Kenet Vajt, Leonard Koen, Orhan Pamuk, Viktor Jerofejev, Kenvard Elmslij, Kristofer Ransmajer, Don de Lil, ErlandLu,NacukiIkezevai td.

Sabrana dela

Poezija, priče, romani, Vladislava Bajca objavljeni su u Francuskoj, Nemačkoj, Sloveniji, Hrvatskoj, Češkoj , Rusiji, Makedoniji, Bugarskoj, Grčkoj, Italiji. U izdanju „Čigoje“ ., sukcesivno od 2000. do 2003. objavljena su Odabrana dela Vladislava Bajca, a izdanju „Arhipelaga“ njegovi romani. Romani druge priče Hamam Balkanija imao je pet izdanja.
Njegova Odabrana dela dobila su i nagradu koja se dodeljuje za izuzetan doprinos srpskoj kulturi i očuvanju lepih umetnosti „Dimitrije mitranović 2014. godine.
Hamam Balkanija Vladislava Bajca doživeće i izdanje u SAD, a ta njegova knjiga prevedena i na arapski.
Član je SKD i srpskog PEN centra.

O delu

Kniga o bambusu, roman Vladislava Bajca je zanimljivo i uzbudljivo pripovedanje o tragovima kulture i istorije, o susretu kultura, o tradiciji, i još jedan otvoren pogled na svakodnevnicu istoka, budizma, zena.. Već tim prvim romanom Vladislav Bajac je vrlo jasno označio i odredio svoja literarna lutanja i nije čudo što je ovaj roman i u Francuskoj doživeo dva izdanja i što je preveden na mnogobrojne jezike.
Ni Druid iz Sindidunuma, roman o neobičnom prijateljstvu Aleksandra Makedonskog i Kelta Joana Brekliena, roman koji rekonstruiše, na osnovu ozbiljnih istraživanja koji mu predhode, pripoveda o keltskom Beogradu, o nepoznatim slojevima ne samo beogradske, već i evropske istorijekoju su prekrile obično pobedničke interpretacije čiji davni tragovi vremena ostaju i u savremenosti. U ovom romanu koji otkriva ne samo velike istorijske ličnosti, sudbine koje se ukrštaju, ratnike, poražene, pobednike, prijatelje, neprijatelje autor rekonstruiše davno istorijsko vreme pokazujući kroz razruđenu pripovedačku kompoziciju moć literature da otelotvori sva vremena u sadašnjost jer se u njoj uvek susreću filozofija,istorija i imaginacija. I ovaj roman Vladislava Bajca preveden je na brojne jezike, nagrađivan i čitan.
Evropa ekspres knjiga priča nastala na putovanju vozom po Evropi, a putnici su bili isključivo književnici čija obaveza je bila da beleže ne putovanje i prizore već da putujući krećući se sabiraju i svoje doživljaje od ranije i pretoče ih u neku literarnu formu. Na tom putovanju beležeći Bajac zapaža:„Kako god okrenem, moj se život dramatično podelio na onaj pre i onaj posle bombardovanja Beograda. To sam shvatio nekoliko meseci po završetku rata.
Kao što je ponekad neophodno da proteknu dani, ili čak godine, da bi se iskristalisalo određeno osećanje, tako je i za njegovo definisanje potrebno određeno vreme. Kada su 10. juna 1999. godine bombe prestale da se survavaju niz nebo, dovoljan je bio osećaj olakšanja da je nešto neugodno iza nas. Vrlo je verovatno zapravo bila reč o katarzi nakon desetogodišnjih ratova, propasti i urušavanja, koliko države toliko i čovekove individualnosti.”
Bekstvo od biografije roman Vladislava Bajca samo naizgled je romansirana biografija prvog Srbina koji je stigaao u Ameriku, Đorđa Šagića. Pre bi se reklo da je životna priča ovog nesuđenog sveštenika koji se školovao za taj posao u Sremskim Karlovcima, a zatim se u osamnaestoj godini pridružio Karađorđevim ustanicima, posle poraza pobegao u Austriju, lutao i na kraju iz nemačke luke Hamburg, otisnuo se na brodu „ Dalaver“ u Ameriku, poslužila piscu da ispriča sagu o potrazi za slobodom, potrazi za sobom. Sudbina Đorđa Šagića, Đorđa Fišera i još mnogobrojnih imena koja je ovaj neobični čovek i pustolov čije ime se nalazi među 100 najznačajnijih Amerikanaca okosnica je ovog neobičnog romana, i bez obzira što je on junak još nekih romansiranih biografija, čini se da je Bajacnajpronicljivije rekonstruisao lik koji iz ropstva čini sve da ostvari neko svoje poimanje slobode,kroz to odricanje od biogrfije, svojih imena koja su mogla da mu budu opterećenje u traganju za slobodom, ne samo u sebi, već i u drugimamzanemarije spoljna, formalna uporišta.
Sledeći roman Vladislava Bajca Crna kutija , ekološki triler je uzbudljiva pripovest o uništavanju kulturnog nasleđa, o „ crnim tačkama“ moderne evropske istorije, o kontaminiranju nuklearnim otpadom, o sprezi visoke politike, nauke i kriminala u kojoj se ubrzano troši budućnost, zarad koristi krupnog kapitala, velikiih korporacija koje ne zanima ništa sem brzog i lakog profita, bez obzira što on uništava buduće generacije. Ovaj vrlo angažovan roman je i priča o utopisti Dimitriju Mitranoviću i njegovoj maloj grupi koja pokušava da odbrani svoj svet. Sve se dešava na dunavskoj osi, od Beča do Beograda i pisac vešto ispreda priču o otkriću ekološkog zločina, umeće u roman i priču o Vinči kao kulturi i o Vinči kao nuklearnom institutu i kroz neobične preokrete i zaplete, razmišljanja o prijateljstvu, izdaji, surovosti i manipulaciji, o bespomoćnosti , ali i snazi utopije, porazu… Ovaj rukopis osvojio je  nagradu iz Fonda „Borislav Pekić“.
Hamam Balkanija roman i druge priče je roman o XVI veku i našem dobu, uporedna literarna tvorevina o ukrštanju i sudaranju različitih vremena: s jedne strane istorijskim događajima vezanim za Mehmed- pašu Sokolovića i kodžu Mimar Sinana, podanike Sulejmana Veličanstvenog i njegovih naslednika, njegovog velikog vezira Rustem- paše, a s druge o turskom piscu Orhanu Pamuku, Albertu Mangelu, Alenu Ginzbergu, Leonardu Koenui dr. savremenicima pisca Vladislava Bajca, koji pokušavaju da odgonetnu logiku i tajne koje prošlost nosi i njene tamne i svetle odraze na savremenost. Roman i druge priče Hamam Balkanijakomponovan je tako da se u njemu naizmenično smenjuju poglavlja koja govore o XVI veku i poglavlja o savremenom svetu, označena ćiriličnim i latiničnim pismom. Teško je odrediti osnovni lajt motiv ovog roman, svakako je to priča o podvojenosti, o identitetu, ali i priča koja je istovremeno i na momente određena vrsta sabesedništva sa knjigom Na Drinićuprija nobelovca Ive Andrića jer dotiče teme mržnje i prijateljstva, rušenja i građenja, ljudsku sudbinu i njenu potrebu da ostavi trag, to je priča o religijama, njihovim pravilima, o ropstvu i slobodi, dužnosti i privatnosti, žudnji, veri, iluziji, snu…Roman koji govori o rušilačkom u čoveku, o osvajanju bez milosti da bi se zatim gradilo, o sveprisutnosti smrti krvi , ubijanja, blatu, o ljudskom prokletstvu i večitoj podvojenosti… Istovremeno,Hamam Balkanija pričom o Sinanu Mimari, legendarnom neimaru Osmanlijskog carastva, Grku i o potrebi Mehmed - paše Sokolovića, Srbinu, njihovom prijateljstvu i potrebi da grade karavan- saraje javne kuhinje , mostove i hamame nije slučajna još jedna andrićevska tema, tema o vodi,koja u hamamima ne ispira samo telo, kako to uBajčevom romanu Hamamu Balkanija Sinan kaže Mehmed- paši Sokoloviću na njegovo zapažanje da voda ne pere samo telo : „ Da si latinski hrišćanin, pomislio bih da tražiš iskupljenje greha. Ali po mom, grčkom i tvom srpskom pravoslavnom odricanju dovoljno će biti da se tako samo pročišćujemo“ 

O Evropi na leđima bika i Priči o dželatu

Nevelika po obimu zbirka Evropa na leđima bika Vladislava Bajca sadrži jedanaest priča i Slovo o Biku. Pisane lako kako je primetio Svetozar Vlajković ove priče zahtevaju i napor, kao i „obaveštenost o istoriji civilizacije, magiji, mitologiji, a nadasve zahtevaju smisao za uočavanje fantastike koja se rađa iz pomerenog ugla stvarnosti“. Primećuje da iako se radnje dešavaju u kulturnim centrima Evrope, knjiga na Evropa na leđima bika nije „zbir gradovai ljudi u njima“ već je isticanje povezanosti sudbina svih ljudi koji čine čovečanstvo.
Priča o dželatu iz zbirke priča Evropa na leđima bika Vladislava Bajca je jedna od najneobičnijih ne samo u jugoslovenskim književnostima, već i u daleko širim okvirima zbog kompozicije u kojoj čitalac ima utisak da istovremeno, sinhronizovano prati čin i priredbu smaknuća bezimenog osuđenog na smrt odsecanjem glave na panju,vrlo šturo, gotovo zanemarljivo prisutnog u priči tako i zbog utiska da prisustvuje svakom detalju dželatove pripreme da izvrši presudu, onako kako se od njega očekuje, profesionalno, hladno, precizno. Bez patetike sa uvažavanjem protokola, savršenom izvedbom, svaki put isto, bez greške,kao da se svaki put potvrđuje njegovo majstorstvo ubijanja, služenja presudi…Autor priče bez prenaglašene ironije, ali sa insistiranjem na svakom pokretu, detalju dželatovog ponašanja, na svakom detalju ceremonije i protokola, smeštajući događaj na trg pun rulje, gotovo zanemarujući onog nad kim se smrtna kazna izvršava upravo postiže suprotno, pokazuje besmislenost svih rituala koje neki sistem primenjuje, počev od čuvanja na smrt osuđenog da bi sledećeg dana nad njim bila svečano izvršena presuda, do protokola i ceremonije koji se odvijaju kao da je u pitanju pozorišna predstava. Žolije je izmišljen lik, a i događaj, međutim sve ostalo, sve ostalo ubedljivije je i od same smrti. I u tome je neobičnost ove priče koja kao i sve što je spretno i dobro napisano, bez obzira na samu priču, književna sredstva , imaginaciju uvek demistifikuje i saopštava očigledno koje se ne da sakriti, opravdati besmislenost onog što joj predhodi, uzaludnost i izlišnost kazne smrću.
Žolije, tako se zove dželat u Priči o dželatu koga je Prečasni sud pokrajine Kot – di – Nor odredio za izvršitelja smrtne kazne jer je bio poznat po „ čvrstoj, brzoj i sigurnoj ruci i po svojoj pravičnosti koju je ispoljavao prema žrtvi u poslednjim trenucima njenog života“.Žolije je dobro zarađivao, jer „žrtve su se retko kad morale tražiti, uvek ih je bilo na pretek“, a i ne samo da je imao dobru platu, nego je pored silnih pažnji u vidu poklona koje mu je često znalo Veliko veće da mu učini, dobijao„često i novac od porodice i prijatelja osuđenog“. Naravno, dželat Žolije, je jedan od najboljih dželata u zemlji, zahvaljujući dugogodišnjem iskustvu i on drži do svog zanata jer , trudi se da održi „dobar glas svoje porodice koja je tradiciju ovog posla održavala već nekoliko kolena“. Priča počinje u dvorani gde zaseda Veliko veće Prečasnog suda pokrajine Kot – di – Nor u kojoj vlada tajac dok se čita presuda: „… optuženi se proglašava krivim za dela navedena u optužnici i kažnjava smrtnom kaznom bez mogućnosti žalbe. Presuda se ima izvršiti javno, odrubljivanjem glave i to 1. aprila ove godine u sedam časova izjutra“. Trg Gran Bataj je mesto na kome zatičemo Žolijea, koji je došao uz sudski dodeljene pratioce da proveri da li je sve za egzekuciju spremno. A zatim nas pisac na kratko odvodi u Istočno krilo Kule Pikar, u kojoj dežura stražar koji gasi sveću u ćeliji osuđenog sve pazeći da „živ i zdrav dočeka izvršenje presude“. Osuđenik ne govori, on je već utonuo u svoju prazninu. U Zapadnom Krilu dželat Žolije koji poštuje propise proveo je noć u svojoj službenoj sobi. On se oblači za događaj egzekucije i to je ritual, vodi računa o svakom deliću odeće: jarko crvenoj bluzi, isto takvim pantalonama koje mora duboko u cipele da zavuče, širokom kožnom pojasu, povez oko ruku… Tako spreman on čeka onog kome će odseći glavu, motri na Velikodostojnika Prečasnog suda koji će mu neprimetno dati znakda ceremonija može početi, ispruživši „skupljenu šaku na ogradi lože“.
Sve se događa kao što je predviđeno, tu je publika, pokliči, sveštenik…Kada dželat Žolije stavi riku na rame osuđenom i zatraži mu oproštaj, on će mu uputiti pitanje koje će izbaciti zauvek dželata iz uigrane role. Izvršiće besprekorno, bez ičije pomoći, što je bilo uobičajeno odsecanje glave. Biće to poslednji put. Rečenica koju je izgovorio onaj kome je odsekao glavu je počela da ga progoni… 

Deo iz Priče o dželatu

Trg Gran Bataj.

Taman što je Žolije još jedanput prekontrolisao sve što je trebalo, u Veliku ložu je pristigao Velikodostojnik Prečasnog suda, sa pratnjom. Žolije mu pristupi i objavi da je sve spremno za izvršenje presude. Dobivšidozvolu da počne kad bude vreme, Žolije se vrati na podijum za egzekuciju.
Na trgu se već okupila masa sveta koja je uzbuđeno žamorila u iščekivanju najavljenog događaja. I loža za one važnije ličnosti ispunila se pozvanim.
Kako su udarci doboša bivali sve jači, publika se polako poče stišavati. Uskoro se pojavi i dobošar za kojim se, sporim odmerenim koracima kretala povorka sa osuđenim. Kada je masa zadovoljila znatiželju, opet se, isprva tiho, a zatim sve jače i jače, javiše glasovi i uzvici kao znak negodovanja prema osuđenom i podrške pravničkoj odluci Suda.
Žolije je posmatrao skrušenu pojavu osuđenog čije su lice, s vremena na vreme, presecali nekontrolisani grčevi. Povorka se između počasne bine i podijuma zaustavi. Doboš umuknu. Sudski sprovodnik istupi na podijum, odmota rolnu pergamenta i pročita presudu.Kada završi, okrenu se u pravcu Velike lože, pokloni se i vrati kraj osuđenika. Žolije pogleda u Velikodostojnika. Ovaj skupljenu šaku, koju je držao na ogradi lože, jedva primetno ispruži. Žolije se okrete ka sprovodniku. Ovaj odvede optuženog na podijum i siđe. Zatim se na njegovo mesto pope sveti otac. Žolije posadi osuđenog da klekne. Sveštenik se prekrsti, stavi ruku osuđenom na teme, promrmlja nekoliko reči i otide. Sada Žolije priđe i, spustivši mu ruku na rame tiho reče: „Biće brzo. Oprosti.“ Osuđenik podiže pogled ka njemu. Bile su to najmirnije oči koje je Žolije ikada video. Jedva je razabrao reči: „Za šta? Zar za nešto što nećeš učiniti?“ Žolije trže ruku sa njegovog ramena. Uhvati ga pod mišku, podiže, okrenu, proveri da li su svi vezovi na rukama čvrsti i opet ga posadi na kolena. Navuče mu crvenu kukuljicu na glavu i savi je kako bi bila naslonjena na ivicu velikog panja. Žolijeovipomoćnici priđoše, da bi žrtvu pridržali kada je pogodi udarac, ali Žolije ih, na opšte zaprepašćenje, otposla nazad. Telo žrtve bilo je potpuno mirno. I narod i vlastodršci se uskomešaše. Nijedan dželat do tada nije takav rizičan podvig ni pokušao, a kamo li uspeo da izvede. Ali, Žolije se nije dvoumio. Uze u ruke tešku sekiru, klimnu dobošaru koji udari „tuš“ i podiže je iznad glave. Dovoljno je raširio noge da bude potpuno stabilan, čvrsto stegao ručku obema rukama, namazanim smesom protiv znojenja, duboko uzeo vazduh, i svu težinui snagu preneo na sečivo koje se strahovitom brzinom spusti na vrat žrtve. Začu se kratak, tup udar. Kukuljica sa glavom pade u korpu, telo se u grču protrese i ispruži.Žolije ostavi sekiru pobodenu u panju i izdahnu vazduh. Iz mase dopre sličan izdah.Zavlada potpuna tišina. Prekidoše je vlastodršci koji počeše ustajati sa svojih sedišta. Svi se stadoše razilaziti. Žolije siđe sa podijuma.

 str. 26 - 28

Veliko veće se sastalo da definitivno odlučihoće li dželat Žolije biti izvršitelj sledeće smrtne presude. Iako su na prethodnom zasedanjuVeća svi njegovi članovibili jednodušni u mišljenju da to bude Žolije, zasedanje je moralo biti ponovljeno zbog približavanja dana određenog za egzekuciju i nemogućnosti da se s njim stupi u bilo kakvu vezu. Bez obzira na činjenicu što je Žolije upravo izvršio svoju poslednju presudu na najbolji mogući način koji iko pamti i što za to zna cela zemlja, javila su se mišljenja da bi se zbog kratkog roka morao tražiti drugi izvršitelj. Oni koji su se ovom protivili, jednostavno nisu želeli da prihvate mogućnost Žolijevog odsustva za sledeće javne egzekucije, za koje su se prijavili mnogi ugledni građani drugih pokrajina, pripadnici dvora, a svoj dolazak je najavio lično i sam kralj.
… Do pred sam dan izvršenja kazne, u žaru zadovoljstva zbog rešene dileme, i ponosnog uzbuđenja pred dolazak tako velike kraljevske svite, niko nije primećivao Žolijevu smirenost. Svi su to pripisivali njegovoj nadaleko poznatoj sigurnosti.

str. 30, 31

…

Uskoro se krozuskomešanu masu probi , konjicom okružena, kraljevska svita. Kada Njegovo veličanstvo zauze svoje mesto, Žolije odmerenim koracima priđe loži, uputi dug pogled ispred sebe, i duboko se pokloni. Kralj mu otpozdravi blagim klimanjem glave, na šta se Žolije okrete i vrati podijumu, izčije pozadine naoružana stražadovede osuđenog. Ceremonija se dozvolom Velikodostojnika Prečasnog suda nastavi po već uhodanim pravilima. Na kraju Žolije stade pred osuđenog, pogleda ga u očii potpuno staloženim glasom reče: „Oprosti.“ Osuđeni ne reče ni šta. Žolije , isto tako smireno, nastavi u sebi: „Zar za nešto što nećeš učiniti?“
Ostala je još poslednja ceremonijalna provera: izdržljivost omče. Žolije se pope na postolje, obema rukama obuhvati konopac, raširi omču, stavi svoju glavu u nju, zateže je oko vrata i odgurnu postolje.

str. 32

Vladislav Bajac EVROPA NA LEĐIMA BIKA

NIRO „KNJIŽEVNE NOVINE“

 Beograd 1988.