Platon

Biografija

Platon,(grčki Πλάτων) Aristokle, kako je na rođenju dobio ime, sin Aristona i Periktione, rođen je sedmog dana Targeliona (maj.- jun), praznika rođenja Apolona,427.p. n. e. u Atini . Tog dana su se prinosile žrtve Apolonu i Artemidi, boginji žetve. Po legendi roditelji su sina odneli u planinu Himet da bi zahvalili bogu, i dok su svi bili obuzeti obredom, roj pčela se skupio i spustio med na usta budućeg izuzetno uticajnog filozofa. Naravno da ova legenda nije tačna, ali je tačno da je bio aristokrata i da je vodio poreklo od Kodronsa, poslednjeg kralja Atine, da je bio Sokratov učenik, da je osnovao Akademiju. Po Diogenu Laertiji, Platon je svoje drugo ime po kome ga znamo dobio posle jedne pobede u rvanju, dok drugi tvrde da je to ime stekao zbog širine svojih izlaganja. Činjenica je da je nadimak dobio zbog širine svojih ramena, bio je plećat( platistakós ) kako ga naziva Timon iz Flijunta u Silli.Po ocu poreklo je vodio od poslednjeg atinskog kralja, a po majci predak mu je bio i Dropid, Solonov brat, veliki političar i zakonodavac grada Atine, a po toj liniji bio je i u srodstvu sa Harmidom i Kritijem, dvojicom od Trideset tirana. Njihovu ponudu da učestvuje u politici nakratko je prihvatio, jer „kao mlad razmišljao sam, slično mnogim mojim vršnjacima da ću se posvetiti politici čim budem stasao i postao samostalan „piše Platon u sedmoj epistoli Sirakužanima o svom interesovanju za politiku. Međutim, razočarenje koje je doživeo u prvim godinama demokratije bilo je ogromno i izgubio je svako poverenje u političare. Periklovo „zlatno doba“ davno je prošlo, bio je svedok vladavine demagoga Kleona i Hiperbola, pa Alkibijada koji se nije mogao podičiti moralnošću. Platon se u svojim ranim dvadesetim bavio poezijom i po priči, kada je krenuo jednog dana u pozorište gde je trebalo da se održi pesničko takmičenje, video je Sokrata kako govori grupi zainteresovanih mladića. Prišao je da ga čuje i odmah shvatio da je pronašao duhovnog vođu, te je počeo je da ga prati. Kada je jedan demokratski režim osudio na smrt Sokrata za Platona je to bilo najveće razočarenje, smatrao da je njegov učitelj čovek vredan najdubljeg poštovanja.
Kada je Sokrat osuđen na smrt, zajedno sa ostalima iz straha od progonstva, otišao je u Magaru kod kolege Euklida i tamo je boravio tri godine. Zatim je krenuo da obiđe matematičare iz Kirene, egipatske proroke i pitagorejce u Italiji. Na Siciliju je krenuo da bi video vulkan Etnu, mesto gde se ubio Empodokle. Na tom putu upoznao je Diona, mladića koji je bio u srodstvu sa Dionizijem, prvim čovekom Sirakuze.Dionizije je bio okrutni tiranin, a mladi Dion je verovao da Platon može da ga preobrati. Platon je vrlo brzo počeo da zazire od običaja na dvoru, a i tiranin je sumnjičavo gledao na Atinjanina koji je govorio kao nekakav prorok. Opis atmosfere na sicilijanskom kraljevskom dvoru biće potpun, ako se samo spomene gozba koja je trajala tri meseca neprestano, o čemu je zapis ostavio Plutarh, a i sam Platon je pisao u VII Epistoli da mu se nije dopadalo nikako „taj blaženi život pun italskih gozbi, gde se neumereno jelo i spavalo zajedno.“
Posle jednog razgovora između tiranina i Platona koji nije bio ulagujući i u kome je Atinjanin Dioniziju rekao da svaka njegova reč odiše tiranijom, uvređeni tiranin je naredio da ga vezanog u lance ukrcaju na brod Spartanca Politakome je naređeno da ga odvede u Eginu i proda kao roba. Platon je imao sreće, ne samo što ga je otkupio njegov poštovalac Anikerid iz Kirene, već mu je dao novac da osnujesvoju školu, Akademiju. Bio je to jedan od najznačajnijih događaja stare Grčke, zapadne civilizacije uopšte. Akademija se nalazila nedaleko od Atine, na putu gde su bile sahranjene značajne ličnostii bila je ograđena velikim parkom. „Najprijatnije od svega bila je trava, koja je rasla na blagoj uzvišici, tako meka da se čovek ispružen po njoj osećao kao utonuo.“ kako Platon kaže u opisu iz Fedra. Nedaleko od škole nalazili su se vrtovi posvećeni heroju Akademu, za koga niko niije znao šta je tako važan, koje herojsko delo je uradio te uživao tolike počasti, a ipak njegovo ime će i u vekovima koji će nastupiti označavati najvažnija mesta u kulturi.
Oko Platona se ubrzo okupio znatan broj sledbenika: Ksenokrat, Speusip, Heraklid, Pontski, Kalip i dr. Pored njih Platon je imao i dve sledbenice Lasteneju i Aksioteju koja je bila obučena kao muškarac. Šetajući alejama oni su diskutovali . Platon je bio zadovoljan. U međuvremenu tiranin Dionizije Stariji, onaj koji je naredio da Platona svezanog u lance prodaju kao roba je umro, na tron je stupio njegov najstariji sin Dionizije Mlađi.Plutarh pišući o tiraninu Dioniziju Starijem navodi da je svog sina iz straha od suparništva držao zatvorenog te je Dionizije Mlađi provodio vreme izrađujući predmete od drveta. No, Platonov prijatelj Dion bio je ubeđen da Dionizije Mlađion neće vladati kao njegov otac i da je to zgodna prilika za uspostavljanje Platonove idealne države. Platon nije bio oduševljen idejom da se opet ukrcava na brod, opet ide u Sirakuzu, ne samo zbog loših sećanja, već i zato što „nije imao poverenja u mlade“. Međutim, uputio se ponovo na put da„u svojim očima ne bi izgledao kao oni koji samo govore i ništa ne urade“. Bez obzira na počasti sa kojima je dočekan, nada da je Dionizije Mlađi nesklon tiraniji, brzo je nestala. Platon i Dion, inače ujak tiraninov su optuženi za veleizdaju i Dionizje Mlađi proterao je svog ujaka zabranivši Platonu da krene s njim, da ne bi o njemu ružno govorili kada se nađu u Atini. Iako srdačno dočekan Platon je postao zarobljenik, ispostaviće se zbog toga što je tiranin bio ljubomoran na svog ujaka zbog Platonove naklonosti. Mladi Dionzije je voleo filozofiju samo na rečima, i nije mu padalo na pamet bilo kakvo uspostavljanje države po Platonu, naprotiv, držao se očeve tiranije. Opet je Platon imao sreće, uspeo je da pobegne u Atinu. Sa Dionom se našao u Akademiji. Ali to nije bio kraj njegovoj vezi sa Sicilijom, a ni kraj putovanja, jer je posle nekog vremena Dionizije Mlađi je počeo da ga moli da se vrati u Sirakuzu, poslao brod po njega i zapretio da će Diona lišiti svih dobara. Platon je već imao više od šezdeset godinagodina i nije mu se putovalo, ali zbog prijateljstva prema Dionu opet se uputio, treći put, na Siciliju. Naravno, Dionizije Mlađi nijedno obećanje nije ispunio, pa je slavni atinski filozof i po treći put morao da spašava glavu, uz pomoć prijatelja. Ovaj putto će biti Platonov prijatelj, pitagorejac Arhite iz Taranta. On je jedne noći brodom došao po Platona. Dion je kasnije uspeo liši Dionizija Mlađeg vladavine, ali je nedugo potom i on ubijen.
Platon je umro u osamdesetprvoj godini života, 347. p. n. e. Sahranjen je u vrtu heroja Akadema.
Akademija je radila sve do 529. godine kada je zatvorena po naredbi Justinijana I, a njen učenik, odnosno Platonov, još od osnivanja bio je i Aristotel.
Legenda kaže da Platona niko nikada nije video nasmejanog.

Delo

Platon je bio jedanod Sokratovih izuzetnih učenika, i najviše je zaslužan za uzdizanje Sokrata, njegovog lika kao filozofa po kome se deli epoha, a i kao filozofa koji nije ostavio nijedan spis iza sebe, već je verovao u moć usmene reči. Nesporan je značaj Sokratovog delanja u Atini koju nikada nije napuštao, sem kao vojnik i to hrabar. Pored škola koje su se razvile posle njegove smrti, njegov značaj za filozofiju se najviše ogleda upravo u Platonovim spisima.
Platon je u svojim dijalozima sopstvene misli izložio kao da su Sokratove i sami u poslednjem Zakoni nema Sokrata ni kao učesnika u razgovoru ni kao prisutnog slušaoca. Platonovo delo obuhvata 36 spisa ( 35 dijaloga i 13 pisama uvrštenih u jednu celinu), kako ih je sredio Trasil, bibliotekar aleksandrijske biblioteke. Svi Platonovi dijalozi su sačuvani u celini, mada je jedan dijalog (Epinomi), dodatakZakonima pogrešno pripisan Platonu. NajznačajnijaPlatonova dela su: Apologija Sokratova, Država ( ili „ O pravičnosti“), Gozba ( ili „O ljubavi“) Fedar ( ili „O lepom“),Fedon ( ili „O duši“)koja govori o poslednjim satima na smrt osuđenog Sokrata,Parmenid ( ili „ O idejama“)… U mladosti je osnivač prvefilozofske škole u strogom smislu te reči, Akademije, Platon pisaopesme, drame, tragedije, ali nakon susreta sa Sokratom, u svojoj 20- toj godini, sve ih je spalio i bio u krugu njegovih najprisnijih prijatelja. Tokom svojih putovanjaupoznao je i učenje pitagorejaca i elejaca. U istoriji zapadne misli Platon je zbog svog dela Država imao niz kritičara, na primer Karl Poper ga naziva neprijateljem slobode, preciznije „otvorenog društva“, zatim gaoznačava kao inspiratora totalitarizma. Mnogi u ovim kritikama vide preterivanja, jer Poper po njimazanemaruje vek u kome je Platon razmišljao o demokratiji, državi, kao veličinu tadašnjih država i ne primećujeda Platon nije bio ni za diktaturu, ni za demokratiju, većrazlikujezavisno od toga ko se nalazi na kormilu šest oblika vladavine : monarhiju, aristokratiju, demokratiju, demagogiju, oligarhiju i tiraniju.
Najznačajniji Sokratovi sledbenici pored Platona bili su: Antisten,koji je živeo u Pireju i svakoga dana pešačio šesnaest kilometara da bi slušao učitelja,Euklid iz Magare kome pod pretnjom smrtne kazne nije bilo dopušteno da uđe u Atinu, po pravilima nekakvog važećeg zakona, ali on preobučen u ženske haljine prelazio je granicu, ne mareći za taj zakon, samo da bi slušao Sokrata.U Sokratovi učenici bili su i : Fedon, Eshin i Ksenofont koji će napisatiUspomene na Sokrata ( puni naslov ovog naslova glasi Sokratova odbrana pred porotnicima).UzPlatonovo delo, Ksenofatov spis o Sokratu je najvažniji izvor o liku i delu ovog filozofa, mada po nekim istraživanjima o Sokratu su pisali u prvoj polovini 4. veka p. n. e. i Tedokt,, kao i Sokratov prijatelj Kriton i čuveni besednik Lisija. Uvekovima koji će uslediti o Sokratovom suđenju su pisali i aristotelovac Demetrije iz Falera, stoik Zenon iz Sidona, platonovacTeon iz Smirne, govornici Maksim iz Tira i Libanije iz Antiohije.
Sem Platonovih spisa,KsenofontoveSokratove odbrane, sačuvan je još samospis retora Maksima iz TiraJe li Sokrat dobro učinio što se nije branio? Hegel je smatrao da je Ksenofontov spis o Sokratu verodostojniji, dok se u XX veku daje prednost Platonovoj Odbrani Sokrata i ostalih dela posvećenih Sokratu,  najslavnijem nevinom osuđeniku na smrt.

O Platonovoj Odbrani Sokrata

Platon je posvetio Sokratovom procesu i smrti četiri dijaloga:Eutifraon, gde Sokratjoš uvek slobodan polazi u sud da sazna optužbe koje je pokrenuo Melet protiv njega. U Odbrani Sokratovoj je opis procesa, uKritonuje Sokrat u zatvoru,posećuju ga Ksentipa i sinovi ( Lamprokle, Sofroniks, Meneksen), prijatelji pokušavaju da ga nagovore da pobegne, a u Fedonusu opisaniposlednji časi i rasprava o besmrtnosti duše. Sem uZakonimaSokrat se uvek pojavljuje u Platonovim spisima. I kada raspravlja o državi, tipovima vladavine, o vaspitanju, ljudskoj ličnosti, subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, lepoti, ljubavi…
Platon je prisustvovaoSokratovom suđenju ali ne i izvršenju smrtne kazne.
Sokratova osnovna preokupacija bilo je etičko pitanje: Kako treba živetida bi se bilo u skladu sa istinom i sa onim što je dobro, a njegov odgovor je da čovek mora da brine samo o duši, jer sve ostalo prolazno, a duša se može trajno sačuvati od svega što je prolazno ukoliko se neguje „ljubav prema mudrosti“ kako će kasnije Platon uvesti ime filozofiji. Najbolje je bitirazuman, umeren, sputavati svoje nagone, i samo tako ćemo živeti u skladu sa vrlinom, ostvariti suštinu životajer vrlina je znanje šta je dobro i istinito. Onda kada pruža definiciju opštih pojmova. Kada je znanje vrlina, svaki ljudski nedostatak je mana, neznanje, jer je nemoguće da „neko zna šta je dobro, a da ipak čini zlo“.
Sokrat, verovatno najupečatljivija ličnost u istoriji zapadne civilizacije borio se protiv relativizma sofista i njegova preokupacija je bila usavršavanje pojedinačnog ljudskog karaktera i dosezanje moralnog savršenstva. i tome je posvetio dobar deo života. Čak jepostavljajući pitanja, i kroz dijaloge koje je inicirao pokušavao da podstakne ljude da izađu iz svog samozadovoljstva, prisili ih da shvate da je obrazovanje pre svega formiranje karaktera prema vrednostima koje se otkrivaju aktivnim kritičkim mišljenjem.
Sokrat je inicirao vrlo važan etički problem, problem savesti i to će biti pitanje koje ćebiti aktuelno u svim sledećim vekovima, a kako stvari stoje sa XX vekom, dva svetska rata, Staljinovim totalitarizmom, podelama i ratovima i u XXI veku ostaće aktuelno još dugo u svim oblastima ljudskog delanja. Sokrat je tvrdio, a zbog toga je između ostalog i bio optužen, da ima svog „demona“, tj „božanstvo“, unutrašnji glas, koji ga neprestano odvraća od loših dela, pogrešnih zaključaka. Moralna autonomija za Sokrata, kako saznajemo iz Platonovih dela je razumska nezavisnost od nagona u čoveku, a ne od društvene norme, naprotiv razumsko podrazumeva poštovanje normi i zakona i Sokrat je potvrdio svoju doslednost tako što nije pobegao posle osude na smrt, a mogao je, prijatelji su ga nagovarali i organizovali tu mogućnost., Ispio je otrov.
„Znam da ništa ne znam“ govorio je Sokrat. Zbog te rečenice prema mnogim tumačenjima je i optužen, a pored toga i za bezbožništvo i kvarenje omladine. Zbog rečenice koja je bila njegov polazni filozofski stav „Znam da ništa ne znam“, a koja je bila istovremeno metoda osvešćivanja neznanja, a samim tim i početak znanja. Navodno, zbog toga je iDelfijsko proročište za Sokrata reklo: da „nijedan čovek nije slobodniji, niti pravedniji, niti umereniji, niti mudriji“ od svih Helena, kada se Herefont raspitivao o njemu u prisustvu mnogih. Naravno Sokrat koji je optužen za bezbožništvo upitao je one koji će ga osuditi „ Pazarse i sama delfijska proročica na tronošcu ne oglašava glasom božije poruke?“ Začuđen tom pohvalom,Sokrat se upustio u istraživanje istinitosti te tvrdnje i samim tim izazvao sve uticajne, mudre i uspešne ljude, građane Atine, i uverivši se da oni koji misle da su vrlo mudri zapravo to nisu. To je već bio dovoljan razlog za optužbu kojoj je pridodata i optužba za bezbožništvo. Ako sa distance posmatramo ovaj najpoznatiji slučaj suđenja filozofu, a može se reći i najpoznatiji slučaj osude na smrt,očito da je Sokrat doveo u pitanje moralni legitimitetvlasti u Atini. Kada je proglašen krivim i kada se očekivalo da se pokaje, kada mu je predloženo da bude proteran iz Atine, dosledni Sokrat je tražio da bude nagrađen za svoje delovanje. To je bio dovoljan podsticaj razljućenim porotnicima da ga osude na smrt.Na osnovuPlatonovih i Ksenotofontovih spisa, očito je, da su bez obzira što se Atina odlikovala slobodom mišljenja i govora, Sokrata u tim nesigurnim vremenima, u toku i nakonPeloponeskog rata (431- 444) smatrali subverzivnom ličnošću, onom koja je pretnja državi, zbog toga što podvrgava sumnjinjene drevne i svete vrednosti.Bez obzira što se ni o jednu nije ogrešio. Uprkos tome što je odbacio optužbe, što su njegovi prijatelji hteli da organizuju njegovo bekstvo iz tamnice,Sokrat se držao dostojanstveno do kraja, odbio je da moli i ponižava se, nije pokušao da se dodvori sudijama ni pod pretnjom smrti. Ostaće tako veran svojim principima. Čak je mislio da su bogovi odlučili da on ranije umre, jer ako još ostari zna da će platiti danak godinama „biti lošijeg vida, slabijeg sluha, sporijeg shvaćanja“ . Smatrao je da osuda na smrt predstavlja božiju milost, jer je to „najlakši“ način, način koji njegove prijatelje neće dovesti u „zahtevne situacije“, a i„izazvaće najveće žaljenje“.
Sokrat je svoju odbranu izgovorio na ročištu pred komisijom ( heliasta) koji su birani kockom. Po tadašnjem sudskom postupku u Atini odbrana se sastoji iz tri dela: U prvom delu ( gl.1-24) Sokratizgovara svoju odbranu na tužbe Meleta, Anita, Likona, govori da li je kriv ili nevin. Posle njegove odbrane arhonat ( predstalja i vodi suđenje) poziva sudije da pristupe glasanju.
Tužba je glasila: ,,Melet, sin Μeletov, iz Pita podiže ovu tužbu i zakletvom potvrđuje protiv Sokrata, sina Sofroniskova, iz Alopeke: Sokrat je kriv što ne veruje u koje veruje država, a uvodi druga nova bića demonska; a kriv je što i omladinu kvari. Predlažem smrt."
Nakon prebrojavanja glasova arhonat (sudija) objavljuje presudu koja glasi „Sokratje kriv“.
Opet Sokrat može da u odbranu iznese protivpredlog,recimo manju kaznu.
Sokrat to ne čini, naprotiv traži nagradu za svoje delovanje u Atini.
Sudije ponovo glasaju i to za Maletov predlog ili Sokratov protiv predlog.
Sokrat je osuđen na smrt, i on se treći put obraća, i onima koji su ga osudili kao i onima koji su glasali da bude oslobođen optužbi.

BESEDA PRE GLASANJA DA LI JE SOKRAT KRIV ILI PRAV

a) Razlika između kićene, ali lažne, i proste,
ali iskrene besede(gl.1)

I

Kakav su utisak, građani atinski, učinili na vas tužioci moji, to ja ne znam. Ja, evo, od njihovih beseda gotovo ne poznajem sam sebe: tako su ubedljivo zvučale njihove besede. Pa ipak, rekao bih, nikakve istine nisu kazali. A među mnogim lažima što su ih izneli najviše sam se začudio jednoj, i to onoj gde su vas opominjali da se morate čuvati da vas ne prevarim, jer sam vest besednik. Što se ne zastideše da ću ih odmah činjenicama pobiti kad se pokaže da nisam nikako vest besednik, - to mi se učini da je vrhunac njihove bestidnosti, ako možda ne zovu veštim besednikom onoga ko istinu govori; jer ako tako misle, onda bih potvrdio da sam besednik-samo ne prema njihovom obrascu. Oni, dakle, kao što ja tvrdim, ili su kazali od istine nešto malo ili ništa; ali od mene čućete ćelu istinu. Ali, tako mi Diva, građani atinski, ono što ćete od mene čuti, to neće biti besede kao što su njihove, ulepšaneglagolima i imenicama, ni iskićene, nego beseda jednostavna i sa običnim izrazima. Jer sam tvrdo uveren da je pravo ono što kažem, i niko od vas neka ne očekuje drukčije. Ta ne bi, začelo, ni dolikovalo, građani, ovim godinama mojim da kao ludo momče slažem besede i da pred vas izlazim. Ali vas, građani atinski, usrdno molim i zaklinjem: ako u mojoj odbrani čujete onakve iste reci kakvima sam navikao da se služim na trgu kod menjačkih stolova, gde su me mnogi od vas čuli kao i na drugom mestu, nemojte se čuditi i nemojte vikati zato! Stvar je u ovome. Ovo danas je prvi put kako izlazim pred sud kad mi je već sedamdeset godina. Zatim, ja ne umem besediti kao što se ovde besedi. Uzmite da sam ja ovde slučajno stranac u punom smislu, vi biste mi, razume se, opraštali kad bih se služio onim narečjem i onim načinom u kome sam odrastao. Tako se, eto, i sada obraćam vama sa opravdanom, kako mi se čini, molbom da ne gledate na način moje besede - možda će ona biti lošija, a možda i bolja- nego samo da gledate na to i samo na to pažnju da obraćate da li ja pravo govorim ili ne, jer to je dužnost i zadatak sudijin, a besednikov- istinu govoriti.

Predmet: dve vrste tužilaca

II

Pre svega, dužan sam, građani atinski, odbraniti se od prvašnje lažne tužbe i prvašnjih tužilaca, a zatim od docnije i od docnijih. Protiv mene su ustali mnogi tužioci i tuže me pred vama, i to odavno, već mnogo godina, ali ništa istinito ne iznose. Tih ljudi ja se više bojim nego li Anita i njegove družine, mada su i ovi opasni. Međutim, građani, opasniji su oni drugi koji su mnoge od vas još u detinjstvu hvatali i uveravali vas i optuživali me, a ništa ne bese istina: „Ima neki Sokrat, kažu, mudar čovek, koji razmišlja o nebeskim pojavama i kojijeispitao sve što je pod zemljom i koji ume lošiju stvar da pravi boljom.“. Ti ljudi, građani atinski, koji su takav glas raširili, to su oni opasni tužioci moji. Jer, oni koji su ih čuli, misle da ti ljudi koji takve stvari ispituju ni u bogove ne veruju. A zatim, tih tužilaca ima velik broj, i oni se već dugo vremena tim poslom bave, i vama su se obraćali još u onim vašim godinama kad ste im najlakše mogli poverovati, jer ste bili još deca, a samo neki od vas i mladići, pa su me optuživali, razume se, u vetar, jer nikoga nije bilo da se brani. A što je od svega toga najčudnovatije, to je što im ni imena ne mogu znati ni kazati, osim ako je ko među njima slučajno pisac komedija: a svi oni koji su vas iz zavisti ili iz strasti za klevetanjem za se pridobijali, kao i oni koji su sami bili uvereni i druge uveravali, ti su najnepristupačniji. Nijednoga od njih ne mogu ovamo pred sud da dovedem, ni da pobijem, nego moram, razume se, da se borim kao sa senom i da se branim i da pobijam, a nikoga nema da odgovara.
Uzmite, dakle, i vi da su se, kao što kažem, podigle protiv mene dve vrste tužilaca, i to jedni koji su me sada tužili, pa onda oni pređašnji što sam ih maločas napomenuo; i uzmite na um da mi se na prvom mestu valja odbraniti od starih! Ta vi ste i pre tužbama tih ljudi poklonili pažnju, i to u mnogo većoj meri nego tužbama ovih sadašnjih.
Dobro! Treba, dakle, da se branim, građani atinski, i da se trudim da vam istisnem iz srca onu klevetu što ste je vi u toku dugoga vremena usvojili, i to da je istisnem u tako kratko vreme. Želeo bih zaista da moja odbrana ne ostane bez uspeha ukoliko je to bolje i za vas i za mene. Ali držim da je to teško, i nipošto mi nije nepoznato kakva je to rabota. Ali opet- neka ide stvar svojim tokom kako je Bogu drago: zakon zahteva poslušnost, i treba se braniti.

c) Pobijanje javnog mnenja (gl. III—X)

III

Bacimo, dakle, pogled na početak! Koja je ono tužba koja je donela klevetu na me i koja jeMeltu dala hrabrosti da podigne ovu tužbu protiv mene. Dobro. Šta su, dakle, klevetnici uzeli u svojim klevetama protiv mene? Moram ih uzeti kao tužioce i njihovu tužbu pročitati kao tužbu tužilaca: »Sokrat krivo radi i predaleko ide kad ispituje ono što je pod zemljom i što je na nebu, i kad lošiju stvar pravi boljom, i kad druge to isto u č i.« Tako nekako glasi tužba. To ste i sami gledali u komediji' Aristofanovoj: nekakav Sokrat lebdi onde i govori da vazduhom putuje, i mnoge druge budalaštine blebeće; a od svega toga ja ništa, ni mnogo ni malo, ne razumem. Ja to ne govorim kao da omalovažavam tu nauku ako ima ljudi koji su u nečemu takvome mudri - da me ne bi Melet tolikim tužbama optužio - nego zato što ja, građani atinski, nikakva znanja nemam o tim stvarima. A za svedoke zovem mnoge od vas same i molim vas da obavestite jedni druge i da kažete koliko vas je ipak čulo moje razgovore! Ima vas mnogo takvih. Izveštavajte, dakle, jedni druge je li ko od vas ikad čuo, ili malo ili mnogo, da sam o takvim stvarima razgovarao! Po tome ćete saznati da tako stoji i sa svim ostalim glasovima što ih svetina o meni rastura.

BESEDA POSLE IZRICANJA PRESUDE NA SMRT

a) Reč onima koji su ga osudili
(gl. XXIX—XXX)

Bez vaše presude ja bih imao samo još koju godinu da proživim do smrti svoje. I samo radi toga kratkoga vremena, građani atinski, vi ćete od strane onih koji budu hteli da grde naš grad izići na bedan glas i pasti pod krivicu da ste ubili Sokrata mudraca. Jer, koji budu hteli da vam prigovaraju, izjavljivaće da sam mudar, ako i nisam to. A da ste počekali samo kratko vreme, želja bi vam se sama od sebe ispunila. Ta vidite kako sam godinama svojim već daleko od života a blizu smrti. A ne velim to vama svima, nego samo onima koji su me na smrt osudili. A upravo njima kažem i ovo:
»Možda verujete, građani, da je presuda na smrt pala zato što nisam imao onakvih reči kojima bih vas mogao uveriti, kad bih odlučio da se moram služiti svima, sredstvima delanja i beseđenja, samo da izbegnem kazni. Nipošto! Osuđen sam, doduše, zbog nestašice, ali začelo ne reci nego drskosti, i bezočnosti, i volje da vam govorim onakve stvari kakve bi vam bilo najprijatnije slušati: da plačem i jadikujem i druge mnoge stvari da radim i govorim koje su mene, koliko ja mislim, nedostojne; a takve stvari vi ste i navikli da slušate od drugih. Ali kad sam se branio, nisam pomislio da radi otklanjanja opasnosti smem da učinim išta nedostojna slobodna čoveka, pa ni sada se ne kajem što sam se onda tako branio: ne, ja mnogo više volim da posle onakve odbrane poginem negoli posle ovakve da sebi život iskupljujem. Jer, ni na sudu ni u ratu ne smem ni ja ni iko drugi dovijati se tome kako bi po svaku cenu izbegao smrti. I u bitkama često se jasno pokazuje da neko može izbeći smrti, ako je odbacio oružje i okrenuo se da moli milost od progonilaca. Ima i mnogo drugih sredstava u pojedinim opasnostima da čovek može izbeći smrti ako se samo usudi da se lati svega nečasnog i kad radi i kad govori. Ali možda nije teško, građani, izbeći smrti, nego je mnogo teže izbeći nevaljalstvu, jer ono trči brže nego smrt. Pa tako je i mene sada, jer sam spor i star, sustiglo ono sporije, a moje tužioce, jer su vesti i nagli, sustiglo je ono brže — nevaljalstvo. I sada se rastajem s vama, ja sam od vas zaslužio osudu na smrt, a ovi ovde od istine žig nevaljalstva i nepravednosti. I kao što ja ostajem pri svome predlogu, tako moraju i oni. To se možda i trebalo dogoditi, i mislim da je to i u redu.«

XXX

»A sada želim da bacim jedan pogled u budućnost i da vama koji ste me osudili budućnost proreknem. Jer i nalazim se već onde gde ljudi najviše postaju proroci kad stoje pred vratima smrti. Vama, ljudi, koji me osudom ubiste izjavljujem da će vas odmah posle moje smrti stići mnogo teža kazna, tako mi Diva, negoli je ona kojom ste mene ubili; jer sada ste to učinili misleći da ćete se resiti davanja računa o svom životu, ali će vam se, tako ja tvrdim, sasvim protivno dogoditi. Biće ih više koji će od vas tražiti račun; njih sam ja dosada zadržavao, ali vi niste to opažali. Ali biće vam opasniji ukoliko su mlađi, i vi ćete se još više ljutiti. Jer ako vi očekujete da ćete ubijanjem ljudi odvratiti koga da vam ne prigovara što ne živite pravo, ne računate dobro. Ta ovakvo sredstvo spasenja niti je uopšte moguće, niti je časno, nego ono je najlepše, i u isti mah, i najlakše kad čovek ne kolje druge, nego sam sebe sprema kako će biti što bolji. To je ono što proričem vama koji me na smrt osudiste, i time se s vama rastajem.«

str.157

Platon Odbrana Sokratova

...

U Platonovom Kritonu, dijalog između Sokratai Kritona koji se dešava u tamnici u rano jutro odnosi se na na čekanje galije da stigne sa Dela, jer dok lađa ne stigne ne izvršava se nijedna smrtna kazna. Takav je bio običaj u Atini. Kriton obaveštava Sokrata da će ona stići danas, što znači da će Sokrat „ morati sutra sa životom svojim da se rastane“. Kritonpokušava da nagovori Sokrata da pobegne, ali Sokrat odbija. Sokrat se brine i za svoje prijatelje koji bi mogli zbog toga što su ga kriomice izvukli da dopadnu neprilika, da izgube imovinu. Oni su spremni na sve opasnosti i gubitke imovine, ali Sokrat odbija jer to je „sramota pred svetom i nepravda prema deci.“

...

Treći deo

SOKRATOVA SMRT (GL. LXIV- LXVII)

…
LXV

Sokrat se oprašta sa svojom decom i sa svojim rođakama. Dolazi sluga Jedanaestorice i saopštava da je vreme da ispije otrov. Kad Sokrat zaište otrov, Kriton mu savetuje da za koji čas odgodi ispijanje, ali Sokrat to odbija.
Kada je on to rekao, ustade i pođe u neku sobu da se okupa. I Kriton pođe za njim, a nama je rekao da čekamo. Čekali smo, dakle, pa smo se razgovarali među sobom o onom što smo čuli i još jedared o tome razmišljali; a onda smo ponovo raspravljali o veličini nesreće koja nas je pogodila, jer nam se odista činilo da smo izgubili oca i da ćemo odsada živeti kao siročad.
A kad se okupao, doveli su mu decu – imao je dva mala i jednoga velikoga – a pohodile su ga i žene od roda. Porazgovarao se s njima u prisustvu Kritonovu i saopštio im svoje poslednje želje. Zatim je ženama i deci kazao da idu, i sam je došao k nama. I već je bilo blizu smiraja sunčevoga, jer se dugo vremena držao u sobi. A kad je nama došao, sede okupan, i tek što se posle toga samo malo porazgovorio, uđe sluga Jedanaestorice, pristupi k njemu i reče: „O tebi, Sokrate, neću msliti što mislim o drugima, koji se ljute na me i proklinju me kad ih pozovem da po naređenju vlasti ispiju otrov. Ali tebe sam ja inače upoznao za ovo vreme kao najplemenitijega i najboljega čoveka među svima onima koje su ikada ovamo došli. Zato sam i sada tvrdo uveren da se ne ljutiš na me nego na krivce koje ti poznaješ. I znaš, razume se, radi čega sam ti sada došao, pa mi ostaj zbogom i gledaj da što lakše podneseš ono što je neminovno!“ I pritom zaplaka, okrenu se i ode. A Sokrat pogleda za njim i reče: „Ostaj mi zbogom i ti, a ja ću to učiniti!“
I u isti mah obrati se nama: „Kako li je blagorodan taj sluga! I za celo vreme pohodio me je, i sa mnom se razgovarao ponekad, i bio veoma ljubazan! Pa i sada, evo, kako su mu iskrene suze što ih nada mnom lije! Nego dela, Kritone, slušajmo ga, i neka mi ko donese otrov ako je istucaj; ako nije, neka ga čovek istuca.
Kriton: Ali ja, Sokrate, mislim, sunce još sija na gorama i još nije zašlo. A znam ujedno i za druge da su posle naređenja veoma dockan otrov uzimali; a i pre toga još su se obilno najeli i napili, a neki su se, štaviše, sastali i sa ženama za kojima su žudeli. Zato nemoj da nagliš! Još ima vremena!
Sokrat: Razume se, Kritone, oni o kojima ti govoriš rade tako: oni misle da će nešto postići ako to rade. Ali ja, razume se, neću to raditi; jer, ako ispijem otrov malo docnije, mislim da time neću dobiti ništa drugo nego sam sebi steći sramotu, zato što žudno prianjam za život i pošteđujem ga ka u njemu ništa više nema. Nego, hajde, poslušaj me i čini onako kao što ti kažem!

LXVI

Kriton namigne robu da donese otrov. Kada je otrov donesen, pomoli se Sokrat bogovima, pa spokojno ispi otrov. Svi stanu plakati, a naročito Apolodor. Sokrat ih prekori, zatim prošeta i najzad leže na leđa. I pošto je izrekao poslednje reči, izdahnu.
Kad je to čuo, namignu Kriton svome sluzi, koji je stajao pored njega. I sluga iziđe, i, pošto se dugo vremena zadržao, dođe sa onim čovekom koji je imao naređenje da mu pruži otrov, i već ga je nosio u peharu istucana.
A kad Sokrat ugleda čoveka, reče: Dobro dragi moj, ti se razumeš u tim stvarima; šta treba da radim?
- Ništa drugo, odgovori on, nego kad popiješ da hodiš okolo dok ti noge ne otežaju, a onda lezi! Otrov će već sam učiniti svoje.
I pritom pruži pehar Sokratu. A on ga uze i sasvim vedro, Ehekrate, a da nije nimalo zadrhtao ili promenio boju ili lice, nego, kao što je bio njegov običaj, iskolači oči na čoveka i zapita ga: Šta kažeš za ovaj napitak? Sme li se što izliti kome za žrtvu ili ne?
- Samo toliko, Sokrate, priređujemo, odgovori on, koliko mislimo da je dovoljno.
Sokrat: Razumem, ali je valjda slobodno bar pomoliti se bogovima, a to je, štaviše, i potrebno, da seoba odavde k njima bude srećna. To ja i molim ovim, i neka mi se to ispuni!
I čim to reče, primače pehar ustima pa sasvim lako i prijatno ispi otrov.I većina od nas mogla je prilično da se uzdržava od plača, ali kad ga videsmo kako pije i kako je ispio, ne mogasmo se više savlađivati, nego i meni samome, mada sam se otimao, suze potokom potekoše, tako da sam lice pokrio i stao sebe oplakivati; ne njega, nego svoju sudbinu što moram da gubim takva prijatelja! A Kriton je već i pre neprestano suze ronio, a sada baš udari u ridanje i stade plakati i žalostiti se, tako da je sve prisutne dirnuo u srce, osim samoga Sokrata.
A ovaj će reći: Šta to radite, čudnovati ljudi? Ja sam žene baš zato i uklonio odavde da ne greše tako, jer sam čuo da treba umirati u pobožnoj tišini. Zato ćutite i budite hrabri!
Posle tih reči, mi se postidesmo i prestadosmo plakati. A on prošeta malo, pa kad primeti da mu noge otežavaju leže na leđa, kao što mu je čovek savetovao. I u isti mah onaj što mu je pružio otrov stane ga pitati i na maove ogledati mu stopala i udove; zatim mu stopalo čvrsto stisne i zapita ga da li oseća, on odgovori da ne oseća. I zatim opet učini to isto i sa kolenicama; i pritiskajući tako po telu pokazivaše nam kako se ohlađuje i koči. I on ga je i dalje pipao i najzad reče: kad mu otrov stigne do srca, onda će preminuti. Već mu je trbih bio gotovo ohladneo, i on se otrkije, jer je bio zastro glavu, i reče poslednje reči: „Kritone, Asklepiju dugujemo petla! Prinesite tu žrtvu, nemojte zaboraviti!“
„Prinećemo“ reče Kriton, „nego gledaj imaš li što drugo još da nam kažeš?“
Na to pitanje Sokrat više ne odgovori, nego se za trenutak stade trzati, a onaj ga čovek otkrije: oči su mu bile ukočene. Kad Kriton to vide, zatvori mu usta i zaklopi oči.

LXVII

Fedon završava svoje pripovedanje.
- Tako nam se, Ehekrate, predstavio naš prijatelj; to je bio svršetak čoveka koji je, kao što mi smemo tvrditi, od svih savremenika koje smo mi upoznali, bio najbolji, i uopšte najumniji i najpravedniji.