Borislav Pekić

Biografija

Borislav Pekić, jedan od najznačajnijih pisaca rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Njegov otac Vojislav D. Pekić bio je visoki državni činovnik u Kraljevini Jugoslaviji, i zbog očeve službe neće se sećati svog rodnog grada, ali će se sećati svog srećnog detinjstva u Mrkonjić gradu, Kninu, Bečeju i na Cetinju, odakle su početkom Drugog svetskog rata,italijanske okupacione vlasti porodicu Pekić proterale u Srbiju. Godine rata porodica će provesti u Bavaništu. Po završetku rata, 1945. godine porodica se seli u Beograd, on nastavlja obrazovanje u Trećoj muškoj gimnaziji gde je maturirao 1948. godine. Nakon mature uhapšen je kao “član ilegalne studentsko- gimnazijske organizacije koja se zvala „Savez demokratske omladine Jugoslavije.“
Osuđen je po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države na deset godina zatvora i prisilnog rada, da bi na Vrhovnom sudu ta kazna bila povećana na petnaest godina zatvora, prisilnog rada i gubitkom građanskih prava nakon izdržavanja kazne, i posle pet godina pomilovan. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je Borislav Pekić pretočio u svoje romane. U jednom razgovoru Borislav Pekić je rekao: „Nekada sam sanjao da budem istraživačneispitanih predela, otkrivač nedefinisanih tajni, naučnik, putnik prema zvezdama, arheolog. Pisac sam postao onda kada sam shvatio da za sve to nemam ni mentalitet, ni fizičkih, ni društvenih uslova. Ali i sada žalim. Od svih tih sanja ostala je jamačno imaginacija da se bavim zemaljskim Argonautima, lovcima na zemno Zlatno runo, od kojih se po prirodi stvari, najuspešniji bili trgovci i posednici, pravi i oni u prenesenom smislu koji uključuje vlast nad ljudima i idejama.“
Upisuje eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine i studira sledeće četiri godine..
Svoj prvi filmski scenario, od preko dvadeset koliko će ih napisati, Dan četrnaesti, predstavljaće Jugoslaviju u Kanu na festivalu napisao je 1959. godine. Prvi Pekićev roman Vreme čuda objavljen je 1965. godine, uz velike pohvale književne kritike i zainteresovanost čitalaca zbog skepticizama i antidogmatskog duha u odnosu na „progres“ čovečanstva, a naročito u odnosu na tadašnja domaća dominantna , opšteprihvaćena, usmeravana i podržavana knjižavna kretanja. To će ostati trajna odlika pisanja u impresivnom književnom opusu Borislava Pekića, jednog od pisaca čija dela su izuzetan doprinos srpskoj književnosti XX veka.Između 1968. i 1969. godine Borislav Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“, a 1970. godine je objavio Hodočašće Arsenija Njegovana(1970), u kome se nalazi i slika događaja iz 1968. godine, u odnosu na koju je pisac imao vrlo distanciran ideološki stav. Bez obzira na to, njegov položaj i odnos sa vlastima ništa se nije izmenio, naprotiv, na godinu dana mu je oduzet pasoš. Poverenje čitalaca i književne kritike donela su relativno brz uspeh Borislavu Pekiću, tako da je 1970. godine dobio za Hodočašće Arsenija Njegovana NIN-ovu nagradu za roman godine, Njegoševu nagradu za sedmotomno Zlatno runo (1987), Nagradu Miloš Crnjanski za drugi tom Godina koje su pojeli skakavci (1987), kao i mnoge druge nagrade koje su se nizale kao i knjige koje je pisao.
Prvi tom sedmotomnefantazmogorije Zlatnog runa pojavio se pred čitaocima 1978. godine, a ostalih šest tomova će biti objavljeno do 1986. godine.Za ovu sagu Borislav Pekić, kao jedan od najznačajnijih pisaca Jugoslavije dobio je Njegoševu nagradu. Zlatno runo se smatra ostvarenjem sna mnogih srpskih pisaca koji su pokušavali da ostvare takav poduhvat.
Uporedo sa radom na romanima, Borislav Pekić je pisao i dramske tekstove i sedamdesetih godina prošlog veka uživao je reputaciju jednog od najboljih.  Od ukupno 27 drama sedamnaest je izvedeno u Nemačkoj, neke su izvedene i u pozorištu, ili kao tv- drame, a drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969), nalazi se u svakoj antologiji savremene srpske drame, kao i 186. Stepenik, Kako zabavljati gospodina Martina…Pozorišni komad Korešpodencija (1979), nastao na osnovu četvrtog toma Zlatnog runa u Ateljeu 212 igran je 300 puta, za 24 godina.
Film Vreme čuda po njegovom scenariju predstavljao je Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991. godine i reditelj Goran Paskaljević je dobio nagradu za režiju.Godinu dana ranije snimljen je film po Pekićevoj fantamosgoriji Odbrana i poslednji dani pod naslovom Đavolji raj (1989).
U periodu od 1986-1991. godine kao honorarni saradnik Jugoslovenskog odeljenjaSvetske agencije BBS u Londonu, gde je proveo dvadeset godina, Borislav Pekić je svake nedelje čitao Pisma iz Londona kasnije štampane kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđina, Poslednja pisma iz tuđine. Pisao je i tekstove o istoriji Velike Britanije, i ti tekstovi su pod naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva posthumno objavljeni 1992. godine.
Pekić je smatrao da je „ironija konstitutivni deo“ njegovog rukopisa, da je pre svega „romansijer s povremeno srećnijim ili nesrećnijim izletima u film, teatar, esejistiku ili radio dramu…“
Osamdesetih, tačnije 1983. godine kada je objavljeno Besnilo Borislav Pekić je skupljao je materijal za Atlantidu (1988). Besnilo se smatra nečim sasvim novim, specifičnom fantastikom u njegovoj literaturi. Pisac odlučuje da posle završenog remek-dela,kako mnogi procenjuju Zlatno runo, iscrta svoju viziju budućnosti, i da pored klasičnih izvora koje je koristio izbegne ograničenja „istorijskog modela“. Besnilo (1983), triler sa apokalističnom vizijom sveta, postaje bestseler, ima nekoliko izdanja. Slede 1999, antropološka povest(1984), Pisma iz tuđine (1987), Novi Jerusalim (1988), Atlantide,epos (1988), Nova pisma iz tuđine (1989), Poslednja pisma iz tuđine ( 1999) Argonautika (1989)… Roman Srebrna ruka koji je nastajao uporedo sa Atlantidom i 1999 još nije objavljen.Uporedo,od 1987. do 1990. godine nastaje autobiografsko- memoarska proza Godine koje su pojeli skakavci,uspomene iz zatvora ili antiepopeja,u kojoj svedoči o posleratnom proganjanju buržoazije od strane komunističkog režima. U toj knjizi Borislav Pekić slika zatvorski život kao specifičnu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“kao specijalni vid zatvora.
U epistolarnom romanu Kako upokojiti vampira(1977), Pekić se bavi sudbinom, preispitivanjem nekadašnjeg SS oficira koji je u jednom dalmatinskom gradu u vreme II svetskog rata poslao nevinog čoveka,činovnika na vešala, a drugog pretukao na smrt. Između ostalog, u ovoj knjizi pored ostalog postavlja pitanje da li postoje ideje zbog kojih vredi ubijati, i kaže da „nijedan život nije tako mali i beznačajan da se ubica kasnije ne bi kajao… “.
Tokom te 1987. godine zahvaljujući radio emisijama koje je radio za BBC nastaju Pisma iz tuđine, ali i Novi Jerusalim (1988) gotska hronika,kako stoji uz naslov i predstavlja pekićevsku fantastiku koja nasrtaje mešanjem dokumentarnosti, iluzije verodostojnosti, kao i dijaloga sa biblijskim tekstom što stvara autentično, novo i drugačije književno-filozofsko tumačenje, i to u formi priče. Atlantida (1988) je napisana s namerom da se ponudi jedno novo objašnjenje za korene propasti civilizacije.
Sa još dvanaest intelektualaca 1989. godine Borislav Pekić je obnovio Demokratsku stranku, i sledeće godine bio član Glavnog odbora, kao i urednik obnovljene „Demokratije“.
Bio je dopisni član SAN-u od 1985. godine.
Veliki pisac bio je vrlo angažovan i hrabar intelektualac, borio se za svoja uverenja, između ostalog bio je veliki protivnik smrtne kazne.
Umro je u Londonu 2. jula 1992. godine.
Njegova urna nalazi se u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.
Bio je oženjen Ljiljanom Pekić, koja je nakon njegove smrti preuzela brigu o objavljenim i rukopisima iz zaostavštine.

O delu Borislava Pekić

O svom remek-delu Zlatno runo Borislav Pekić je rekao: “ U svih sedam tomova Zlatnog runa razmišlja se, zapravo, o jednoj istoj temi odnosa čoveka i spoljašnje- unutrašnjih uslova njegove egzistencije, istorije i drugih ljudi, s jedne, samog sebe, svojih ideala i ciljeva, s druge strane. Unutar ciklično shvaćenog nepromenljivog vremena, menja se istorijski dekor, ređaju se istorijski datumi od svoje paleoistorijske kolevke ka svojoj grobnici, rađaju se i umiru nacije, odmiču, primiču, menjaju prostorne granice, zidaju se i ruše ljudska staništa i dela naših ruku, jedna ideja o svetu zamenjuje drugu, jedna patnja i sreća drugu, a da se se suštinski ljudska sudbina, limitirana ništavilom iz kog smo rođeni i ništavilom kojim smo neizbežno upućeni, ne menja, i da njome, mimo svih prometejskih otpora, vlada u prvom redu sizifovski princip totalnog besmisla, zaborava, savršenog izjednačavanja u crnoj kosmičkoj jami uzaludnosti, kojoj se materija i duh bratski solidarno, i u bratski međusobnoj kavzi kreću.“ Iako književni kritičari s pravom tvrde da je Borislav Pekić od onih majstora koji se najbolje snalaze u velikoj formi, romanu, a ni sam nije to poricao, njegova knjiga priča Novi Jerusalim- gotska hronika koja je sastavljena od pet naizgled nepovezanih priča u kojima se spominju i neki motivi iz Zlatnog runa može biti samo dokaz da veliki pisci ostaju to i u kraćim formama, ali i da pisac piše jednu knjigu celog svog stvaralačkog veka. Smrt je tema i pričama u Novom Jerusalimu, kao i revolucija, čovek i privid njegove moći da nešto uradi, ostvari neki svoj san, prevari „crnu kosmičku rupu“ koja ga nemilosrdno uvlači u svoj besmisao.
Reprezentativna, antologijska priča Čovek koji je jeo smrt 1793. u Pekićevoj knjizi Novi Jerusalim pored književnih tumačenja koja se bave značenjem ne samo žanra i sadržaja, već i nekih onostranih pojmova koje pisac koristi u njima poput stolice, frule, vretena i sl.moguće je tumačiti i iz drugog ugla. Ako se zna da je Borislav Pekić bio veliki i vrlo glasan protivnik smrtne kazne, priča nudi ironičnu,jasanu, pesimističnu sliku tog stava izraženog u dnevničkim zapisima velikog pisca. Zanimljivo je da on u tom tekstu citira Solženjicina, a taj citat nije samo upotrebljen da bi se opravdalo i istakao značaj priče, one Šeherzadinekoja odlaže smrt, već da bi se istakla i važnost stalnog nastojanja protivnikasmrtne kazne da neprekidno govorei debatuje o njenoj besmislenosti, sve dok se ne ukine, kao „civilizacijskodostignuće“ kulture smrti.

O Novom Jerusalimu, priči Čovek koji je jeo smrt, 1793

Ako bi morala koncizno da se imenuju teza pisca da je čovek pred zlom nemoćan raščlanjena po temama u Novom Jerusalimu, onda bi to u prvoj priči Megalos Mastoras i njegovo delo, 1374. tema bila Zlo kao princip, u drugoj Otisak srca na zidu,1649. Zlo kao devijacija ljudske psihe, Zlo revolucije u priči Čovek koji je jeo smrt, 1793. Zlo nasilnog mehanizma vlasti u priči Svirač iz zlatnog vremena, 2999, i zadnja priča Luče Novog Jerusalima,2999 govori o nemoći da se vidi istina.Poznavaoci dela Borislava Pekića tvrde da je priča Otisak srca na zidu najgotskija od svih priča u ovoj zbirci jer se u njoj pojavljuju veštice, sin kovača Džon Bleksmitu, „božiji egzekutor“ koji prepoznaje veštice…No, priča Čovek koji je jeo smrt,1793. upućuje već svojim naslovom na fantastično, a ipak očito ima mnogo toga stvarnog, jer Borislav Pekić je po svedočenju proučio sve što je mogao pronaći o tome, kao što je vidljivo ogromno znanje iz istorije koje je on imao i koristio u literaturi. Nije samo Francuska revolucija poznata po tome što je „jela svoju decu“ već i one potonje, a imajući u vidu Pekićeve predloške, mitove, erudiciju i način njene upotrebe u ovoj priči, i pri površnom čitanju, bez namere da se razotkriva višeslojnost, tema je i giljotina, najuposleniji pronalazak zdušno je primenjivan u to vreme u Francuskoj. U toj priči pisac ispisuje biografiju pisara Žan LujaPopijea, a za njega je čuo iz „legitimnih dokumenata“: „Popisa kancelarijskog osoblja Palate pravde 1973, Imenika službenika Palate pravde1974. i Podsetnika o dugovanju sudskoj Intendenturi, ali i predanja tog doba. Žan Luj Popije je pisar u Palati pravde jer rukopis mu je „puritanski oštar, rimski jasan, patriotski čitak, lišen kitnjastih digresija rojalističkih povelja“ i on je tim i takvim rukopisom, kakav je Revolucija iziskivala zavodio u Protokol presude „kako su padale i predavao ih činovniku koji je sastavljao spisak za pogubljenje“. Istog dana taj spisak je prosleđivan dalje i stizao u toku dana do onoga ko je nadgledao prozivku, pripremu za smaknuće onih koji su osuđeni na smrt giljotinom. Priprema je podrazumevala „rezanje dugih kosa širokih okovratnika“ dežurni Tribunala je „pratio u zatvorenim kočijama pratio njihove taljige do gubilišta, i kada bi im glave pale u slamu ispod giljotine, kada bi u narodnom žargonu „u vreću kinuli“ njihovu je presudu na licu mesta svojim potpisom pretvarao u umrlicu“.Popije sasvim slučano, u strahu prvo je pojeo presudu na smrt koju je trebalo da upiše na Protokol presuda, a koja se odnosila na prelju ŽermenŠitije. Kako je revnosno i prilično dugo radio, jer samo su stizale presude, Popije postaje sve samopouzdaniji u jedenju presuda, počinje da bira kandidate čiju će presudu pojesti, a samim tim oni će ostati živi.On postaje sve moćniji, čak menja izgled pokušavajući da imitira Robespjera, onako kako ga je u svojoj knjizi „Vođe francuske revolucije“ opisao Slobodan Jovanović…Popije, nakon što je pojeo presude nekih beznačajnih, nevažnih, jednog dana, nakon što je odlučio da ne pojede presudu izvesnog kućegazde koji ga je izbacio iz sobička, odlučuje da ipak bude milostiv i pojede jednu presudu. Ne birajući poješće presudu čoveka koji je smatrao da „svako koga giljotina ubije otići pravo u raj“…Zvao se Arnesu. Kadavidi da nije na spisku za pogubljenje, Arnesu će uporno dokazivati da treba da bude na tom spisku,uspeće da dokaže, a to će Popijea dovesti u one taljige u kojima će se tog dana naći i Robespjer, one koje vode na giljotinu. Njegovo ime neće biti uneto u spisak pogubljenih, ali će zato moći u tim poslednjim minutima svog života da sluša poskočicu:
„MonisieurGullotin/ Ce grandmédecin,/ Que l’ amur du prockain/ Occiresens fin…“(„Gospodin Giljoten/Taj veliki lekar, /Koga ljubav spram bližnjeg/Nepogrešivo obuzima…/) deo „vesele pesme“ posvećene pronalazaču giljotine u kojoj se nalazi i stih: „Enrévent a lasourdine/ J’ aifaitmachine/ Tralala, lala, lala, lalala/ Quimet les trtes a bas“( Razmišljajući tiho u sebi/ Napravio sam jednu mašinu,/ Tralala,,lala, lala lalala/Koja skida glave!“)

Deo iz priče Čovek koji je jeo smrt

Ali, nikad više od jedne glave dnevno. I nikad u procesima u kojima je Revolucija sudila sebi. Na optuženičkim klupama sedeli su tada njeni tvorci i saučesnici, suviše poznata i slavna imena da ih sačuva Popjeov neobičan apetit.
Razlog je, razume se, bio strah da pri takvom pokušaju ne bude otkriven, ali mi smemo, ostavljajući ga za iduće poglavlje, pretpostaviti i drugi, bez koga priča neće imati pravu temu.
16. oktobra 1973, vandemijera, upisao je svoju Knjigu ime bivše francuske kraljice, Marije-Antoanete, koja se narodu zamerila, upućujući ga da, u odsustvu hleba, jede kolače. (Tek mnogo kasnije je ustanovljeno da time ništa rđavo nije mislila. U vremenu ancienregimeapariski su pekari, kad hleba nije bilo, za istu cenu morali prodavati kolače.)
31. oktobra 1793, u brimeru, takođe, zaveo je u protokol gospođu Rolan, koja će pretgodn noći zapisati: „Prirodo, raširi ruke! Bože pravde, primi me! U trideset devetoj godini!“
24. marta 1794, u žerminalu, dodao je Knjizi Ebera i devetnaest drugova. Popje nikad nije izašao na prozor da gleda tovarenje osuđenika u dvokolice, ne ode ni ovog puta, ali je u iskušenju bio. Od kada su, pevajući La Marseillaiseu, Federalci, koje su izvesni građani zvali „stubovima slobode i otadžbine“ a izvesni „ološem što su ga ispovraćaleĐenove i Sicilije“, u Pariz ušli, takvu buku nije čuo. Narod je najbolje prijatelje u smrt ispraćao s većim oduševljenjem nego svog najvećeg zlotvora, Luja XVI, kad su ulice ćutale i čuli se samo potmuli doboši Nacionalne garde.
5. aprila 1794., žerminala, jedanaest dana kasnije, upisa i najvećeg među nji9ma, tvorca Tribunala koji ga je osudio, Žorža Žaka Dantona. Danton je svoju odbranu vikao u uši Pravdi. Ali revolucionarna Pravda nije bila slepa. Ona je videla neprijatelja. Ona je samo za njih bila gluva.
Ali, između 24. marta i 5. aprila godine 1794, u tih jedanaest dana, dogodio se u životu građanina Žan-Luja Popjea preokret od nesagledivih posledica po njegovu sudbinu i ovu priču. Ispravnije, u stvari, reći da se posledica preokreta ispoljila između Eberovog i Dantonovog pogubljenja, a da preokret zbivao postepeno, pošto je pojedena i svarena presuda piljara Mulena.
Izbor presude koja će se progutati nije uvek bio jednostavan. Ukoliko su upornije i okrutnije uništavani, neprijatelja je bilo sve više. Kada su aristokrati istrebljeni ili emigrirali, neprijatelji se preseliše među građanstvo, pa potom i u narod odoše. Pod giljotinu stupiše seljaci, zanatlije, trgovkinje, sluge, kurve, pa i prosjaci. Njihovi zavrtnji nisu omogućavali spontan izbor. Sve su krivice izgledale i podjednako male, podjednako besmislene, podjednako nepravedne. Većina je imena dopuštala nadu da preživljavanje presude niko neće primetiti.
Čiju presudu za gutanje izabrati?
Izrečenu nad bogaljem koji se žalio da je za kraljevstva prosjačenjem bolje zarađivalo ili onu koja je staricu slala u smrt zato što je govorila kako joj je u mladosti bilo lepo, mladosti što se, na nevolju, podudarala s vladom Luja XV, kada je svim pođtenim ljudima moralo biti ružno?
Koga spasti, koga sečivu giljotine prepustiti?
Popje je besane noći provodio o nemogućem izboru razmišljajući. Nije li pogrešio? Da li ej valjalo bogaljevu presudu pojesti, a staricu na giljotinu poslati? U reči poslati muka je i počivala. Proizlazilo je nekako da ljude na giljotinu on šalje. U svakom slučaju, onog od dvoje osuđenika čiju je presudu mogao pojesti, a pojeo je nije.
Spasao je staricu.
San je posvedočio da je nespokojstvo osnovano. Bogalj je u snu stajao ispod giljotine koje je opet imala izgled metalnog vretena, preko glave je nosio kapuljaču dželata, i kada se do njega uspeo, krvavim mu je patrljcima pomogao da na tribinu stupi. A frula nevidljivog svirača i sada se čula.
Bunilo ga je jedino što je u prvom snu pod fantomom giljotine stajala ŽermenŠitje, žena koju je spasao, a sad bogalj Pjere, čovek kojeg nije spasao. Kao da je san, bar njega što se tiče, oba postupka izjednačavao. Razlika je možda bila u tome što ga je Šitje ubijala nehotično, čistom mogućnošću da zbog nje bude otkriven, a bogalj Pjere iz puke odmazde.
Od tada se u nejasnim predmetima prepuštao kocki. Nasumice je birao cifru do koje će brojati, zatvarao oči, i, premeštajući kažiprst s jedne na drugu presudu, od onih, naravno, što su u obzir dolazile, s poslednjom cifrum oči otvarao. Jeo je presudu na kojoj bi prst zatekao.
Bolje se osećao, dublje spavao, manje vodu ispuštao.
Olakšanje, nažalost, nije trajalo. Između starca koji je gunđao protiv skupoće i mladića što se žalio na besposlicu, kocka je za život izabrala starca. Pobunio se i progutao mladićevu presudu. Očekivao je starca u snu. Već ga je video kako mu ispod vretena giljotine pruža krvave ruke. Dođe mladić i on mu pomože da pod sekiru legne.
Razumede poruku. Nema prava da slepom slučaju prepušta moć koju mu je Bog dao. Za svoj izbor, ma kakv bio, sam mora odgovarati.
Onako kako su Robespjer, Danton, Mara odgovarali za svoj.
Izboru će posvetiti ozbiljniju pažnju nego do sada. On ne sme biti mehanički. Ni slučajan. Pogotovo zavisiti od straha i gledati da se što pre obavi, jedna da se od dve odabrane presude što brže sažvaće.

str. 103-105

Borislav Pekić Novi Jerusalim, 2004

Borislav Pekić o smrtnoj kazni
Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon tokom 1983-1984. godine. © Borislav Pekić.



Bolje je pogrešiti na strani milosrđa, nego na strani smrtne kazne, napisao je F. Dostojevski u Dnevniku pisca.
Amerikanci ne čitaju Dostojevskog. Nisu to činili ni pre nego što im je, u svojim putujućim predavanjima, Vladimir Nabokov, pisac Lolite, otvorio oči za nebrojene slabosti pisca Braće Karamazovih. Ali to nije razlog što su u Floridi, državi iz protivabolicionističke manjine u SAD, gde nas smrtna kazna još spaja sa pravnim varvarstvom, ponovo pogubili jednog čoveka. Razlog je — Zakon.
Ovaj zakon, protumačila nam je prošle godine, preko britanske TV mreže, jedna ljubazna i pitoma dama, član Kolegija floridskog sudbenog stola, kao poslednju odbranu poreskih obveznika — to je pojam koji se na Zapadu podudara sa pojmom čoveka, ostavljajući neobaveznike s one strane ljudskog — kao, dakle mrtvu stražu Svete imovine, kad brave, alarmi, bodljikave žice, tajne tele-oči, psi, a ponegde i naoružane »gorile« omanu, i između posednika i obijača ne ostane ništa do vlasničkog instinkta kod prvih i žudnja za lakim bogaćenjem kod drugih. (Objašnjenje je moje, ali ljubav prema smrtnoj kazni u njemu — njena.)
Ne želim sebi da olakšam buduće redove, pa ću lakonski ispričati kako je izvršeno ubistvo, zbog koga je u Floridi pogubljen jedan čovek, iako su u zločinu učestvovala dva. (Stvar je, naime, sasvim prosta, i savršeno odgovara našem pojmu pravde.
Nepogubljeno lice je bilo krunski svedok, odnosno ubica koji je u istrazi prvi progovorio i svojim priznanjima omogućio da se ubije njegov saučesnik.
Ko je od njih bio više a ko manje kriv, za Pravo nije bilo važno. To je bilo važno samo za Pravdu, ali ona se nije pitala.)
Opis ubistva biće kratak i ostaće samo na njegovom najogavnijem i najokrutnijem aspektu, onom koji će se, siguran sam, u mašti čoveka najžešće odupreti mojim razlozima protiv smrtne kazne:
Mladići su — jer behu to mladi ljudi — vezali starca, jer žrtva je bio star i bolestan čovek — a zatim ga, paranjem kože na najosetljivijim delovima tela i probadanjem ušiju starinskim perom za pisanje, pokušali prisiliti da nadvlada svoj posednički instinkt i oda im gde drži novac. Pre nego što su to doznali, starac je umro.
Pa ipak, rizikujući da vas razbesnim — u mojim je Dnevnicima o besnilu i reč, zar ne? — ja sam odlučno protiv smrtne kazne izrečene nad jednim od počinitelja ovog, uistinu, groznog nedela.
I to ne samo uprkos formi zločina, već uprkos ubeđenju da, premda u svakom kriminalnom aktu, do izvesne mere, učestvuje i društvo, da je ono uvek nevidljivi i nekažnjeni saučesnik zločina, neka vrsta zaštićenog krunskog svedoka, preko koga jedno nedelo postaje nedelo i nad samim sobom, ipak u njemu komandnu ulogu ima ličnost izvršioca i njegova slobodna volja. (Promovišući, »humanisti«, zločinca u slepo oruđe nepravde, bilo da se ova manifestuje u bedi kojoj je bio izložen, bilo da potiče iz intimnije sfere duševnih nestabilnosti i insuficijencija uzrokovanih nesrećnim porodičnim životom, mi njegovoj volji oduzimamo slobodu koja ga i čini čovekom, i brutalno mu zatvaramo jedini put istinskom iskupljenju.
Iskupljenje, zapravo, činimo izlišnim, jer ko nije kriv, ko je tek nečiji instrument, nema zašto da se kaje. Njegovo jedino kajanje može se odnositi na glupost kojom je dopustio da ga društvo koristi kao žrtvenog jarca vlastite žudnje za smrću, a njegovo jedino iskupljenje može ležati u revoltu protiv takvog društva.)
Izneću, ovde, samo nekoliko argumenata protiv smrtne kazne. Ne nadam se da su svi novi, ali mi se čini da su neki stari, i shvaćeni, iskazani na nov način.
Smrtna kazna je, najpre, moralno protivrečna, jer mi njome prvo kažemo da je život čovekov najdragoceniji posed, a zatim da smo kadri i njega mu opljačkati. Civilizacija koja može programski da se liši nečega na čemu počiva i njena suština i njen opstanak, da se, dakle, odrekne života i da ga odrekne, civilizacija je — smrti. Svaka izvršena smrtna kazna zato je jedan stupanj čina kolektivnog samoubistva.
Smrtna kazna je i pravno protivrečna, jer osuđuje na nešto što je, po definiciji izvan sfere onoga što se, opet po definiciji, njome štiti. (Da i ne govorimo o protivrečnosti zaštite ljudskog života time što se on oduzima.)
Smrtna kazna je duhovno nedelatna, jer onemogućuje okajavanje greha, jedinu autentičnu kaznu za zločin. Samo život krivicu iskupljuje, smrt oslobađa krivice. Između nje i oslobadanja od kazne razlika je samo terminološka. Prava kazna bila bi na život. (Ne doživotna, nego kako je rečeno: na život.)
Smrtna kazna je vaspitno neproizvodna. Ako je njen cilj jednak cilju Krivičnog prava, onda je ona besmislena, jer mrtvaca još niko nije popravio. Argument o njenom preventivnom karakteru statistički je nedokazan, a moralno monstruozan. Ubijamo jednog čoveka da bi popravljali nekog drugog koji svoj zločin još nije ni počinio. Ako bismo želeli da ima zastrašujući karakter, morali bi je vršiti javno, ispred suda ili parlamenta, po parkovima i tržnicama. (U Beogradu bi za to bili pogodni Terazije, Slavija i Kalemegdan.)
Kao što je činjeno onda kada smrtna kazna nije licemerno smerala da otrezni glave, nego pošteno — da ih odseče. Jer, ovako, vest o njoj, potopljena u gustu močvaru informacija što ih svakodnevno primamo o drugim, krupnijim neudobnostima života — poskupljenjima, kašnjenju vozova, nevremenu koje nam kvari praznike itd. — ima pre obrnuto dejstvo: zabluđuje nas i uverava da stvar sa tom smrću baš i nije tako ozbiljna.
Uostalom, ako ponekad možete pročitati da je izrečena, vrlo retko da je izvršena. Pogotovu — gde. Tako propuštate da joj prisustvujete, naravoučenije vam izmiče. U međuvremenu je simptomatično da to naravoučenije nikad ne izmiče pasioniranim zagovornicima smrtne kazne, tim legalnim pripadnicima duhovnog Kju-kluks-klana, koji uobražavaju da se od onih s dubokog američkog Juga razlikuju samo stoga što na glavama ne nose kukuljice, i što u ruci, umesto omči za vešanie, drže debele alibije u obliku debelih Zakonika. Jedino se oni na njoj nečemu uče. Ostaje da se vidi — čemu.
Pošto, uprkos smrtnoj kazni, ubice i dalje ubijaju, slobodan sam zaključiti da ona i ne postoji zbog njih, da je ona tu da branitelje smrtne kazne spreči u potrebi da se ponekad i oni ubicama pridruže. (Poručujem im — Potreba je zadovoljena. Ko ubistvo brani — već ubica je u duhu.)
Ako je smisao smrtne kazne u zaštiti društva, ona je još jednom logički protivrečna. Ništa se štititi ne može naknadno. Pojam zaštite jednak je pojmu preventive, a nešto se ne može štititi pošto je ubistvom već presudno povređeno. Umesto da ubistvo sprečava, smrtna kazna ga kažnjava. To je odmazda, nije zaštita.
Ali ako je i tek odmazda, smrtna kazna je egzistencijalno protivrečna. Da bi odmazdu odmerili moramo znati prirodu kazne, a mi ne poznajemo prirodu smrti. Stotine miliona ljudi smrt očekuje kao oslobođenje, kao prag Novog života, nove Velike Mogućnosti. Smrt, u kojoj gledamo najvišu kaznu, ponekad može biti i — nagrada. Ovde, na Zapadu ubiti jednog ortodoksnog hrišćanina trebalo bi da znači: približiti ga, pre vremena, najvišoj sreći, Svrsi Života — upoznavanju sa Bogom — čak i bez obzira što bi, s obzirom na počinjeni zločin, ovaj susret mogao ispasti i neprijatan. (Ali vredi se nadati, jer Bog je svakako milosrdniji od nas.) Pretpostavljam da bi samo pakost ovu civilizaciju mogla navesti da se odrekne smrtne kazne. Ako bi odbacili materijalističko shvatanje smrti i priznali je kao prvi čin neke nove šanse (a poslednji jedne promašene), i mogućnost nekog višeg postojanja (nasuprot nižem u kome u životu živimo), ubeđen sam da bi je ne samo zabrinjavali već i — zakonski progonili.
Argument da se retko izriče, a još ređe izvršava, argument je protiv nje, jer čega ima tako malo i tako retko, bez toga se svakako može.
Pre nego što ovaj ogled završim ne mogu odoleti iskušenju a da ne citiram jednu orvelovski strašnu misao iz završnog govora S. U. Guroviča, branioca petrogradskog mitropolita Venijamina na procesu 1922, preuzetog iz Solženjicinovog Arhipelag Gulaga: »Nema više šta da se kaže, ali je teško prestati govoriti. Jer dok debata traje, okrivljeni su živi. Kad se debata završi, završiće se i njihovi životi.«
Zato i ja ne prestajem da govorim protiv smrtne kazne.
Civilizaciji Dvomisli, kakva je naša, u kulturi smrti, kakva je naša, smrtna je kazna samo jedna krasta velikih boginja. U njenom vršenju vidim samo jedan racionalan motiv:
Tolikim obzirima što ih ukazujemo životu jednog jedinog čoveka, prikrivamo čudovišnu bezobzirnost što je ispoljavamo prema svim ostalim.
Ako mi sada kažu da i ja ponavljam grešku branitelja pravnog ubistva, i mnogo argumenata upotrebljavam tamo gde bi morao biti dovoljan jedan ali pravi, reći ću:
Ovo nisu moji argumenti, ovo su odgovori na vaše.
Moj bi bio jedan jedini: NE UBIJ!

Borislav Pekić o smrtnoj kazni
Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon tokom 1983-1984. godine. © Borislav Pekić. 

"Smrtna kazna je moralno protivurečna, jer mi najpre kažemo da je život najdragoceniji čovekov posed, a zamim da smo kadri i to da mu oduzmemo. Civilizacija koja može programski da se liši nečega (života) na čemu počiva – civilizacija je smrti.
Svaka izvršena smrtna kazna stoga je jedan stupanj kolektivnog samoubistva. 
Smrtna kazna je pravno protivurečna, jer prava nema tamo gde nema opoziva. Pravo bez opoziva je sudbina. Nijedan čovek nema pravo da drugome čoveku zamenjuje sudbinu. 
Smrtna kazna je i logički protivurečna, jer osuđuje na nešto što je potpuno izvan sfere onoga što se njome štiti, da se ne govori o protivurečnosti zaštite ljudskog života time što se on oduzima. 
Prava kazna bila bi na život. Smrtna kazna je i duhovno nedelatna onemogućuje okajavanje greha. Samo život krivicu iskupljuje, smrtna kazna oslobađa krivice. Između nje i oslobađanja od kazne razlika je samo terminološka. 
Čak i da je smisao smrtne kazne isključivo u odmazdi, ona je besmislena. Da bismo pravu odmazdu odmerili moramo najpre znati njenu prirodu, a mi ne znamo prirodu smrti. Smrt u kojoj gledamo kaznu može biti i nagrada. 
Ako bismo izmenili svoje varvarsko antropocentrično shvatanje smrti, ako bismo poverovali da je umiranje prvi čin neke naše šanse, nekog višeg načina postojanja, mi bismo je smesta svojim krivcima oduzeli. 
Ako bismo uistinu hteli da smrtna kazna ima zastrašujući uticaj morali bismo je vršiti javno, čerečenjem, ispred suda ili parlamenta, u nekom parku ili na tržnici, kao što je činjeno onda kada smrtna kazna nije licemerno smerala da otrezni glave, već da ih odseče. 
Vest o njoj potopljena u močvaru informacija što ih dnevno primamo, smeštena između vesti o poskupljenju ili nekom gostovanju, ako je uopšte zapazimo, pre ima obrnut karakter. Uverava nas da stvar nije ozbiljna. 
Jedino opravdanje za ubistvo moglo bi se naći u kanibalizmu. Životinjski princip, paradoksalno, jedini homicidu obezbeđuje – čovečnost. Tako bi posle smrtne kazne, u ime zajednice, sud, uz svečani obred, morao da pojede osuđenika. 
Hrišćanska civilizacija počiva na Dvomisli. Nema nijedne od deset zapovesti kojih se stvarno držimo, iako ih verno propovedamo. 
Ako je smisao savremene penalne politike i njenih načela u korekciji, onda je smrtna kazna besmislena, jer odriče okrivljenom mogućnost popravke što mu ga i pravno osećanje ove civilizacije i zakoni na njemu zasnovani garantuju.
Ako za izvesne ljude, međutim, kažemo da su nepopravljivi, ubijajući ih povređujemo načelo nauke koja tu vrstu ljudi smatra bolesnim. 
Ubijanje bolesnih ljudi je eutanazija, koju u međuvremenu , sa gnušanjem odbijamo. 
Tako se Dvomisao, kao i svuda, ovaj bazični mehanizam čovekovog mišljenja i njegove istorije, učvrstila i u našu pravnu nauku. 
Načela su jedno, praksis sasvim drugo. Kako onda poštovati zakone, koji se donose izneveravanjem tih načela? Kako svoje potomstvo vaspitavati u poštovanju ikakvog zakona? 
Pogubljenje sve više postaje eutanazija. Injekcija i formalno čini smrtnu kaznu eutanazijom. Eutanazija pretpostavlja nepopravljivost forme koja se uklanja iz života, a ova bolest koja je neizlečiva. 
Ako osuđenika na smrt smatramo neizlečivim bolesnikom, zašto ga onda ubijamo? Ili ako ga ubijamo, zašto smo to pravo odricali nemačkim nacističkim lekarima kad su ga sprovodili nad duševno bolesnim ljudima? Ne svakako zato što su eutanaziju vršili da bi usavršili biološkozdravlja rase, jer ovom našom eutanazijom mi se nadamo da usavršavamo moralno zdravlje ljudi, pa smo na istom. 
Statistike pokazuju da smrtna kazna ne služi ni za kakvu preventivu i da su apsolutno besmisleni argumenti koji se na tu preventivu pozivaju.
Bilo bi zaista najpravednije da smrtnu kaznu izvršavaju oni nad kojima je zločin izvršen ili njihovi najbliži rođaci. 
Ako mi se kaže da mnoge argumente upotrebljavam tamo gde bi bio dovoljan jedan, odgovoriću - moj bi bio jedan jedini, i on glasi: „Ne ubij!“