Kako je Narodna skupština ukinula smrtnu kaznu u Srbiji 2002. godine?

Integralni stenogram                                                                                                               Delovi debate koji se tiču smrtne kazne

U vreme konačne abolicije, Srbija nije bila samostalna i nezavisna država nego federalna jedinica u Saveznoj Republici Jugoslaviji (1992–2003). Savezni zakonodavac (Skupština SRJ) ukinuo je smrtnu kaznu za krivična dela iz svoje nadležnosti (pre svega, za ratne zločine i genocid) Ustavom od 1992. i izmenama Krivičnog zakona od 1993. godine, ali je ipak ostavio mogućnost federalnim jedinicama (republikama Srbiji i Crnoj Gori) da je propisuju za teške oblike ubistva i razbojništva. 

Kada je srušen režim Slobodana Miloševića (5. oktobra 2000), tadašnja Jugoslavija i Srbija s njom okrenule su se Evropi i upustile se u dalekosežne reforme pravnog sistema s neposrednim ciljem da izdejstvuju prijem SRJ u Savet Evrope. A jedan od uslova za prijem u tu organizaciju bilo je potpuno ukidanje smrtne kazne.

Zato je Savezna skupština 25. oktobra 2001. godine izbrisala odredbu o dopuštenosti primene smrtne kazne u republikama, a ujedno je povisila maksimum kazne zatvora na 40 godina, što je trebalo da bude kao neka zamena za smrtnu kaznu. Na republikama je ostalo da slede ovu reformu i da sprovedu aboliciju u svojim krivičnim zakonima.

Srbija je to učinila 26. februara 2002. godine, usvajanjem Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona. Ukidanje smrtne kazne je bilo samo jedna od predloženih izmena, ali se o svima njima glasalo u celini. Zato rezultat glasanja ne odražava tačno stavove pojedinih stranaka i poslanika prema ukidanju smrtne kazne: mnogi koji su bili protiv ukidanja smrtne kazne glasali su protiv predloga vlade jer su bili nezadovoljni nekom drugom predloženom odredbom i obrnuto. 

U Narodnoj skupštini je bilo 250 poslanika. Dvotrećinsku većinu imala je Demokratska opozicija Srbije (DOS), sa 176 mandata. To je bila koalicija osamnaest političkih stranaka, koju su predvodile Demokratska stranka Zorana Đinđića (DS) i Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice (DSS). U opoziciji su bili: Socijalistička partija Srbije Slobodana Miloševića (SPS) sa 37, Šešeljeva Srpska radikalna stranka (SRS) sa 23 i Stranka srpskog jedinstva (SSJ) tada već pokojnog kriminalca i saradnika službe bezbednosti, Željka Ražnatovića Arkana, sa 14 mandata.

       

Narodna skupština Srbije (2002)

Svima je bilo jasno da je glavni cilj ukidanja smrtne kazne – prijem zemlje u Savet Evrope. To je izričito rekao i tadašnji ministar pravde Vladan Batić (DOS – Demohrišćanska stranka Srbije), obrazlažući Vladin predlog zakona: „To je nešto što predstavlja karakteristiku savremenog ili novog evropskog zakonodavstva, što je stav Saveta Evrope, Evropske unije, OEBS-a. Dakle, u Evropi nema smrtne kazne“. Batić lično nije bio abolicionist. On je aboliciju predlagao po dužnosti, a za pristalice smrtne kazne je imao razumevanja: „Možda intimno mnogi od nas [...] i nisu za ukidanje smrtne kazne, ali, ponavljam, to je tekovina evropske civilizacije“.

Ipak, neki govornici u debati su se pozivali i na načelne razloge protiv smrtne kazne – odsustvo preventivnog dejstva, mogućnost sudske greške i druge. To naročito važi za poslanike Demokratske stranke, koji su listom podržali aboliciju.

Đorđe Mamula

Demokratska stranka Srbije je bila vrlo uzdržana. To je čudno, jer je upravo ta stranka u svom političkom programu imala zahtev da se smrtna kazna ukine. Ali, sada kada je to pitanje konačno došlo na dnevni red, njima je smetalo što se to čini zarad Evrope i bili su skloniji da slede Rusiju, koja je obustavila pogubljenja ali je zadržala smrtnu kaznu u zakonu. To im je bilo važnije od njihovog sopstvenog političkog programa. Poslanik DSS, advokat Đorđe Mamula je dramatično (ali netačno) tvrdio da su se „u Francuskoj, za vreme Miterana, kotrljale glave sa giljotine“. Na aboliciju je pristajao, ali uz dozu zloslutne rezignacije: „To presađivanje rešenja iz Evropske unije [...] ne čini mi se najboljim, ali dobro, račun za to ukidanje smrtne kazne možda stigne brže nego što mislimo“. A poslanik Petar Cvetković je (takođe netačno) tvrdio da se Evropi sada vode „izuzetno velike diskusije oko toga da li treba vratiti smrtnu kaznu i da li je to bio pravi potez“. Po njemu, Srbiji bi bilo bolje da se ugleda na Rusiju.

Socijalistička partija Srbije istupala je protivrečno. S jedne strane, hvalisali su se kako je smrtna kazna u saveznim zakonima ukinuta dok su oni bili na vlasti, ali su sada bili protiv abolicije. „Prilike i uslovi koji postoje u našem okruženju danas [...] ne dozvoljavaju ukidanje smrtne kazne“, govorio je poslanik Miloš Nešović. A poslanik Slobodan Tomović je pristajao na aboliciju zarad ulaska u Savet Evrope, mada „uz gorak ukus“, jer „sigurno većina u ovoj sali deli moje mišljenje da je [ukidanje smrtne kazne] valjda zadnje što bi trebalo da uradimo“.

Stranka srpskog jedinstva je bila najdoslednija: smrtnu kaznu treba zadržati, jer „nisu sazreli uslovi“ za njeno ukidanje. Ako ona sada bude ukinuta, već sledećim izmenama zakona će morati da bude ponovo uvedena, tvrdio je poslanik Petar Popović.

Srpska radikalna stranka je, kao i DSS, bila načelno protiv smrtne kazne, bar ako je suditi po njenom političkom programu u kome je kao važan cilj stajala abolicija. Međutim, na sednici od 26. februara radikali nisu rekli ni reč o smrtnoj kazni. Umesto toga, opstruisali su raspravu o izmenama krivičnog zakona tako što su u debati govorili isključivo o navodnim kriminalnim radnjama Zorana Đinđića i vladajuće koalicije.

Na kraju, Zakon o izmenama Krivičnog zakona Srbije, uključujući brisanje smrtne kazne, usvojen je sa 131 glasom za i 56 protiv.

Eto, tako je Narodna skupština ukinula smrtnu kaznu u Srbiji 2002. godine.