Haled Hosein

Biografija

Haled Hoseini rođen je u Kabulu 4. marta 1965. godine. Odrastao je u bogatijem delu grada, gde su živeli njegovi roditelji, otac diplomata i majka profesor istorije i persijskog jezika. Kao petogodišnjak sa roditeljima napušta Kabul zbog očevog posla, seli se u Teheran, i tamo će živeti do 1973. godine. Opet se vraćaju u Kabul, i u rodnom gradu provodi tri godine, a onda opet, zbog očeve diplomatske karijere porodica odlazi u Pariz, gde je trebalo da ostanu četiri godine. Međutim, u Avganistanu se dešavaju velike političke promene, prvo pad monarhije, svrgavanje Zahir Šaha, uspostavlljanje republike, pa komunistički prevrat, a potom i invazija sovjetske vojske. Otac Haleda Hoseinija traži i dobija 1980. godine politički azil od SAD. Sele se u San-Hoze, u Kaliforniji gde je Haled Hoseine maturirao 1984. godine i potom se upisao na univerzitet Santa Klara na studije biologije. Nakon završetka biologije, 1988. godine nastavlja školovanje. Upisuje medicinu u školi „San Dijego“ univerziteta u Kalifornije i 1993. godine stiče diplomu lekara. Slede tri godine stažiranja, specijalizacija interne medicine u bolnici u Los Anđelesu.
Dok je boravio u Kabuli, kao najstarije od petoro dece Haled Hoseini je živeo u delu grada koji je važio za kultivisan, sa kosmopolitskom atmosferom, u sredini gde su žene bile ravnopravne sa muškarcima. Zahvaljujući majci zavoleo je književnost, persijsku poeziju, a boravak u Teheranu samo je produbio tu ljubav, i tada je već počeo da piše svoje priče. Istovremeno, otkriva i mnogobrojne nepravde društva u kome je živeo, kao što je odnos prema Hazarima, etničkoj grupi u Avganistanu koja je bila diskriminisana. Jedan Hazar je bio posluga u njegovoj porodici  i ostavio je snažan utisak na H. Hoseinija, družio se sa njim i dečak ga je učio da piše. Taj motiv je prisutan u njegovoj knjizi Lovac na zmajeve. Budući pisac je bio u Kabulu, kao i njegova porodica 1973. godine kada je svrgnuta dvestogodišnja monarhija i kada je uspostavljena republika, a zatekli su se u Parizu kada je 1978. godine komunistička frakcija ubila predsednika vlade kao i članove njegove porodice. Već sledeće godine sovjetski tenkovi su ušli u Avganistan, što je značilo za porodicu Hoseini gubitak nade da će se vratiti u Kabul. Posle dobijanja azila u SAD, kako je porodica ostala bez svoje imovine, otac počinje da radi na buvljaku, pa kao instruktor vožnje, a Haled kao najstariji sin prilježno pomaže, ali i studira, uči jezik na kome će napisati svoje knjige. Kada su Sovjeti napustili Avganistan 1998. godine talibanske frakcije su preuzele vlast nametnuvši brutalna teokratska pravila, a to se naročito odnosilo na žene i na komunikaciju sa svetom (nisu smeli da imaju televizore) što je bio poseban i zastrašujući vid izolacije i nasilja.
Haled Hoseini vratiće se u svojoj 27 godini u Avganistan, posle objavljivanja svog prvog romana u nameri da svojim zemljacima kao lekar, specijalni izaslanik Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija pomogne. Prilikom boravka suočiće se sa razmerama i tragedijom zemlje koja je opustošena i uništena, saznaće za tragične sudbine rođaka i prijatelja, videti glad, siromaštvo i bolest, shvatiti da je najveća žrtva u svemu tome avganistanska žena. To će biti tema njegovog drugog romana Hiljadu čudesnih sunaca (2007). Taj drugi roman Haleda Hoseinija će dve godine biti na Tajmsovoj čuvenoj bestseler listi. Kao i prva Lovac na zmajeve (prevedena na 48 jezika) imati izuzetan uspeh, kako u Americi, tako i u drugim zemljama, pa i u Srbiji.
Film koji je snimljen po njegovom prvom romanu Lovac na zmajeve u kome postoji scena seksualnog zlostavljanja dečaka, izazvao je burnu reakciju tradicionalnih Avganistanaca, čak pretnje dečaku glumcu i njegovoj porodici i prikazivanje filma je odloženo za neko drugo vreme. Haled Hoseini je nastavio svoj lekarski angažman za UNHCR, tako da je putovao u Čad, Kolumbiju, Burundiju, Kongo, oblast Defur u Sudanu, u Iran… Rad na pomoći izbeglicama, zaštiti osnovnih ljudskih prava Haled Hoseini smatra najznačajnijim iskustvom u životu.
Posle putovanja u Avganistan, uspeha svojih knjiga Lovac na zmajeve i Hiljadu čudesnih sunaca koje su prodate u preko 10 miliona primeraka u SAD i više od 38 miliona širom sveta Haled Hoseini je imenovan za ambasadora dobre volje UNHCR-a i osnovao je 2006. godine neprofitnu Fondaciju Haled Hoseini za humanitarnu pomoć Avganistancima.
Sa suprugom i dvoje dece živi u severnoj Kaliforniji.  

O delu

Uporedo sa stažiranjem Haled Hoseini je pisao svoj prvi roman Lovac ma znajeve (2003) koji je postigao ogroman uspeh; preveden je na četrdeset jezika, knjiga je prodata u tiražu od preko 12 miliona primeraka širom sveta, a 2007. godine je prema debitantskom romanu Helada Hoseinija snimljen istoimeni film. Roman Lovac na zmajeve Haleda Hoseinija je priča o Avganistanu, o ljubavi, časti, strahu, iskupljenju, ali i o užasima koje politički događaji u nekim nesrećnim okolnostima kao što je ruska okupacija ove zemlje donela običnim ljudima koji nisu uspeli da izbegnu ni te, a ni sledeće događaje koji će uslediti kada na vlast dođu talibani. Očito je da ovaj roman sadrži neke biografske elemente, pre svega sećanje na detinjstvo i na Kabul, ali ne onakav kakav ga je glavni junak pamtio, ne sa onim prosjacima po ulicama kojima je njegov Baba uvek davao milostinju. Bio je to sada grad dece prosjaka, „mršavih i praznih lica, neka ne starija od pet ili šest godina“, grad na čijim ulicama nije bilo krošnji drveća, jer su ljudi sekli stabla za ogrev, a i u tim krošnjama su se krili snajperisti. Ulazeći u rodni grad u potrazi za svojim drugom Hasanom, kako posle očeve smrti saznaje, ne samo drugom već i bratom po ocu, Hazarom Amir nastoji ne samo da ispravi očev „greh“ već da time što će spasiti Hasanovog sina Sohraba, jer je Hasan ubijen pokuša da ispravi i svoju dečačku ogrešenost o najvernijeg prijatelja koji ga je štitio. Potraga za dečakom u koju kreće iz Amerike je i slika Avganistana, ljudi i običaja. Amir, glavni junak kreće u potragu za svojom prošlošću i biva prisiljen da brani svoja uverenja i stavove kao u detinjstvu pred paštunski nacionalistički nastrojenim nadmoćnim neprijateljem sa kojim se sukobljavao još u detinjstvu. U tom zadnjem sukobu na život i smrt spasiće ga Sohrab, Hasanov sin, kao što je to u detinjstvu svojom praćkom činio Hasan…  
Druga knjiga koju je napisao Helad Hoseini, , Hiljadu čudesnih sunaca (2007), takođe je doživela veliki uspeh. Kao što je prva knjiga ekranizovana, i za ovaj drugi roman su otkupljena prava na film koji će se pojaviti sledeće, 2015. godine.
Treći roman A planine odjeknuše Haled Hoseini objavio je 2013. godine.
Sam Haled Hoseini smatrao je da su njegova dva prva romana priče o očevima i majkama, a da je treći roman A planine odjeknuše priča o braći i sestrama, o ljubavi među njima, o izdaji, o žrtvovanju. Pisac priča sudbinu brata i sestre Abdulaha i Pari, prvo u siromaštvu u jednom zabačenom selu sa maćehom i ocem koji u potrazi za poslom sa decom preko pustinje kreće u Kabul. U knjizi se pojavljuju mnogobrojni vrlo upečatljivi likovi koje pratimo od Kabula preko Pariza, San Franciska, grčkog ostrva Tasos… 

O Hiljadu čudesnih sunaca

Marijam je devojčica iz vambračne veze i živi u kolibici sa majkom daleko od raskošne vile svoga oca. On je obilazi, dostavlja im hranu, ali kako će se ispostaviti ona nikada neće biti prihvaćena, već naprotiv odgurnuta voljom i odlukom svoga oca, njegove porodice.. On je nakon što se njena majka obesila udaje za trideset godina starijeg Rašida, surovog i nesrećnog čoveka. Razlog njenog boravka u njegovom domu je rađanje sina. No, to se neće desiti i nakon dvadeset godina, i to u vreme sovjetske okupacije Avganistana Rašid uzima vrlo mladu Lejlu za drugu ženu u nadi da će mu ona roditi sina. On je vlasnik života ove dve žene i tako se i ponaša smatrajući da je „dobar i velikodušan“ i da one treba da budu srećne jer ih on štiti. Lejla emancipovana, samosvesna pristaje posle odlaska svog mladića i smrti roditelja, razrušene kuće na brak sa Rašidom da bi spasla, ne sebe, već dete nastalo iz ljubavi prema Tariku. Rodiće devojčicu Aziz. Ta devojčica ne samo da će od dve žene prisiljene da žive u sveopštem nasilju bez ikakvih prava da odlučuju o svom životu, bez mogućnosti izbora, po strogim teokratskim kanonima stvoriti prijateljice, već će ishod tog dubokog razumevanja i patnje kojoj su obe izložene dovesti do ubistva Rašida koje će Marijam počiniti i biti osuđena na smrt.
Roman Haleda Hoseinija Hiljadu čudesnih sunaca obuhvata period sovjetske okupacije Avganistana, a zatim i period vladavine talibana koji uvode šerijetske zakone i kako je zabeleženo u izveštaju Lekara bez granica „nijedan režim nikada nije zabranjivao izlazak iz kuće polovini stanovništva-ženama“. Ne samo da su zabranjivali izlazak iz kuće, obavezno nošenje burke, talibani su zabranjivali i školovanje devojčica. Talibani su kontrolisal dužinu brade kod muškaraca, i tu situaciju opisuje u jednoj od knjiga Haled Hoseini. Policija koja je kontrolisala poštovanje teokratskih propisa i pravila bila je naročito surova prema ženama. Ta pravila su ukidala osnovna ljudska prava, i žena je svedena na posed, čija jedina funkcija je rađanje sinova. Ako bi procenili da neka žena ne poštuje propise o burki policajci su mogli naočigled svih, na ulici da išibaju ženu. Devojčicama po tim zakonima nije dozvoljeno školovanje. 
Bilo je dovoljno četiri svedoka koja će potvrditi da je neka žena preljubnica i u roku od sat vremena donosena je smrtna presuda koja se izvršavala kamenovanjem ili streljanjem. Obično javno i to petkom. Od 2004. godine zvanični naziv jedne od najsiromašnijih zemalja sveta je Islamska Republika Avganistan. Položaj žene u ovoj zemlji menja se sporo, i nad njima čak i u vreme od 2001. godine kada je na vlast došao uz podršku međunarodne zajednice Hamid Karzaj bdi opasnost uvođenja talibanskih zakona za žene. Jedan drugi avganistanski pisac i reditelj, dobitnik Gonkurove nagrade 2008. godine Atik Rahimi potvrdiće istinu koju je Haled Hoseini ispričao svetu svojim romanom Hiljadu čudesnih sunaca ne samo i svojim romanom Kamen strpljenja već i u jednom intervijuu rečenicom: „Žene su te koje najviše pate. Moramo prestati da idealizujemo avganistanske muškarce. To su muškarci paralizovani sopstvenim idiotizmom i predrasudama“.
Rašid koji je ipak sporedni lik u romanu Hiljadu čudesnih sunaca upravo pripada tim muškarcima paralizovanih predrasudama, bahatošću, potrebom da ponizi, da svoje frustracije leči nasilništvom, vređanjem i ponižavanjem žena koje su zarobljene u kući i pokušavaju da odbrane tračak života u gradu gde je rušenje, ubijanje, iživljavanje nad nemoćnim postala svakodnevnica. U tom užasu dve žene, obe bez prava na bilo kakav izbor, na bilo kakav protest, ponižene, jedna jer nije udovoljila muževoj potrebi da mu rodi sina, i druga mlađa, koja starijoj može biti i kćer duboko se razumeju, prepoznaju bez obzira na različite pozicije i tim dubokim prijateljstvom brane i čuvaju sebe, kao i dvoje dece, naročito Lejlinu devojčicu koja je arami kao i Marijam. U jednom trenutku kada Rašid u nastupu besa skoro ubija Lejlu, Marijam će ga ubiti ašovom i tako je spasti sigurne smrti. Ona ne beži, ona zna da je to morala da uradi, i potpuno svesno zašto je to uradila, da nije bilo drugog rešenja. Ona će se sama prijaviti potpuno svesna da je čeka smrtna kazna. Kratko je boravila u zatvoru, jer takav prekršaj, ubistvo muža podrazumevao je brzu kaznu, bez mnogo vaganja, bez olakšavajućih okolnosti. Ona to zna i ne duži, odmah priznaje da je ona ubica. Ne dozvoljava da joj Lejla pomogne. Ne traži ništa.

Deo iz knjige Haleda Hoseinija Hiljadu čudesnih sunaca

Na putu ka stadionu Gazi Marijam se truckala u kamionu koji je poskakivao preko rupčaga i razbacivao šljunak ispod točkova. Leđa su je bolela od truckanja. Jedan mladi, naoružan taliban sedeo je preko puta nje i gledao je.

Marijam se pitala hoće li on biti taj, taj mladić srdačnog izgleda, s duboko usađenim svetlim očima i pomalo šiljastim licem, s kažiprstom crnog nokta, koji dobuje po ogradi kamiona.

„Gladna si, majko?“ rekao je.

Marjam je odmahnula glavom..

„Imam keks. Dobar je. Uzmi ako si gladna. Slobodno“.

„Ne. Tašahor, brate.“

Klimnuo je glavom, dobroćudno je pogledao. „Bojiš li se, majko?“

Grlo joj se steglo. Drhtavim glasom Marijam mu je rekla istinu. „Da, mnogo se bojim.“

„Imam sliku svog oca“ rekao je“Ne pamtim ga. Nekada je bio majstor za bicikle, toliko bar znam. Ne pamtim kako je hodao, shvataš, kako se smejao, niti kakav mu je glas bio.“

Pogledao je u stranu, pa ponovo u Marijam. „Moja majka je govorila da je on bio najhrabriji čovek koga je u životu srela. Kao lav, govorila je. Ali mi je rekla da je plakao kao malo dete onog jutra kada su ga komunisti odveli. Pričam ti da znaš, da je ljudski bojati se. Nije to razlog za sramotu, majko.“

Prvi put tog dana Marijam je malo zaplakala.

 Hiljade očiju bile su uprte u nju. Na prepunim tribinama vratovi su se izvijali da bolje vide. Čule su se tihe molitve. Jezici su coktali. Stadionom se razlegao žagor kada su Marijam pomogli da siđe iz kamiona. Marijam je zamišljala odmahivanje glavama kad je preko zvučnika objavljen njen zločin. Ali nije digla pogled da vidi odmahuju li sa neodobravanjem ili sa razumevanjem, s prekorom ili sažaljenjem. Marijam se primorala da bude slepa za sve njih.

Ranije tog jutra, bojala se da će napraviti budalu od sebe, da će napraviti predstavu s moljakanjem i plakanjem. Bojala se da će vrištati, povraćati, da će se možda i upišati, da će je u poslednjim trenucima izdati životinjski nagon ili telesna sramota. Ali kada je sišla s kamiona, Marjamina kolena nisu klecnula. Ruke joj nisu zamlatarale. Nisu morali da je vuku. A kada je osetila da će klonuti, pomislila je na Zimlaja kome je otela ljubav njegovog života, čiji će dani odsad biti oblikovani tugom zbog očevog nestanka. Onda se Marjamin korak umirio i mogla je da nastavi.

Jedan naoružan čovek joj je prišao i rekao da hoda do gola na južnoj strani. Marijam je osećala kako gomila obuzdava napeto iščekivanje. Nije dizala pogled. Gledala je u zemlju, u svoju senku, u senku svog dželata kako prati njenu.

Mada je u njemu bilo trenutaka lepote, Marijam je znala da je život, uglavnom, bio surov prema njoj. Ali dok je prelazila poslednjih dvadeset koraka, nije mogla da ne poželi još tog života. Želela je da ponovo vidi Leju, želela je da čuje njen zvonki smeh, da ponovo sedi s njom uz čašu čaja i ostatke alve pod zvezdanim nebom. Žalila je što nikada neće videti Azizu kako odrasta, što neće videti prelepu mladu ženu u koju će se jednog dana preobraziti, što joj neće obojiti šake kanom i što neće bacati nokul bombone na njenoj svadbi. Nikada se neće igrati sa Azizinom decom.

 Blizu gola, čovek iza nje joj je rekao da stane. Marijam ga je poslušala. Kroz mrežu burke videla je senke ruku kako dižu senku kalašnjikova.

Marijam je toliko toga želela u tim poslednjim trenucima. Ipak, dok je sklapala oči, preplavio ju je osećaj sveobuhvatnog mira, a ne žalosti. Pomislila je kako je došla na ovaj svet, kao arami jedne bedne seljanke, neželjen stvor, žalostan, nesrećan slučaj, korov. A ipak odlazi sa sveta kao žena koja je volela i koju su voleli. Ostavlja ga kao prijateljica, pratilja, čuvar. Kao majka. Napokon neko. Ne. Nije tako loše, pomislila je Marjam, što će ovako umreti. Nije tako loše. Ovo je smislen kraj za slučajno začet život.

Marijamine poslednje misli bile su reči iz Kurana koje je tiho prošaputala.

Nebesa i Zemlju je sa ciljem stvorio. On noću zavija dan i danom zavija noć. On je Sunce i Mesec podčinio, svako se kreće do roka određenog. On je Silni, On mnogo prašta!

„Klekni“ rekao je taliban.

Moj Gospodaru! Oprosti i smiluj se, a ti si najbolji milisnik!

„Klekni ovde, hamšira. I gledaj dole.“

Poslednji put, Marijam je učinila kako joj kažu.

    str. 323- 325

   Haled Hoseini Hiljadu čudesnih sunaca

   Preveo Nikola Pajvančić

   Laguna, 2008.