Aleksandar Petrov

Biografija

Aleksandar Petrov rođen je u Nišu 8. januara 1938. godine. Roditelji, otac Nikolaj Ivanovič Petrov, bivši oficir bele armije iz Vladikavkaza i majka Irina Ipolitovna Karatajeva, nekadašnja učenica škole Smoljni (Petrov je napisao pesmu posvećenu majci, pod naslovom „Smoljni“ (1979), a u toj zgradi posle njenog odlaska iz Rusije je bio smešten Lenjinov štab. Mnogi su ga zbog te pesme u kojoj se spominje „susret“ osedele Irine sa „nešto mlađim“ Lenjinom upozoravali da „proriče kraj komunizma“) gde su se školovale devojke iz plemićkih peterburških porodica, bili su emigranti koji su stigli u nekadašnju Jugoslaviju posle burnih dešavanja u Rusiji. Ubrzo posle rođenja Aleksandra- Saše Petrova, preselili su se u Beograd kome će se budući pesnik, prozni pisac, antologičar, književni kritičar, naučnik, srpski pisac koji piše jednako i na ruskom jeziku, vraćati sa svih strana sveta kojih po njemu, ima uvek više od četiri. Čak i naslov njegovih sabranih, ruskih i novih pesama koja je objavljena 2013. godine nosi naslov „Peta strana sveta“. Posle osnovne škole upisuje se u tada Sedmu beogradsku gimnaziju ( Sada je to Šesta beogradska gimnazija). Već u gimnaziji počeo je da piše pesme i priče, i prve stihove je objavio u „Listu mladih“. Prvu knjigu pesama, spev o svetu bez Boga Sazdanac (1971), Aleksandar Petrov objavio je u „Nolitu“ i to sa recenzijom apologete modernog pesništva Zorana Mišića. Aleksandar Petrov je od 1964. godine počeo da radi u Institutu za književnost i umetnost, između ostalog osnivač je i rukovodilac naučnog projekta „Istorija srpske književne periodike (1977 -1988“) , uporedo je bio osniva i urednik je časopisa „Književna istorija“( 1968 – 1972), urednik edicije „Agnus“ u IP „Vuk Karadžić“(1972 – 1980), stalni kritičar „Politike“. Bio je i predsednik UK Srbije od 1986 do 1988. godine, i predsednik Saveza književnika Jugoslavije 1987. godine. Član je srpskog PEN –a od 1966. godine. Kao predavač gostovoao je na mnogim univerzitetima širom sveta, još od 1973. godine kada je postao počasni član Univerziteta Ajova, SAD. Bio je profesor po pozivu na Univerzitetu Severna Karolina, Kanzaškog univerziteta, Državnog univerziteta Ohaja, Univerziteta Hokaido u Japanu… Devedesetih odlazi u SAD i na Pitburškom univerzitetu predaje srpsku kulturu i srpski jezik, uređuje „Amerikanski Srbobran“, najstarije srpske novine u dijaspori koje izlaze bez prekida od 1906. godine. U vreme sankcija, bombardovanja Srbije Aleksandar Petrov je govorio u odbranu srpskog naroda, kao naučnik, pesnik, pisac i američkom Kongresu. Kao član Američkog društva za slavističke, istočnoevropske i evropske studije (ASEEES) organizovao je panel posvećen delu Vaska Pope povodom njegove godišnjice rođenja i smrti, učestvovao na brojnim panelima ovog društva. Njegovi tekstovi su objavljivani u američkim časopisima, poput teksta koji je napisao  na temu „Internet i književni žanrovi“ . Književna i naučnička biografija Aleksandra Petrova objavljena je u Dictionary of Literary, a Institut za književnost i umetnost objavio je Zbornik u čast Aleksandra Petrova 2004. godine.
Aleksandar Petrov je autor zbirki pesama: Sazdanac (1971), Brus (1978, 1979), Slovenska škola ( 1985), Poslednje Kosovo ( 1988), Istočni dlan (1992), Kamen i zvono, The Stone and Bell, na srpskom i engleskom (2001, u Pitsburgu), Vatrar (2003) zbirku pesama Ah! srpskom i ruskom (2006), i Petu strana sveta (2013), u kojoj pored sabranih i ruskih pesama nalaze i nove pesme S Itakom na umu. Pesme Aleksandra Petrova prevedene su na 29 jezika, između ostalog i na kineski i japanski, isto tako zastupljen je u antologijama svetske, evropske i ruske poezije. Družio se sa značajnim književnicima XX veka, Josifom Brodskim, Česlavom Milošem, Alanom Ginzbergom, Nikitom Staneskuom, koji mu je posvetio pesmu, sa Vaskom Popom, Milanom Kašaninom, Zlatkom Krasnim i mnogim drugim piscima, pesnicima diljem sveta.
Aleksandar Petrov je i autor tri romana: Kao zlato u vatri (1998), Turski Beč ( 2000), Lavlja pećina (2004). Roman Kao zlato u vatri bio je u najužem izboru za NIN -ovu nagradu.
Godinama je iz Amerike pisao za NIN tekstove pod zajedničkim nazivom „I to je Amerika“.
Iz oblasti književnih nauka važne su između ostalog i njegove knjige: Srpski modernizam: glasnici, glasila, sudije (1996) Kanon- srpski pesnici XX veka (2008) dvanaest studija o Jovanu Dučiću, Desanki Maksimović, Vasku Popi, Ivanu V. Laliću, Pre prošlosti I, II (2011)…
Pored državne nagrade Ordena „Vuk Karadžić II stepena 2006, nagrade UNS Aleksandar Petrov je dobitnik i književnih nagrada: „Isidora Sekulić“ 1972. godine, nagrade, Grand prize for outstanding literary work, srpskog književnog kluba „Sveti Sava“ 1995. godine, u Čikagu, zatim Velike nagrade za poeziju „ Lučjan Blaga“ u Rumuniji, 2004. godine , a 2007. je dobio rusku nagradu za poeziju pisanu na ruskom jeziku van Rusije, kao još neke nagrade kako u Srbiji, tako i izvan nje.
Sada, po povratku iz Amerike, iako još uvek intenzivno putuje živi i Beogradu, na Zvezdari, na raskrsnici dve od nekoliko najlepših i najkraćih ulica, u porodičnoj kući, sa čijeg tavana je kao sasvim mali dečak začuđeno posmatrao i preživeo bombardovanje 6. aprila 1941. godine, kao i sve što je potom usledilo… 

Dve pesme Aleksandra Petrova sa motivom smrtne kazne

GREŠNIK   U zakona našeg Slavu Smaknuće mu danas Glavu glavu   Kada jekne Sev sekire Sev Grada gnev Stišaće se   Ali u njegov Glas odjeknuće Strašan glas   Prasnuće greh Greh grešnikov U smeh U stostruki smeh   U tom smehu Svako od nas Prepoznaje svoj glas I svoj glas.   Za tren Ugledasmo Deo svog bića Zatočen U njemu grešnom   Na grešnika Pade roj Svako otima svoj Deo svoj   Na odmazdu Časnom nožu Predajemo Ispražnjenu praznu Tuđu kožu Samo kožu Susedi   Isti grumen Zemlje ližu Na grumenu Dižu Groblja   Vrte im se Glave čigre Čigre glave Na jedinom Vrhu igle   Vek vekuje Na tom vrhu Vrhu igle   Vide svrhu Na tom vrhu Svoje glave Svrhu vide   Svoje igre Svrhu glave Svoje vide   U vrćenju Tuđe glave Tuđe čigre                                                                          str. 62 - 64 Iz zbirke SAZDANAC PETA STRANA SVETA „Prosveta“, Beograd, 2013. godine.

JUTARNJA PESMA   Perec Markiš u stroju pred streljačkim vodom. Sibirsko bablje leto. Dvanaesti avgust pedeset i druge. Gornje svitanje prostire crveno platno. Kontrarevolucija noći osuđena na propast.   Perec Markiš u stroju pred streljačkim vodom. Pored njega pesnici. Kritičari. Pisci romana. Antologija jidiša čeka sunce da bukne. Spremni su meci, lopate, vetar i klešta za zube.   Perec Markiš u stroju pred streljačkim vodom. Prorok papagaj otvara koverat. U kljunu olovni ključ pesme za život bez brave. Pupoljci na žicama. Pozornica: staklene bašte. Krv je samo šminka.   Perec Markiš u stroju pred streljačkim vodom. Priviđaju mu se jasle, magarica, štala. Na rukama večnooke Jevrejke, žene krojača, opančara ili stolara, dete rog dojke sanja.   Perec Markiš u stroju pred streljačk Sever se pred njim otvara na Istok i Zapad.im vodom. Slobodan prolaz. Širok peščani put. Vodi do Moskve. I dalje. Na jug. 1982. Iz zbirke AH! Meridijani, 2006. godine

Perec Davidovič Markiš ( 12.12.1895 - 12.8.1952.)

Perec Markiš, pesnik, prozni, dramski pisac na jidišu i ruskom jeziku je jedan od streljanih u Staljinovim čistkama, a taj događaj je poznat kao „Noć ubijenih pesnika“. U Jerusalimu se nalazi spomen obeležje, sećanje na streljane pesnike koji su pisali i na jidišu. Postavljeno 1975. godine, dvadeset pet godina nakon njihovoh pogubljenja u Lubjanki. Tu im je je suđeno i svi su pogubljeni iste noći. Pesnici koji su pisali i ruskom i na jidišu kao i sam Perec Markiš su: Isak Fefer, Leub Kvitko, David Hofštejn, David Bergelson. Suđenje je trajalo od 8. maja do 18. jula, a pogubljeni su, streljani 12. 8. 1952. godine.
Bili su optuženi za izdaju i špijunažu, nameru da „uspostave nezavisnu jevrejsku državu na Krimu, uz pomoć imperijalističkih SAD i cionista“. U toku tog suđenja jedan od optuženih, Solomon. Bregman se onesvestio, pao u komu koja je trajala sve do početka 1953. godine, kada je umro. U istoj grupi, kao njen inspirator pored streljanih pesnika nalazio se Simon Lozovski, za vreme Drugog svetskog rata pomoćnik ministra inostranih poslova, poznat po svojoj rečitosti koja se pamti. U najžešćim bitkama kada mu je jedan novinar rekao da nemački vojnici mogu da vide Moskvu dvogledom, on je odgovorio: „Nemački vojnici mogu da vide Moskvu samo kao ratni zarobljenici!“
U toj grupi bila su još mnoge ugledne osobe jevrejskog porekla: B. Zuskin, direktor jevrejskog pozorišta, I. Vatenburg, urednik „Pravde“, Leon Telma, Zojka Veterbergova Ostrovska, novinari prevodioci, Josif Juzefovič, istoričar, akademik, Boris Šimelovič, lekar i Lina Stern, biofizičarka, prva žena član Akademije nauka SSSR. Ona je osuđena na pet godina, umrla je 1968. godine.
Perec Davidovič Markiš vratio se u SSSR 1926, godine, Boravio je u Evropi, Beču, Parizu, bio član varšavske avangardne grupe pisaca na jidišu “Holestre“, sarađivao sa kijevskom i moskovskim avangardnim umetnicima, pristalica „rekonstrukcije umetnosti“, „mladi bundžija“ , rođen je u Ukrajini. Bio je komunista, pripadnik antifašističke jevrejske komisije čije postojanje je odobrio sam Staljin u vreme rata kada mu je trebala pomoć Zapada, a članovi tog komiteta su uspevali da zastupaju interese SSSR i time daju ogroman doprinos antifašističkoj borbi, kao i borbi za podršku Zapada u vrlo teškim vremenima za prilično izolovan komunistički, staljinistički SSSR.
Perec Markiš je pisao o pogromu nad Jevrejima u Ukrajini, ali i o stradanju Jevreja u Poljskoj. Pored prve knjige pesama „Pesme“ koju je objavio 1919, godine, napisao je između ostalog i „Židovsku plesačicu“ (1940), kao i roman „Rat“ za koji je 1946. godine dobio i Staljinovu nagradu. Kao i mnoge žrtve Staljinovog totalitarizm, ali i antisemitizma koji se tokom rata zahvaljujući antifašizmu pritajio, čak je Perec Markiš pomislio i da je nestao, jer je Staljin pokazivao tolerantnost čak i  prema veroispovesti u tom ratnom i kratko poratnom periodu ostaviće stihove u pesmi „Ogledalo u steni“ koja se nalazi u istoimenoj antologije jidiš poezije koji se mogu čitati ne kao pesničko predosećanje, već kao neposredni uvid: 

Kada mi se vid povratio/
otvaranje očiju mi je postalo bolno/
jer svakim udarom vidim svoje srce kako pada/
poput zrcala na steni/
dok uz prasak pršte njegove krhotine naokolo/

Kulminacija pogroma nad jevrejskim intelektualcima koji je počeo još 1948. godine, kada je stvorena država Izrael, pa i pre, ukidanjem antifašističke jevrejske komisije i streljanjem njenog sekretara, po naredbi Staljina, pa preko Noći ubijenih pesnika biće optužba devetorice lekara, od kojih su šestorica bili jevrejskog porekla, da su „pokušali da otruju druga Staljina“.  „Drug“ Staljin umro je 5. 3. 1953. godine, pa je proces obustavljen.

Na fotografiji: Perec Markiš, David - Moša Bergelson i autor fotografije, njihov prijatelj pesnik i fotograf Alter Kaciznem