Žan Pol Sartr

Biografija

Žan Pol Sartr (Jean- Paul Charles Sartre), francuski filozof egzistencijalizma, dramaturg, novelista, esejista, kritičar rođen je 21. juna 1905. godine u Parizu, kao sin mornariričkog oficira koji će umreti kada Žan Pol Sartr bude imao tek nešto više od godinu dana, a brigu o njegovom odgajanju preuzeće deda po majci Čarls Švajcer, profesor nemačkog jezika. Pored toga što je vrlo rano svog unuka podučavao matematici, isto tako je provodio sate čitajući mu dela iz klasične književnosti. Svoje najranije detinjstvo Sartr je kao šezdesetogodišnjak opisao u autobiografskom delu Reči i uz često resku ironiju predstavio je i svoje pretke, prisetio se mnogih knjiga koje su mu bile dostupne, zatim prvog odlaska u bioskop, svojih prvih spisateljskih pokušaja, ali je istovremeno opisao i Francusku u prvim decenijama XX veka iz vizure naivnog dečaka punog iluzija i fantazija. Budući ateista, najznačajniji filozof XX veka, marksista tvorac egzistencijalizma otkriva u ovoj knjizi da je religija bila neizostavni deo i njegovog vaspitanja, ali da ga „niko nije podučio kako da veruje u Boga“. Zbog otvorenog ateizma sva dela Žana Pola Sartra uvrštena su u Indeks zabranjenih knjiga Rimokatoličke crkve.
Kada se njegova majka An-Mari Švajcer ponovo udala, a on je tada imao 12 godina, i kada se preselio u La Rošel u novu porodicu, kao da se završilo njegovo bezbrižno detinjstvo. Iako je bio brilijantan učenik, postao je arogantan, nepredvidljiv.
Nakon što je u petnaestoj godini pročitao Bergsonov Esej o trenutnim podacima svesti, Žan Pol Sartr se počeo interesovati za filozofiju. Upisao je studije na uglednoj Ecole Normale Superieure već uveliko proučivšu zapadnjačke filozofe Kanta, Hegela, Hajdegera, kao i osnivača fenomenologije Edmunda Huserla. Interesovao se i za tada sve popularniju psihoanalizu, a među uzorima mu je bio i Dostojevski.
U toku studija upoznao je i Simon de Bovoar koja će mu biti životna prijateljica, inače i sama književnica, feministkinja. Zajedno su doveli u pitanje kulturne i socijalne pretpostavke svog buržoaskog vaspitanja i obrazovanja zajedno su se borili protiv predrasuda svog vremena, na svim poljima:filozofskom, književnom, političkom, zalažući se uvek za pravo čoveka na slobodu, kako potlačenih nacija, tako i individualnih sloboda. Svestan činjenice svog porekla, da je buržoaski intelektualac, čega se gnušao, kao i proleterijata, Žan Pol Sartr će uvek biti bliži svet ideja nego klase. Po završetku studija jedno vreme radi kao profesor filozofije u Avru, a zatim odlazi u Berlin gde se posvećuje proučavanju Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavljuje filozofski eseje Transcedencija ega (1936), pa esej Imaginacija (1939), a u međuvremenu 1936. godine nudi „Galimaru“ roman sa naslovom Melanholija, ali poznati izdavač odbija rukopis koji će se 1938. godine pojaviti pod naslovom Mučnina.
Početkom Drugog svetskog rata Žan Pol Sartr je francuski vojnik, zatim nemački zarobljenik, koji je uspeo da pobegne. Svoje prvo filozofsko delo Biće i ništavilo (1943) počeo je da piše u kasarni 1939, godine. Po povratku u Pariz pridružio se Pokretu otpora, a zajedno sa Simon de Bovoar, Dominik Desanti i ostalima osniva tajno društvo „Socijalizam i sloboda“. Pred kraj rata upoznao se sa drugim velikim francuskim piscem i filozofom egzistencijalizma Alberom Kamijem. Nakon oslobođenja Pariza bio je saradnik u Kamijevom časopisu „Kombat“, da bi po završetku rata osnovao mesečni književno-politički časopis „Moderna vremena“. Iako je bio naklonjen komunistima, nije se u posleratnom periodu učlanio u KP Francuske. To ga nije sprečilo da kao jedan od retkih zapadnjačkih intelektualaca poseti SSSR, Kinu, Kubu i Jugoslaviju, a ni da uvek reaguje na svetske događaje izražavajući nezadovoljstvo državnim sistemima, globalnim poretkom, uvek s dubokim uverenjem da intelektualci imaju slobodu, a samim tim i obavezu i pravo da kontrolišu bilo koji segment ljudske delatnosti, nezavisno od kompetencija, i da to je način da čovek prevaziđe okvire svog iskustva postavljajući pitanja vremenu u kome egzistira. Zalagao se za oslobođenje Alžira od francuskog kolonijalizma, žestoko se protivio sovjetskoj agresiji na Mađarsku 1956. godine, podržao Kubansku revoluciju, divio se Če Gevari, ali i razišao se sa Fidelom Kastrom kada je, zbog kritikovanja njegovog režima uhapšen jedan pesnik.
Nakon objavljivanja autobiografske knjige Reči, 1964. godine Žanu Polu Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost jer njegovo delo je „bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom“ kako je pisalo u obrazloženju. Dosledan sebi odbio da primi nagradu, kao što je posle rata odbio Legiju časti jer je „uvek odbijao službena priznanja“ smatrajući da pisac koji zauzima politička, društvena, književna stanovišta treba da deluje pisanom rečju i da priznanja koje može da dobije izlažu njegovog čitaoca pritisku koji on smatra nepoželjnim, a isto tako i pisca. Sloboda pisca je u odbijanju da postane institucija. Neposredno pre dobijanja Nobelove nagrade, Sartr je kritikovao SSSR, a i to je, dodatno, uticalo da odbije nagradu, jer je smatrao da je Nobelov komitet antisovjetski, što ga je prilično nerviralo. Iste godine kada mu je dodeljena Nobelova nagrada, odbacio je književnost smatrajući da je buržoazija koristi kao zamenu za pravo angažovanje u svetu. Zaključio je da književnost, sama po sebi angažovana uvek, ne na uštrb umetničkog nedovoljna kao oblik delovanja na stanje stvari, i da je neophodna akcija.
Žan Pol Sartr, filozof, književnik, uvek zastupnik i borac za prava ugnjetenih i poniženih, posvetio je život bez obzira što su mu se stavovi često menjali borbi za slobodu obespravljenihm, istovremeno braneći i sopstvenu slobodu, intelektualnu nezavisnost tvrdeći da je svet okrutan, ružan i dehumanizovan, da je život stalna muka i neuspeh, da egzistencijalizam kao filozofija čini da taj život postane moguć, podnošljiv, da čovek mora da dela i na kraju, postane ukupnost svojih delanja, jer „egzistencija predhodi esenciji“, te je sloboda u strukturi egzistencije.
Zajedno sa Bertanardom Raselom 1967. godine organizovao je tribunal za američke ratne zločine počinjene u Vijetnamu, iako ta inicijativa nije imala odjeka. Kada je uhapšen 1968. godine tokom studentskih demonstracija predsednik Francuske Šarl de Gol je zahtevao da ga odmah puste, odnosno pomilovao ga, izgovorivši : „Ne hapsite Voltera!“
Žan Pol Sartr opredelio se za marksističko tumačenje sveta i društva smatrajući da mu egzistencijalizam, filozofski pravac koji se javio nakon Prvog svetskog rata, predstavlja dopunu, i u svom drugom filozofskom delu Egzistencijalizam kao humanizam objašnjava njegove humanističke aspekta. Sartr naglašava čovekovu nemoć u odnosu na svet i smatra da je sve slučajno, da je jedino slučajnost apsolutna, savršena. Smatrao je da „egzistirati“ znači biti tu i ne postoji ništa što bi zauvek moglo odrediti čovekov karakter, pa tako i za „kukavicu postoji mogućnost da više ne bude kukavica, a za heroja da prestane biti heroj“.
Dugogodišnja veza sa Simon de Bovoar, za to vreme jedna od najneobičnijih zasnivala se na emotivnoj i intelektualnoj vezanosti, seksualnoj slobodi, nikada nisu živeli zajedno, niti  su se venčali je još jedan od dokaza njegove doslednosti. Simon de Bovoar je posle njegove smrti napisala knjigu Ceremonija rastanka u kojoj je otvoreno opisala poslednje dane svog ljubavnika, oronulog starca koji nije više sam mogao da brine o sebi, a to je izazvalo negodovanje. Umrla je šest godina posle njega i počiva pored njega.
Žan Pol Sartr je umro 15. aprila 1980. godine. Velikog francuskog filozofa koji je obeležio XX vek, pisca, angažovanog intelektualca, čoveka koji je uvek govorio ono što misli ispratilo je do Monparnasa čak 50.000 ljudi, odajući mu na taj način počast, ne samo za delo i aktivan odnos prema svetu, već i zbog toga što se odbijajući mnogobrojne počasti i nagrade odlučio da sačuva svoju slobodu.

Delo

Književno delo Žana Pola Sartra, počev od prvog romana Mučnina (1938), bavi se pitanjem smisla života, vremena, slobodne volje, umetničkog stvaralaštva, odnosom egzistencije i esencije, jer se po ovom filozofu angažovanost književnosti ogleda se u tome što govori o nečemu važnom, nečemu što se tiče svakog čoveka, bez namere da se neko pridobije za nekakvu doktrinu, ideologiju. Mučnina je filozofski roman u kome istoričar i pustolov A. Reketin nakon silnih putovanja i doživljaja odlučuje da se smiri u jednom gradu da bi napisao svoja sećanja. Živi samotno i dok ispisuje stranice sećanja i zapažanja pa i o gradu u kome obitava oseća sve veću besmislenost ljudskog postojanja, svega što je činio i čini da bi to osećanje prešlo u fizički bol, stalna mučnina. U ovom prvom romanu Žan Pol Sartr će postaviti  još niz važnih pitanja: o značaju umetnosti, konkretno džez melodije koju glavni junak voli da sluša, o ljubavi, znanju, o ustaljenim običajima po kojima ljudi žive, ali pre svega o ljudskoj slobodi da od svog života učini ono što hoće sam, a ne neko drugi.
Nema previše događaja u romanu, već je priču saznajemo kroz dijaloge, zapažanja, uz pomoć likova poput Samouka, Ani, vlasnicom kafane u kojoj boravi….
Čak i u Prljavim rukama (1951) očito političkoj drami u kojoj defiluju komunisti, anarhisti, monarhisti, nema sugerisanja, iako je komunizmu posvećena najveća pažnja, ali tako da vidimo i naličje ove ideologije, jer se radnja dešava unutar partije. Radnja se dešava krajem rata u izmišljenoj zemlji Iliriji. Ne vidimo front, mrtve vojnike, vidimo samo pozadinsku borbu za vlast između tri partije, tri ideologije, njihovu povezanost sa spoljnim centrima moći. Glavni junak Igor Barin, intelektualac napustivši imućnu porodicu, klasu,. Njemu je stalo do ideje, a ne političkog pragmatizna, ali on nije „upotrebljiv“ , nikada nije bio gladan, on zna da misli…Njemu je nezamislivo da ubije, ima ilutiju da ga harizmatični Oderer, prvi čovek partije razume. A onda se dešava ubistvo, neobično, sasvim slučajno, iz razloga koji je potpuno nov, ali koji Igoa vodi u propast, dok će onaj koji je znao da pravi kompromise, koji nije živeo u oblacima Oderer uspeo da sačuva integritet, jer je političar koji vešto balansira, čak i kada odlučuje da ubije. On će postati lider, a Igor Barin, on , on će biti neupotrebljiv, svestan jedino slučajnosti koja će mu dodeliti ulogu gubitnika…Sukob junaka, pojedinca sa haotičnim svetom je centralna tema Sartrovih drama i on se ugleda više na grčku tragediju, nego na svoje savremenike.
Pored Mučnine (1938), Zida (1939), Triologija Putevi slobode (1945 - 1949), Zrelo doba (1945), Odgoda (1947), Smrt u duši (1949), Poslednja prilika (nije dovršen) romana i novela, Žan Pol Sartr je autor drama: Muve (1943), Iza zatvorenih vrata (1944), Nesahranjeni mrtvaci (1946), Bludnica dostojna poštovanja (1946), Prljave ruke (1951), Đavo i Gospod Bog (1951), Zatočenici iz Altone (1959), autobiografije Reči (1964).
Pored novela, drama, romana Sartr je autor i filozofskih dela: Imaginacija (1936), Biće i ništavila (1943, Kritika dijalektičkog uma (1960) eseja i kritika: Egzistencija je humanizam (1946), Situacija I-X (1947 — 1974), Šta je književnost? (1947), Bodler (1947), Sveti Genet, komičar i mučenik (1952) ,Porodični idiot (1971 — 1972)
Zbirka pripovedaka Zid (pored naslovne pripovetke Zid u njoj se nalaze i priče: Soba, Herostrat, Intimost, Detinjstvo jednog šefa) objavljena je 1939. godine , to znači da je rat već bio počeo i ostala je prilično prećutana u odnosu na Mučninu. Taj roman Žana Pola Sartra je izazvao veliku pažnju na do tada nepoznatog autora. Kao da su prilike u kojima je ta zbirka priča objavljena, a i Sartrove posleratne drame, filozofske knjige, eseji članci učinile da ta njegova druga knjiga bude gotovo neprimećena i  u kritici bude označena kao jedna prelazna etapa, to nije tako, jer upravo ta zbirka sadrži gotovo čitavunjegovu egzistencijalnu doktrinu. Pre svega to se odnosi na naturalističke opise, šibanje po licemerju i pokvarenosti francuskog građanskog društva. Pošto je i sam pripadao tom društvu filozofiju egzistencijalizma doživljava kao takvu, svestan bezizlaznosti sopstvenog položaja, i rešenje nalazi opredeljujući se za komunizam, odnosno socijalizam. Ova knjiga je njegov temelj njegovog budućeg humanog aktivizma, i on njome potvrđuje da je čovek ono što sam od sebe i za sebe učini, da ima izbor. Prikazivati društvo u književnosti onakvim kakvo jeste za Sartra je revolucija sama po sebi, pa tako ona ne može biti angažovana, pretvorena u neku vrstu propagande.
Samo poricanje postojećeg poretka, vrednosti, kopanjem po sopstvenoj bedi Sartrovi junaci se bune protiv sredine i načina na koji žive nastojeći da daju human smisao svom postojanju. Samo jedan junak iz zbirke priča Zid Lusjan Flleurier, u priči „Detinjstvo jednog šefa“ pomirio se sa sudbinom. Ostale priče prikazuju pokvarene, degenerisane pripadnike građanske sredine, njihovu izopačenu seksualnost, prostitutke, ludake. Poput Herostrata koji je sebi utuvio misao da na pariskim ulicama ubije nekoliko ljudi, kako bi postao „poznat“, ostao zabeležen u istoriji. Ali njegova namera, bolesna ideja da postane „heroj“ ubijajući nedužne ljude zarad „istorije“ završava se smešno i mučno, on nema hrabrosti da ubije sam sebe i završava u toaletu sakriven pred onima koji ga progone. Tako Sartr razgolićuje jednu intelektualnu i moralnu nakaznost, slikajući ga  bez ikakvog saosećanja, objektivno, hladno, kao što junak priče to čini dok posmatra mrtvog čoveka.
U zbirci Zid jedina priča koja je drugačija upravo je priča „Zid“. Psihološki snažno iznijansirani likovi u toj priči koja se odnosi na španski građanski rat, opisuje ljude koji provode noć u tamnici, čekajući da svane i da ih streljaju jer su svi osuđeni na kratkom suđenju, bez prava na odbranu, na smrt, streljanjem. Vrlo vešto Žan Pol Sartr prikazuje atmosferu među osuđenicima na smrt koji znaju da će sledećeg jutra, čim svane, biti streljani. Iblet je jedan od njih. On je samo naizgled miran, kao da je već sve završeno, odlučuje se za poziciju posmatrača, sebe i drugih. Druge odvode na streljanje, ali njega izdvajaju ne bi li im rekao gde se krije njegov drug, istomišljenik… On je tu noć pred streljanje vrlo priseban, ponosan, pokušava „da bude pristojan“ dok njegovi sapatnici, svako na svoj način provodi zadnju noć u tamnici…No, on ne namerava da izda, bez obzira što svesno nije želeo da umre umesto nekog drugog, za neku ideju, ali ipak je spreman da crkne ne odavši onog koga traže.  Iako ga je baš briga i za Španiju, i za anarhizam“ jer ništa više nije junaku priče „Zid“,Ibletu važno.
Iblet će ostati živ, ne zato što je pristao na ucenu, ne zato što je izdao  da bi ostao živ, već slučajno, moglo bi se reći iz šale, prkosa… Iako je znao gde se begunac krije, nije ih tamo poslao. On će svoje dželate poslati na groblje da ga tamo traže.. On nije mogao znati da će begunac napustiti sigurno skrovište i otići baš na groblje…

Deo iz priče „Zid“ Žana Pola Sartra

…

Bilo je još mračno kada se oglasio Tom:

-Čuješ li ih?

- Čujem.

 Netko je hodao po dvorištu.

- Koga vraga hoće? Valjda ipak ne mogu pucati u mraku.

Začas više nismo ništa čuli. Rekoh Tomu:

- Sviće.

Pedro ustane i zevajući utuli svijetlo. Svom sadrugu reče:

- Pasja studen.

Podrum je posivio. Začusmo prasak tanadi u daljini.

- Počinje- rekoh Tomu- verovatno to rade u stražnjem dvorištu.

Tom zatraži u liječnika cigaretu. Ja nisam htio; nisam hteo ni cigarete, ni alkohola. Od toga časa nisu prestali pucati.

- Je li ti jasno?- upita Tom.

Htjede nadodati još nešto, ali ušuti, zagleda se u vrata. Vrata se otvore i uđe neki poručnik sa četiri vojnika. Tom ispusti cigaretu.

- Steinbock?

Tom ne odgovori. Pedro pokaže na njega.

- Juan Mirbal?

- To je ovaj na slamnjači.- Ustajte- naredi mu poručnik.

Juan se i ne makne. Dva ga vojnika uhvate pod pazuha i isprave. Ali tek što su ga pustili, on se opet sruši.

Vojnici su oklijevali.

- Nije to prvi kojemu je zlo, - primjeti poručnik- ne preostaje vam drugo, nego da ga vas dvojica ponesete, tamo ćemo već nekako udesiti.

Tada se okrenu Tomu:

- Hajdemo.

Tom izađe između dva vojnika. Ostala dvojica su ih slijedila, nosili su Juana držeći ga pod pazuha i pod koljena. Nije bio u nesvjesti; oči su mu bilerazgoračene, a suze mu curile niz obraze. Kada sam ja hteo izići , poručnik me zadrža:

- Jeste li vi Ibbeleta?

- Jesam.

- Počekaćete ovdje, doći će odmah po vas.

Izađoše. Belgijanac i dva tamničara izađoše također. Nisam shvaćao šta mi se dogodilo, ali bio bih volio da se svrši smjesta. Slušao sam plotune u gotovo pravilnim razmacima., na svaki sam se trzao. Došlo mi je da urlam, da sebi čupam vlasi. Ali stisnuo sam zube i gurao ruke u džepove, jer sam hteo ostati do kraja pristojan.

Za jedan sat dođoše kod mene i odvedoše me na prvi kat u neku malenu, pregrejanu prostoriju, kako mi se učinilo, prožetu vonjem cigare. Ondje su dva oficira sjedela pušeći u naslonjaču,. Na kolenima su im bili nekakvi papiri.

- Ti se zoveš Ibboleta?

- Da.

- Gdje je Ramon Gris?

- Ne znam.

Onaj koji me je ispitivao, bio je malen i debeo. Pod naočarima, oči mu bijehu hladne. On mi reče:

- Priđi.

Priđem. On ustade uhvati me za lakat i zagleda se u mene kao da će me progutati. U isto mi je vreme svom snagom stiskao mišice. Nije mi time htio naneti bol- to je bila samo igra.- htio je da osetim njegovu nadmoć.

   str. 19- 21

 Žan Pol Sartr Zid

 Prevela Jelka Belan

  „EPOHA“ Zagreb 1958