Milovan Đilas

Biografija

Milovan Đilas je rođen 12. juna 1911. u selu Podbišću kod Mojkovca, srez kolašinski u Crnoj Gori, od oca Nikole i majke Vasilije, rođene Radenović. Nikola Đilas je bio oficir i nosilac Zlatne medalje za hrabrost “Miloš Obilić”. Kao komandantu jednog od crnogorskih odreda koji su štitili odstupnicu srbijanskoj vojsci pri povlačenju 1916, dodeljena mu je Albanska spomenica. O svom detinjstvu, odrastanju, porodičnim prilikama, školovanju, okruženju, prilikama u Crnoj Gori, kroz sudbine svojih bližnjih, običnih ljudi Milovan Đilas je napisao autobiografsku knjigu Besudna zemlja. Ta knjiga odnosi se na period do njegovog odlaska u Beograd na studije 1929. godine Posle završene gimnazije u Kolašinu i Beranama Milovan Đilas iz Bjelog Polja gde su se njegovi preselili odlazi na studije u Beogradi upisavši grupu za jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu 1929. godine. Još u gimnaziji je imao sklonosti prema pisanoj reči, ali i prema komunizmu. Nijednu od tih sklonosti nije zapostavio, nastavio je da piše pesme, priče, književne prikaze, članke koji su se odnosili i na političke prilike u tadašnjoj prestonici. Ali, nije se držao samo pisanje i objavljivanja tih tekstova, već odmah po dolasku vrlo aktivno se uključuje u borbu protiv šestojanuarske diktature.Uhapšen je kao jedan od vođa studentskih demonstracija 1931. godine, ali je usled nedostatka dokaza pušten je.Te godine su održavani izbori i to samo sa jednom, Vladinom listom koje je pripremio i istovremeno bio nosilac liste general Petar Živković, tadašnji predsednik Ministarskog saveta. Studenti su pozivali na bojkot izbora, a Milovan Đilas je u organizaciji protesta predstavljao zabranjenu Komunističku partiju. Nakon što je 1932.uhapšen i pušten posle desetak dana, sledeće hapšenje uslediće 1933. godine u aprilu jer je Milovan Đilas kao sekretar univerzitetske kominističke organizacije optužen za saradnju i širenje komunističke propagande sa grupom radnika Osuđen je na trogodišnju, strogu robiju koju je izdržavao u Sremskoj Mitrovici.Tokom boravka u istražnom zatvoru, pored beleški koje je pisao, napisao je i desetak pripovedaka i roman Crna brda. Svi ti tekstovi zauvek su zagubljeni. Kada je odslužio robiju M. Đilas nastavio je svoje komunističke aktivnosti, radeći na širenju partijskih, komunističkih organizacija, a ubrzo, 1937. godine dolaskom Tita na čelo KP Jugoslavije postaje član Pokrajinskog komiteta za Srbiju.Vrlo je angažovan i učestvuje u slanju jugoslovenskih dobrovoljaca u Španiju, da se bore na strani španske republike, protiv generala Franka i njegove fašističke vojske. Kada je po nalogu princa Pavla Vlada Cvetković – Maček potpisala kapitulaciju Jugoslavije i kada su dogodile demonstracije u Beogradu, 27. marta 1941. godine Milovan Đilas je bio jedan od glavnih govornika na njima.
Napad na SSSR, 22. juna 1941. razlog je kada Centralni komitet KPJ donosi odluku o oružanoj borbi. Milovan Đilas je zadužen za organizaciju i pripremu ustanka protiv italijanskih okupatora u Crnoj Gori. Ostaje u zemlji svog porekla do novembra, a potom dolaskom u oslobođeno Užice preuzima rad u tadašnjem glasilu KPJ, listu „Borba“.
U toku Drugog svetskog rata Milovan Đilas je član Vrhovnog štaba narodno oslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije. Krajem rata postao je i general lajtant, a 1949. godine i general pukovnik. Učestvuje u pripremama, a i delegat je na Drugom zasedanju AVNOJ – a (Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije). Prvi put je putovao u SSSR na čelu jugoslovenske vojne misije 1944. godine a godinu dana kasnije, ponovo sa J. B. Titom, kao član delegacije. U ratu su mu poginuli kao pristalice komunista otac, sestra i dva brata. Sa J. B. Titom Milovan Đilas će učestvovati i na preliminarnoj konferencij mira u Parizu, a putovaće kao jedan od najbližih saradnika i u Poljsku, Češku. Učestvovao je i u osnivanji IB (Informativni biro) komunističkih partija čije je sedište bilo u Beogradu do 1948. godine, kada dolazi do raskida i kada se Rezolucijom IB Jugoslavija biva izložena velikim pritiscima i pretnjama od strane Staljina. I tada je M. Đilas otputovao u Moskvu ne bi li nekako sa Staljinom pokušao da izgladi odnose, uspostavi neki oblik saglasnosti oko Albanije, ali i po pitanju naoružanja JNA. Na Petom kongresu KPJ Milovan Đilas je izabran za jednog od sekretara uz A. Rankovića i E. Kardelja. J. B. Tito je te godine izabran za generalnog sekretara. Kao predstavnik Jugoslavije M. Đilas je 1949. godine na zasedanju Generalne skupštine održao govor o ekonomskim, političkim pritiscima i vojnoj pretnji od strane Staljina, SSSR – a. Putovaće i u Veliku Britaniju 1951. godine ne bi li od te zemlje tražio vojnu pomoć, naravno tajno. Te godine će opet, ponovo govoriti o sovjetskim pritiscima na zasedanju Generalne skupštine UN. Kao predstavnik Jugoslavije Milovan Đilas je prisustvovao krunisanju Elizabete II, putovao po azijskim zemljama, a 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine. I pored svih poslova koje je obavljao Milovan Đilas se smatra prevashodno ideologom i teoretičarem koji se bavio raznim temama počev od školstva, kulture i svih ostalih društvenih pitanja.Godine 1953. Milovan Đilas je pokrenuo časopis „Nova misao“ i u uredništvu časopisa su bili: Dobrica Ćosić, Miroslav Krleža, Skender Kulenović Oskar Davičo, Mihailo Lalić. Od oktobra 1953. pa do januara 1954. pored toga što je svoje tekstove objavljivao u časopisu, objavljuje ih i u „Borbi“. Tekstovi su kritikovali partijsku birokratiju, novu klasu koja se stvarala.Ukupno je objavljeno 17 tekstova, a jedan se posebno izdvaja, tekst „Anatomija jednog morala“. Nakon što je objavljen poslednji tekst „Borba“ se ogradila od objavljenih tekstova i autora, iako su ti tekstovi izazvali veliko interesovanje, drastično povećali tiraž tog partijskog glasila, uzburkali javnost, a nije izostala ni podrška autoru u vidu pisama. Od Đilasovih tekstova ogradio se i CK SKJ (Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije) uz obrazloženje da ti tekstovi izazivaju zabunu među komunističkim članstvom, da su u suprotnosti sa odlukama VI kongresa, da su potpuno ništavni. Đilas je izjavio da će prestati da objavljuje svoje članke, ali bilo je kasno. Postao je glavna tema vanrednog plenuma CK SKJ o kojoj se raspravljalo. Tito je imao glavnu reč i optužio je svog dugogodišnjeg, bliskog saradnika, predsednika Savezne narodne skupštine za „revizionizam“. Vladimir Dedijer tadašnji urednik „Borbe“ pokušao je da odbrani Đilasa, ali nije uspeo, bio je usamljen, jedini nasuprot desetini govornika koji su Đilasa optuživali za pokušaj da izazove anarhiju, razbije jedinstvo partije, da je njegovo mišljenje izolovano i suprotno političkoj liniji koja je usvojena na VI kongresu KPJ. Isključen je iz CK SKJ, udaljen sa svih funkcija i kažnjen poslednjom opomenom pred isključenje.
Kada je u interviju „Njujork Tajmsu“ 1954. godine pored kritike na račun političkog stanja u Jugoslaviji, izjavio da je protiv njega sproveden „staljinistički proces“, da treba da postoje opozicione partije, jer „su činioc demokratije“, protiv Đilasa je pokrenut tajni sudski proces i on je osuđen na kaznu zatvora od osamnaest meseci, uslovno na tri godine. Sredinom januara 1955. godine Milovan Đilas podnosi ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine, obrazlažući da se više ne smatra ni članom SKJ. Razočaran, jer je bio ubeđen da njegove ideja prihvaćene na Šestom kongresu 1952. godine samim tim što su ušle u program partije, a značile su popuštanje krutih stega komunističke vladavine, neke oblike demokratizacije društva u kome u će biti dozvoljeno čak i „reakcionarno i antimaterijalističko mišljenje“, društvo u kome će biti moguće misliti i objavljivati drugačije od partijskih direktiva, bez sudskih sankcija i progona. Zalagao se i za tolerantniji odnos prema crkvi i sveštinicima. Iako usvojen njegov program,koji je podrazumevao između ostalog i preimenovanja KPJ u Savez komunista, po proceni istoričara, u tom trenutku bio je prihvaćen samo zbog otpora Staljinovim pritiscima i pretnjama, kao i nastojanju da se pridobije naklonosti Zapada. Kada je podneo ostavku i kada više nije obavljao nijednu funkciju Milovan Đilas nastavlja da piše i 1954. godine objavljuje Novu klasu i analizu komunističkog sistema.
Đilas podržava i revoluciju u Mađarskoj i kritikuje jugoslovensko rukovodstvo zbog neutralnog stava koji tumači kao podršku sovjetskoj vojnoj intervenciji..Zbog tih izjava  prvo je stavljen pod stalnu policijsku prismotru i krajem novembra uhapšen zbog „antijugoslovenskog delovanja“  osuđen na tri godine zatvora. Ponovo je u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Nastavlja da piše, pa tamo nastaje i studija Knjiga o Njegošu. Po izlasku iz zatvora završava i knjigu Nesavršeno društvo. To neće biti kraj njegovog robijanja. Kada je uspeo da izdavačkoj kući u Njujorku Harcourt Brace Jovanovich, uz pomoć stranih dopisnika dostavi rukopis Razgovori sa Staljinom koja ju je objavila 1961. godine, uhapšen je ponovo zbog antikomunističkog delovanja (stavovi o Mađarskoj revoluciji 1956. godine) i odavanja državnih tajni (Knjiga o Staljinu). Osuđen je na 13 – godišnji zatvor, a i građanska prava su mu oduzeta na pet godina. Tako se po treći put „kralj antikomunizma“ kako su ga zvali na Zapadu, „potpaljivač Hladnog rata“, „marioneta u rukama američkih imperijalista“ na Istoku, našao u Sremskoj Mitrovici, u zatvoru. Tada, u vreme tog boravka pored beleški, brojnih tekstova i dnevničkih zapisa,M. Đilas završava i Razgovore sa Staljinom, i piše roman Crna Gora. Iz zatvora je pušten 31. decembra 1966.godine. Već sledeće godine američki časopis National Review ime Milovana Đilasa će uvrstiti među najpoznatije antikomuniste.
Milovan Đilas je u posleratnoj Jugoslaviji tri puta osuđen na kaznu zatvora po članu 118., stav 1 Krivičnog zakona o „neprijateljskoj propagandi“ koji se uvek upotrebljavao za suzbijanje slobodnog mišljenja. Nakon amnestije 1966. godine 31.12.1966. godine izašao je iz zatvora. Ovog puta pušten je na slobodu uz zabranu da u sledećih pet godine daje bilo kakve izjave ili bilo šta objavljuje. Odbio je da se drži tih zabrana. U zatvoru je bio ukupno devet godina, sva suđenja su bila bez prisustva javnosti, tajna.  Boravio je mesecima u samici  koja nije grejana. Skoro dve godine, a duže vreme mu nije bila dozvoljena ni hartija za pisanje. Porodica je mogla da ga poseti samo jednom mesečno, pola sata. Sumnja se da su mu od 1959. do 1962. godine tajno davane psihogene supstance, jer u tom periodu je imao kako piše njegov sin Aleksa Đilas „izuzetno velike psihičke tegobe, osećanje praznine u glavi, treperenje po licu i slepoočnicama, opsesivne zastrašujuće misli, nesanicu, strah od ludila“. Te tegobe nikada ranije nije imao.
U martu 1963.godine uputio J. B. Titu privatno pismo u kome pokušava da ga ubedi o neophodnosti demokratskih reformi, ukazujući da je„idejno jedinstvo“ pogubno i da se ne može uspostavljati ni nasilnim ni nenasilnim sredstvima. Upozoravao ga je da će jačati nacionalne zajednice i da će ljudi morati u neposrednoj budućnosti da biraju između Jugoslavije i slobode.
Pored tog pisma, uprkos zabrani, Milovan Đilas nije ćutao, podržao je Praško proleće u Čehoslovačkoj, studentske demonstracije 1968. godine. Te dramatične godine dozvoljeno mu je da putuje u inostranstvo i on odlazi u Veliku Britaniju, objavljuje svoje tekstove u „Tajmsu“, a potom provodi dva meseca u SAD gde je gostujući profesor na Univerzitetu Priston. Američki Fredom house mu 1970. godine dodeljuje Nagradu slobode. No, po povratku u Beograd oduzimaju mu pasoš koji će dobiti ponovo tek u januaru 1987. godine. Vraćanju pasoša predhodilo je još jedno hapšenje 1984. godine kada je Milovan Đilas uhapšen sa još dvadesetsedam slušalaca „Slobodnog univerziteta“ koji su se bez tajnosti okupljali po privatnim stanovima i raspravljali o pitanjima koje im je stvarnost nametala. Milovan Đilas je trebalo da govori o predratnom stavu KPJ povodom nacionalnog pitanja. Nisu ga zadržali, ujutru je pušten kući, ali mu je i zaprećeno da mu se ponovo može suditui. Međutim, nije se sudilo njemu, već šestorici slušalaca tog neodržanog razgovora, a jedan od onih koji su redovno prisustvovali ovim nimalo tajnim okupljanjima, Radomir Radović, inicijator formiranja nezavisnih radničkih sindikata je nađen mrtav u jednoj vikendici.
Milovan Đilas umro je u svom stanu u Palmotićevoj ulici u Beogradu 20.4.1995. godine. Sahranjen je u svom rodnom selu Podbišiće, uz prisustvo sveštenika, a na zgradi u Beogradu u kojoj je živeo postavljena je ploča. Pored kćerke Vukice iz braka sa Mitrom Mitrović, sa svojom drugom suprugom Štefanijom dobio je sina Aleksu koji je pored biografije svoga oca za štampu pripremio i pisma koja su u vreme izdržavanja zatvorske kazne jedno drugom upućivali njegovi roditelji.

Delo

Od 1954. pa sve do 1988. godine Milovan Đilas nije mogao da objavi u Jugoslaviji nijednu svoju knjigu, pa čak ni prevod speva Izgubljeni raj Džona Miltona, za koji će kasnije dobiti i uglednu prevodilačku nagradu „Miloš Đurić“. Ali su zato njegove knjige, kao recimo Nova klasa dosezale i milionske tiraže u inostranstvu, po „Njujork Tajmsu“ ta knjiga spada u 100 najznačajnijih knjiga XX veka. Bilo je zabranjeno ne samo objavljivanje bilo kog njegovog teksta, knjige, prevoda već je specijalnim Rešenjem Sekretarijata za unutrašnje poslove iz 1969. godine bilo zabranjeno unošenje i rasturanje te i kasnije ostalih njegovih knjiga poput,poput memoarske knjige Tito-Priča iznutra koja je objavljena u Londonu 1980. godine.
Milovan Đilas bio je jedan od pokretača časopisa Kontinent 1974. godine, s namerom da se taj časopis bavi književnim, socijalnim, političkim i religijskim temama zemalja Istočne Evrope. Časopis je izlazio na engleskom, nemačkom, francuskom ruskom i još nekim jezicima. Pokretači pored njega su bili Andrej Saharov, Ežen Jonesko, Josif Brodski. Pokušao je sa Mihajlom Mihajlovim i još nekoliko osoba da pokrene u Beogradu časopis Časovnik 1979. Umnožen na geštetleru već prvi broj je odmah zaplenjen i zabranjen, a u tom broju su bile i njegove dve priče Rat i Gubavac. Pored zaplene i zabrane, Milovan Đilas je novčano kažnjen. Saradnju sa časopisom Naša reč koju je u Londonu uređivao Desimir Tošić Milovan Đilas je započeo 1980. godine, prvi od disidenata.
Položaj Milovana Đilasa se ne menja ni nakon smrti Josipa Broza Tita. Naprotiv, kao da postaju intenzivniji, traži se da bude uhapšen.U svemu tome veliki udeo imaju razni feljtoni koji se objavljuju po jugoslovenskoj štampi i izazivaju čak i fizičke nasrtaje na predratnog komunistu, ali i posleratnoratnog antikomunistu, robijaša koji je potpisivao presude da se neposlušni članovi KPJ streljaju i koji je o tome govorio ne kajući se, obrazlažući svoje ponašanje višim ciljevima i svojom odanošću ideji, onoj od koje je odustao, smatrajući je utopijom. Dešavalo se da neki beogradski književni časopis prihvati da objavi neku priču Milovana Đilasa, kao „Savremenik“ 1972. godine što je prihvatio da to bude priča „Gubavac“, ali brzo su odustali. Isto to dešavalo se i sa rukopisima koje je Milovan Đilas nudio beogradskoj „Prosveti“, „Nolitu“ ili crnogorskom „Obodu“.
Taj odnos trajaće skoro jednu deceniju od smrti Josipa Broza. Prva knjiga Milovana Đilasa koja je objavljena u Beogradu je Pad nove klase (1998). Predhodile su joj one objavljene u inostranstvu: Nova klasa je napisana 1956, kako su potvrdili istoričari, na Đilasovoj pisaćoj mašini a objavljena je na engleskom, u Londonu 1961.godine. Razgovori sa Staljinom takođe su, kao i Nesavršeno društvo prvo izdanje imali 1969 u Londonu. Slede Ispod boja (1971, Čikago) Sećanje jednog revolucionara, ( 1975, Oksford), Delovi iz životnog vremena (1975, Čikago), Revolucionarni rat (1980, London), Ideje iz zatvora (1986, London) Uspon i pad (1986, Vašington). Knjige Milovana Đilasa su imale velike tiraže na engleskom jezičkom području U Jugoslaviji su se počele pojavljivati tek kada je ta zemlja počela da se raspada, pa je tako Narodna knjiga 1990. godine objavila  Nesavršeno društvo i dalje od Nove klase, Novu klasu...Usledila su mnogobrojna izdanja na maternjem jeziku, pa je tako Besudna zemlja napisana 1964. godine pojavila četrdesetak godina kasnije  u izdanju š  „Oktoiha“ iz Podgorice i beogradske „Štamparije Makarije“  u tiražu od 1500 primeraka. Milovan Đilas ostavio je nekoliko kutija rukopisa, a kada mu u zatvoru nisu davali papir koristio je toalet papir da bi zabeležio svoja razmišljanja. Iako je pisao prozu i poeziju od gimnazijskih dana njegovo književno delo ostalo je prilično nepročitano čak i u postjugoslovenskoj Crnoj Gori.
Roman Milovana Đilasa Crna Gora pojaviće se 1989. godine u izdanju NIRO „Književnih novina“ a potom kod istog izdavača i Razgovori sa Staljinom (1990) a sledeće  i Vlast i pobuna (1991). U izdanju „Zaslona“ pojaviće se Druženje sa Titom(1990.) I ostale knjige, autobiografska Besudna zemlja, pa obiman roman Svetovi i mostovi (1997), koji će se pojaviti u izdanju Matice srpske postaće dostupne i onima koji su o Milovanu Đilasu znali jedva ponešto i to iz prikladnih novinarskih tekstova prilagođenih partijskoj direktivi.

O romanu Crna Gora Milovana Đilasa

Dok je robijao u Sremskoj Mitrovici, 1958. godine Milovan Đilas je pored knjige o Njegošu pisao i svoj roman Crna Gora. Roman é biti 2018. godine objavljen i u čuvenom „Plavom kolu“Srpske književne zadruge. Po svedočenjima roman je nastao za nekoliko meseci. Ima tri celine: Bitka, Vešala, Kraj. Svaka celina se može čitati kao poseban roman, ali i kao jedan. Roman je prvo objavljen na engleskom jeziku u Njujorku,1963. godine.U prvom delu Bitka Đilas prikazuje Mojkovačku bitku 1916. godine, drugi deo Vešala je opis poslednjih dana trojice osuđenih na smrt vešanjem od strane austrougarskih vlasti. U trećem delu Kraj su opisani događaji nakon ulaska Crne Gore u Jugoslaviju, odnosno sukob načelnika sreza i komandira žandarmerije, nekadašnjih saboraca i prijatelja. Roman Crna Gora Milovana Đilasa, kao i autobiografska knjiga Besudna zemlja sadrže značajna istorijska i etnografska svedočenja i izvanredno poznavanje usuda koji su vezani za tu nekadašnju jugoslovensku republiku.
Roman Crna Gora možda nije najznačajnije delo Milovana Đilasa, ali drugo poglavlje Vešala svakako je redak primer u literaturi pogotovu jugoslovenskoj u kome pisac pokušava da pronikne i opiše poslednje dane tri muškarca različite starosne dobi koji su se našli silom društvenih prilika, tačnije istorijskih neprilika u austrougarskom zatvoru i koji su osuđeni na smrt vešanjem. Iako poraženi i okupirani, Crnogorci pružaju otpor okupatorima. U romanu pratimo poslednje dane studenta Miloša školovanog u Beogradu i pristalice ujedinjenja sa Srbijom, kapetana Draška i starca Vuka Rovčanina. Svi su osuđeni i poslednje dane provode u zajedničkoj ćeliji. Svaki sa svojom pričom i sudbinom, svojim dilemama.

Deo iz romana Crna Gora

Ovog jutra ih je Ciganin zatvorenik, koji je uneo sud sa vodom, a izneo onaj sa nečistoćom, pogledao ukočeno, očito izbegavajući susret s pogledom nekoga od njih. Milošu se jutros činilo – ne nije mu se učinilo, bio je u to siguran- u Ciganinovim očima ima ako ne tuge, a ono čuđenja. On nije mogao, nije se sasvim ni usuđivao da odredi to neveselo čuđenje, jer ono kao da je poticalo otuda što ih Ciganin još uvek vidi žive. Kapetan nije bio tu da i on primeti taj, takav pogled. Svakako mu ne bi umakao – kapetan nije tup čovek. Jer, uočio ga je i starac, na svoj način, kao i sve drugo i to izrazio: - Vide li ti ovog Ciganina – pasja vera a i njemu se muka na crcu svija kad nas vidi – živi a mrtvi.

Bili su osuđeni na smrt.

Presuda je bila juče potvrđena.

 Poslednji dan njihovog života.

Sada su tu bili njih dvojica: Miloš Milošević, student filozofije i starac Vuk, Vuk Rovčanin – Rovčanin nije bilo njegovo prezime, nego je bio iz Rovaca, pa su ga po njima i prozvali, i to odavno.Bio je dosta poznat, a kako su ga izvan Rovaca jedino i zvali Rovčanin, držalo se da mu je to pravo prezime. Utoliko više što se i on najčešće, i ne bez ponosa kazivao po plemenu. Traćeg osuđenog, Draška Dragovića, još rano jutros su odveli.

Miloš i starac su slutili da će kapetan imati susret sa ženom i sinom.

Nestrpljivo su čekali kapetana, bar tako je jedan drugom izgledao, što će on – kapetan- malo razgaliti susretom sa svojima. Pri tome su izbegavali da ma čim pomenu, čak i u sebi, da je to poslednji kapetanov susret sa najdražim. Ali to su znali. I to saznanje nisu mogli ni odagnati ni zaobići. Jedino prećutati

 Str. 109-110

Ali od juče u podne, kada im je bilo saopšteno da će presuda biti izvršena pre isteka četrdeset osam časova, to jest prekosutra izjutra – odnosno računajući od danas, sutra izjutra – i to se promenilo. Ne da neki od njih nije i dalje brinuo o onoj dvojici i učestvovao u svemu njihovom kao u svome, nego od juče u podne – od saopštenja, s tom povezanošću naporedo, u svakomod njih neotklonjivo javilo i saznanje sopstvene smrti koja će se dogoditi neizbežno i nezavisno od toga šta će biti s njegovim prijateljima, pa čak i ostalima na svetu.

Kapetan koji kanda ništa nije imao da sakrije, saopštio je to čim su se vratili sa saopštenja. Glavu bih dao za nokat svakog od vas, a sve mislim o - svojoj glavi.

Zbog toga je i nestrpljenje što kapetan već nije tu, i radovanje da će se bar on videti sa svojima Milošu izgledalo ako i ne lažno i neiskreno, a ono svakako kao nastavljanje, kao prisiljavanje sebe da se živi, da se misli u jednoj stvarnosti koja je bila stvarna do saopštenja. Jer posle toga – i to odmah, dok su im još čitali saopštenje, pojavila se i jedna druga stvarnost, stvarnija od svake – jedina.

Svaki od njih je i sada nastavljao da živi dotadašnjim životom, dotadašnjim navikama – uporno i neotklonjivo. Tako su nastavljali i s povezanošću među sobom. Svaki je to isticao – rado, nenametljivo. Ali je krio koliko god je mogao - ako je mogao, onaj drugi, svoj svet, svoju sudbinu, očito istovetnu s onom druge dvojice, ali istovremeno jedino svoju, jedino svoju.

 Str. 111- 112

Sad je noć između subote i nedelje, a u ponedeljak u podne već neću biti živ.

Tako skoro! U stvari, to je nepojmljivo dugo.

Svaki sekund znači primicanje toj znanoj, neizbežnoj smrti. A svaki je nepojmljivo dug.

Osmehnuo se, setivši se da i Dostojevski takođe osuđivan na smrt, govori o dugotrajnosti vremena za osuđene na smrt. Kako Dostojevski to izlaže? Nije mogao u sećanju da obnovi zapažanja Dostojevskog. Ali, mora da je ovako: ako se vreme odkad osuđenik sazna da će biti pogubljen do samog pogubljenja podeli u sve manje delove, što osuđenik u stvari i čini, njemu ti sve kraći delovi izgledaju, ukoliko se primiče smrti, sve duži i sve užasniji. A onaj zadnji tren, kad osuđenik čuje zvuk noža giljotine ka njegovom vratu – taj mora da je beskrajan u dugotrajnosti upravo zato što je njegov užas neizmeran.

Ja sad baš merim to užasno, to produženo, to sve duže vreme. Merim ga i ovim razmišljanjem o smrti – opažam kako ono protiče od misli do misli, kao što ga opažam kad se nešto događa. I tako će biti sve do onog trenutka – činio što činio. Ja ga skratiti ne mogu. A ono će bivati sve duže, sve užasnije.

A taj trenutak!

Kad mi već budu izbili klupicu ispod nogu, dok se još uže nije zateglo pod mojom težinom.- taj će se svojim beskrajnim užasom neprolazno useći u sve moje biće. Tako ću i umreti s tim trenutkom u sećanju – taj trenutak će trajati večno. Da, večno za mene – dok i moj život. Drugačiji od svih, užasniji od svega zamišljenog i doživljenog, taj trenutak će doći – znam to, ali proći neće nikada. U saznanju kad će smrt doći, u neprolaznosti zadnjeg trenutka, u kome i jeste sav užas – avaj, moj, i svakog na smrt osuđenog..

     Str. 155

I to je gotovo.

Ali čekaju i dalje.- na hodniku; kada je berberin već tu, brije se i Ljeskovac, koji nije stigao to da učini, svakako zauzet oko pripreme vešanja, Ali to ne traje dugo – osuđenici su se snašli; Miloš šeta i začešljava kosu raširenim prstima, kapetan doteruje bluzu i žali što od kuće nije naručio čizme, nego u opancima – kao da njivu ide. Starac se vratio u sobu: doteruje već nameštenu postelju, sređuje suđe, a onda uzima svoju struku, savija je i pažljivo prebacuje preko ramena, kao da se za stokom sprema.

Izvode ih najzad na dvorište ispunjeno vojnicima – dva drvoreda, pod suncem i prozirnim planinskim nebom. Dok ih vezuju, pribijaju se od sunčevog bleska. Nenamerno stavljaju Miloša u sredinu. Ali on se pomeri – sredina neka pripadne starcu Vuku Rovčaninu. Njegovu desnu ruku vezuju za levu Miloševu, a levu za desnu kapetanovu. No starac nije zaboravio da pre toga utvrdi krajeve svoje struke pod pojas, da mu ne bi spala s ramena. Miloš primećuje bledilo i napregnutu mirnoću kod prijatelja, a bledoću i nemir kod straže.

Kapija se otvara širom. Izlazi jedan dvored vojnika, pa drugi i postrojavaju se na ulici – osuđenici će ići između njih.

Komande na tuđem jeziku. Sve se ukočilo.Zabubnja doboš i kao izazvano njim – proplaka posmrtno zvono s crkvice nad gradićem.
Kapetan Draško upita sebe i druge: Zar se još neko usuđuje da zvoni?

Miloš nije bio siguran da nije rekao: Idemo na vlastiti pogreb. A

A starac povuče drugove ka kapiji: Hajdemo djeco.

 Str. 263.

Milovan Đilas CRNA GORA

NIRO „ Književne novine“

Beograd, 1989. godina