Hulio Kortasar

Biografija

Hulio Florensio Kortasar ( Julio Cortazar) vrhunski pisac, jedan od najinventivnijih autora, osnuvača latinoameričkog buma rođen je 26. 8. 1914. godine u Ikselu, opštini na jugu Brisela. Njegovi roditelji, otac službenik ambasade Argentine u Belgiji Hulio Hose Kotrasar i majka Marija Erminije Doskote su bili poreklom Argentinci. Pred kraj Prvog svetskog rata Kortasarovi roditelji su uspeli da pređu u Švajcarsku, a malo kasnije u Barselonu gde su živeli skoro dve godine.U Argentinu se porodica vratila 1918. godine i detinjstva Hulia Korzasara će protiticati u kući sa zadnjim dvorištem koje je bilo česta inspiracija za njegove priče.Kuća se nalazila u Benfildu, na južnoj strani Buenos Ajresa. Živeo je sa starijom sestrom, majkom i tetkom, jer ih je otac napustio, po povratku u Argentinu, kada je budući pisac imao šest godina, opisaće kasnije kao period „pun robovanja, preterane osetljivosti i česte tuge.“ Oca više nikada nije video. Hulio Kortasar je bio bolešljivo dete i zbog toga je većinu vremena provodio u krevetu čitajući knjige. Njegova majka koja je bila obrazovana žena i koja je govorila nekoliko jezika upoznala ga je sa delima Viktora Igoa, Edgara Alan Poa, Žila Verna kome se divio od dečačkih dana pa do kraja života. Vrlo rano je počeo da piše pesme, kako je kasnije govorio sa „savršenom rimom i ritmom“ iako “zatrpane naivnim osećanjima i dečijom pretencioznošću“ Kada je pokazao majci svoja tri soneta, a ona ih pročitala ostalima u kući, oni su posumnjali da ih je prepisao iz neke knjige, jer “ uvek nešto čitao“, saglasili su se. Majka je pokušala da nekako proveri da li je porodična optužba tačna, ali ta njena sumnja, uprkos tome što ga je „volela i poštovala“, kako je jednom rekao u nekom interviju, ostavila je mučan trag, izazvala gorki plač koga će se sećati celog života. Svoj prvi roman napisao je u devetoj godini, ali nije bio zadovoljan, pocepao ga je. Hulio Kortasar napisao je veliki broj priča koje su autobiografske i odnose se na njegovo detinjstvo: Kraj igre, Gospođica Kora, Bestijarij i dr.
Kao mladić, Hulio Kortasar je u jednoj knjižari Buenos Ajresa nabasao je na delo Žana Koktoa Opijum:dnevnik jedne detoksikacije i ta knjiga je bila tada vrlo značajna za njega, njegovo poimanje književnosti, i ostaće kao još jedna na spisku omiljenih knjiga, pored knjiga Žila Verna, Viktora Igoa još iz ranog detinjstva.
Sa osamnaest godina Kortasar je već imao kvalifikacije za nastavnika u osnovnom obrazovanju, a 1935, u školi „Marijano Akosta“ stekao je i kvalifikacaje za profesora. Za taj period njegovog života vezani interesovanje i posete boks mečevima. Objašnjenje za tu naklonost glasilo je da je taj sport ako mu se„eliminišu krvavi i surovi aspekt koji izaziva toliko odbojnosti“ može diviti kao „pobedi čoveka koji zahvaljujući snazi i hrabrosti uvek ide napred.“
Na Univerzitetu u Buenos Ajresu počo je studije filozofije, ali posle završene prve godine odlaže studije i počinje da zarađuje ne bi li pomogao majci. Držao je časovea period između 1939. i 1944.godine. Te tri godine proveo je u Ćivolkiju, predavao je književnost. Tri godine boravka po pansionima pratila je usamljenost, pisanje i čitanje, „na hiljade knjiga“ kako se sećao. Tada je prvi i jedini put na predlog svojih malobrojnih prijatelja koji su se okupljali u fotografskoj radnji Ignasia Tankela sarađivao na izradi jednog teksta za film Senka prošlosti. Ova epizoda se našla u filmu Hararda Panera Tražeći senku prošlosti koji je prikazan 2004. godine. Prvu knjigu, zbirka soneta Hulio Kortasar objavio je pod pseudonimom Prisustvo 1938.
Godine 1944. preselio se u Mendosu, gde je na univerzitetu predavao francusku književnost. Te godine i njegova prva priča Veštica objavljena je u časopisu Correo Literario. Bio je angažovan i na manifestacijama koje je organizovala opozicija protiv Huana Dominga Perona i kada je Peron 1946 pobedio na izborima Kortasar je podneo ostavku na Univerzitetu jer je smatrao da je „bolje da to sam uradi, nego da čeka da na to bude primoran“. Iste godine sastavio je i svoju prvu zbirku priča Druga obala. Vratio se u Argentinu i zaposlio u izdavačkoj kući. Pored toga što u univerzitetskom časopisu klasičnih studija objavio rad o engleskom pesniku Džonu Kidsu („Grčka urna u poeziji Džona Kidsa“), zatim u časopisu „Realnost“ važan teorijski rad „Teorija tunela“, napisao je priču Bastijerij.
Naredne, 1947. godine stekao je titulu javnog prevodioca za engleski i francuski jezik završivši za devet meseci trogodišnje studije. Taj napor prouzrokovao je neurološke probleme, a jedan od njih je bio i traženje bubašvaba u jelu. Posle jednog košmarnog sna, probudio se i za sat vremena napisao priču Zaposednuta kuća koju će zajedno sa još dve priče objaviti Horhe Luis Borhes u svom časopisu Anali Buenos Ajresa.Tako je veliki pisac otkrio velikog pisca, autora između ostalog i čuvenog romana Školice prevedenog na brojne jezike sveta. Tada, nakon Borhesove podrške, Hulio Kortasar počinje intenzivnije da sarađije u mnogim časopisima, objavljujući teorijske radove, književnu, filmsku kritiku, ali i priče (Bastijerij) po kojoj će nazvati i zbirku. U Argentini će napisati i svoj drugi roman Ispit (1950).
Dramsku poemu Kraljevi, neobičan pogled na grčki mit o Minotauru objavio je 1949, godina, a potom i zbirku priča Zverinjak, neposredno pred odlazak u Evropu, Francusku čijoj kulturi se divio. Već je bio zapažen pisac no ignorisan od zvanične književne kritike. Tokom leta 1949. godine napisao je i prvi roman Zabava (1949) u kome mnogi prepoznaju nagoveštaj Školice (1963). Drugi roman Ispit Kortasar je napisao već sledeće godine i sa njim je učestvovao na konkursu koji je raspisala izdavačka kuća Editorial Losade, ali je odbijen, i to od strane književnog savetnika te kuće Giljerma da Torea. Romani koji su tada odbijani na literarnim konkursima biće objavljeni tek kasnije, 1986. godine. Kolekciju od osam priča Bestijarij Hulio Kortasar je objavio 1951. godine i ta knjiga je doživela uspeh, a dobio je stipendiju francuske vlade što je za njega bilo ispunjenje mladalačkih želja. Za odlazak u Pariz po Kortasaru nije bila potrebna neka naročita hrabrost i kako je kasnije objašnjavao tu svoju odluku i priliku: „Samo sam morao da prihvatim ideju da dolazak u Pariz i prekidanje veza sa Argentinom znači biti veoma siromašan i imati problema da zaradiš za život. To me, međutim nije brinulo. Znao sam da ću se snaći. Ja sam u Pariz došao pre svega zbog francuske kulture u celini, jer me to jako privlačilo. Čitao sam pasionirano francusku literaturu u Argentini i želeo da budem tamo i upoznam ulice o kojima sam čitao u romanima i novelama.Ići ulicama Balzaka i Bodlera... to predstavlja romantično putovanje a ja sam romantičan čovek. Zato moram biti veoma oprezan, kada pišem, jer često ono što pišem može da pređe... ne baš u loš ukus, ali može da skrene u pravcu romantičnog preterivanja...“ U Parizu je intenzivnije počeo da objavljuje, prevodi, radi kao prevodilac za UNESKO.
Argentinu je posećivao redovno, sve do početka sedamdesetih kada je zvanično prognan od strane vojne hunte, zbog nekih kratkih priča koje se režimu nisu svidele. Zvanično je dobio državljanstvo Francuske 1981. godine, a 1983. posle demokratski izabrane Alfonsove vlade poslednji put je posetio svoju rodnu zemlju i svoju majku. Iako mu ministar kulture u Alfonsovoj vladi nije poželeo dobrodošicu, jer se smatralo da su njegovi stavovi i politički angažman suviše levičarski to ga nije pogodilo, zazirao je od slave i popularnosti. Uprkos zvaničnicima, Hulio Kortasar i u zemlji svog detinjstva i rane mladosti dočekan i pozdravljen kao heroj, na jedan neformalan način. Prilikom tadašnje posete Buenos Ajresu,vraćajući se iz bioskopa sa prijateljima, nabasao je na grupu studenata koji su demonstrirali. Prepoznavši ga, studenti su ga okružili i pošto su knjižare bile otvorene, kupovali su njegove knjige da bi mogao da ih potpiše. Kada više u knjižari nije ostala nijedna njegova knjiga, prodavac je izvinjavajući se ponudio knjigu Karlosa Fuentesa ne bi li zainteresovani dobili potpis svog omiljenog pisca Hulia Kortasara, jednog od najznačajnijih pisaca španskog govornog područja, osnivača latinoameričkog buma.
Voleo je mačke, muziku, naročito džez. Svirao je trubu, „za svoj groš“, tako što bi pustio ploču Dželija Mortona, Armstronga, ili Elingtona iz ranijeg perioda i „slušajući njih, zabavljajući se slušajući svirao je uz njih, ne sa njima“. Nikada se nije usudio da priđe džez muzičarima. Govorio je da nikada nije bio siguran u svoje muzičke veštine, da tu nije postigao nivo koji je želeo, kao što nije želeo da objavljije dok ne bude sasvim siguan u ono što je napisao.,Što se književnosti tiče, tu sigurnost je postigao, a to jeste postigao, a „truba je negde ostala izgubljena“
U Parizu se dve godine nakon dolaska oženio Aurorom Bernandes, prevodiocem i živeli su vrlo siromašno dok se on nije prihvatio prevođenja knjiga Edgara Alan Poa za Univerzitet Portorika i kasnije će njegov prevod ovog američkog pisca biti proglašen za najbolji. Jedno vreme Kortasar i Aurora su živeli i u Italiji, a posetili su i Buenos Ajres. Razveli su se nakon četrnaest godina braka 1967. godine. Posle razvoda živeo je izvesno vreme sa Litvankom Unje Karvelis, a tada počinje njegovo intenzivno interesovanje za politiku.
Oženio se i drugi put američkom spisateljicom Kerol Danlop, koja je bila trideset godina mlađa od njega i čija prerana smrt 1983. godine će izazvati kod Kortasara duboku depresiju. Sa Kerol je dosta putovao. Plod njihovog zajedničkog putovanja i saradnje, u kamp prikolici od Pariza do Marseja, opisan je u knjizi Los Autonautas de la Cosmopista. Posle simultanog objavljivanjem na španskom i francuskom jeziku, knjiga je postala bestseler, a Kortasar je sav prihod od te knjige poklonio sandinistima u Nikaragvi. Posle Keroline smrti vratio se svojoj prvoj supruzi, Aurori Barnandes. Ona je bila pored njega u toku njegove bolesti, do kraja života i postala je jedina naslednica njegovog celokupnog literarnog dela, svih tekstova, odnosno autorskih prava.
Značajan događaj u Kortasarovom životu bila je Kubanska revolucija, zato što mu je,kako je napisao u pismu prijatelju „na bolan način pokazala sopstvenu političku prazninu, beskorisnost... i tada su se i ta pitanja nametnula njegovoj literaturi“.
Posetio je Kubu 1963. godine, pozvali su ga da bude član žirija na nekom takmičenju, i tada se sreo neposredno sa Hose Lesamo Limom s kojom se dopisivao deset godina i sa kojom je bio prijatelj sve do kraja života. Bila je to godina pojavljivanja Školica knjige koja je njegov najveći izdavački uspeh, a istovremeno roman priznanje da je učestvovao u „latinoameričkom bumu“, i što je najvažnije taj njegov roman ustoličio ga je kao klasika španske literature.O Kubi, sebi kao Argentincu, u pismu prijatelju Fransisku Porui napisao je: „Ljubav prema Kubi koju je Če osećao me je na čudan načinučinila da se osećam kao Argentinac, kada je Fidelov pozdrav komadantu Gevari na Trgu Revolucije izazvao ovacije koje su trajale deset minuta od strana 300.000 ljudi.“. U Čile je otputova u novembru 1970. da pokaže svoju solidarnost sa Salvadorom Aljendeom, a tom prilikom je otišao i do Argentine da obiđe majku i prijatelje. Pažljivo je pratio situaciju u Latinskoj Americi, i zajedno sa Mariom Vergas Ljosom, Simon de Bovoar, Žan Pol Sartrom usprotivio se progonu i hapšenju pisca Eberta Padilje koje se dešavalo na Kubi. Tim povodom je napisao i pesmu“Kritika za šakala“u kojoj izražava svoje osećanje ambivalentnosti prema toj zemlji. Kada je 1974. godine bio nagrađen za Manuelovu knjigu, nagradom „Medicis etranger“ novačani iznos nagrade poklonio je Jedinstvenom frontu čileanskog otpora.Vrlo angažovan u borbi za ljudska prava u zemljama Latinske Amerike zajedno sa drugim piscima: Markesom, Ljosom, Beneditijem, Borhesom, Pazom bio je potpisnik pisma koje je upućeno vojnoj vladi Urugvaja u kome su tražili oslobađanje Huana Karlosa Onetija iz zatvora. Huan Karlos Onetiji, žitelj Montevidea, Urugvajac irskog porekla, pisac ovenčan značajnim nagradama, između ostalog i urugvajskom nacionalnom nagradom za književnost, dopao je zatvora, preciznije ustanove za mentalno obolela zatvorenike, jer se nedvosmisleno pohvalno izrazio o priči Nelsona Mare Telohranitelj. To je priča o bahatom vojnom oficiru koji prepričava ubistva koja je počinio. Oneti je u toj zatvoru proveo šest meseci, a nakon što je pušten zauvek je napustio Urugvaj, pobegavši sa porodicim u Španiju. Hulio Kortasar je te godine bio i član Raselovog suda koji se okupio da bi ispitao i obelodanio stanje političkih sloboda u zemljama Latinske Amerike.
U Kostariki se 1976. godine susreo sa Serhiom Ramiresom, piscem i budućim potpredsednikom Nikaragve, i Ernestom Kardenilom, i tada započinje njegovo ilegalno putovanje do mesta Solentiname u Nikaragvi. Taj put će mu biti vrlo značajan i on će još nekoliko puta posetiti ovu zemlju. Posetiće je i posle pobede sandističke revolucije, 1979. godine kada je svrgnut Anastasije Somoza i pažljivo će pratiti njen napredak i realnost. O Nikaragvi će napisati seriju tekstova koji biti objavljeni u knjizi Nikaragva tako divljački slatka.
Zdravstveni problemi Hulia Kortasara bili su 1981. godine ozbiljni i čudom je ostao živ, ali to ga nije sprečilo ne samo da piše, nego da nastavi da bude izuzetno politički aktivan. Smrt Kerol Danlap učinila ga je depresivnim, ali ostao je i dalje posvećen pisanju, čitanju muzici i mački. Umro je 12. februara 1984. godine od leukemije i sahranjen je pored svoje druge supruge Kerol Danlap, na Monparnasu. Sahrani su prisustvovali mnogi njegovi priatelji i poštovaoci njegove literature, kao Aurora Bernandas i Unje Karvelos, žene sa kojima je delio deo svog života. Umetnici Hulio Silva i Luis Tomaseljo su napravili na tom mestu skulpturu koja krasi grob.
Grad njegovog odrastnja Buenos Ajres je po svom velikom piscu nazvao jedan trg, na raskrsnici ulice Serano i Honduras, a zatim je njegovim imenom nazvan i jedan most smešten u neposrednoj blizini kraja u kome je Hulio Kortasar živeo pre odlaska u Pariz. Po njemu će se i zvati iškola koju je pohađao, kao još neke škole u Buenos Ajresu, kao i škola u gradu Florensija Verale. U čast njegovog doprinosa argentinskoj književnosti fondacija Konex mu ne posthumno dodelila nagradu, a Univerzitet u Gvadahalari, u Meksiku, osnovao je latinoameričku katedru „Hulio Kortasar“. Osnivanju su prisustvovali Karlos Fuentos, Gabrijel Garsija Markes i Aurora Bernardes.
Aurora Bernandes je ličnu biblioteku Hulia Kortasara sa više od četiri hiljade knjiga donirala jednoj fondaciji u Madridu, a među tim knjigamaje bilo više od 500 sa posvetama pisaca koji su ga poštovali, i o većini tih knjiga su nađene beleške koje je Kortasar zapisivao tokom čitanja. Od tih beležaka sastavljeno je delo Cortazar y los libros (2011). U čast stogodišnjice rođenja Hulia Kortasara 2014. godine u mnogim državama sveta objavljivane su ponovo njegove knjige, organizovane izložbe, a na Trgu oslobodilaca ispred Nacionalne biblioteke u Buenos Ajresu podignut je spomenik piscu, delu i čoveku koji je delio brige i bio angažovan borac za ljudska prava ne samo Argentinaca, već i ostalih naroda Latinske Amerike.
Iz teksta Silvije Monros o knjizi razgovora sa Huliom Kortasarom Opčinjenost rečima koje je vodio urugvajski pisac Omar Prego, a poslednji put su se sreli i razgovarali u krajem januare 1984. godine između ostalog saznajemo i kakav je odnos ovaj književni mag imao prema rečima: „Začudo, moja prva sećanja odnose se na razlikovanje.Nekako, kao da sam još onda slutio da ako ne budem istraživao stvarnost u njenom jezičkom ispoljavanju, ona za mene neće biti potpuna, neće me zadovoljiti. Dete nauči da se stolica zove „stolica“ pa onda traži stolicu da bi, recimo, selo na nju i za njega više nema razlike između stolice i reči. Ali, momo sedenja, ili ustajanja, mene je zanimala i reč po sebi. Štaviše, kasnije- kada mi je bilo osam ili devet godina ušao sam u fazu koja je mogla da bude veoma opasna pa čak i u ludilo da me odvede, reči su tada počele da mi znače više od samih stvari. Bio sam prosto opčinjen rečima. Neke su mi se dopadale neke ne, neke su za mene imale kao neki crtež, neku boju. Voleo sam prstom da ih ispisujem u vazduhu, voleo sam da vidim kako se uobličavaju i oživljavaju. Neke reči su mi još onda postale fetiš. Magične reči.“
Na srpskohrvatskom jeziku dela Hulia Kortasata su objavljivana više puta, prvi put pre skoro pre pola veka. U izdanju „Službenog glasnika“ 2012. godine pojavile su se dva toma „Sabranih priča“. Prevela ih je Aleksandra Mančić. Tako nešto je urađeno još samo u Francuskoj i Španiji. U ta dva toma nalazi se devedeset priča slavnog latinoameričkog pisca.

Delo

Na svetskoj sceni latinoamerička književnost, malo prisutna i smatrana „nedoslednom i banalnom“, šezdestih godina XX veka postala je ona o kojoj se govori, koja se prevodi, čita,koja je popularna, neizostavna otkrivena. Do tada se znalo za Mihela Anhela Asturiasa, Aleho Karpatnera Horhe Luisa Borhesa, od koga je po sopstvenom priznanju o pisanju, o rečenici najviše naučio Hulio Kortasar. „El- bum“ je učinio da pisci iz tog dela sveta postanu i ostanu značajna i neizostavna imena svetske književnosti. Svetsku slavu, prevode na mnogobrojne jezike sveta, čitanost i naklonost stekli su: Gabrijel Garsija Markes (Kolumbija), Mario Vargas Ljosa (Peru), Karlos Fuantes (Meksiko), Gijermo Kabera Infante (Kuba), Hose Donoso (Čile) Ernesto Sabato, Hulio Kortasar (Argentina). Vrlo značajan pripadnik, po autorskom stilu inventivnosti i orginalnosti među njima bio je vrhuunski pripovedač, romanopisac, esejista, prevodilac Hulio Kortasar. On je tvorac romana koji prevazilaze klasične okvire, romana koji potire vremensku linearnost prilikom čitanja. Njegov način pripovedanja smatrao se potpuno novim, jer u tom pripovedanju gubi se granica između redosleda, realnosti i fantastike. Taj stil pisanja Hulia Kortasara ne dovodi se samo u vezu samo sa „magičnim realizmom“, već ga povezuju, najdirektnije i sa nadrealizmom. Pisao je kao da svira džez, onako kako su ga misli vodile, gotovo automatski. Kortasar je bio duboko uveren da nije moguće razdvojiti „stvarno“ od „nestvarnog“ što je očigledno u njegovim pričama, romanima. O toj fasciniranošću fantastičnim u jednom interviju je rekao: „Doživljaj fantastičnog koji je bio zastupljen u eri gotskih romana u Engleskoj, npr. uopšte nema sličnosti sa doživljajem iz sadašnjeg vremena. Sada nam je smešno kada čitamo o Otrantskom zamku duhova obučenom u belo, kosturima koji se kreću naokolo i zvekeću lancima. A ipak, na taj način se poimalo fantastično u tom periodu. To se u velikoj meri promenilo. Mislim da je moj doživljaj sada sve više liči na ono što nazivamo stvarnošću. Možda je to iz razloga što, po mom mišljenju, stvarnost sve više i više liči na fantastično“. Zbog nemogućnosti tog razdvajanja stvarnog i fantastičnog Hulio Kortasr dok ga čitamo ostavlja utisak da je njegovo pripovedanje istovremeno i realistično i fantastično. Jer, sve njegove priče proističu iz neke realne situacije. Za njega je književnost „neposredan način da istražimo ono što se dešava: da se upitamo za razloge tih dešavanja, da pronađemo puteve koji će nam pomoći da produžimo i onda kada nas okolnosti koče, jer što je književnost književnija, to postaje istoričnija i delotvornija.“ Hulio Kortasar je pod pseudonimom Hulio Denis objavio 1938. godine svoju prvu knjigu poezije. Jedan njegov prijatelj koji je imao novca nagovorio ga je da to uradi i odštampao je knjigu u zanemarljivo malom tiražu, za privatne potrebe. Prvi roman Zabava napisao je 1949. godine, bio je još uvek u Argentini i kako je objašnjavao jednom, bez obzira što je pisao priče nije poput drugih hrlio da to objavi, želeo je da bude siguran da je napisao nešto dobro, drugačije. Drugi roman Ispit (1950) je napisao godinu dana pre nego što će zauvek otići u Francusku. Oba Kortasarova romana iz mladosti, iz njegovog argentinskog perioda objavljena su tek nakon nekoliko decenija. Svoje rukopise, a neke je spalio, brižno je sredio i ostavio i to samo ono u šta je siguran da treba da bude objavljeno, što je uspeo da završi. Prva knjiga priča Bastijari (1951) će biti objavljena mesec dana pred njegov odlazak iz Buenos Ajresa. U Parizu će intenzivnije objavljivati, pa će uslediti zbirke priča Kraj igre (1956), Tajno oružje (1959), pa romani: Nagrada (1960) a onda i njegov najčitaniji, najpoznatiji roman Školice (1963).
Roman Školice u izdanju „Prosvete“, a prevela ga je na srpskohrvatski Silvija Monros važi za jedan od najlepših, najsloženijih literarnih dela XX veka.Po načinu na koji se sve mogu čitati Školice će ostati prvi i jedinstven roman u svetskim okvirima.To je priča o egzistencijalnim i metafizičkim potragama jednog Argentinca u Parizu i Buenos Ajresu, pun čudesnih metafora i živopisnih prikaza Pariza.Pisac vodi svog glavnog junaka, sredovečnog intelektualca kroz razne situacije i prostore. Kroz memljiva potkrovlja metropole, džez klubove ulice slikovito pisac nas vodi, dočaravajući potragu za samim sobom, odgovorima o sebi. Ta potraga je i suprotstavljanje malograđanštini, a majstor priče, pripovedanja Kortasar na jedinstven način oblikuje misli i ideje, i čitaoca od prve do poslednje strane čini budnim, uvlačeći ga u svoju misaonu, opčinjavajuću igru.
Hulio Kortasar, romanopisac, pesnik, kao da je svoje umeće upravo pokazivao najtežoj, najzahtevnijoj formi, priči, te će tako objaviti baš najviše knjiga priča.Uvek posle, pre i mimo romana, paralelno pojavljivala se knjiga priča pa je tako i sa zbirkom Vatra sve gasi (1966), pa onda roman Model za sastavljanje (1968), koji je zasnovan delimično na njegovom prevodilačkom iskustvu. Pisaće svoje priče, težeći da dosegne vrhove pripovedanja, uvek u preispitivanju i nastojanju da u svakoj sledećoj knjizi dosegne nešto novo, inventivno, razigrano i uporno istražujući položaj pojedinca u društvu. To će važiti i za sledeći roman Manuelova knjiga (1973), koji je usledio pet godina nakon romana Modela za sastavljanje. Posle tog romana opet zbirke priča Octaedro (1974), Drugo putovanje (1975), Neko ko se ovde muva (1977), Toliko volimo Glendu (1980), Octaedro (1980), Druga obala (1994). Opus Hulia Kortasara nije iscrpljen nabrajanjem njegovih romana i zbirki priča. Istoriju hronopija i slavnih (1962) kratku prozu, objaviće godinu dana pre svog čuvenog romana koji su voleli mladi Školice, a takođe kratku prozu Neki Lukas (1979) objaviće između knjiga priča.U kratke proze ubraja se i Poslednja runda. Dramu Kraljevi (1949) napisao je još u Argentini, pod pseudonimom, posle svoje prve zbirke poezije Prisustvo (1938) takođe pod istim paseudoninimom, Hulio Denis. Dramske tekstove objavio je u knjizi Zbogom Robinzone i ostali kratki komadi (1970), a potom i zbirku poezije Pameos i meope (1971), i na kraju, kao na početku zbirka pesama Osim sumraka (1984). Osim Edgara Alana Poa, preveo je Robinzona Krusoa Danijela Defoa, Hadrijanove memoare Margaret Jursenar, Život i pisma Džona Kidsa.

Po priči Đavolja drolja Hulia Kortasara Mikelanđelo Antonioni je 1966. godine snimio film Uvećanje. Kortasarova priča je inspirisana životom britanskog fotografa Dejvida Bejlija. Argentinski reditelj Manuel Antin je po pričama Hulia Kortasara snimio tri filma: Neparni broj (1962), Kirka (1964). i Privatnost parkova (1965). Kortasar je filmom Privatnost parkova bio razočaran. Crnu komediju Vikend, takođe po priči Hulia Kortasara snimio je čuveni francuski reditelj Žan Lik Godar 1967. godine, a film Kraj igre (1971), snimio je Roberto Gervic po priči Grafiti.I rediteljka Marisa Pikanins je snimila film Čarobni rukav (1984), zatim Aleksandar Aja film Furia (1999), pa reditelj Diego Sabones film Bele laži (2009) po priči Zdravlje bolesniih.
Hulio Kortasar je sarađivao na mnogim izdanjima knjiga u različitim zemljama, snimao pesme, priče, pisao tekstove za tango, tekstove za crtane filmove. Po njegovom tekstu iz 1975. godine Fantomi protiv multinacionacionalnih kompanija, nastao je i strip. Sarađivao je sa muzičkim grupama, pišući tekstove, između ostalih i na disku Casa de las Americas,nastao u čast revolucionarnim pesnicima.Tekst Put oko dana za osamdeset svetova, napisao je 1967.godine, Poslednju rundu 1969. a Nikaragva tako divljački slatka i Autonauti kosmodroma u saradnji sa svojom drugom suprugom Kerol Danlop 1983. godine. Značajan je i njegov tekst Književnost u revoluciji i revolucija u književnosti objavljen 1970. godine.

O priči Mebijusova traka Hulia Kortasara

Dženet, devetnaestogodišnja sklona putovanjima, vožnji biciklom, fotografisanju vođenju dnevnika, krenula je iz hostela u kome je odsela u svoju jutarnju vožnju po nekim stazama u Dordonji, koja će se ispostaviti smrtonosna po nju. Zaustavila se u blizini jednog hangara ne primetivši lutalicu i beskućnika Robera koji će je silovati i biti kriv za njenu smrt, uhvaćen i osuđen na smrt. To je kratak siže priče Hulia Kortasara Mebijusova traka. Na četrnaest strana koliko približno Kortasar ispisuje ovu svoji priču, podatci o junaku i junakinji priče su šturi, slute se, ali zato je sam događaj koji će biti smrtonosan, prvo za nedužnu mladu turistkinju, čin napastvovanja i njenog otpora, pokušaja da izbegne nasilje koje ničim nije izazvala opisan iz sekunde u sekundu, ritmom gotovo munjevitog i preciznog prikaza užasa koji se dešava, kako sa telom i strahom, željom za otporom, silovane devojke, tako i sa silovateljem Roberom čije roke su „sa crnim noktima“ guše svaki otpor žrtve. Oni nisu mogli nijednu reč da upute jedno drugom, ona njega da moli i preklinje da joj to ne čini, a on da joj kaže da ne viče, da se ne brani“niko je neće čuti“, da je bolje da pristane... Oni ne govore isti jezik, oni su potpuni stranci, pripadaju različitim svetovima, ona je želela da to bude drugačije... Bicikl i mrtvo telo Dženet, turistkinje iz Engleske našao je sin nekog drvoseče. Rober je uhapšen, zatvoren i osuđen na smrtnu kaznu, nije bilo olakšavajućih okolnosti. Presuda je doneta uz aplauze publike među kojima je bio „nemali“ broj britanskih turista. Žalba je odbijena i prestupnik Rober je prebačen u zatvor Sante da čeka pogubljenje. Dok čeka izvršenje presude, on neprestano puši, igra domine sa stražarima i „spava teškim snom“... Priča Mebijusova traka Hulia Kortasara sem što je stilski, sa svim odlikama njegovog pričanja priče kao i smisaono kostasarovska, neobična je i po tome što motiv takvog zločina, a i kazne retko srećemo u literaturi.

Deo iz priče Mebijusova traka Hulija Kortasara

Postupak je pokrenut u Poatjeu krajem jula 1956. Robera je zatvorio Metr Rolan; porota nije prihvatila olakšavajuće okolnosti proistekle iz rane osirotelosti, popravnih domova i nezaposlednosti. Optuženik je saslušao sa smirenom otupelošću smrtnu presudu, aplauz publike u kojoj se nalazio nemali broj britanskih turista.

Malo-pomalo (malo-pomalo u stanju izvan vremena? tako se kaže) nastajali su drugi stupnjevi koji su možda već i bili, mada već znači pre, a pre nije postojalo; sada je (što isto tako nije sada) vladao stupanj vetra, a sad stupanj puzavice u kojem je svako sada bilo mučno, potpuna suprotnost stupnju vetra jer se javljao samo u obliku gmizanja, napredovanja ni u kom pravcu; da je mogla da misli, kroz Dženetinu svest bi prokrčila put slika gusenice koja prelazi preko lista koji visi u vazduhu, prelazi preko njenih lica i opet prolazi bez i najmanjeg uvida ili dodira ili ograničenja, beskonačna Mebijusova traka, gmizanje do ivice nekog lica da bi se ušlo ili već našlo na suprotnom i neprestano vraćanje s lica na lice, beskrajno sporo i mučno puzanje tamo gde nema mere za sporost ili patnju nego se jeste puzanje a biti puzanje jeste sporost i patnja. Ili ono drugo (drugo u stanju u kojem nema poređenja?), biti groznica, vrtoglavo prolaziti kroz nešto kao cevi ili sisteme ili kola, prolaziti kroz stanja koja mogu biti matematički skupovi ili muzičke partiture, skakati od tačke do tačke ili od note do note, ulaziti u kola i izlaziti iz njih prolazeći kroz samoga sebe i od toga biti groznica, od toga biti groznica, od toga kao furija prolaziti kroz trenutna sazvežđa znakova ili nota bez oblika i zvukova. Na neki način to je bila patnja, groznica. Sad je biti stupanj kocke ili biti talas sadržalo razliku, bilo se bez groznice ili bez puzanja, stupanj kocke nije groznica a biti groznica nije stanje kocke ili stanje talasa. U stanje kocke sada - neko sada koje je odjednom nekako više sada - po prvi put (neko sada u kojem se upravo ukazala naznaka prvog puta) Dženet nije više stanje kocke ili stanje talasa. U stanju kocke sada - neko sada u kojem se upravo ukazala naznaka prvog puta) Dženet nije više bila stanje kocke kako bi postala biće u stanju kocke, a kasnije (jer to prvo razlučivanje sadašnjice nosi u sebi osećaj onoga kasnije) u stanju talasa Dženet je prestala da bude stanje talasa kako bi postala biće u stanju talasa. I sve to sadržavalo je naznake nečega vremenskog, sad se mogao prepoznati prvi i drugi put, biće u talasu ili biće u groznici koji su se smenjivali kako bi ih progonilo biće u vetru ili biće u lišću ili ponovo biće u kocki, sve više i više biće Dženet u, biti Dženet u vremenu, biti ono što nije bilo Dženet ali što prelazi iz stanja kocke u stanje groznice ili se vraća u stanje gusenice, jer su se stanja sve više okamenjivala i uvrđivala i na neki način se razgraničavala ne samo u vremenu nego i u prostoru, prelazilo se iz jednog u drugo, prelazilo se od zadovoljstva kocke u groznicu matematičkog kola ili lišća polutarske džungle ili beskrajne staklaste boce ili malstremske vrtloge u staklastom lebdenju ili mučnom puzanju po površinama dvostrukog lica ili izbrušenih poliedara.

Žalba je bila odbijena i Robera su prebacili u zatvori Sante da čeka pogubljenje. Samo pomilovanje predsednika republike moglo je da ga spase giljotine. Osuđenih je provodio dane igrajući domino sa stražarima, neprestano pušeći, spavajući teškim snom. Stalno je sanjao, kroz prozorčić na ćeliji stražari su ga gledali kako se prevrće po ležaju, diže ruku, stresa se.

Pri nekom od tih koraka morao se pojaviti ostatak nekog sećanja, dok klizi kroz lišće ili kada prestaje stanje kocke da bi postala biće u groznici saznala je nešto što je bilo Dženet, neka uspomena je nepovezano pokušavala da uđe i da se ustali, jednom je to bilo saznanje da je ona Dženet, sećanje na Dženet u šumi, na bicikl, na Kostansu Majers i na neke čokolade na poslužavniku od alpake. Sve je počinjalo da se nagomilava u stanju kocke, sve je zbrkano počinjalo da se ocrtava i da se određuje, Dženet i šuma, i Dženet i bicikl, i uz nalete slika postojao je malo-pomalo jasniji nekakav osećaj ličnosti, prvi nemir, slika krova od trulih dasaka, ležanje nauznak dok se steže neka grčevita sila, strah od bola, trljanje kože koja ju je bola po ustima i licu, bližilo se nešto užasno, nešto što se borilo da sebe objasni, da kaže za sebe da nije tako, da to nije moralo tako, i na ivici nemogućnog sećanje se zaustavljalo, spiralna trka koja se ubrzava do mučnine i čupa je iz kocke kako bi je zaronila u talas ili u groznicu, ili obratno, zagušnjavajuća sporost još jednog puzanja gde nema ničega osim toga, bića u puzanju, kao što je i biće u talasu ili staklu ponovo bilo samo to, sve do sledeće promene. A kada bi opet zapala u stanje kocke i sve iznova zbrkano prepoznavala, hangar i čokoladu i kratkotrajne vizije zvornika i školskih drugarica, ono malo što je mogla učiniti borilo se pre svega da traje tu u kockolikosti, da se održi u tom stanju gde je bilo zadržavanja i granica, gde bi na kraju sebe mislila i prepoznala. Iznova i iznova dopirala je do poslednjih oseta, bockanja neke bradate kože po svojim ustima, do opiranja pod rukama koje su joj kidale odeću pre nego što bi se ponovo izgubila u praskavom trku, lišće ili oblaci ili kapi ili uragani ili munjevita kola. U stanju kocke nije mogla preći granicu gde je sve bilo užas i otpor, ali joj je bila data volja, ta volja bi se zadržala tamo gde se promaljala osetljiva Dženet, tamo gde je postojala Dženet koja želi da poništi ponavljanje. Usred borbe protiv težine koja ju je pritiskala na seno u hangaru, tvrdoglavo ponavljajući ne, to ne mora da se dogodi tako, uz krike i trulo seno, još jednom je skliznula u promenljivo stanje u kom je sve teklo kao da se stvara u činu proticanja, dim koji kruži oko sopstvenog pupoljka koji se otvara i obmotava oko samoga sebe, biće u talasima, u neodredljivom presipanju koje ju je već toliko puta ostavilo da pluta, alga ili pluta ili meduza.

S tom razlikom što je Dženet osetila da dolazi iz nečega što je ličilo na buđenje iz sna bez snova, na pad u buđenje jednog jutra u Kentu, ponovo biti Dženet ili njeno telo, pojam tela, ruku i pleća i kose koja lebdi u staklastoj sredini, u totalnoj prozirnosti jer Dženet nije videla svoje telo, bilo je konačno ponovo njeno telo ali ga nije videla, bila je to svest o njenom telu koje lebdi u talasima ili u dimu, ne videći svoje telo Dženet se pomerila, ispružila je jednu ruku i opružila noge u nagonskoj potrebi da zapliva, razlučivši se po prvi put od talasaste mase koja ju je obavijala, zaplivala je kroz vodu ili kroz dim, bilo je to njeno telo i uživala je u svakom zamahu koji više nije bio pasivna trka, beskrajno premeštanje. Plivala je i plivala, nije imala potrebu da se vidi kako bi plivala i primila milost voljnog pokreta, pravca koji su ruke i noge utiskivale u trku. Pasti bez prelaza u stanje kocke bilo je ponovo hangar, ponovo sećanje i patnja, ponovo, do granice nepodnošljive težine, oštrog bola i crvene plime koja joj prekriva lice, našla se s druge strane puzeći sa sporošću koju je sad mogla izmeriti i omrznuti, prešla je u biće groznice, u rush biće uragana, pa ponovo biće u talasima, koje uživa u svom telu-Dženet, i kada je kraj beskrajnog sve zgusnuo u stanje kocke nije više užas, nego želja, bilo ono što ju je čekalo s druge strane kraja, sa slikama i rečima u stanju kocke, s uživanjem njenoga bića u talasima. Shvatajući, spojena sa samom sobom, nevidljivo ona, Dženet, poželela je Robera, ponovo je poželela hangar na drugi način, poželela je Robera koji ju je preneo u ono što je bilo tu i sada, shvatala je bezumnost pod hangarom i poželela Robera, i u divoti plivanja kroz tečne kristale ili slojeve oblaka u visinama pozvala ga je i pružila mu svoje telo opruženo nauznak, pozvala ga da zaista i s uživanjem uzme nespretno uzimanje na smrdljivoj slami u hangaru.

Teško je advokatu odbrane da saopšti svom klijentu kako je molba za pomilovanje odbijena; Metr Rolan je povratio izašavši iz ćelije gde je Rober, sedeći na ivici ležaja, netremice zurio u prazno.

Od čistog utiska do saznanja, od tečnosti talasa do stroge kocke, sjedinjavajući se u nečemu što je ponovo bilo Dženet, želja je tražila svoj put, još jedan od koraka koji se ponavljaju. U Dženet se vratila volja, u početku su se pamćenje i oseti javljali bez neke osovine koja bi ih oblikovala, sad se sa željom u Dženet vraćala i volja, nešto je u njoj zatezalo luk kao sačinjen od kože i tetiva i utrobe, odbacivalo je u pravcu onoga što nije moglo biti, zahtevajući pristup iznutra ili spolja, izvan stanja koja su je obavijala i napuštala vrtoglavom brzinom, njena volja bila je želja koja sebi krči put kroz tečnosti i munjevita sazvežđa i beskrajno spora puzanja, bio je to Rober negde daleko kao kraj, cilj koji se sad ocrtavao i imao svoje ime i opipljivost u stanju kocke i koji se pre ili kasnije u sad ugodnom plivanju kroz talase i kristale rastopio u žamor, u zov koji je miluje i koji je baca samoj sebi. Pošto nije mogla da se vidi, osećala je sebe; pošto nije mogla da povezano misli, njena želja bila je želja i Rober, bila je Rober u nekom nedostižnom stanju na koje je, međutim, volja zvana Dženet htela da prisili, neko stanje zvano Rober u koje želja zvana Dženet, volja zvana Dženet želi da dospe kao sad iznova u stanje kocke, da dospe do čvrstine i razlučenosti u kojem rudimentarne mentalne operacije postaju sve više mogućno, pramenje reči i sećanja, ukus čokolade ili pritisak stopala na hromiranu pedalu, silovanje uz grčevit otpor gde se sad gnezdila želja, volja da se konačno popusti kroz suze uživanja, zahvalnog prihvatanja, Robera.

Njegov mir bio je tako veliki i njegova dobrota tako beskrajna da su ga napuštali samo na trenutke, dolazili su da vire kroz prozorčić na vratima ili da mu nude cigarete ili partiju domina. Izgubljen u svojoj otupelosti koja ga je na neki način oduvek pratila, Rober nije osećao kako vreme prolazi. Puštao je da ga briju, odlazio na tuširanje sa svojim čuvarima, ponekad pitao kakvo je vreme, da li pada kiša u Dordonji.

str. 290- 295

Sabrane priče I

Prevela Aleksandra Mančić

Službeni glasnik, Beograd, 2012