Gajto Gazdanov
 |
Gajto (Georgij) Ivanovič Gazdanov rođen je u Sankt Petersburgu 6.12.1903. godine. Roditelji su mu poticali iz uglednih osetskih porodica i bili su obrazovani. Zbog očevog posla porodica Gazdanov često se selila. Gajto G. je rano upoznao smrt, dve mlađe sestre su mu umrle, a kada je imao osam godina i otac. On i njegova majka vratili su se u Ukrajinu jer je to bio jedini način da stekne besplatno visoko obrazovanje. Upisuje se u kadetski korpus, u Poltavi. Posle dve godine pohađanja, sa majkom se seli u Harkov gde pohađa gimnaziju, ali upoznaje i kriminalnu sredinu što će kasnije odraziti i u njegovoj literaturi, naročito u romanu Povratak Bude, ali i drugim knjigama. U Rusiji u to vreme (1917-1923) besni građanski rat i šesnaestogodišnji Gajto Gazdanov pristupa Dobrovoljačkoj armiji. Tada se zauvek rastao sa svojom majkom i nikada je više nije video, iako je bio vrlo vezan za nju i pisao joj do njene smrti. Posle poraza Belih na Krimu obreo se u tadašnjem Konstantinopolju. Slučajno, u tom gradu sreo je sestru koja je pre 1917. godine otišla iz Rusije. Uz njenu pomoć nastavio je da pohađa gimnaziju. Tada je napisao prvu priču. Posle jednogodišnjeg boravka u Konstantipolju, odlazi u Bugarsku, i u gradu Šumenu završava gimnaziju 1923. godine. Odlučuje da ode iz Bugarske i Orijent-ekspresom odlazi u Pariz. Bez novca i poznanstava pokušaće na sve moguće načine da preživi radeći najrazličitije poslove. Bio je perač vozova, bravar u fabrici automobila, a jednu zimu proveo je kao klošar. U Parizu će ostati sledećih trinaest godina, najduže radeći kao noćni taksista. Za tih dvanaest godina napisao je četiri romana i više od polovine svojih priča. Uporedo sluša na Sorboni istorijske i filološke nauke, objavljuje priče i romane u nastavcima u ruskim emigrantskim časopisima. Već posle prvog romana Veče sa Kler (1930) prihvaćen je u književnim krugovima, hvaljen i vrlo aktivan u književnom životu ruskih emigranata. Nekoliko godina pred početak Drugog svetskog rata se oženio. Dve godine provodi mirno na obali Sredozemnog mora, da bi se odmah po izbijanju rata vratio u Pariz i priključio Pokretu otpora zajedno sa svojom ženom Fainom Dmitrijevnom Lamzaki. O tim godinama Drugog svetskog rata, o Pokretu otpora napisao je dokumentarnu knjigu Stajem u odbranu. Po svršetku Drugog svetskog rata putovao je u SAD, ponuđen mu je posao u jednoj izdavačkoj kući, ali mu se SAD nisu svidele. U tom periodu Gajto Gazdanov piše možda svoje najznačajnije romane: Priviđenje Aleksandra Vulfa i jedan od najlepših romana Buđenje koji mu je doneo veliko priznanje i on, uz Vladimira Nabokova, biva proglašen za najznačajnijeg pisca u emigraciji. Sam Gazdanov bio je svestan teškoća sa kojima se susreću emigranti, pisci početnici, za razliku od afirmisanih starijih pisaca koji su napustili Rusiju. Pisao je isključivo na ruskom, iako je francuski odlično znao, čak i argo, koji je takođe savršeno savladao zahvaljujući noćnom taksiranju. Ivan Bunjin je poštovao „istančanost“ u pričama i romanima G. Gazdanova.
Čak i u napuštenoj domovini gde će Gazdanovljeva dela biti štampana tek posle raspada SSSR, Maksim Gorki se vrlo pohvalno izjasnio o njegovoj prvoj objavljenoj knjizi. Gorki je želeo da bude objavljena i u SSSR, no to se nije dogodilo. Dogodilo se to znatno kasnije, tek 1996. godine. Tome je izuzetno doprineo Amerikanac Laslo Dineša koji se sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka jedini bavio proučavanjem dela Gazdanova. On je na Harvardu doktorirao na Gazdanovljevim delima, a posle je na osnovu disertacije, 1982. godine objavio i monografiju o ovom piscu koji živeo u vremenu i prilikama koje su ga činile neprimetnim. Kada su u Rusiji objavljena Sabrana dela Gajto Gazdanova ne samo da su knjige ovog pisca razgrabljene, da su ponavljana i dopunjena izdanja sa otkrivenim i nepoznatim materijalom, napisane brojne studije, organizovan razni skupovi, a povodom stogodišnjice rođenja veliki međunarodni skup u Rusiji posvećen njegovom delu; ipak ostalo je mnogo tajni vezanih za njegov život i rad. Zbunjenost pred delom i životom koji je proživeo Gajto Gazdanov, ne ostavljajući previše faktografskih podataka ni o svom delu, a ni o životu. Kao da je sve što je bio njegov život sa svim tragedijama teškoćama, saznanjima, snagom i svežinom jezika hteo da pretoči u literaturu.
Zanimljivo je da se u Srbiji, zahvaljujući ruskim emigrantima Lavu Goroviču Zaharovu i Bronislavu Sosinskom koji su u tadašnjim časopisima i novinama (Srpski književni glasnik, Pravda), pisali o ruskoj književnosti, može naći veliki broj tekstova koji je posvećen delu Gajto Gazdanova, u tom međuratnom periodu. Iako se pretpostavlja, na osnovu pronađene prepiske da je roman Veče kod Kler trebalo da bude objavljeno u Zagrebu 1932. godine, ne postoje sigurni dokazi da se to dogodilo. Zahvaljujući Dušku Paunkoviću, prevodiocu sa ruskog, Srbija je prva zemlja posle Rusije u kojoj su objavljena Sabrana dela Gajto Gazdanova. Pre tog poduhvata objavljen je njegov roman Buđenje, a zatim i drugi njegovi romani. Samo tri romana Veče kod Kler (1930), Istorija jednog putovanja (1938) i u celini Noćni putevi (1952) Gajto Gazdanov je objavio za života. Treći roman koji je napisao Let objavljivan je u nekoliko nastavaka u časopisu 1938. godine, časopis se ugasio i to delo je tek 1992. godine objavljeno u Holandiji. Evelin i njeni prijatelji (1968-1971) je najobimniji i poslednji roman koji je Gazdanov napisao i u Rusiji je izuzetno popularan, kao i Buđenje, Hodočasnici, i četrdeset priča koje su objavljivane po časopisima i koje su prikupljene i objavljene u okviru sabranih dela.
Gajto Gazdanov se iz Pariza, onog noćnog, mračnog, podzemnog u kome vladaju ogoljeni siromaštvo, izgubljenost, samoća koje je i on kao mladi emigrant iskusio i opisao u knjizi Noćni putevi, preselio u Minhen i do smrti radio kao urednik ruske redakcije američke radio-stanice „Sloboda“.
Umro je 5.decembra 1971. godine.
Sahranjen je u Parizu.
O delu
 |
Povratak Bude (1949-1950), roman Gajto Gazdanova nekim kritičarima na prvi pogled deluje kao „priča iz šoferskog folklora“, dok ga Laslo Dineš, izuzetan i predan poznavalac njegovog dela zaslužan za ponovno otkrivanje neobičnog pisca, označio kao „metafizički triler“.
Zaplet saznajemo od mladog studenta koji živi vrlo skromno u pariskoj Latinskoj četvrti i koji će ispripovedati svoju, ali i nekoliko drugih sudbina. Priča počinje onog trenutka kada mu prilazi ruski prosjak u „crnom pocepanom šeširu, čekinjem na licu, u razvaljenim cipelama“ i zatraži mu novac. Iako i sam vrlo siromašan mladić mu daje novac, ne iz napada velikodušnosti, već kako je zapazio „zbog glasa i načina kojim ne može govoriti jedan klošar“. Posle dve godine pripovedač susreće tog istog čoveka, ali on nije više klošar, već bogat, star, umoran čovek potpuno svestan „varljivosti spoljneg aspekta stvari“… Starac je nasledio novac svog brata koji je bio vrlo imućan, škrtica i mrzeo je sve koji bi mu se obratili za novčanu pomoć. Pavel Aleksandroviča Ščebakov, tako se zvao nekadašnji klošar i mladić su se sprijateljili, jer je i starac je zapamtio njihov nekadašnji susret zbog mladićeve izuzetne velikodušnosti kako je on doživeo njihov prvi susret. Provodili su svakodnevno sate i sate u razgovorima o umetnosti, religiji, muzici, slikarstvu, o lovu, o Rusiji… U starčevoj kući redovan gost je i Lida, koja mu „izdaje svoje telo“ nadajući se da će se baš njoj ostaviti svoje bogatstvo. Ona koja pripada ulici, kao i njena majka. Pokušala je da izbegne majčinu sudbinu i otišla je u Tunis, ali se vratila. Tamo je imala priliku da pročita neke knjige, sanja neki drugi život, očekuje da se desi čudo ubeđena da je starčevo bogatstvo rešenje za nju. Ona je mlada, ima dvadeset pet godina dok nam pripovedač priča njenu sudbinu. Pri povratku sa sobom je povela i bivšeg kasapina tuberkuloznog Amara koga voli. Amar će uzeti ključ iz Lidine torbe, ubiti starca, a zločin će biti pripisan studentu. On biva uhapšen. Zahvaljujući zlatnoj figurici Bude koju je Amar uzeo i preprodao mladić biva oslobođen optužbe i neočekivano postaje bogati naslednik žrtve ubistva.
Amar je ubio starca ne zato što mu je nešto loše učinio, nije ga ni poznavao, nego da bi ostvario zamisao, šale Lidine majke, njenog pratioca, makroa a i same Lide ubeđenih da će tako uspeti da se dokopaju neverovatnog bogatstva. Osuđen je na smrt. Zbog ubistva koje je počinio i zbog namere da to izvede tako da nedužan mlad čovek umesto njega bude kažnjen.
Gajto Gazdanov u romanu Povratak Bude kroz sudbine i psihološko portretisanje likova, dijaloge, postavlja pitanje predodređenosti, smrti, prividu, smislu ljubavi, prijateljstvu, slučajnosti, izgubljenosti, osuđenosti običnih ljudi na određeni socijalni okvir iz koga sanjaju beg koji je nemoguć… Najzanimljivije je razmišljanje o tamnoputom Amaru, o tome kako i zašto je on osuđen na smrt. Taj „tup i neuk čovek“, na čijim grudima je policijski lekar mogao da pročita istetoviranu rečenicu Enfant de malheur (Nesrećno dete) nije sam kriv za ono što je učinio, iako bi to bilo teško dokazati...
Povratak Bude je preveden na engleski i objavljen 1950. godine.
Odlomak iz romana Povratak Bude
Sada je bio prepušten sam sebi, niko nije bio optužen zajedno s njim i on nije mogao računati ni na čiju pomoć i ni na čije suosećanje. Lida ga nije podržala, zato što je bila suviše pametna za tako nešto, drugi – njegovi prijatelji – odrekli su ga se zato što su u suštini bili ravnodušni prema njegovoj ličnoj subini. I kasnije, ni islednik, ni ljudi koji su mu sudili nisu prema njemu osećali mržnju, nisu bili obuzeti željom za osvetom; on je potpadao pod taj i taj član zakona, čiji nepoznati sastavljač, naravno, nije imao u vidu nikog određenog. I svima koji su, kako se činilo, igrali neku ulogu u rešavanju njegovog slučaja bilo je potpuno nevažno to što će on, Amar, kroz izvesno vreme prestati da postoji. U tome je, svakako, bilo neke, na prvi pogled, lako dokazive pravednosti- koja je pripadala istom redu kao i ona specifična logika njegovog života koja ga jena kraju dovela do giljotine. Ali ona nije imala nikakve sličnosti sa klasičnim trijumfom pozitivnog načela nad negativnim. Niko nikada nije gubio vreme da objasni Amaru razliku između dobra i zla i da mu ukaže na krajnju uslovnost tih pojmova. Ako je on uopšte zaključio nešto iz svega što mu se dešavalo, to je mogla da bude samo jedna stvar: napravio je grešku u planu. Da je nije napravio, nikakva svest o krivici, nikakvo kajanje ga nikada ne bi mučilo. Novac Pavela Aleksandroviča bio bi potrošen i sve bi bilo u redu - do onog momenta kada bi se pojavili neki novi momenti koji bi ga doveli otprilike do istog ovoga što mu se dešava. Ali naverovatnije bi pre toga umro prirodnom smrću, od tuberkuloze. On je imao nesreću da pripada onoj ogromnoj većini ljudi - što nije povezano sa njegovom pripadnošću svetu kriminala - na čije interese se redovno pozivaju svi tvorci državnih principa, sve socijalne i skoro sve filozofske teorije, većini koja služi kao materijal za statističke zaključke i uporedbe i u čije ime se tobože, objavljuju ratovi i pokreću revolucije. Ali ona je samo materijal. Sve dok je Amar pokriven smrdljivom krvavom sluzi, radio u tuniskoj klanici i dobijao za mesec dana rada ravno onoliko koliko njegov advokat troši tokom jedne večeri u Parizu sa ljubavnicom, njegovo postojanje je bilo ekonomski i socijalno opravdano, iako on to nije znao. Ali onog dana kada je prestao da radi, postao je suvišan. Šta bi on mogao da kaže u svoju odbranu, kome je bio potreban njegov život? On je bio samo jedinica radne snage, on nije bio ni službenik, ni mason, ni glumac, ni slikar, i nemi, ali neumoljivi zakon koji ne figurira ni u jednom kodeksu ili zakoniku nije mu više priznavao pravo na život.
Pa čak i čisto spolja gledano - on je pobuđivao izvesno interesovanje samo do onog trenutka dok nije priznao da je ubio Ščebakova. Posle tog priznanja oko njega je nastala praznina i u toj praznini je bila smrt. Čak i advokat koji ga je branio video je u njemu samo zgodan povod da pokaže svoju krasnorečivost na sudu - jer, šta je na kraju krajeva njemu, uvaženom članu države, koji živi u udobnom stanu, koji dobro zarađuje i koji se svakog dana kupa u kadi, koji ima brižnu ženu, koji čita knjige savremenih pisaca, voli Žirodouve drame i Bergsonovu filozofiju - šta je tom nedostižnom gospodinu mogla da znači sudbina prljavog i bolesnog Arapina ubice.
Sada je sve bilo gotovo: on je osuđen na smrt i čekao je dan za izvršenje kazne. Setio sam se njegovog strašnog, tamnog lica u sudnici, njegovih mrtvih crnih očiju. On verovatno nije shvatio ni govor tužioca ni govor branioca; shvatio je samo da je osuđen na smrt. A ja sam pak, slušajući jednog, zatim drugog, bio iznenađen time do koje mere su njihove konstrukcije otvoreno veštačke. Ali to je, naravno, bilo neizbežno – zato što u pravnoj interpretaciji nijedna činjenica iz čovekovog života ne može da ne pretrpi suštinska izobličenja.
strana 127- 129
Gajto Gazdanov Povratak Bude
Prevod sa ruskog Duško Paunković
Paideia, Beograd, 2008. god