Točak

Točak ili kolo bio je skoro univerzalni način pogubljenja u srednjovekovnoj Evropi, a sreće se i u tadašnjoj Turskoj i Rusiji. Osuđenik se, licem prema gore i raširenih nogu i ruku, vezuje za podmetnute oblice ili drvenu rešetku koja leži na zemlji. Dželat uzima u ruke običan kolski točak, zamahuje njime i lomi osuđenikove udove. Polomljeno osuđenikovo telo, sada neprirodno savitljivo, vezuje se za taj isti točak tako da noge i ruke prate njegovu spoljnu ivicu. To je lomljenje točkom.

lomljenje točkom

Varijaciju predstavlja lomljenje na točku: osuđenika vezuju za točak u horizontalnom položaju, a dželat mu kosti lomi maljem. U oba slučaja se točak s izlomljenim telom natiče na dugačku motku, čiji se donji deo ukopava u zemlju i tako ostavlja dok osuđenik ne izdahne, a često i dugo posle toga, sve dok se leš sasvim ne raspadne i ne izjedu ga ptice.

lomljenje na točku

Krajem 18. veka, izvršenje ove kazne je u nemačkim zemljama i Austriji, odakle je nesumnjivo došla u Srbiju, bilo podrobno regulisano. Broj udaraca i njihov redosled morali su biti tačno određeni presudom. Lomljenje „odozdo na gore“, pri čemu je dželat lomio prvo ruke i noge (na jednom ili više mesta), a tek onda grudi i/ili vrat, bilo je mnogo teže nego „odozgo na dole“, kod koga već prvi udarac može da izazove smrt i spase osuđenog daljih muka. Te razlike se odražavaju u cenovnicima dželatskih usluga. Prema tarifi dželata u Bačkoj županiji iz 1772. godine, lomljenje „odozgo“ košta osamnaest, a „odozdo“ dvadeset forinti.^[1]

U Srbiji je postupak bio propisan tzv. Karađorđevim Krivičnim zakonikom oko 1808. godine: „da mu se prebiju obe noge na 2 mesta i obe ruke, i tako živ da se digne na kolo i da se ne skine dok kost traje“. Ovaj način izvršenja smrtne kazne nije često primenjivan, a posle 1830-ih godina je potpuno izišao iz upotrebe. Međutim, točkovi su redovno korišćeni za javno izlaganje tela osuđenika pogubljenih na druge načine.