Milorad Golubović je bio partizan u drugom svetskom ratu, a posle rata je radio u Narodnoj miliciji, gde je doterao do čina kapetana. I u ratu i posle njega je učestvovao u izvršenjima smrtnih kazni, bilo samostalno bilo kao pripadnik ili komandir streljačkog voda. Prema sopstvenom kazivanju, ubio je između 500 i 1.000 ljudi. 

Zahvaljujući anonimnosti egzekutora i streljačkih vodova posle rata, možda se nikada ne bi saznalo za Golubovića i njegov doprinos pravosuđu, da 1968. godine on nije izvršio jedno teško ubistvo i tako dospeo u novine. Tada je već bio u penziji i godinama je saletao znatno mlađu Mirosandu Satarić, kasirku u samoposluzi, udatu majku maloletne ćerke. Pošto ga je Mirosanda odbila, Golubović ju je, gonjen patološkom ljubomorom, ubio iz revolvera na ulici u po bela dana, dok je za ruku držala svoju šestogodišnju devojčicu. 

Zločin je izazvao gnušanje u tadašnjem Beogradu, a na mestu ubistva je postavljena spomen-ploča. Ona je prvo stajala na fasadi zgrade u Siminoj 1, ali je početkom ovoga veka novi vlasnik adaptirao zgradu, pa je ploča skinuta i stavljena kao ležeće spomen-obeležje na pločnik, blizu ugla s Višnjićevom ulicom, gde stoji i danas. 

Golubović je odmah uhapšen, suđen i osuđen na smrt, ali mu je Okružni sud u Beogradu odmah po izricanju zamenio smrtnu kaznu kaznom dvadesetogodišnjeg zatvora. 

Golubović možda nikada nije razumeo zašto je osuđen. On je, možda sasvim iskreno, verovao da je njegov zločin beznačajan u poređenju s njegovim zaslugama. Iz zatvora je pisao ministarstvu pravde: „Ja ako sam u zatvor, ja volim Jugoslaviju [...]. Ja sam bio u partizane u Miliciju gde sam rekvidirao 500–1000 neprijatelja“. Na suđenju je branilac, advokat Filota Fila, izneo „tužnu istinu“: „Golubović je kao profesionalni izvršilac učestvovao u obavljanju nekoliko stotina smrtnih kazni, i to je kod njega dovelo ne samo do trajne traume već i do potpunog gubitka normalnog ponašanja“.  Prema Fili, Golubović je svoju žrtvu „ubio hladnokrvno i kao sa nekim pravom, a na suđenju se držao izvan svih normi. Nije se kajao ni pokušavao da ma čim objasni svoj postupak. Čak je smatrao da je njegovo pravo da ubije ženu koja ga je odbila. [...] Golubović jednostavno nije bio u stanju da oceni šta je pravda a šta njegovo pravo“. (Filota Fila, Protiv smrtne kazne, Beograd 1981, str. 29–30)