Džordž Orvel
Biografija
 |
Džordž Orvel, rođen je 25. juna 1903. godine, u Motihatiju u Bengalu, kao drugo dete, i pravo ime mu je Erik Artur Bler (Eric Arthur Bleir). Svoj književni pseudonim Džordž Orvel , uzeo je kasnije, po svetom Đorđu, zaštitniku Engleske i reci Orvel koja se nalazila nedaleko od kuće njegovih roditelja. Njegov otac radio je u vreme njegovog rođenja u Sekretarijatu za opijum pri indijskoj vladi koji je kontrolisao trgovinu opijuma sa Kinom. Orvelova majka, Ajda Mejbel Limuzin udala se za njegovog trideset devetogodišnjeg oca 1896. godine kao dvadeset jednogodišnjakinja englesko-francuskog porekla a do udaje je živela u Mulmejnu gde je i rođena. Godinu dana nakon rođenja drugog deteta, Džordža Orvela, 1904. godine ona se nastanila u Engleskoj, da bi se deca vaspitavala i obrazovala u domovini, kako je to tada bilo uobičajeno u krugovima britanskih činovnika koji su bili sa službom u kolonijama. U Henliju na Temzi, u Oksfordširu iznajmili su kuću i otac ih je posetio samo jednom 1907. godine, i posle te posete Orvel je dobio i mlađu sestru, a tek po odlasku u penziju otac će se pridružiti porodici, 1911. godine. Džordž Orvel je bio usamljen dečak u tom ženskom okruženju, a imao je još tada zdravstvenih problema s plućima. U petoj godini je počeo da pohađa pripremnu dečiju školu koju su vodile anglikanske kaluđerice, a potom kao izuzetno dobar đak privatnu osnovnu školu „Sveti Siprijan“ koju su pohađala deca iz britanske srednje više klase, kojoj njegovi roditelji nisu pripadali, ali on je zbog svog izuzetnog uspeha plaćao samo polovnu školarine. Školu su pohađala deca američkih milionera i poneki princ iz neke zemlje britanske imperije. Od majke je za osmi rođendan dobio na poklon Sviftova „Guliverova putovanja“ . Kao jedanestogodišnjak koji je živeo u internatu svojoj majci je redovno pisao o uspesima u školi, „drugi u aritmetici, prvi u latinskom, osmi u francuskom, treći u plivanju“, a kasnije će to razdoblja opisati kao nastavničko iživljavanje, „glupo bubanje“, pa čak i kao mučilište u kome je „morao da maže kosu da bi ruka nastavnika koji je čupao lakše kliznula“… Kada je izbio Prvi svetski rat, objavio je svoju patriotsku pesmu „Probudite se!Engleski mladići!“ koja je pročitana pred svim đacima. Posle osnovne škole, pod pritiskom roditelja položio je uspešno prijemni ispit i kao stipendista primljen je u elitnu srednju školu Iton (Eton) koju je osnovao Henri VI . Nalazila se u blizini Vindzora i u njoj su se vekovima školovala deca iz najbogatijih i najuticajnijih porodica u Britanskom carstvu. Upis u tu školu za bio je veliki uspeh koji je donosio više slobode tako da je odlučio da ne bude prilježan u učenju, pa je bio na donjoj lestvici po uspehu , no nije prestao da čita, posvećujući prilično vremena šetnjama, plivanju, fudbalu… Već tada je pisao satirične pesme, rugajući se ratnim zbivanjima, ratnom snabdevanju, jer Prvi svetski rat je kako se kasnije sećao „osećao se kroz stomak“ . U školi je dobio pristojno obrazovanje, bez obzira što se nije naročito trudio. Francuski mu je predavao Oldos Haskli, i Orvel se divio njegovom osećanju jezika, što je još više podsticalo njegovu zainteresovanost za čitanje, književnost. U školi su Šekspir i Milton bili obavezna lektira, a on je čitao i pisce koji su u to vreme bili veoma popularni: Bernard Šo, Džon Golsvodi, a uvek se vraćao Sviftu, H. Dž. Velsu, Šeliju …
Posle završenog školovanja u Itonu, Orvel je izvesno vreme proveo kod svoje porodice koja se preselila u malu varoš Saudvoul, u Safoku, pripremajući se za polaganje ispita za službu. Taj ispit je položio krajem 1922. godine i krenuo za Rangun, prestonicu Burme. U nekadašnjoj prestonici ove kolonije Mandelaju sledilo je još devet meseci priprema za mesto pomoćnika nadzornika policije koji će mu biti određeno. Kada je raspoređen na dužnost, prvo u u jednu, a zatim u drugu varošicu,u Burmi, a te 1924. godine su se rasplamsavali sukobi brtanske vlasti i lokalnog stanovništva Džordž Orvel je obavljao policijsku obuku domorodaca , obezbeđivao pratnje i sudske sporove…Činjenica da nije bio oduševljen poslom koji je radio, tačnije koji je prezirao, bio je razlog da 1927. godine podnese ostavku. Užasavala ga je „bespotrebna patnja pod sistemom despotske i strane vlasti“ a i u opisu jednog vešanja primetio je kako ljudi primaju „čak i nasilnu smrt kao nešto što je stvar rutine i navike“, opisujući da je “čak i žrtva krenula malo u stranu da ne pokvasi noge u barici na nekoliko metara od užeta“.
Vratio se u Englesku, iznajmio vrlo skroman stan u Noting Hilu i odlučio da se posveti pisanju. Nije imao naročitog uspeha, ali zahvaljujući hrabrosti, upornosti , savesnom radu i izuzetno naglašenoj potrebi da pobegne „ne samo od imperijalizma nego od svakog oblika čovekove dominacije nad čovekom“ živeoje na ivici bede, odlučivši da i potpuno napusti način života građanske klase. Preobukao se u odrpanca i otišao u sklonište za beskućnike i skitnice. Živeo je i kretao se u najsiromašnijim delovima Londona , da bi upoznao ljude koji žive u najgoroj bedi. Zatim je otišao u Pariz i tamo proveo 18 meseci, te 1928. Godine, radeći svakojake poslove. Uporno je slao svoje rukopise romana i priče izdavačima, pisao novinarske tekstove, ali sve je to bilo bezuspešno. Objavljeno je tek ponešto. Razboleo se i završio u bolnici. Morao je da se vrati u roditeljski dom u Engleskoj 1929. godine. Već sledeće godine obreo se opet mađu skitnicama i beskućnicima. Pokušao je da objavi 1930. godine kraću verziju svoje kasnije knjige Niko i ništa u Parizu i Londonu, a tada joj je naslov bio Dnevnik jednog sudopere, ali izdavači su odbili rukopis sa obrazloženjem da je zanimljivo, ali „nedovoljo sređeno“. Da bi zaradio novac, 1931. godine bio je i nadničar u Kentu, skupljao cvetove hmelja. Već je znao skitnice i beskućnike, o svom iskustvu među njima napisao i knjigu, a sada je upoznao i radnike i doživeo ih kao obične, predusretljive i ljubazne ljude, nimalo ekscentrične, kako je Orvel često doživljavao skitnice. Jedna od njegovih želja bila je da bude uhapšen i da neko vreme provede u zatvoru. Nije mu se ostvarila, iako se žestoko napio sa beračima cveta hmelja, bio je uhapšen, ali i odmah pušten. Siromaštvo ga je i dalje pratilo i morao je da se prihvati nastavničkog posla u Hjuzu, nedaleko od Londona. Tada je pročitao i Hakslijev Vrli novi svet i Džojsovog Uliksa, i te knjige su na njega ostavile snažan utisak. Novi posao ga nije zanimao, nije bio rešenje za njegovo siromaštvo i krhko zdravlje te se opet vraća u roditeljski dom, kada mu je konačno 1933. godine objavljena knjiga o životu među beskućnicima Niko i ništa u Parizu i Londonu (1933). Knjiga je dobila pohvale zbog autentičnosti, ali i otkrivanju i slikanju do tada nepoznatog sveta. Sve dok knjigu nije objavio „Pingvin“ u tiražu od 55.000 hiljada primeraka, iako je imala i francusko i američko izdanje, Orvelov materijalni položaj se nije nimalo popravio. Posle tog izdanja dobio je opet, bolje nastavničko mesto u uglednoj privatnoj školi u Askabridžu, nedaleko od Londona, no nije na tom mestu ostao dugo. Razboleo se, dugo bio na bolničkom lečenju, čak do januara 1934. godine. objavljena je i njegova druga knjiga Burmanski dani (1934). Zaavršio je sa pisanjem Sveštenikove kćeri, poslao je izdavaču, odlučio da napusti Frejz Koledž u Aksbridži i potraži posao u Londonu.
Dobio je posao u jednoj knjižari u Hempstedu , živeo je u stanu iznad knjižare upoznavajući pisce skromnog imovinskog stanja, koji su kao i on bili svesni društvenih nepravdi i bili skloni demokratskom socijalizmu. Tokom rada u knjižari napisao je još jedan roman, Neka cveta aspidistra (1935) čija tema je siromaštvo koje je iskusio i koje nije smatrao herojstvom nego mukom. Ta godina za njega je bila važna i zbog toga što je upoznao svoju buduću suprugu, Ajlin Mod O’ Šonesi s kojom je delio politička uverenja i koja je posle diplomiranja engleskog jezika na Oksfordu studirala psihologiju. Bez obzira što je morao da ispravlja tekst romana Neka cveta aspidistra, da izbacuje neke izmišljene parole koje bi mogle da uzrokuju sudsko gonjenje, knjiga mu je objavljena, a dobio je i dobro plaćenu ponudu uglednog izdavača da napiše knjigu o životu nezaposlenih radnika u severnoj Engleskoj. Boravio je dva meseca u toj industrijskoj zoni, rudarskim varošicama Vigan, Barzliiju i Šefildu, odsedajući u siromašnim radničkim stanovima i silazeći u rudarska okna. U nastaloj knjizi Put na molo u Viganu (1937) opisao je život u bedi, smradu i prljavštini, kao i tuče zbog privremenih poslova koje su izbijale jer je bilo previše zainteresovanih , nezaposlenih i gladnih. Još jednom je potvrdio svoje mišljenje o radnicima kao sloju društva opisujući ih kao neposrede, prostosrdačne i dočarao je takve prizore autentičnim načinom komunikacije među njima . Primetio je takođe da će do neke društvene promene doći i stanje se promeniti tek kada sindikalne vođe probude klasnu svest najnižih društvenih slojeva kao i da vođe nikada ne pripadaju tom sloju , već su iz niže srednje klase. Zahvaljujući objavljivanju knjiga, ohrabren, odlučuje da se potpuno posveti pisanju, i u seocetu nedaleko od Londona useljava se u jednu kućicu, bez struje, toaleta, a u prednjoj sobici otvara dućan jeftinih bombona. Piše i objavljuje tekstove u novinama, između ostalog vrlo je kritičan prema marksističkim pogledima koji su se iskazivali u književnoj kritici, a on ih smatrao uskim i ograničenim, jednako kao i katoličke kritičare. Ženi se sa Ajlin Mod O’ Šonesi polovinom 1936. godine.
Već krajem te godine odlučuje da pristupi španskoj republikanskoj armiji i odlazi u Barselonu želeći da učestvuje u društvenom preobražaju koji je usledio posle izbijanja građanskog rata nakon pokušaja španskih generala da izvrše državni udar. Kada su mu ponudili da kao novinar piše o zbivanjima u Španiji, odbio je sa obrazloženjem da je došao da se bori protiv fašizma, da mu pisanje nije glavni cilj. U to vreme bio je blizak Radničkoj partiji marksističkog ujedinjenja,( o čemu će biti snimljen film Katalonija) pa je stupio u njihovu miliciju, i zahvaljujući iskustvu iz Burme obučavao je vojne dobrovoljce, trockiste i anarhiste, sa velikim oduševljenjem i nadom. Bio je vrlo hrabar, komandovao je jedinicom koja je bila slabo naoružana, loše obučena, a i smrzavali su se. Tada je skupljao grančice u ničijem prostoru, između rovova i izlagao se opasnosti, kao što će kasnije kada je prekomandovan iznad Saragose skupljati krompir, ne plašeći se metka. Njegovi saborci će kasnije pričati o toj njegovoj izuzetnoj hrabrosti, ali će se sećati i njegovog straha od pacova,. Taj strah će neki prepoznati i u njegovoj čuvenoj knjizi 1984 kada glavnom junaku, Vinstonu Smitu prilikom izvršenja kazne prete baš pacovima kao načinom „isparenja“. Kada mu je supruga Ajlin došla u posetu, u februaru 1937. godine ruka mu je bila povređena i on se nalazio u poljskoj bolnici. Srećom, povreda nije bila ozbiljna, i on je kratko odsustvo proveo sa ženom u Barseloni. Vratio se na bojište, dobio je čin poručnika, da bi u maju opet bio teško ranjen, metak mu je prošao kroz vrat. Svi su mislili da neće preživeti i dok je ležao u poljskoj bolnici, došla su mu dva druga da preuzmu od njega revolver, sat , baterijsku lampu i nož, jer su takva pravila važila, sve je to bilo kolektivno vlasništvo. Ponovo je došla njegova supruga, prebačen je u Barselonu i posle nedelju dana mu je bilo bolje, život mu nije više bio ugrožen. U Španije su počeli obračuni prosovjetskih komunista koji su hapsili i ubijali članove Radničke partije marksističkog uverenja ( Partido Obrero de Unificacion Marhista- POUM) i Džordž Orvel je morao da se krije po Barseloni, pre nego što je uspeo da dobije dokumenta i vrati se u Englasku, u julu 1937. godine. Posle povratka u svom domu u Volingtonu počeo je da piše knjigu o Španskom građanaskom ratu, sadi povrće, gaji kokoške i kozu. Knjiga će se pojaviti sledeće godine pod naslovom Kataloniji u čast (1938). Knjiga će biti izložena žestokim napadima, okarakterisana kao „trockistička“, zbog njegove slike delovanja prosovjetske španske Komunističke partije . Njegovo zdravstveno stanje s proleća 1938. godine je bilo veoma loše, dobio je tuberkulozno krvarenje i proveo je šest meseci u sanatorijumu Preston Hil, u kome su se lečili britanski ratni veterani, zahvaljujući činjenici da mu je zet bio lekar u toj ustanovi. Džordž Orvel je vrlo rano shvatio da mrzi imperijalizam, komunizam i fašizam i kada je izašao iz sanatorijuma shvatio je da će doći do rata,.Iako veliki protivnik rata, mislio je da će rat biti imperijalistički, između Nemačke i Italije na jednoj strani i Engleske i Francuske na drugoj strani pa je odlučio da postane član Nezavisne laburističke partije.
Posle minhenske krize, i ustupanja dela Čehoslovačke Hitleru, krenuo je sa suprugom u Maroko gde će provesti šest meseci i početi da piše roman Izlazak na vazduh (1939). U tom romanu izrazio je svoje strepnje pred izbijanjem rata, opisao bombardovanje Londona koje će se tek zbiti, Bila je to još jedna slutnja koja se obistinila, ne jedina koju je Džordž Orvel iskazao, još uvek nadajući se da bi čovečanstvo jednog dana moglo izroniti iz destruktivnosti. Tu nadu je izgubio onog trenutka kada je sklopljen nemačko- sovjetski pakt prilikom komadanja Poljske. Bio je spreman da se pridruži redovnoj vojsci i to je u situaciji kada je Vinston Čerčil izjavio u svojstvu predsednika vlade: „Nemam ništa da vam ponudim sem krvi, truda, suza i znoja“. Nije primljen u vojsku zbog tuberkuloze, tako da je do maja 1940. godine pisao članke, živeo u kući van Londona, obrađivao baštu, gajio koze, ali pošto mu je žena radila u Londonu, preselio se u veoma skroman stančić u Londonu. Nakon kapitulacije Belgije, povlačenja engleskih trupa očekivalo se iskrcavanje nemačkih trupa i bombardovanje glavnog grada Engleske. Džordž Orvel se prijavio u dobrovoljački odred lokalne zaštite u Londonu i za njega je to bilo i životno ispunjenje, prilika da pomogne ljudima koji su ostali beskućnici u ratnim uslovima. Obavljao je i obuku tih odreda, sve do 1943. kada je zbog zdravlja morao da napusti dužnost, uveren da su odredi nastali u takvim, graničnim situacijama istovremeno i klica preobražaja društva. Pisao je i političke eseje u to vreme i objavljivaao ih u levičarskim publikacijama u Engleskoj i SAD. U njima je iskazivao svoje ideje i dileme po pitanju demokratskog socijalizma, a ti tekstovi sabrani su u njegove posleratno objavljene, zbirke eseja: Unutar kita (1940), Lav i jednorog (1941), Kritički ogledi (1946), Streljanje slona (1950). Posle demobilisanja iz Mesne garde, prihvatio je da radi kao urednik književne rubrike lista „Tribjun“ ( Tribune) i to mu je donelo veliki ugled i poštovanje. U tim ratnim uslovima, kada je njihov londonski stan pogođen nemačkom raketom, Orvel i njegova supruga, usvojili su tek rođenog dečaka Ričarda. U martu 1945. godine. Orvel je prihvatio ponudu lista „Obzervera“ i otputovao u Francusku i Nemačku , i u oficirskoj uniformi ratnog izveštača napisao nekoliko reportaža u kojima je izražavao i svoja politička zapažanja i dileme, kao što je pitanje kako postupiti sa zarobljenim Nemcima. Opet se razboleo na tom putovanju i to tako ozbiljno da je napisao testament , a zatim mu je stigao telegram da je njegova supruga Ajlin umrla u Njukastlu. Teško pogođen tom vešću, vratio se u London da se pobrine za usvojenog dečaka. Pošto je to rešio, opet je krenuo kao dopisnik „Obzervera“ prvo u Pariz, pa u Študgart i Austriju, odakle je pisao izveštaje o ratnim pustošenjima. Rat je bio završen, u Engleskoj je na vlast došla Laburistička partija, on je učestvovao u kampanji, a i pisao je mnogo za dnevnu štampu kako zbog troškova života u Londonu, tako i zbog izdržavanja usvojenog deteta.
U periodu rata Džordž Orvel je počeo da piše Životinjsku farmu u novembru 1943. godine, a završio je u februaru 1944. Najugledniji londonski izdavači odbijali su zbog aluzija na sovjetsku revoluciju da objave knjigu u kojoj je suštinsko pitanje koje je Orvela zaokupljalo još u ranoj mladosti: da li je dominacija čoveka nad čovekom neminovnost ljudske istorijske sudbine. Životinjska farma objavljena je u leto 1945. godine. Knjiga će doživeti ogroman uspeh svetskih razmera u sledeće četiri godine. Prevedena je na sve velike svetske jezike, kao i njegov roman 1984 čiji radni naslov je bio Poslednji čovek u Evropi. Posle objavljivanja Životinjske farme , u toku 1945. i 1946. godine boravio je u Londonu i vodio veoma bogat društveni život, upoznao mnoge značajne ličnosti tog doba . Posle surove posleratne zime kada je za ogrev koristio i igračke usvojenog dečaka, razboleo se i početkom proleća odlučio da ode na svoju farmu Barnhil na ostrvu Juri. Sklon i tom mirnom načinu života, povremeno, a zbog krhkog zdravlja, provodio je vreme na moru pecajući ribu, gajeći kokoške, a počeo je pisanje svoje knjige 1984.
Na kratko se vratio u London, nezadovoljan politikom Laburističke partije koju je smatrao kompromisnom, a onda se opet razboleo i vratio na svoju farmu da bi završio knjigu, koju je skicirao u svojoj beležnici još 1941. Međutim, bolest se iskomplikovala i on će obavestiti svog izdavača da se nada da će knjigu završiti ako izađe iz bolnice, juna 1948. godine. Zahvaljujući bliskom prijatelju Dejvidu Astoru, novinaru, budućem vlasniku, nasledniku „Obzervera“ koji mu je nabavio streptomicin (otkriven u SAD 1944.godine ), a koji se nije mogao tada legalno koristiti u Engleskoj, bilo mu je bolje. Ne zadugo, jer su se pojavili neželjeni simptomi te je terapija prekinuta. Vratio se na svoju farmu opet, u julu 1948 i u novembru završio rukopis svoje čuvene knjige 1984 . Knjiga je objavljena 8. juna 1949. godine i do 1989. je prevedena na 65 jezika, mada je bilo zemalja u kojima je zabranjeno njeno objavljivanje. “Tajm“ je 2005. godine Orvelovu 1984 svrstao u sto najznačajnijih knjiga napisanih na engleskom jeziku od 1923. godine.
Krhkog zdravlja Džordž Orvel se ponovo razboleo i početkom januara 1949. godine smešten je u privatni sanatorijum u južnoj Engleskoj , a zatim u bolnicu Univerzitetskog centra koledža u Londonu. Negovala ga je njegova prva ljubav Sonja O’ Šonesi i na njegovo insistiranje oni su se venčali u jesen 1949. godine. Bio je već potpuno finansijski nezavisan zahvaljujući Životinjskoj farmi koja se prodala u 360.000 primeraka, i to samo u SAD. Rezervisali su avion da bi on nastavio lečenje u Švajcarskoj, ali 21. januara 1950. godine naglo mu je pozlilo i umro je u 46. godini života.
O delu
 |
Najčuvenija dela Džordža Orvela su satirično politička basna Životinjska farma i roman, antiutopija, 1984 . Uvidevši Staljinove užase, nekadašnji levičar, anarhista u alegorijskoj priči Životinjska farma postavlja pitanje: ako revolucija i uspe, ako dođe do prevrata da li je moguće izbeći diktaturu koja se onda uspostavlja i koja je gora od one zbog koje je do revolucije došlo. U 1984 Orvel kroz priču o Vinstonu Smitu govori o totalitarnom mehanizmu državnog aparata koji se sastoji od Ministarstva istine, koje se bavi propagiranjem laži u svim sferama od svakodnevnih informacija do književnosti i to prepravljanjem svih knjiga, dokumenata i zapisa iz prošlosti, stvaranjem novogovora koji je kao i sve što rade zaposleni u tri hiljade prostorija u funkciji vlasti, a samim tim i strogim nadzorom Velikog brata. Tu je i Ministarstvo mira u čijoj nadležnosti je rat koji neprestano traje , čas protiv Evroazije, čas protiv Istazije. Mnogi su Orvelovu antiutopiju 1984 tumačili kao političko proročanstvo, naročito posle Staljinove , Ruzveltove i Čerčilove podele u Postdamu i Teheranu na „interesne sfere“, koje se obistinilo posle završetka Drugog svetskog rata i dovele do nastavka ,„hladnog rata“. Džordž Orvel je govorio da je „demokratski socijalista“ .
Smrtna kazna u Okeaniji se nije tako zvala, već u skladu sa novogovorom , isparenje. Nije bilo suđenja, u najvećem broju slučajeva, nije bilo izveštaja o hapšenju, ljudi su jednostavno nestajali, kao i svaki trag da su postojali: brisani su sa svih evidencija, svaki pisani trag da su nešto učinili nestajao je ( najveći zločin je bio misliti, upražnjavati seks više od propisanog, a i za to je postajala seksualna policija, krajnji cilj je bio ukinuti ga). Naravno sve se nadziralo pomoću teleekrana,tehnološki najjznačajnijeg sredstva strahovlade, koje ukida bilo koji oblik privatnosti. Vinston Smit radi u odeljenju za prepravljanje dokumenata i suočava se sa brisanjem, tačnije „isparenjima“ nekih ljudi, i ali i sa košmarnim sećanjem na oca koji je „isparen“ kao i njegova majka i sestra.
U političkim alegorijama Orvelove 1984 lako se prepoznaju sve odlike sistema u Sovjetskom Savezu, Staljina kao Velikog Brata , sa crnim brkovima i kosom, stalno „prepravljanje istorije“ ,poput poznate fotografije Lenjina sa koje je veštim retuširanjem uklonjen Trocki, koji se u Orvelovom romanu zove Emanuel Goldštajn. Svakodnevno se održava običaj „Dva minuta mržnje“ prema „izdajici“ revolucije koji je pobegao. Vinston Smit živi u zemlji „prosperiteta“, u stalnoj oskudici i nestašici, smanjivanju sledovanja, zemlji Partije i prola, obespravljenog naroda. Jedini cilj je da se nametne totalna poslušnost državnoj volji i postigne apsulutno jedinstveno mišljenje o svemu, a to se postiže oduzimanjem moći nad materijalnim, i ubeđivanjem da gola osećanja ništa ne vrede …
Iako mnogi Životinjsku farmu i 1984 Džordža Orvela čitaju prevashodno u političkom ključu, ondašnjem , a i potonjem , sam Orvel je politiku smatrao „prisilom i podvalom“, a 1946, godine je napisao: „Ono što sam najviše želeo u poslednjih deset godina je da preobrazim političko pitanje u umetnost. “ Poznate parole iz 1984 : RAT JE MIR,SLOBODA JE ROPSTVO, NEZNANJE JE MOĆ kao i izneverena pravila koja su usvojile životinje u Životinjskoj farmi,(„Sve životinje su jednake, samo su neke jednakije“) nisu ništa manje aktelne ni danas, a ni manje primenjive, a govore o ljudima svih vremena.
Koliko god su se Orvelove slutnje ostvarile, koliko god bile sumorne sve knjige koje je napisao, one su izraz njegovog nepristajanja koje prepoznajemo u njegovim esejima u kojima je zapisana i prometejska rečenica: „Reći prihvatam, u vreme kao što je naše znači reći prihvatam koncentracione logore, gumene pendreke, maske, podmornice, uhode, provokatore cenzuru štampe, tajne zatvore, ubistva…
Evo ide svećar da zapali sveće,
evo ide dželat da ti glavu seče!
U Orvelovoj 1984 ovo je stih koji se ponavlja nekoliko puta, u raznim situacijama u kojima se nalazio pobunjeni Vinston Smit, iako u samoj knjizi sem raznih represivnih organizacija , poput Omladnske lige protiv seksa, kojoj je pripadala i Džulija, Smitova zabranjena ljubav, smrtna kazna i dželat su prisutni u sećanjima, ali i u životu glavnog junaka. On svestan da ona sledi kao posledica bilo kog drugačijeg od nametnutog oblika ponašanja i mišljenja („ Ako priznam, streljaće me, ako odbijem da priznam, opet će me streljati! kaže on na jednom mestu knjige ) koje se ne podudara sa pravilima Partije i pokoravanja Velikom Bratu. Između ostalih obaveza u Okeaniji je obavezno gledanje vešanja zarobljenika, a tome deca vrlo rado prisustvuju na radost svojih roditelja, što doznajemo od Smitovog suseda koga je sedmogodišnja kćer potkazala zbog buncanja u snu, i on to Smitu vrlo ponosno saopštava. Tek na kraju knjige kada se Smit nađe u sobi 101 saznaje šta je to „isparenje“ . Jer, Ministarstvo ljubavi pažljivo i pomno posmatra uz pomoć teleektana svakoga, zna šta u snu govori, svakog trenutka analizira izraze lica, gestove, pokrete, čak i deca su doušnici, prijavljuju svoje roditelje, i pre nego što budu uništeni, „ispareni“ podvrgnuti su ispitivanju i mučenju u zatvoru, dok ne izbrišu neodgovarajuća uverenja, razmišljanja, osećanja. Nedozvoljeni su brakovi iz ljubavi, da ta vrsta privrženosti ne bi ugrozila lojalnost prema Partiji i Velikom Bratu. Zakona više nije bilo, jer „ništa nije bilo protivzakonito“. To je društvo u kome Vinston Smit luta u svom životu, u svojoj trideset drugoj sanja tragediju majčine smrti, a to je vreme u kome je nastala Okeanija, vreme kada je privatnog života još bilo, „kada je bilo ljubavi i prijateljstva“ i u svom tajnom dnevniku koji piše u jednom jedinom uglu iz koga se to ne vidi sa teleekrana. Vinston Smit radi u Ministarstvu istine na uništavanju prošlosti, jer onaj „ko poseduje prošlost poseduje i budućnost“, ali istovremeno u privatnom životu pokušava da vrati „dostojanstvo osećanja“, stalno posećuje stanirarnicu jednog „prola“ i zbog tog raskoraka u sebi, tajne ljubavne veze sa Džulijom naći će se pred O’ Brajanom , velikim inkvizitorom, koji će odlučivati o njegovom životu, iako sam Vinston Smit zna da je osuđen na smrt odmah na početku priče. U trenutaku kada on i Džulija budu otkriveni u svom tajnom skrovištu , čuće Vinston „tanak i odnegovan „ glas koji će ponoviti :
Evo ide svećar da ti pali sveće,
evo ide dželat da ti glavu seče!
Deo iz 1984
„Jesi li juče išao da gledaš vešanje zarobljenika?“- upita Sajm.
„Radio sam“ , reče ravnodušno Vinston. „Verovatno će biti u žurnalu.“
„To je slaba zamena“, reče Sajm.
Njegove podrugljive oči prošaraše po Vinstonovom licu. Činilo se da govore: „Znam te. Čitam te. Znam vrlo dobro zašto nisi išao da gledaš vešanje.“ Na neki intelektualan način Sejm je bio otrovno ispravan. Sa odvratnim sladostrasnim zadovoljstvom je umeo da govori o napadima helikoptera na neprijateljska sela, o suđenjima i priznanjima zločinaca misli, o izvršenju smrtnih kazni u podrumima Ministarstva ljubavi. Razgovor sa njim uglavnom je se sastojao od odvraćanja od tih tema i navođenja, ako je to bilo moguće,na razgovor o Novogovoru, za šta je bio stručnjak i o čemu je zanimljivo govorio. Vinston okrete glavu malo u stranu da bi izbegao crne krupne oči koje su ga ispitivale.
„ Bilo je dobro“, reče Sajm zamišljeno. „Samo mislim da greše što im vezuju noge. Volim da gledam kako se džilitaju. A više od svega, kada na kraju isplaze jezik, onako modar – sasvim svetlo modar. Taj detalj mi je posebno privlačan.“
str. 81
O’ Brajan podiže kavez i istovremeno pritisnu nešto na njemu. Nešto škljocnu. Vinston se izbezumljeno napregnu da se otrgne sa stolice. Nije vredelo: celo telo, čak i glava, bili su čvrsto privezani. O’ Brajan primače kavez na nepun metar od Vinstonovog lica.
„Pritisnuo sam prvu polugu“, reče on. „Konstrukcija ovog kaveza ti je jasna. Maska će da ti nalegne na lice, ne ostavljajući nikakav izlaz. Kada pritisnem drugu polugu, vrata kaveza će se podići. Izgladnele životinje će izlaziti kao tanad. Jesi ikada video pacova u skoku? Naskočiće ti na lice i odmah ga zagristi. Ponekad idu pravo na oči. Neki put pregrizu obraze i navale na jezik.“
Kavez se primicao, bio je već sasvim blizu. Vinston začu seriju oštrih krikova koji kao da su dolazili iznad njegove glave. Žestoko se borio protiv panike. Smisliti nešto, smisliti, bar u preostalom deliću sekunde – to mu je bila jedina nada. Odjednom ga po nozdrvama ošinu odvratan, ustajao zadah životinja. U njemu se uzburka mučnina; gotovo se onesvesti. Sve se bilo pomračilo. Za trenutak je bio van sebe, životinja koja urla. Ali , iz mraka izroni grčevito se držeći jedne misli. Može da se spase na jedan jedini način. Između sebe i pacova mora da postavi neko drugo ljudsko biće, telo drugog ljudskog bića.
Krug maske je bio već toliko blizu, da od njega nije video ništa više. Vratnica kaveza bila su mu svega nekoliko pedalja od lica. Pacovi su znali šta se sprema. Jedan je poskakivao, a drugi, matori olinjali deda iz kanalizacije, stajao je uspravno, ružičastim šapama stežući šipke kaveza, i krvoločno njuškao. Vinston ugleda brkove i žute zube. Ponovo ga obuze crna panika. Bio je slep, bespomoćan, bez misli.
„Bila je to uobičajena kazna u vreme kineskog carstva“, reče O’ Brajan didaktički, kao i ranije.
str. 278
Džordž Orvel
1984
Prevela Svetlana Stamenić
Zavod za udžbenike, Beograd, 2010.
Ekranizacije dela Džordža Orvela
Po Orvelovoj knjizi Kataloniji u čast snimljen je film o Orvelu i njegovom prijateljstvu sa Džordžom Kapom, harizmatičnim anarhistom, učesnikom Španskog građanskog rata. Reditelj je bio Hju Hadson, a igrali su: Kolin Firt i Kevin Spejsi.
Dela Džordža Orvela su često ekranizovana, počev od Životinjske farme koja je ekranizovana čak pet puta, 1984 dva puta, a i Veseli rat i Udahnuti vazduh po jedanput.
Najpoznatija verzija 1984 je snimljena 1984. godine. Reditelj Mihel Redford, glavne uloge: Džon Hurt i Ričard Barton.
