Ćamil Sijarić 

Biografija

Ćamil Sijarić je rođen 18. decembera 1913. godine u selu Sipovice nedaleko od Bjelog Polja. Bio je prvo dete u imućnoj zemljoradničkoj porodici Šabana i Elmaze Sijarić. Ubrzo mu umire otac,a neposredno posle smrti svog muža, majka mu se porađa, pa i ona umire. Brigu o Ćamilu i njegovom mlađem bratu Šabanu preuzeće porodica, tačnije očev brat Ilijaz. Ćamil Sirajić završio je osnovnu školu u Godijevu 1927. godine, a potom se upisao u osmogodišnju, Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju. Već tada piše pesme, ali i skuplja ih išalje profesoru Aleksandru Beliću u SANU. Profesorka mu je bila i Anica Savić- Rebac.Prve pesme Ćamil Sijarić objavio je u školskom listu Vesnik, 1929. godine. Nije bio angažovan samo u literarnoj sekciji, već i kao politički aktivista zbog toga su ga izbacili 1935. godine iz medrese. Nastavlja školovanje u Vranju i posle gimnazijaske mature, 1937. godine upisuje se na Pravni fakultet u Beogradu. Nastavlja svoju političku aktivanost, učestvuje u demonstracijama, štrajkovima, postaje i član KP.Tih godina upoznaje Sabinu Fehimović,studentkinju matematike, hemije i fizike iz Mostara , njoj će posvetiti pesmu Breza. Ljubav iz studentskih danaće postati njegova supruga 1941. godine, godinu dana nakon što je diplomirao, okončao studije Pravnog fakulteta. U međuvremenu je objavljivao pesme u beogradskim, ali i sarajevskim časopisima ( Žena danas, Gajret, kasnije, posle rata u: Zori, Novoj ženi, Brazdi,Oslobođenju).
U toku rata radio je kao službenik u sudu u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci, Banja Luci, uporedo sarađujući, tokom ratnih godina,sa NOP-om.
Neposredno po okončanju rata kao dopisnik Tanjuga izveštava sa teritorije Banja Luke i Stare Graadiške. Među prvima je kao sekretar banjalučkog Veća narodne časti i pomoćnik sekretara Sreskog narodnog suda ušao u logor Jasenovac. Slike koje je tada video pretočio je u knjigu. Potom je prešao u banjalučko Narodno pozorište gde je radio kao dramaturg. Dve godine kasnije, u januaru 1948. godine kao službenik Ministarstva prosvete Narodne republike Bosne i Hercegovine stavljen je na raspolaganje izdavačkom preduzeću „Svjetlost“.Ubrzo će Ćamil Sijarić preći u časopis Zadrugar, da bi 1951. godine konačno počeo da radi u literarnoj sekciji Radio- Sarajeva, gde će se zadržati sve do penzionisanja ,1983. godine.
Ram–bulja,prvu zbirku pripovedaka Ćamila Sijarića objavila je sarajevska „Svetlost“ 1953. godine. Već ta prva knjiga pripovedaka je bila zapažena i nagrađena je tek ustanovljenom godišnjom nagradom Udruženja književnika. Na anonimnom konkursu „Narodne prosvjete“ osvojio je prvu nagradu za roman Bihorci .Ta nagrada je u to vreme iznosila 1.000.000 dinara i bila je najveća novčana nagrada u Jugoslaviji.Roman Bihorci objavljen je 1956. godine u izdanju „Narodne prosvjete“. Druga zbirka pripovedaka Ćamila Sirajića Zelen prsten na vodi u izdanju „Svjetlosti“ objavljena je 1957.godine, a i za nju opet dobija godišnju nagradu Udruženja književnika. Drugi roman Kuću kućom čine lastavice Ćamila Sijarića u izdanju „Svjetlosti“ objavljen je 1962. godine ,a te iste godine objavljena mu je i treća zbirka pripovedaka Naša snaha i mi momci.
Roman Mojkovačka bitka u izdanju „Svjetlosti“ Ćamila Sijarića pojavio se 1968. godine i nagrađen je 27- julskom nagradom Bosne i Hercegovine, tada najznačajnijom nagradom u toj jugoslovenskoj republici. Već sledeće godine izabran je i za dopisnog člana ANUBiH, a dve godine kasnije postaće i redovni član.
U međuvremenu, objavljena je i njegova knjiga Sablja (1969), zbirka putopisa Zapisi o gradovima(1970). Četvrti roman Konak (1971) će biti nagrađen crnogorskom 13- julskom nagradom. Poslezbirke priča Kad devojka spava to je kao kad miriše jabuka(1973) Zapisa o gradovima (II) uslediće i peti roman Ćamila Sijarića Carska vojska (1976) u izdanju sarajevskog izdavača „Veselin Masleša „. Isti izdavač objaviće i njegov šesti roman Raška zemlja Rascija (1979). Sledi zbirka pripovedaka Francuski pamuk (1980) koja će mu doneti prestižnu Andrićevu nagradu, pa Izabrane pripovetke iste godine , da bi se sledeće godine pojavila i Izabrana dela (I-X) u izdanju „Veselina Masleše“. U Beogradu će se u izdanju SKZ pojaviti Priče kod vode (1982), a knjiga sećanja na prizore iz logorau koji je među prvima ušao posle završetka Drugog svetskog rata i koje je opisao u knjizi Oslobođeni Jasenovac (1983)biće štampana u Sarajevu ponovo.Uslediće nove Pripovjetke (1984), pa Rimski prsten (1986), Herceg-Bosno i tvoji gradovi (1986), pa opet Pripovjetke(1987), da bi 1988. godine u beogradskom BIGZ-u objavio svoju prvu zbirku pesama pod naslovom Lirika(1988) . U Sarajevu će 1989. godine, za njegovog života biti objavljena knjiga Miris lišća orahova.Posthumno je objavljeno Drvo kraj Akova (1990)), Koliba na nebu(1990/91) i Izabrana djela (I-X) u izdanju „Publishing Sarajevo“ 2000. godine. Miljenko Jergović smatra da je Ćamil Sijarić „prognan pisac“ jer do njegovih knjiga teško se dolazi, nemoguće ih je naći. Smatra ga za vrsnog pripovedača, ali i pesnika kome je pisanje bila strast, i sa rezignacijom primećuje da je imao sreće„što je na vreme „ napustio ovaj svet, što nije dočekao i doživeo ratove devedesetih koji su usledili, što nije doživeo granatiranje Sarajeva. Bihor, a tako se zove i jedan roman Ćamila Sijarića, opština u Gornjem Polimlju, bio je za ovog plodnog pripovedaa, romanopisca Makando. Iako njegov opus nije mali, iako ga je i Andrićpoštovao kao izuzetnog pripovedača, Ćamil Sijarić pripada onim skrajnutim piscima koje bi mnogi da zaborave u podelama, razvrstavanju koje i dan danas traju. Kao da tim zanemarivanjem ili logikom „on nije naš“ oduzimaju univerzalnost književnom delu, potiru njegovu misiju, jer Ćamil Sijarić je znao i za sadašnjosti da rekonstruiše prošlost,da u prošlosti prepozna začetke budućnosti, ispriča i ispiše stranice i stranice priča o ljudskoj sudbini, samoći, čovekovim unutrašnjim borbama, pre svega , a potom i borbama sa vremenom u kome obitava i koje je puno kontraverzi vremenu koje nikada ne obećava mir i ispunjenje plemenitih čovekovih potreba i čežnji.
Da bi se sve te priče ispričale , da bi jedan pisac sve napisao „trebaju mu tri talenta i tri života“ kako je sam Ćamil Sijarić u jednom razgovoru primetio. Romani i dela Ćamila Sijarića prevedeni su na ruski, bugarski, turski, albanski, poljski, nemački, mađarski, francuski, engleski jezik.
Mnoga dela Ćamila Sijarića su dramatizovana, izvođena u pozorištu, radiju i televiziji. O njegovom književnom stvaralaštvu napisani su mnogobrojni eseji, studije, doktorske disertacije.

Delo

„Pisac bez zavičaja je kao kuća bez temelja...“ govorio je Ćamil Sijarić kome je zavičaj najčešći okvir za priču, roman. Njegov zavičaj je Sandžak i on je kao mali slušao priče , da bi ih kasnije i sam pričao, poput junaka jedne sopstvene priče, Hasana, sina Huseinovog. Mitska tromeđa bez međe, je okvir u koji on smešta sudbine ljudi, njenu neuhvatljivost, ali i istoriju , ratove, običaje, verovanja predrasude... Za njega je „ceo svet „ živeo u Sandžaku, sa svim svojim manama i vrlinama, taj svet je upijao još dok je rastao u crnogorskom delu ovog peštarsko bihorskog vilajeta, a i kasnije celog života bez obzira što je najveći deo života proveo u Sarajevu, putovao, pisao o gradovima. Kaoplodan književnik uspevao je da to preoblikuje, zaroni u psihologiju pojedinca, tla surovog prostora u kome tradicija ima najveću snagu, bez obzira što on do nje on nije naročito držao,bio mu je važniji mu je jezik kao najsublimiraniji talog, bila mu je važna priča, a znao je da sve to pronađe upravo tu, u svom rodnom kraju koji je bogat epskom i lirskom tradicijom, kao i usmenom književnošću.
Govorio je: „U Bihoru prevrneš kamen, i eto priče... „ U romanu Bihorcičija radnja se dešava između dva svetska rata mirno i staloženo piše o raspadu patrijarhata i to u formi društvene hronike. U svom prvom romanu Bihorcikome je istorijski okvir vremenski period između dva rata, pričajući hroniku mesta, locira uzroke raspada patrijarhalne zajednice, i ukazuje kako sama istorija utiče naraspad tradicionalnog društva. Radnja romana se odigrava u malom sandžačkom selu Rašlje. Junaci romana Zemko i Halimča su žrtve dvostruke obmane; one koja dolazispolja, u vidu istorije, ali i one koja dolazi iznutra u vidu izobličenja samih junaka . U formi kratke hronike Ćamil Sijarić opisuje dešavanja u bihorskom selu Rašlje i to period od jedne godine koliko traje boravak hodže u selu, a hronika prati događaje koji proizilaze iz odnosa poglavara sela Halimače i imama Hadžije. Halimač je pohlepan, lukav gorštak, a imam Hadžija lakom, te njih dvojica čine lanac prevara . Hronika pored glavnog junaka Halimača donosi mnoštvo likova, pre svega upečatljiv ženski lik Hatke, prototip žene koju ćemo i kasnije sretati u delima ovog pisca. Hatka je biće bez misli, gotovo kao biljka, svedena na čulnost, glupava i nagluva, iako pisac o tom ženskom liku govori s ljubavlju. U svim svojim romanima i pripovetkama Ćamil Sijarić određuje svoje junake i njihove sudbine povezujući ih pre svega sa prirodom, okruženjem iz koga crpe svoja shvatanja i odnose. Svi su određeni sredinom u kojoj žive, njenim pravilima, bez mnogo izbora, pa je tako i njihova sudbina podređena tlu na kome su rođeni i kad pokušavaju da joj se otrgnu, kada im je tu teskobno.Svako na svoj način, kao Halimača koji svoju logiku da opstaju samo najači crpi upravo iz surovosti prirode, za njega moralni kodeks ne postoji i on gazi sve pred sobom da bi stigao do cilja. Hatka za razliku od Halimačasvoju potvrdu vidi jedino u obnavljanju života, ona oličava princip erosa , i ona taj princip crpi iz prirode, kao načelo stalnog obnavljanja. Hadžija je neko ko ne pripada tom svetu, on je odvojen od prirode za koju su Halimča i Hadka svako na svoj način, suprotstavljen,vezani kao i poetični Zemko.
U toj kratkoj hronici, u formi društvenog romana, Bihorcima pored priznanja koje je njime stekao, Ć. Sijarić je zauzeo odmah i status zavičajnog pisca. Mnoštvo vešto psihološki iznijansiranih likova u romanima i pripovetkama,često fragmentarna forma, naizgled nepovezana radnja, koristeći istorijske činjenice kao i legende,uz mnoštvo lirskih pasaža, opisa prirode Sijarić je uspešno naslikao sandžačko selo, predeo, ljude, sudbine.

Roman Bihorci mu je doneo meteorski sjaj i položaj na književnoj jugoslovenskoj mapi 1955. godine kada je dobio nagradu Udruženja književnika čiji novčani iznos je bio jedan milion.
Jedna od najpotresnijih pripovedaka Ćamila Sijarića je Žena i noć. Slika prirode u nekom zabitom predelu kroz koji protiče reka odmah je narušena dramom na mostu na kome neki ljudi bez imalo milosti, pod okriljem noći, kada je samo Mesec svedok njihovog zločina, ravnomerno, kao da ih se to ne tiče, svoje krvave noževe zabijaju u bele vratove žena i zajedno sa njihovom decom bacaju ih u reku. Jedna od njih pokušava da ih spase deleći im dukate koje je imala i čuvala u nedrima, nadajući se da svaka žena koja im da dukat zauzvrat biti pošteđena smrti. Dok ona pokušavau toj zloj noćida im doda po taj jedan dukat,da spase živote, na mostu egzekutori ravnodušno koljunedužne žene i decu, tek ponekad brišući nož o koleno ili krpu. Nijednu ženu nisu poštedeli,dukati pred nožem nisu imali nikakvu vrednost, reka sezacrvenela od krvi zaklanih,talasi su kako koje tel bude bačano , samo za taj trenutak raskririla svoje virove, a zatim nastavljala da teče, kao da se ništa nije dogodilo. Jedini trag koji se zadržao je dukat na dnu, sličan Mesecu.
Pripovetka Beli Anđeo,iako govori o običnim osećanjima koje doživljava monah koji se zavetovao na samoću upravo govori o neizbežnosti i ljudskoj potrebi da ima svoju rajsku pticu. Ne znamo iz pripovetke mnogo o njemu, sem da je Grk, da u crkvi slika anđela, ali pod uticajem svojih osećanja prema čobanici , on slika umesto anđela na Hristovom grobu, lice devojke, čobanice, svoje rajske ptice. Uporno briše to lice, jer treba naslikati anđela, stalno pokušava ponovo, uporno, kao i junak pripovetke Bunar kojiposvećuje život traganju za vodom, svojim ciljem, snom, težnjom na neplodnom, sušnom tlu. Motiv prkosa samom sebi, istrajnosti po bilo koju cenu možda je najpreciznije opisan u pripovetci Hrt.Metafora o čovekovoj sudbiniopisana je sudbinom psa, hrta koji već ostario ali trči svoju poslednju trku,trku koja istovremeno znači i smrt.Hrt je priča o varljivosti i nadama mladosti, o čovekovim promašajima , nemogućim željama koje se sudaraju sa stvarnošću i rasparčavaju na hiljade komadića, a spajaju tek u neizbežnoj smrti.Motiv usuda čest je u književnim delima Ćamila Sijerića, varira u mnogim pripovedkama, između ostalih i u Kozi metafori o čovekovoj sudbini, kako je tumače dobri poznavaoci pripovedačkog opusa ovog pisca.
Kuću kućom čine lastavice je još jedan roman u kome se Ćamil Sijarić, kao u Bihorcima vraća temi raspada modela patrijalhalne zajednice i propasti jedne seljačke porodice, porodice Sejdić. Istovremeno slika i proces naporne i mučne borbe pojedinca da se oslobodi stega koje uprkos nastojanju ostaju nevidljivi okov i izazivaju bol i rastakanje i duše i tela, zajednice iz koje valja umaći kao od pupčane vrpce,one neumitne spone od koje se ne može pobeći, koja se ne može mimoići.
Roman Kuću kućom čine lastavice počinje i završava se ratom. Prvim u kome su muške glave porodice Sejdić uglavnom nastradale, a ni drugu generaciju ne čeka ništa lakša budućnost i oni će se boriti i stradati u sledećem. Uvod u roman počinje opisom malog Amara koji hoće da pronikne u tamu prošlosti kada mu je otac poginuo, u vreme vojski pljačkaša, da pronikne kakvo je to vreme bilo o kome mu je deda Agan govorio i ispričao strašnu priču o vešanju četvorice Crnogoraca koju je posmatrao, dodajući kao utehu i onaj mitski odbol trpljenju, neslobodi, prkosu.Jer, onaj koji ide ka vešalima, okarakterisan i osuđen zbog nepoštovanja ćesara, neposlušnosti i nepokoravanja pravilima koje je uspostavila austrougarska vojskaišao je prema sopstvenoj smrtikao da se utrkuje s njom kličući slobodi.
Osipanje porodice je uzrokovano ratom, kao i njen nestanak. Junaci, Saltan, Amar i Ruška, unuci starogAgana, grčevito pokušavaju da, svako na svoj način oslobode okova koji su im nametnuti, da žive po svojim pravilima u nekom novom vremenu, boljem srećnijem mestu. Ne uspevaju..Zatvoreni u sebe, sami sebi dovoljni, uvek će biti uskraćeni, moraće da se vrate tamo odakle beže, poraženi, sa ponekim sećanjem na pokušaj, iskorak, Amar, student, melanholična pesnička dušaoseća da ne pripada nigde, da nije ispunio svoje snove, da je nezaokružen, kao i Saltan koji nakon dolaska iz Grčke ne može da se uklopi te se odaje alkoholu, viđa se sa sumnjivim ženama, luta po okolnim selima noću.Rušku udajugrad, za starog, imućnog čoveka, ali ona je nerotkinja koju prepuštaju u ruke seoskom vidaru i ona u svj svojoj tragediji glumi trudnoću. Svi likovi u ovom romanu, Amar, zanesenjak koji želi da se otrgne iz rodne sredine, proširi svoje vidike, Saltan koji je u Solunu iz koga se vratio živeo slobodnije, bogatije i raznovrsnije, pa Ruška čiji pokušaj emancipacije je neuspešan, jednako kao i pokušaj da dobije dete , svi oni su ostali neispunjenih želja, prikraćeni, osakaćene duše.
“Činilo mi se da su mi nebo i zemlja tu na domaku mojih ruku, ali kad god sam se pružio da ih dohvatim, oni su bježali, i među mojim prstimaostajalo je samo lišće našeg javora, i crn gar naših lastavica...“ tako kaže junak ovog romana Ćamila Sijarića, sumirajući ne samo svoje iskustvo, već opisujući klimu u kojoj se roman dešava.
Šesti, poslednji roman koji je napisao Ćamil Sijarić Raška zemlja Raščija (1979), je priča o ratu, njegovom besmislu, o ljudima sukobljenimu tursko-austrijskom ratu, pobuni Srba u Starom Vlahu , seobi pod patrijarhom Čarnojevićem.To je samo istorijski okvir, on nije ni bitan toliko kao faktografija, većsamo naznaka vremena u kome junaci žive:  Nur beg i boljarski knez Avram kojima nije zajednički samocarski drum koji vodi od Akova do Pazara, na kome „sunce izgreva iza velike gore Jarut“ ...
U uvodu romana u kome Čamil Sijarić opisuje carski drum između Bijelog Polja i Novog Pazara, „negde dolje niz Lim“, a sluti se tragedija i jednaka sudbina ljudi koji tu žive i koji dele nametnute obaveze prema caru ili ćesaru, svejedno ali svesni da ako padnu sa konja „ni car, ni ćesar neće pomoći“ kako kaže Nur beg Avramu u vreme kada Osmanlijsko carstvo želi da pokori i Beč, a Srbima se  u očima  vidi mržnja i nada da se to neće dogoditi i da će to biti početak turskog kraja. Zapamtiće Avram ove reči, pa će svom zetu nakon povratka iz rata, opominjući ga da su svi ljudi nastali iz „jednog, Adamovog rebra“,da je sirotinja sirotinja, turska, srpska svejedno jer patnja je jednaka svima, kao i izgubljenost u vihorima ratova i surovostima u koje ih istorija i pripadnost nekoj zajednici baca i melje, bez milosti,ne dozvoljavajući da od njih zavisi ni dobro, ni zlo.
Pripovedajući ovu lokalnu priču Sarajlić vešto i ubedljivo priča o usamljenosti ljudi bačenih u kandže istorije, o njihovim pokušajima da pronađu smisao iljubav, pa makar to bila i izmišljena poput one Jaglikine prema liku sa ikone...No, konačne utehe nema, jer smo svi jednaki siromasi na ovom svetu, „goli dolazimo i goli odlazimo“ iz njega, kako kaže Avram. Junaci njegovog romana, podjednako i Turci koji odlaze i oni koji ostaju, su večiti putnici i siromasi na drumovima, pa bili oni carski i osunčani kako ih pripovedač opisuje na početku knjige. Ostaje uvek samo priča , da se kroz nju živi.Orgininalnom kompozicijom romana, fantastikom, dijalozima u kojima ima i istine i fikcije,poniranjem ugrađenju psihologije junaka pisac vidi svet kao jedan nesigurni haos u kome se čovek ne snalazi.
Francuski pamuk (1980) zbirka pripovedakau kojoj svi junaci su besednici koji pričom okamenjuju legende te Sijerićeve tromeđe, kao i istoriju, običaje, jezik i to sve kroz ljudske sudbine.Zanimljiva je u toj zbirci priča pripovetka Sablja. U prvom delu pripovetke saznajemo da se srušio han u kome je neko vreme proveo kadija sa svojom kadinicom. O toj tajanstvenoj ženi znali su meštani da je bolesna i da ponekad po zidinama hana crta cveće. To saznajemo od sveznajućeg pripovedača u prvom delu knjige.Drugi deo, ona unutrašnja strana hana koji se srušio i tajnovitih žitelja, kadije i njegove žene, predstavljaju knjigu u knjizi koju će pronaći u sanduku, na gomili đubreta, kada se han nakon godina i godina propadanja bude srušio.U tim ruševinama, u sanduku je pronađena su kadijina pisma koja su sve što je ostalo iza njih.Toje drugi deo priče, druga strana ogledalaknjiga koja je drugačija od kolektivnog sećanja.Jer narod vazda sklon priči ne priča je i ne čuva u kolektivnom sećanju tek tako, priča je da se priča, da se živi,da se njenim postojanjem nekako opravda i tuđe kao i sopstveno postojanje.

Mojkovačka bitka

Priča u romanu Mojkovačka bitka Ćamila Sijarića, plete se oko Radiča Memića, seoskog učitelja u koga je zaljubljena Umka, devojka iz ugledne porodice Redžepa Kardašića. Uprkos protivljenju toj vezi i zabranama, ona beži uspešno tek pri drugom pokušaju od kuće svom izabraniku, jer u njenim očima Radič je visok, crn i mršav.Njih dvoje zajedno sa Radičevom tetkom Despinom beže u Crnu Goru. Učitelj sa jednom jedinom knjigom , đačkim dnevnikom i puškom,vodi Umku prema granici,i već tada oseća krivicu što su on i tetka Despina varali obećavajući joj udoban i lagodan život, jer on ne samo što nema roditelje, nego nema ni kuću.On je potpuno zbunjen i ne zna kako i šta da učini, jer kada se zaljubio nije hteo da se zaljubi, kada nije hteo da se ženi, oženio se i to u ratno vreme, koje donosi samo neizvesnost i haos, nemogućnost da se živi po sopstvenoj volji , pa makar to bio i izbor po osećanjima. To nije moguće. To saznanje će pruzrokovati stalni unutrašnji nemir i ta ljubavna priča završiti tragično , ne samo za mladu ženu Umku, Radiča, već za mnoge koji su se zatekli u Sijerićevom Makondu.
Radnja romana Mojkovačka bitka,počinje u jesen 1915. godine kada „sa grana opadaju jabuke na žutu jesenju zemlju- kroz noć i tišinu, neviđenu ni od kog“ kako počinje roman Ćamila Sijarića.Takvim početkom romana pisac vešto opisom prirode,nagoveštava ne samo sudbunu Umke, već i istorijski trenutak u koji su bačeni i u kojoj postaju učesnici.Pripovedajući o neostvarenu ljubavnoj priči učitelja Memića koji će postati i komadant divizije i imati važnu ulogu u čuvenoj poslednjoj bitci Crnogoraca za samoodržanje, kada su po cičoj zimi, goli i bosi, bez hrane branili na Božić 1916. i odstupnicu srpskoj vojsci na Krf suprotstavljajući se brojnijoj i bolje naoružanoj austrougarskoj vojsci Ćamil Sijarić ispisuje antiratni roman, sa dubokim suosećanjem za ljude i istoriju tla na kome se rodio.U romanu se pored Umke i Radiča, njihove tragične nedosanjane ljubavne priče, pojavljuju i drugi likovi čija sudbina dočarava tragediju rata, mentalitet ljudi za koje pobede nema,kako lične tako ni istorijske, uprkos velikim žrtvama, uprkos tome što su uspeli na Mojkovcu da zaustave prodor austrougarske vojske.Jer, nakon tog nadčovečanskog napora koji nisu birali, po najsurovijoj zimi, bez hrane umesto koje su stizale „mašinske ikone“.Crna Gora je kapitulirala. Za komadanta Radiča koji je shvatio već na početku da u tim ratnim uslovima svakodnevne smrti,pogibija, on nema pravo na lična osećanja,on je vojnik,a to je po svim tradicionalnim uzusima iznad svega, to je još jedan poraz.Poraz zbog koga je žrtvovao i Umku, ne odlazeći da je vidi dok ga je čekala u kolibi, nakon velikog i napornog puta koji je prevalila da bi ga bar videla.Ostaje mu praznina, bolno saznanje da čovekovi snovi ostaju samo snovi, neutoljena čežnja, i da čoveku ostaje samo patnja kojoj se mora nositi. Kao da je vekovna sudbina onih koji živena Sijarićevoj tromeđi da budu stalno nasukani na sprud oko koga divljaju strašni vetrovi, da iako im se peva, oni ne stižu da pevaju, kao što nemaju vremena ni za plač kada im se plače.
Motiv smrtne kazne u romanu Mojkovačka bitka Ćamila Sijarića susrećemo u pozadini glavne priče o o Radiču Memiću, učitelju i devojci Umki.Sijarić portretiše ne samo glavnog junaka, zatim portretiše ne samo Umkinu braću Kasuma i Šućra, oca,već i druge koji će se naći kao žrtve bilo zbog svojih držanja do običaja, bilo zbog ratnog vremena u kome se smrtne presude donose i izvršavaju u žurbi i hitnji, ne bi li se sprečio bilo koji oblik neposlušnosti onom ko je jači, onom čija vlast uspostavlja svoja pravila bez obzira što oni pokoreni i dalje žive u ubeđenju da je zemlja na kojoj su odrasli i žive generacijama njihova. Neko će stradati što mu sinovi nisu u turskoj ili austrogarskoj vojsci, već u crnogorskoj koja se suprotstavlja najvećim i najmoćnijim divizijama.Ne stradaju samo ljudi, stradaju životinje i Sijarić vrlo vešto opisuje i smrt Redžepovog psa koga bez milosti ubijaju vojnici koji upadaju u dvorište da bi saznali gde su mu sinovi.Ponosni starac koga hoće da vežu u lanac kojim je bio vezan pas odgovara da nema ruke za lanac... Naći će se zatvoren zajedno sa Maksimom Tucanjom, učiteljevim prijateljem kod koga je Umka sa Despinom bila pre nego što je krenula na dalek i naporan put da poseti Radiča komadanta. On i u tim uslovima pokušava da nagovori Redžepa da ne odbacuje svoju kćer, da mu se približi. Svestan starosti i mogućeg ishoda Maksim pomirljivo skreće Redžepu pažnju na ljubav i praštanja, na sudbinu bliskih čija sudbina može biti opterećena moli ga da za boravi na besmislenu ljutnju na kćer jedinicu, govori mu da ljubav ne bira ko je koje vere, da sve odluke pred blizinom smrti i stradanja pokazuju koliko su pogrešne,a dokaz za to je i što su se njih dvojica jer zajedno našli zarobljeni od onih koji su obojici neprijatelji. Redžep će nekim čudom biti oslobođen, Maksim će biti streljan u kupusištu...

Delovi iz romana Mojkovačka bitka Ćamila Sijarića

U to njihovo takvo stanje upadao je Zeko iz Hazana. Veli im:

- Sve će vam biti po zakonu; pa to je dobro što će vam biti po zakonu. Od smrtne kazne manju... ni turski vam sud ne bi dosudio, ni crnogorski, pa neće ni švapski. Ovaj švapski ja ne znam, a ona dva prva sudila su mi. Teško je čoveku ono čekanje i pitanje šta će biti, a kad bidne... nikom ništa. Kao da se tebe i ne tiče smrtna presuda koju su ti izrekli. Vidjećete kako to izgleda. Uzme ti ime... Meni su ime uzimali i turski i crnogorski sudovi, i sad će mi uzeti i švapski sud. I zapiše ti odakle si i koga imaš- rekao sam im da nemam nikoga do zelenu goru po kojoj hodim. Pa će vam, braćo pitati kajete li se za to što ste učinili, a vi im recite da se ne kajete.

Nijesu ga slušali. Ali ni mogli da ga ne slušaju. Jer samo je on- komitaš, bio upućen u sve one nevolje u kojima se čovjek nađe kad pred sud stane. Govorio je da će im svaka njegova riječ o sudu zlata valjati- o vješanju i o striljanju, na šta je bio osuđivan nekoliko puta, pa se- nekim slučajem, spasavao.

Bivali su sve bljeđi od njegove priče. Ali ga nijesu prekidali.

- Kad vam kažu –smrt, vama će se najpije učiniti da to vama nijesu rekli, nego nekom od vas, a kad vidite da do vas nema nikoga, onda počinjete da se trijeznite; kao da ste bili pijani, pa se trijeznite. A kad ste se otrijeznili- vi vidite nad glavom tamu... Crni mrak, ljudi. Mrak- i mrtvi ste.

Protegao se, ruke digao visoko nad glavom, usta iskrivio i zijevnuo. Spuštajući ruke, veli:

- Nekom će biti tako, nekom ovako...

Milovao je zatim konja po vratu, po čelu, po sapima- snažno se gore tresući ramenima.

Plakao je.

 str. 248/249

Potezali su ih zatim za konopac da ih privedu na mjesto gde će im se iščitati presuda. Svjetina se uskomešala, šuškala je nogama po tvrdu snijegu, micala se, govorila zbunjeno, ili samo slijepo gledala.

„Ne valja ovo da se gleda- kao da je dugo razmišljao i došao na pravu misao, izrekao je neko- ovo će oni da pobiju ljude.“

„A-o-o-oj...! „ samo se nekom otelo iz duše.

Trnuli su zbog nečegau sebi i gledali uplašeno- i vidjeli kak je vojnik ispred nogu Redžepovih ispriječio pušku- veli mu da naprijed nema kud, sem ako hoće da pogine, a da pogine, imaće kad.

Kroz snijeg je strčalo kočevlje kupusa. Bili su ih poređali po tome kočevlju. Lisičine s ruku i one konopce nijesu im bili odvezali. Nijesu im govorili ništa. Jedan im je vojnik prišao- i nogom udarajući ih u vrhove prstiju, poravnao njihove noge.“gospodine crnogorski kapetane...! veli Maksimu na svom jeziku.

Kapetan Tucanja stajao je na kraju reda; stajao je kao nekad na gumnu, pred veče, posle vršidbe, čekajući vjetar da ovije žito. I kao i tada- gledao je ka zapadu, odkud su najčešće dolazili vjetrovi.

Izgledao je grdno star- tako dok je stajao u kočevlju kupusa, u snijegu, a crn. Ali, visina tjela, vitkost stasa, i njegovo muško držanje glave bili su mu ostali.. Bio je sad bez svoje opreme, bez čohe na sebi,bez džemadana, bez puca od srebra, bez gajtana, Pohaban. Snježav. S mislima na svašta, na neki dan, na neki tren- na onaj što se desio onda...“Bila je tamo česma... Ni česme više nema... Ja mlad kad bijah, pa bismo se kod one česme uveče prskali vodom; ja mlad kad bijeh...!

Bio se zagledao negde daleko: u daleku planinu, u daleku davninu...

I vidio tamo nekako drvo, nekakav kamen, nekakvo drago iščezlo lice... Nekoga koga je bio zaboravio, a sad ga eno...!

Oni što su ga gledali držali su da će- i kad padne gledati tamo kud se zagledao.

Ništa na njemu nisu videli oficirsko. Ni vojničko. Ni šta drugo. Bio je samo jedan čovjek. Koji tu stoji. Tako kao da barjak drži.

„A-a-a-aj...“ izvio se sam iz sebe glas iz svjetine kao plamen lampe pred gašenje. Zatim je nastalo komešanje austrijskih vojnika, onih koji su imali da ispale puške u osuđenike;poizmicali su se i stali u nepravilan dug red, brisali se rupcima po licu i zatim brisali svoje puške- i bili modri od studeni, uplašeni od onoga što imaju da učine-na gadost zgađeni... Potonuše, zatim, svi u tišinu kao u mulj-pred užasom, pred pucnjem pušaka od kojeg će ponovo prhnuti ptice iz vrblja- pred padom ljudi, tjela krvavih, u bijeli sneg.

Navalivši se prsima na pušku, kojom su mu bili preprječili put da ne ide napred Redžep Karadašić vidje da nema snage da je odgurne i sebi prolaz načini ka Maksimu Tucanji uz kojeg je hteo zbog nečega da stane- i u tom rvanju ličio je na davljenika kojemu ne daju na obalu... Ništa više nije znao za sebe. Ni gde je. Ni šta to radi. I sve što je mogao sada da čini bilo je- da preko puške, i preko glave vojnika, još jednom vidi tamo Maksima; a on je među kočevljem stajao pravo- tako kao da je izašao na nekakvu svijetlu tačku i tu zastao da pgleda svijet... Činilo se da ga cijelog obuhvata pogledom- onim kojim gledaju ljubavnici...

Bili su dolje niz Lim bregovi, bili su obasjani sunčanim zracima- pred zalazak ...

Išla je tamo reka.

A ptice su išle svuda.

Uz vrblje su nailazile magle pozemljuše, sive i kaljave, tjerane vjetrom noćnikom.

Išla je noć, i sunce je već zalazilo.

A upravo tog časa prineli su marame da im vežu oči.

„O- o- o-o...! – čulo se otud iz svjetine, a čulo se i čitanje presude koju je neko prevodio.

Išla su imena osuđenih, pa onda djela koja su počinili, pa onda kazna na koju su osuđeni- i najzad: da će i svakog drugog snaći smrtna kazna ko izgubi pamet i pođe njihovim putem. Ova kazna neka bude primjer za to. Ona je malena- jer se odnosi samo na petoricu, ali pravdi neće biti mnogo ni kad se odnosi na stotinu. Pametni se neće ovde naći- ni pošteni, ni razboriti, do samo oni koji misle da jedna mala i goloruka bjedna vojska može da stane na put ćesarsko- kraljevskim divizijama koje su slavu Austrougarske Carevine na vrhovima svojih bajoneta pronijele kroz cijelu Evropu, i kojima- ka njihovoj daljoj slavi niko ne može stati na put.

str. 260

Petorica koji stoje pred vama biće strijeljani. Oni mogu da se pomole bogu. Oni mogu da zažele neku sitnu želju. Daće im se vreme za molitvu i želju, i više ni za šta.Šta ima, pitam, da zaželi Maksim Tucanja?

Onu u daljinu zagledanu glavu, gledali su sada svi.Ništa nije rekao. Ničim nije mrdnuo. I činilo se da ništa- što se čitalo, nije primio u svoje uši.

One marame prinjeli su prvo njemu. Vojnik ih je držao preko ruke.

- Imate li želju?

Ćutao je.

- Hoćete li se pomoliti bogu?

Maramu sa ruke onog vojnika uzeo je nizak, suh, krivonog čovjek- za kojeg se nije moglo reći ni da je vojnik ni civil, jer odjelo na njemu ni po čemu nije govorilo šta je taj čovjek. Ali po onome što je radio sa maramom, kako je uzeo za krajeve i raširio, i kako je- tako raširenu i bijelu prinosio Maksimovom licu, vidjelo se da to ne čini prvi put, nego da je – dugim vezivanjem ljudskih očiju, postao majstor svog posla.

Maksimovo lice zakrili bjelina.

Kao da se zemlja uvrnula.

„Ni onoga doba više, ni one česme... Ja mlad kad bejah..., o bože mili, ja mlad kad bejah...!

Cio svijet, velik i blistav bio je sada negde iščeznuo. Zvjezde noću. Sunčani sjaj danju. Duga preko neba. Na nebu kola...

Je li ono nešto preljetelo?

Ništa.

Ne vidi se ni zemlja , ni čovjek.

Bio se- od nečega što je već bilo njim zavladalo, sav ukočio i ukrutio; bio je sada kao da je od kamena; nagrđen onom odvratnom bjelinom što mu je išla preko očiju, iza koje je bila tama.

I ne njemu- nego tami njegovoj, da u njoj zajedno sa njim stane, išao je Redžep. I više mu nijesu branili...

A upravo tada- kada je bilo gotovo sa vezivanjem očiju, i kada su im odvezivali ruke- da ih svezane ne mušketiraju, Maksim Tucanja je digao ruku i skinuo maramu s očiju.

Kao da je u tom kratkom vremenu bio otišao nekud daleko, i vratio se – iznenada među njih, našavši se licem u lice sa Redžepom.

Padali su nekako svi zajedno- i Redžep sa njima, pogođeni svi u prsa gde su ih kratko nišanili, i gađali. Maksim Tucanja je padao polako, opirući se – sad poslednji put, na svoje odavno bolesne noge, i pao je tako kao da je legao od umora- poslje bitke, da se odmori...

Ležali su kao kakva otvorena knjiga- de čitaj...

Godina ta i ta. Ovo je ovdje rijeka Lim. Tu su se naši stari naselili u vrijeme ono...

Koje je to vrijeme?

Tu su živjeli- nekad mrzeći se, nekad voleći se, nekad tako...

Godina ta i ta...

Čitaj; „Sna nemajte, u ruci radila nemajte, u kući veselja, u toru klanja, u dućanu prodavanja; nemajte na slavama pijenja, sa ženom spijenja, nemajte pomirenja, ni klanja ni praštanja- jer tu je na Limu Carevina. I sve je nad ovom vodom onako, kao kad je u ovu zemlju, u jednu davnu daleku noć ulazila vojska agarenska...“

Ostalo je da štrči kočevlje.

Kraj vode se povijalo vrblje.

Tjerale se magle.

Na zemlju pade noć- na krv.

Negdje je daleko izbijao sat: jedan... pet...osam...Mjerio je i pisao Vrijeme; slagao ga u hambar kao zrna žita. Deset... jedanaest...

str. 262

Ćamil Sijarić Mojkovačka bitka

Izabrana djela I-X, knjiga treća

IP „Veselin Masleša“

Sarajevo, 1991.