Per Fabjan Lagerkvist

Biografija

Per Fabjan Lagerkvist rođen je 23. maja 1891. godine u gradiću Vekše na jugu Švedske, kao sedmo, najmlađe dete u vrlo religioznoj porodici. Otac mu je bio radnik na železnici, vrlo konzervativan, nesklon bilo kakvoj promeni koja je bila u suprotnosti sa njegovom pobožnošću. Roditelji Pera Lagerkvista su smatrali da su sve priče ispričane u Bibliji, i da svako dovođenje u sumnju bilo kog religioznog stava predstavlja bogohuljenje. Kada Per Lagerkvist, pod uticajem Darvinovog učenja, i kasnije, kada bude zastupao socijalistilčke ideje bude sugerisao ocu da se učlani u sindikat, naići će na odbijanje jer je ovaj to smatrao bogohuljenjem. Bez obzira na okruženje zahvaljujući nadarenosti Per Lagerkvist će razviti svoje sklonosti i talente za pisanje, crtanje, muziku vrlo rano, i sa petnaest godina će objaviti svoju prvu priču u lokalnim novinama. Nakon završetka srednje škole nastavio je školovanje na Fakultetu za književnost i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Upsali. Sa četvoricom prijatelja oformio je kružok „Crveni prsten“ i često su raspravljali o religiji, anarhizmu, evolucionizmu, socijalizmu.
Na studijama u Upsali je bio u periodu od 1911 - 1912. godine, a već 1913. otišao je u Pariz. Pre toga je objavio zbirku Ljudska bića (1912). U Parizu će ostati godinama, živeće u Italiji, Danskoj, putovati po Palestini, Grčkoj , Indiji i pisati o slikarstvu, mizici, svom poimanju umetnosti. U mladosti fasciniran Darvinovom knjigom Poreklo vrste, zahvaljujući kojoj je postao „ vernik bez vere“, približava se u mladosti marksizmu i socijalizmu, ali ne prihvata isključivost tada revolucionarne parole da je „religija opijum za narod“. Per Lagrerkvist je u svojim ranim shvatanjima kritikovao književne tendencije u svojoj zemlji zbog nedostatka integriteta i komercijalizacije. Smatrao je da pisac treba da se bavi večnim temama što jednostavnije . U svojim esejima napada psihološki realizam. U eseju Umetnost reči i umetnost slike insistiraće na umetnosti koja spaja sadržaj i formu, manifestujući to svoje ubeđenje u pesmama iz zbirke Agonija (1916) kao i u Haosu(1919), Pozorištu (1918) u kojima kritičari prepoznaju „snažnu ekspresionističku sliku čoveka, njegovu usamljenost, strah od života i smrti u ravnodušnom svetu.“ To pesimističko osećanje izmeniće se kada 1927. godine objavi Trijumf života u kojoj odbacuje svoje stanovište o životu u samo „biološkom“ značenju reči i pronalazi da je „božansko“ u čoveku predstavlja traganje za smislom, dobrotom, pravdom. Postaje zagovornik pobune protiv očajanja, smatra da je ljubav univerzalna sila koja može pomiriti nepomirljivo. U toj fazi nastala je i njegova knjiga Gost stvarnosti (1925) , Pesme iz srca (1926). Uviđajući pretnju fašizma nad Evropom revnosno u svojim tekstovima ukazuje na opasnost, još od 1930. godine i posvećuje se borbi protiv te pretnje. Pored novinarskih tekstova 1933. godine piše humanistički manifest Stisnute pesnice, zatim Čoveka bez duše, novelu Dželat. Član Švedske akademije postaje 1940. godine.
Vrlo je teško delo Para Langerkvista svesti i uokviriti u jer je još u ranoj mladosti pokazao sklonost ka menjanju stilove, još od boravka u Parizu gde je pod snažnim uticajem kubističkog i fovističkog pokreta u umetnosti, da bi tokom trajanja Prvog svetskog rata živeći i u Danskoj pisao drame pod uticajem Strindberga, pa preko antifašističkog delovanja kome je posvetio deo svog života. Ali, zajedničko svemu što je pisao jeste stalna zapitanost nad čovekovom sudbinom, ljudskom destruktivnošću , ravnodušnošću,stalnoj ljudskoj potrazi za Bogom koga nema mimo čoveka samog i isključivo u sadašnjosti u kojoj taj čovek živi.
Prvi veliki svetski uspeh , ushićenje kritike i čitalaca Per Legerkvist je postigao romanom Patuljak (1944), a potom i romanom Baraba (1950) kako je kod nas preveden i za koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1951. godine. Oba romana, iako dešavaju u različitim vremenima i okruženju su parabola o moralnim dilemama čoveka u svim vremenima, ali istovremeno i stalnoj čovekovoj mogućnosti da pobedi zlo u sebi. Baraba, roman Para Lagerkvista u osnovi je priča sa mitskim simbolizmom, kao i njegovi najpoznatiji romani : Patuljak (1944), Sibila,(1956) Ahasverova smrt (1960), kao i neke drame koje je napisao.
Per Lagerkvist je umro 11. jula 1974. godine u Stokholmu.

O noveli Krvnik

“ Svi su ljudi važni, iako o tome retko vodimo računa. Mi smo dragoceni, nezamenjivi, pa ma kako beznačajni i skučeno izgledali.“ – pisao je Per Legerkvist braneći pravo na život u knjizi aforizama Pobeđeni život koja se pojavila 30- tih godina XX veka kada je Lagerkvist najintenzivnije bio angažovan u borbi za humanističke ideale. Pored novele Krvnik,u tom periodu je pored spomenutog Pobeđenog života napisao i zbirku priča pod naslovom Zle priče, zbirku pesama Pesma i borba i satiru U to vreme.
Novela Krvnik ima posebno mesto u opusu Pera Fabjana Lagerkvista. U toj noveli pisac kao u većini svojih knjiga postavlja pitanja koja važe za sva vremena. Priča, kratki roman je sastavljen iz dva dela, prvog koji dočarava srednji vek i odnos srednjovekovnih ljudi prema krvniku.
U prvom delu Krvnika sve se dešava u krčmi u kojoj sedi krvnik. Krvnik ćuti, ne reaguje na priče koje pričaju posetioci. Kao da ih ne čuje, iako mu se retko obraćaju ti posetioci polumračne krčme u kojoj se pije pivo, naravno najbolje jer je krčmarica da bi to postigla odsekla prste obešenom. Nižu se priče i verovanja o dejstvu demonskih sila u koje su srednjovekovni ljubitelji piva verovali. Jedan od prisutnih priča o tome kako je ozdravio od povratne groznice kada mu je majka dala sastruganu krv sa krvnikovog mača, drugi opet o dejstvu mandragole, biljke koja ima čudotvorno dejstvo , a nastaje iz sperme obešenih. Njen koren ima čovekolik oblik i nikada ga sam čovek ne sme vaditi iz zemlje,već to mora obaviti pas. Jer, ko svojim rukama izvadi koren mandragole, umire. Ako je neko poseduje, kao amajlija štiti ga od pogubljenja, Sledi priča čoveka koji je kao dete zalutao u kvnikovu kuću. Približio se krvnikovom maču,mač je zaplakao, a to je bio znak da će umreti od krvnikovog mača. Zahvaljujući upornoj majci koja izmoli milost , krvnik odvodi dečaka na bunar, daje mu da pije vodu iz njegove šake i tim postupkom menja njegovu sudbinu. Sledeća pripovest je o ženi koja je trebalo da bude pogubljena, ali dželat se zaljubio u nju i nije mogao da je pogubi, već ju je zaprosio. Njoj je oprošten zločin. Rodila je dželatu dete, ali je i dete ubila. Više nije bilo mogućnosti da ostane nekažnjena…
U drugom delu koji se odnosi na to doba, tridesete godine XX veka opet neki ljudi piju, plešu, u nekom dvorcu dok krvnik, kao i u prvom delu knjige sedi sam u crvenokrvavom odelu. Prilazi mu mlad dečačić i sa podignutom rukom ga pozdravlja: „Hajl!“ Prisutne dame razmišljaju kako je zgodan, kako bi bilo spavati s njim… Sprema se neko streljanje. Streljanje je prilika za „ujedinjenje naroda, naroda u kojima će se i oni zalutali vratiti“, „narod akoji pod zidovima svojih tamnica s poverenjem sluša krvnikova obraćanja“.
Shvatamo da je u Lagerkvistovoj noveli dželat svevremen, on je oličenje i istorija Velikog Zla koje u različitim vremenima, uvek u službi. Njegovo odelo uvek je krvavocrveno, nalogodavci su uvek isti, samo se promenilo oružje zla. To više nije sekira, već mitraljez, bomba… Seoska krčma ili dvorac, sve je to dekor za trajanje zla kome večno služi dželat, čovek koji nikada ne može da skine krv sa ruku. Nalogodavci su svi ljudi koji mirno posmatraju zlo, čak uživaju u njemu, proizvode ga, njima je dželat neophodan. Krvnik će progovoriti o svemu tome na kraju Krvnika, čudesne novele ovog velikog Šveđanima.   

Deo iz novele Krvnik

- Pa ipak, i njih pale na lomači, bacaju u vodu, ili im skidaju glave, kao i nama. Nije li tako?

- Dabome. Krvnik ni s njima nema nikakva smilovanja.

- Nema, ne.

- Bilo je krvnika koji su čak i više voljeli da vrše smrtnu kaznu nad ženama.

- Jest, mogu misliti.

- To je sigurno slađe nego odsjeći mušku glavu.

- Vjere mi, i ja mislim.

- Nije rečeno, da oni to baš vole. Ne, barem ne uvijek. Znam jednoga koji nije imao  hrabrosti da to učini.

- Uistinu?

- Ne, nikako nije mogao da zamahne, jer se mahnito u nju zaljubio na samom stratištu.

- Što kažeš?

- Kako?

- Svatko je mogao vidjeti što se u njemu događa. Stajao je kao prikovan, samo ju je gledao, i nije imao snage ni da digne sjekiru, a kamoli da zamahne. Ali i ona bijaše lijepa, sjećam se: imala je dugu crnu kosu, a lijepe joj oči, pune smrtnog straha i vlažne kao u košute, bijahu doista zavodljive. Još i sad vidim njeno lice, tako je bilo ljupko i privlačno! Nitko je pravo nije poznavao, u gradu je bila odnedavna, a on je nije nikad prije vidio. Ne, nije bilo čudo što se u nju toliko zaljubio. Bio je blijed, ruka mu je drhtala. „Ne mogu“, govorio je naglas, tako da su ga mogli čuti oni što bijahu najbliže.

- Istina? Tko bi rekao!

- Jest, bijaše to čudan prizor. I kad su ljudi u njegovim očima vidjeli toliku ljubav, bili su ganuti, te se počeli sašaptavati i među sobom govoriti o tome. Vidjelo se: obuzela ih prema njemu samilost.

- Razumije se.

- Prođe čas-dva, te on odloži sjekiru, priđe nesretnici i pruži joj ruku. Nato se ženi napuniše oči suzama, činilo se da je i nju savladala ljubav, a tome se ne treba čuditi: ta vidjela je šta je taj čovjek učinio za nju, i to još na kakvu mjestu, umesto da bude njezin krvnik.

- Ma šta ne veliš!

- I kako se onda svršilo?

- Evo kako: pristupio on sucu i svima koji bijahu ondje, te izjavio da je uzima za ženu, a znate da se u sličnim slučajevima dopušta pomilovanje. Među narodom čuli se povidi odobravanja. I sudac je kao i ostali mislio da je ta čudesna moć ljubavi na samom stratištu poučan prizor. Mnogi su plakali. Eto, tako se svršilo. Svećenik ih blagoslovio, i tako postadoše muž i žena. Ženu obilježiše znakom usijana željeza, jer je takav zakon: ipak se nekako moralo znati da si bio pod vešalima. Ali druge kazne nije bilo.

- Baš čudno.

- Vjere mi, jest.

- A što je i kako je bilo poslije? Je li tu mogl biti prave sreće?

- Jest! U krvnikovoj kući živjeli su kao dvoje najsretnijih; susjedi su to najbolje mogli posvjedočiti, te su govorili da nikad nije bilo boljeg krvnika, mislim, da ga je ljubav potpuno preobrazila, nije to više bio isti čovjek, u njegovoj se kući vodio sasvim drugi život, a nju je, po običaju, posjećivao sav ološ. Više sam ih puta vidio u ono vrijeme kad je očekivala dijete; bijahu kao i svi drugi zaljubljenici. Bila je ljupka, iako je morala nositi onu sramnu kapu što ih nose krvničke žene, i na čelu imala onu gadnu oznaku. Jest, bila je uistinu lijepa. Kad joj je došlo vrijeme, pokušali su kao i drugi da zovu babicu. Činilo se da se i oni kao i drugi svijet vesele djetetu; barem se tako govorilo. No nisu našli nikoga da im priskoči u pomoć Sjećam se, zvali su neku ženu što je živjela u kući sučelice našoj, i na sve su navrli da im ona dođe: bojali su se lošeg porođaja. Ali ona ni da čuje, a i druge su odbile, dakako. Ta ipak je nečast na njima svoma ostavila svoj pečat!

- Mislim, da to odbijanje ipak nije bilo nimalo krišćanski.

- Ali moraš priznati da se ne možeš blata doticati, a poslije toga otići i pomagati pri porođaju nekoj poštenoj ženi.

- Doduše, razumijem.

- Tako da je po svoj prilici krvnikova žena bila prisiljena da rodi bez ičije pomoći, jer je slučaj htio da joj ni muž ne bude kod kuće kad joj je došao čas, a naspjelo joj nekako naglo. A zaista je vrlo žalosno što je bilo – niko zapravo o tome ništa pouzdano ne zna, i niko ne može po istini reći što se dogodilo, ali ona je pred sudom priznala da je dijete zadavila.

- Uh, zar baš tako?

- Kako je to mogla?

- Jest, pričala je kako je, pošto je skupila dovoljno snage da uredi dijete i da mu otare krv s lica, ugledala na njegovu čelu neki znak u obliku vješala. Upravo u vrijeme kad su njoj utiskivali znak bila je noseća, i to ju je, kako reče, strašno mučilo. Rekla je to da suviše voli svoje dijete da bi ga mogla pustiti da s takvim pečatom na sebi živi među ljudima. Govorila je još mnogo toga, sjećam se, čepljuskala sve nešto zbrda-zdola… očito je jadnica bila rođena za zločin.

- Mislim, da je zapravo treba žaliti.

- I ja tako mislim.

- Osudili su je da bude živa zakopana, jer to sad više nije bio mali zločin na njenoj duši. Muž je morao da je u grob zemljom zatrpa. Bio sam ondje i sve vidio, bogme nije mu bilo lako, jer ju je uvijek volio, iako to, možda, više nije mogao poslije strašnog zločina što ga je učinila. Gledao je kako poslije svake lopate iščezava njezino lijepo telo, i kad je došao do lica, otezao je što je više mogao. A ona za sve to vrijeme baš ni riječi. Mislim, da su se već prije oprostili, i ona ga je samo pratila pogledom punim ljubavi. Kad je najposlije bio prisiljen da i na lice nabaca zemlju, okrenuo se. Ne, nije mu bilo lako. A morao je, jer je tako glasila presuda.

                                                   Str. 22-25

Krvnik ih je i dalje nemo gledao, ne mičući se.

- Ali…zar ti nisi krvnik? – upitaše ga s prizvukom sumnje u glasu.

Čovek kome su upravili te riječi maknu ruku s čela, na kojem se ukaza znak utisnut užarenim željezom. Gomilom prođe drhtaj udivljenja.

- Jest, ja sam krvnik! – reče i ustade, velik i strašan u svom odjelu krvavocrvene boje. Svi se pogledi u nj upraviše. U dvorani, koja se čas prije tresla i prolamala od glasova, nastade mrtva tišina, da se mogao čuti krvnikov dah.

„Od početka svijeta vršim svoj zanat, a čini se, da još uvijek nisam pri kraju. Prolaze tisućljeća, narodi se pojavljuju i nestaju u tmini, ali ja ostajem za njima  svima i obliven krvlju gledam ih kako prolaze, ja, jedini koji ne starim. Vjerno slijedim ljudsku putanju, i nema staze, ma koliko skrivena bila, kojom je prošla ljudska noga, gdje nisam podigao lomaču i zemlju krvlju nakvasio… Bijah sa vama od početka svijeta i slijedit ću vas do njegova smaka. Kad ste prvi put podigli oči k nebu i otkrili boga, smaknuo sam jednoga vašeg brata i prinio ga za žrtvu. Još se sjećam: vjetar je savijao stabla, a svjetlost vatre titrala je po vašim licima kad sam mu iščupao srce i bacio ga u plamen. Od toga časa bezbroj je onih što sam ih prinosio na žrtvu bogovima i sotonama, nebu i paklu, bezbrojne legije i grešnih i nevinih. Iskorijenio sam čitave narode, uništio i opustošio čitava kraljevstva. Činio sam sve što ste od mene tražili. Sama sam stoljeća na groblje ispraćao, a poslije bih se naslonio na krvavi mač i zaustavljao načas, čekajući da me zovnu nove generacije svojim mlađim i nestrpljivim glasom. Mnoštvo sam ljudi bičevao do krvi umirujući zauvijek njihov prkos i pobudu. Lomače sam dizao za proroke i mesije, a ljudske sam sudbine uranjao u noć i tminu. Sve sam to za vas činio.

Još me uvijek zovu, i ja dolazim. Bacam pogled na zemlju – leži grozničava i vrela, a prostorom se razliježu krikovi bolesnih ptica. To je doba, kad zlo svoje kolo vodi. To je krvnikov čas!

Sunce se skriva među tmaste oblake, a vlažna mu kugla ima jezivi sjaj zgrušane krvi.

Strašan a zazivan, prolazim poljima i kupim svoju žetvu. Biljeg je prijestupa utisnut na mom čelu, i sam sam zločinac osuđen zauvijek. Zbog vas i radi vas.

Osuđen sam da vas služim. I vjeran stojim na svom mjestu. Na meni je krv tisućljeća .Duša mi ogrezla u krvi zbog vas! Oči mi zamračene, i kad iz ljudske šikare dopre do mene tužno zapomaganje, ja ništa ne vidim. Ubijam ludački pomamno, jer tako vi želite, tako mi vi naređujete! Zaslepljen sam vašom krvi! Ja sam slijepac zatvoren u vama! Vi ste moja tamnica, iz koje ne mogu pobjeći!

                                        Str. 48-49.

 Per Lagerkvist KRVNIK

 Preveo Mihailo Stojanović

   IP „Rad“, Beograd, 1964

O romanu Baraba Pera Lagerkvista

Baraba(Varava) je izabran da ne bude razapet na krstu. Između njega i Isusa Hrista on je taj kome su poštedeli život i oslobodili ga. Ta biblijska priča bila je autoru romana Baraba Peru Lagerkvistu inspiracija da ga napiše. Ko je doneo i zašto tu odluku, Pontije Pilat ili okupljena rulja,ili književnici nije tema kojom se previše bavi ovaj svetski poznat pisac. On se bavi Barabom , njegovom sudbinom, njegovom zapitanošću nad svetom u kome živi začuđenošću da ljudi veruju da se svet može promeniti bez pobune, pljačke, ubistva. Bavi se sudbinom razbojnika , ravnodušnog usamljenika među ljudima , čovekom koji pokušava da pronikne u smisao svog postojanja i života. On je među ljudima, postoje u njegovom životu i žene, ali on ne razume ženu, Zečiju usnu koja je ubeđena hrišćanka i koja ga privlači, moglo bi se reći da je i voli, iako mu je to osećanje nepoznato , iako uporno beži od nje kod raspusne Debele. Kada Zečju usnu je budu osudili i kamenovali, Baraba će prisustvovati u gužvi, i bez mnogo razmišljanja ubiće nožem onog ko je bacio prvi kamen na nju, krišom uzeti njeno unakaženo kamenovano telo i sahraniti kraj njenog davno umrlog deteta. Baraba, razbojnik, ubica, pobunjenik koji ne veruje čuda, koji je jednako nepoverljiv i prema ljudima i prema postojanju bilo kakvog mesije. On sumnja u sve, gotovo dela instinktivno, za njega je sve u početku jednostavno, svedeno na goli život koji brani. Kao još nerođeno dete odbačen od oca koji mu je silovao majku, a ona je umrla porodivši se na ulici. Naći će se u razbojničkoj družini Elijaha, svog oca, iako to niko ne zna, ni on sam. Jer Elijah je njegovu majku Maobićanku oteo, i pošto je izvesno vreme služila za zadovoljstvo, prodali su je jednoj javnoj kući pred porođaj. Barabi će Elijah zadao udarac nožem ispod oka, kada je kao mlad stigao u njegovu razbojničku družinu. Taj ožiljak će postati trajan. Ali, mladi snažni Baraba će sačekati i osvetiti se. U borbi pred svima pobediće već ostarelog vođu razbojnika i baciti ga niz liticu a sam postati novi vođa . Postaće oceubica, bez obzira što ni sam , a ni ostali nisu znali za to srodstvo, samo su se sećali koliko je strašno Elijah mrzeo mladog Barabu.Ne samo ožiljak već ime Baraba koje znači „sin svoga oca“ obeležiće ga. Nakon što je izabran da ne bude razapet , kada su birali zmeđu njega i Isusa Hrista, i kada je oslobođen, Barba se vraća u svoju razbojničku družinu. Ali nije to stari Baraba. Promena koju je doživeo udaljava ga od razbojnika, jer on više nije kao oni. To ne znači da je promenio svoje podozrenje prema svetu, da je poverovao u bilo šta. On ostaje kivni, usamljeni čovek koji šutljivo posmatra svet oko sebe, pomalo zbunjen, a ipak u stalnom traganju za izlazom iz sopstvenih dilema, sumnji, podozrenja prema ljudima, ustrojstvu grada u kome boravi. On je razbojnik i kao takav će se naći u rudniku, u mračnoj jami kao rob, okovan, privezan lancima za još jednog roba,Sahaka. Potpuno različiti Baraba i Sahak vezani lancima ostvariće i neobično prijateljstvo. Zahvaljijući naklonosti nadzornika rudnika prema Sahaku koji je odbio da izađe iz rudnika, da radi na svetlosti dana bez Barabe, junak romana će stići u Rim. Pre toga izgubiće Sahaka koji se ni pod pretnjom smrti na krstu neće odreći svog verovanja u Spasitelja, a Baraba će sasvim lako i iskreno reći da ne veruje iako i je i na njegovoj pločici pisalo „Cristos Iesus“. Sahak, njegov drug s kojim je delio godinama svaki trenutak proveden u mračnim jamama rudnika, osuđen je i Baraba će posmatrati njegovu smrt, a zatim zahvaljujući neobičajenoj naklonosti stići u Rim, u kome ga čeka njegov krst i smrt.
Baraba, ili Varava je misteriozni lik koji se spominje u Novom zavetu na nekoliko, (pet ) mesta. Iako nije verovao u verske mitove Per Lagerkvist ih u ovom romanu koristi, i provokativnom apokrifnom strategijom prati Barabu od trenutka Hristovog raspeća, od Jerusalima, odnosno Golgote pa do Rima, do 64. godine kada je zapaljen Rim i kada je Neron okrivio hrišćane za taj požar. Među okrivljenima se našao i Baraba (Varava) jer je uhvaćen sa pločicom na kojoj je Hristovo ime precrtana, kako podmeće vatru u skladište Kajusa Sevijusa. Naći će se u zatvoru sa nevino optuženim za požar, hrišćanima, među onima koji ne zagovaraju nasilje, pobunu, već ljubav među svim ljudima, među onima koji znaju da „Njihov Učitelj raspaljuje duše ljudske, a ne pali ljudske stanove“. Prvi put Barba će ispričati plavookom starcu, Isusovom odanom sledbeniku svoj život, objasniti kako je poverovao da se vratio onaj sa Golgote da uništi „ovaj odvratni svet“ i kada je čuo kako oni koji su plaćeni viču: „Hrišćani! Hrišćani su zapalili Rim!“ i hteo je da im pomogne u tom naumu. Shvatiće da je bio na pogrešnoj strani, da će i oni stradati nedužni. Te poslednje sate iako među njima, on nije njihov, on je sam. Kada ih sve povedu da ih razapnu na krst, svi će biti povezani dva i dva, samo će Baraba ići u povorci sam, poslednji…
Razapinjanje na krst je oblik smrtne kazne koji je primenjivan u Rimskom carstvu isključivo nad robovima i stanovnicima osvojenih teritorija koji nisu imali status rimskog građanina. Za građane Rimskog carstva bilo je predviđeno vešanje, odsecanje glave…U romanu Baraba Par Lagerkvist pored opisa raspeća Isusa Hrista, na početku romana, opisuje i smrtnu kaznu kamenovanjem Hristove sledbenice, Zečije usne, a pri kraju i raspeće još jednog sledbenika Hristovog, Barabinog sapatnika u okovima . Baraba iz prikrajka posmatra te egzekucije U sva tri slučaja, umiranja Hrista, Žečije usne, Sahaka Baraba posmatra bespomoćno; u prvom slučaju i sa podsmehom i nevericom da posle umiranja sledi vaskresenje i sa prezirom za one koji tvrde da postoji bilo kakva pravda, spasenje. Nije ravnodušan prema sudbini kamenovane žene, i najteže mu pada umiranje na krstu Sahakovo. Sa snažnom potrebom da svom jedinom prijatelju uputi reči utehe, a neće to uraditi jer ne vidi smisao utehe, samo će zaječati, „zakloniti šakama opustošeno lice obraslo sedom bradom“ i kako pripovedač primećuje „sigurno je plakao“.
Od Isusovog raspeća krst, ta smrtonosna sprava postala je simbol spasenja. Biblijsko predanje kaže da je osuđeni Isus Hrist nosio krst do Golgote, prolazeći i Ulicom bola, da mu je Simon iz Karneje pomagao da ga nosi, ali savremenici beleže nešto drugačije izvršenje ove kazne. Osuđenici su nosili samo deo krsta. Prvo su bičevani, a kada bi stigli na mesto pogubljenja, svukli bi ih , polegli, raširili ruke po stranicama krsta, vezali ih konopcima i ruku iznad dlana proboli ekserima, zakucali za drvenu prečagu krsta.. Tako zavezanih ruku iznad dlanova probijenih sa dva klina osuđenik na smrt je podizan i pričvršćen sa još dva klina u nogama, iznad stopala, za dugački stub koji je bio ukopan u zemlju. Da se telo žrtve ne pokida i ruke sa telom ne padnu na zemlju, ispod stopala je ukucavan deo drveta .Tako uspravljeno, zakovano telo osuđenika je šibano nekakvim kukama , brutalno, po udovima, a lice mazano medom da bi se privukli insekti.
U romanu Baraba pisac Per Lagerkvist sa neskrivenom ironijom opisuje slepog starca koji jednom od tužilaca izlaže svoju tužbu protiv Zečije usne jer je lično čuo kako je kazala „da će njen Gospod spasiti sve ljude, čak i gubavce „tamo, kod Kapije đubrišta“. Ona će zbog toga biti osuđena na smrt kamenovanjem. Slepi starac će po zakonu morati prvi da baci kamen na ženu koju ne vidi, koju nije video. Neće mu to polaziti za rukom dok mu neko ne pomogne…
Po romanu Baraba Pera Lagerkvista je napravljeno i nekoliko filmskih verzija.

Fragmenti iz romana Baraba Pera Lagerkvista

Kada je Zečja usna bila osuđena, bila je odvedena u jamu za kamenovanje koja se nalazila nedaleko, sa južne strane grada. Gomila ljudi koja se derala pratila ju je sve do gubilišta. Jedan podoficir hramske straže i njegovi ljudi, goli do pojasa, sa spletenim viticama koji su nosili gvožđem obložene goveđe žile u rukama, održavali su red.Kad stigoše do gubilišta, gomila se raspršta duž ivica prokopa, dok jedan stražar odvede ženu u jamu. Jama je bila puna kamenja, pocrnelog od osušene krvi. Zapovednik naredi ćutanje, i jedan predstavnik vrhovnog sveštenstva pročita presudu i obrazloženje, i dodade da onaj koji je podneo optužbu ima prvi da baci kamen. Privedoše slepog starca do ivice jame i objasniše mu šta ima da uradi, ali on ne htede ni da čuje za to.- Zašto ja da bacim kamen na nju? Šta imam ja sa njom zajedničko? Ta ja je nisam ni video!- Ali kada mu objasniše da je takav zakon i da se ne može o njega ogrešiti, on ljutito promrlja da će tako postupiti. Dadoše mu kamen u šaku i on ga baci nasumice. Pokuša još jedanput, ali besciljno, jer nije imao pojma gde se meta nalazi- gađao je u mrak, koji je za njega postojao na sve strane. Baraba, koji je stajao pored njega i celo vreme budno gledao u onu dole u jami, koju je kamen trebalo da pogodi, vide kako pristupi neki čovek da pomogne slepom starcu. Lice tog čoveka bilo je staro i suvo, a na njegovom čelu nalazila se pričvršćena jedna kožna kutijica sa slovom zakona. Najverovatnije, bio je književnik. Uze starčevu ruku i pokuša da potegne umesto njega, kako bi kamenovanje već jednom otpočelo. Ali je rezultat bio isti kao i pre toga. Kamen ne pogodi ženu. Osuđena na smrt stajala je i dalje u jami i čekala razgoračenih zažarenih očiju ono što je imalo da bude. Pravoverni postade najzad toliko nestrpljiv da se saže i sam uze jedan veliki oštar kamen i baci ga iz sve staračke snage prema Zečijoj usni. I pogodi je. Ona posrte i bespomoćno podiže svoje tanke ruke uvis. Divljački krici gomile začuše se u znak odobravanja, dok je pravovernik zadovoljno gledao u žrtvu koju je svojim kamenom pogodio. Baraba mu priđe korak bliže, podiže svoj ogrtač, i jednim pokretom, koji je svedočio o veštini te vrste, zari u njega nož. To se odigra tako brzo da niko ništa i ne primeti. Uostalom, svi su bili zauzeti bacanjem kamenja na žrtvu.

str. 59- 60

Dok su Sahaka raspinjali, Baraba je stajao skriven iza nekoliko hibiskusovih žbunova nedaleko odatle, da ga prijatelj na krstu ne bi mogao videti. Međutim, Sahak je već unapred bio toliko mučen da ga ne bi ni poznao. Činili su to po starom običaju, jer su verovali da je namesnik jednostavno bio zaboravio da izda nalog i za to. U stvari, namesnik nije ni mislio na tako nešto, mada se ne bi mnogo ustručavao da izda zapovest u tom smislu.Tako su za svaki slučaj, postupali sa Sahakom prema postojećem običaju. Zašto je taj rob bio osuđen – o tome niko nije imao pojma, a nije nikom ni bilo stalo. Prema svima su postupali na isti način.
Polovina glave mu je bila ponovo obrijana, a bela kosa umrljana krvlju. Lice mu je bilo bez izraza, ali Baraba, koji ga je dobro poznavao, znao je šta bi ono izrazilo kad bi moglo. Stajao je i gledao sve vreme gorućim očima, ako se za oči kao što su Barbine može reći da su goruće – a sada su stvarno bile takve. Gledao je to ispijeno telo, s kojeg i da je hteo nije mogao da skine pogled. Bilo je toliko mršavo i izmoždeno da je bilo nepojmljivo da je ono moglo izvršiti neki zločin. A na grudima na kojima se raspoznavala svaka kost, video je vrelim žigom utisnut rimski državni grb, da bi se znalo da je u pitanju bio zločinac protiv države. Robovska pločica bila je skinuta zbog svoje metalne vrednosti i zato što više nije bila potrebna.
Gubilište se nalazilo na jednom brežuljku izvan grada, obraslom šibljem i žbunovima. Iza jednog žbuna stajao je Baraba oslobođenik. Izuzev njega i onih koji su bili zaposleni oko raspinjanja, nije bilo nikog drugog, nikom nije bilo stalo do toga da prisustvuje Sahakovoj smrti. Inače se uvek okupljao svet, naročito kad je u pitanju neko ko je izvršio krupan zločin. Ali Sahak niti je ubio, niti je šta drugo učinio; niko ga nije poznavao, niti je iko znao šta je ustvari učinio.
Opet je bilo došlo proleće, isto kao i onda kada su izašli iz rudničkih jama i kada je Sahak pao na kolena i uzviknuo; „Došao je!“ Polja su se zelenila, a tu i tamo na gubilištu bilo je puno cveća. Sunce je obasjavalo brdo i more, koje se prostiralo nedaleko od tog mesta. Bilo je podne, vrućina je postala gotovo nepodnošljiva. Rojevi muva su se dizali čim bi se neko maknuo na tom nečistom zemljištu. Muve su milele po Sahakovom telu, a da ovaj nije imao ni toliko snage da mrdne i da ih odagna. Uopšte, Sahakova smrt nije imala ničeg velikog ni uzvišenog.
Stoga je upravo bilo čudnovato da je ova smrt uopšte mogla da deluje na Barabu. Ali je ona delovala. On je pratio ovu agoniju očima koje kao da nikada neće zaboraviti te trenutke, taj znoj koji je curio niz telo i ispod pazuha žrtve, te grudi sa znakom užarenog željeza koje su se nadimale, te muve koje niko nije terao. Presamićene glave, samrtnik je potmulo ječao, dok je Baraba čuo svaki njegov dah s mesta na kome je stajao. I sam je disao teško i isprekidano, poluotvorenih usta, poput prijatelja gore na krstu. Činilo mu se da oseća i žeđ, kao što je sigurno ovu osećao i onaj tamo. Čudno je bilo da Baraba ima ovako saosećanje, ali on je bio tako dugo privezan lancem s tim čovekom. Činilo mu se da je to stanje postojalo još uvek, da su on i raspeti bili ponovo sjedinjeni karikama gvozdenog lanca.
Sahak pokuša da nešto izgovori, kao da je hteo nešto da kaže, možda da zatraži malo vode, ali ga niko ne ču, čak ni Baraba – mada se naprezao što je više mogao da shvati njegovo nečujno mrmljanje. Uostalom, nije ni bio tako blizu. Jednog trenutka htede da pojuri prema brežuljku, prema krstu, da dozove svog prijatelja, da ga upita da li nešto želi, da li mu može u nečem pomoći – možda da otera muve s njegovog tela. Ali to ne učini. Stajao je zaklonjen iza žbuna i nije učinio ništa. Samo ga je netremice gledao svojim užarenim pogledom i poluotvorenih usta od bola onog koji je patio.
Nije dugo trebalo da se vidi da raspeti ne mora još dugo da pati. Sve je slabije disao, grudi su mu se jedva dizale, a dah mu više nije dopirao do mesta gde je Baraba stajao. Posle nekoliko trenutaka mršava prsa prestadoše sasvim da se podižu i Sahak je očigledno - bio mrtav. Bez ikakvog pomračenja nad zemljom, i bez ikakvog čudesnog događaja izdahnuo je tiho i neprimetno. Niko nije ni primetio od onih koji su imali da paze na njega da je on već bio mrtav, ležali su i dalje i kockali se, isto onako kao što su to činili onog dana, pre mnogo vremena. Ovog puta nisu đipili i nisu se uplašili zbog toga što je onaj na krstu umro. Nisu čak ni obratili pažnju na to. Jedini koji je to primetio bio je Baraba. I kada je razumeo da je sve bilo svršeno, on zaječa i pade na kolena kao da je hteo da se pomoli.
Bilo je to čudno. Kako bi Sahak bio srećan da je mogao da ga vidi u tom trenutku! Ali je, nažalost, bio već mrtav. Uostalom, iako je klečao Baraba se nije molio. Nije imao kome da se moli.

str. 101- 102

                                                                            Par Lagerkvist BARABA

                                                                            Preveo sa švedskog Mihailo Stojanović

                                                                            Narodna knjiga , Beograd, 2001.

O smrtnoj kazni - raspeću na krstu

***

Respeće na krstu prvi put se kao oblik kažnjavanja spominje u vezi sa persijskim vladarem Darijem I 519. godine. p. n. e. Po njegovoj naredbi razapeto je 3.000 njegovih političkih protivnika u Vavilonu.

 ***

Aleksandar Makedonski je na krst razapeo 2 hiljade ljudi koji su preživeli njegovu opsadu Tira.

***

Duž Apijskog puta raspeto je 6 hiljada Spartakovih sledbenika 71. godine. p. n. e.

***

U Rimskom carstvu raspeće, kao surovi oblik kažnjavanja na smrt koristio se do 337. godine kada ga je ukinuo car Konstantin u znak poštovanja prema Isusu Hristu.

***

Arheolog Vasilius Tzafaris objavio je 1968. godine tekst u Biblical Archaeollogy Review o otkriću pet grobnica severno od Jerusalima. Jedan skelet koji je pronađen i koji je pripadao dvadesetogodišnjem mladiću,koji se zvao Yohanon Ben Ha’galgol u petnoj kosti je pronađen zakrivljen ekser, dužine 11,4 cm. Polomljene kosti udova, ekser i parčence drveta dokaz su za arheologaTzfarisa da je mladić bio osuđen i raspet na krstu, u vreme kada je razapet i Isus Hrist. Rimljani su zbog toga što je gvožđe bilo skupo vadili eksere iz tela osuđenih i preminulih. Uz tekst, pored objašnjenja na koji način je smrtna kazna izvršavana, objavljen je i crtež mogućih načina pogubljenja mladića.