Radovan Beli Marković

Biografija

Radovan Beli Marković rođen je u selu Ćelije, kod Lazarevca 10. oktobra 1947. Školovao se u Lajkovcu, Lazarevcu, Beogradu.  Kao mlad radio na benziskoj pumpi, kasnije bio novinar u valjevskom listu „Napred“, a zatim, do penzionisanja bio je upravnik lajkovačke Gradske biblioteke. Bio je član redakcija „Književne reči „ i „Književnih novina“. Član je Srpskog književnog društva, Srpskog PEN-a. Živi u Lajkovcu.Smatra da bi se na svetu , a u Srbiji posebno manje lagalo, kada bi svaki grad imao biblioteku i “ ne bi se hvalio da ima pet crkvi“. Kao što je u svojim književnim tvorevinama sklon ironiji i samoironiji ima običaj da kaže da je poverovao da je pisac „tek kada mu se ime pojavilo u ukrštenici“, iako su o njegovoj prozi objavljeno nekoliko studija, napisano nekoliko doktorskih disertacija.    
"Palikuća" i "Tereza milosti" puna je prvi roman koji je objavio 1976. Slede knjige pripovedaka: "Crni kolač" (1985), "Švapska kosa" (1989), "Godine raspleta" (1992), "Živčana Japija" (1994), "Setembrini u Kolubari" (1996),  "Stare priče" (1999), "Aša" (2007) , "Ćorava kutija"  (2007)…Između ostalih nagrada za knjige priča dobio je Andrićevu nagradu za knjigu priča "Setembrini u Kolubari", za "Male priče nagradu"  „Bora Stanković“, dok je za roman  "Lajkovačka pruga" (1997) dobio Nolitovu nagradu za roman i nagradu „Branko Ćopić“. Za roman "Limunacija u Ćelijama" (2000) dobio je nagradu „Meša Selimović“. Autor je i romana: "Poslednja ruža Kolubare"  (2001),  "Knez Miškin u Belom Valjevu" (2002),  "Devet belih oblaka" (2003), "Orkestar na pedale"  (2004), "Kavaleri Starog premera" (2006),  "Gospođa Olga"  (2010) .Ovaj roman je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, kao i neki prethodni romani Radovana Belog Markovića.

O delu

Kroz dela Radovana Belog Markovića obično nas vodi njegov izmišljen dvojnik, „mrtvih duša poklisar“. Upotrebljava toponime: Kolubara, Belo Valjevo, Lajkovac, Ćelije, Mala Krsna… To nisu konkretni prostori. U njegovim knjigama nema ni konkretnog istorijskog vremena, mada slutimo da je to vreme pred Drugi svetski rat. Njegovi romani napisani su i izumrlim srpskim jezikom, priče su pune arhaizama, ali i novih reči koje sam stvara i koristi ih. Zbog jezika koji koristi u svojom književnim delima stručnjaci su skloni da ga nazovu „neviđeno čudeso u srpskom knjižestvu“.
Pored neologizama., arhaizama, varvarizama koristi i slovenački narodni jezik, kajkavsko narečje, i zanimljivo, svaki društveni sloj karakteriše određen način izražavanja.
Njegovi junaci su tragični, svi odreda imaju gorko iskustvo, prazninu, depresivni su, bez očekivanja, kao slučajni prolaznici koji su zalutali u sopstveni život, a samim tim i u Kolubaru, Belo Valjevo…Ponekad su to junaci iz knjiga pisaca svetske i naše književnosti: Mana, Džojsa, Kafke, Gogolja, Dostojevskog , Brehta  ali i Milovana Glišića i Stevana Sremca.U romanu Lajkovačka pruga srešćemoVladislava Petkovića Disa, Miroslava Krležu, Ivu  Andrića, Isidoru Sekulić kao druge pisce. Jedina odbrana od tog tragičnog osećanja sveta i života, od svih uzaludnih nastojanja je humor, ironija, ali i podsmeh, pre svega samom sebi, piscu koji bdi nad svetom koji postoji „u svom nepostojanju“, kao Atlantida, Troja…  

O „Lajkovačkoj pruzi“

„Život bez priče nikakvu cenu ne može imati, kao ni priča bez životnog praha.“ kaže o odnosu književnosti i života u nekoj od svojih knjiga pisac, Radovan Beli Marković. U "Lajkovačkoj pruzi" on je od mita i sećanja, ali i izmišljene "Hronike znamenitih tričarija" ispripovedao priču o nestaloj, zapuštenoj pruzi, raskrsnicina na kojoj su se mimoilazili razni ljudi čudnih sudbina zadržavajući se, ili prolazeći nekuda dalje.. U ovaj svoj roman, fantazmogoriju, pisac je udenuo  priče iz detinjstva, kao i „neke velike stvari koje postoje u svom nepostojanju“. Tu su mnogobrojni junaci  romana: Vasilije, hromi lupež, Veličko Zvonar,Vuk Ćelaš,, Pavle Siber, Josif Gnjida, Purko, glupi tikvan, inžinir Devečarski, otpravnik Georgijević… Otpravnik pomno prati sve, čak primećuje kako „štacijom lajkovčanskom pre nekoliko dana prominu mečka s mečkarima“. U romanu Radovana Belog Markovića Lajkovačka pruga spominje se Karlo Dragutin Hart, „gospodin Hart, drinske banovine i svecele države dželat“. U imaginarnom „Krvnikovskom spomenaru“, na 73. pagini čitamo kako na svakoj železničkoj štaciji valja „inštalisati“ vešala za najmanje dvadeset persona.       

Iz romana „Lajkovačka pruga“  

Fragmenti o dželatu Karlu Dragutinu Hartu  

...Gospodin Hart, drinske banovine i svecele države dželat, na 73. pagini svog  Krvnikovskog spomenara pisanog mestimice i bodljikavom goticom, upućuje kako na svakoj železničkoj štaciji valja inštalisati vešala za najmanje dvadeset persona. Raskoši u Lajkovcu nije dotad bilo, ali otkako su vešala pomenuta-nekako utanjenim glasom svi govore, dan inštalacije trepetno iščekujući.                                             

str.250  

...I gospodin Hart, razume se, izmišlja i iznahađa.Svaki dželat veliki izmišljač mora da bude, ako neće sasvim da poludi. Kad bi u Lajkovcu povešali sve one koji su se ikad na sataru i kasapski nož samo pomislili, ne bi ih dostalo da svoj Krvnikovski spomenar ispuni. Ali gospodinu Hartu je svaki dan bez pogubljenja beskrajno mučan bio i tako se, postepeno, pakao od života stvarao. Vešanje je za dželata, kao kad se dobar konjak iskapi: lako toplota klizne mu od nogu uz telo i to je baš kao plima, s tim što oseka docnije nastupi.Osećaj je to kao da si samu žar-pticu zamalo ukavezio, a posle ti ostaje da se od muke samo nadimaš, dok sunčano podne lajkovčanskom štacijom trepti, pak ti se od jare učinjava: šine kao da su malko uvis pošle, isto i voz za Belo Valjevo.      

str.252

…Gospodin  Hart, drinske banovine i svecele države dželat, ne samo što i sam veliki izmišljač bejaše, nego je u svom Krvnikovskom spomenaru duvao u mehove i lajkovčanskim izmišljačima koja su jedna nakrivo nasađena vešala, ama baš za jednokratnu upotrebu, uzdigli do znamenitosti one crkve, Santa Maria della Salute, o kojoj je L. Kostić i pesmu spevao. U slučaju gospodina Harta radi se o pomankanju svakog ukusa, ili o dželatskim snatrenjima pred sami kraj uzaludnog života, kad svaki čovek na svoju stranu vuče, ne pristajući na nepopravimost onog što je uistinu bilo. Šta da kažem? Gospodin Hart je svako vešanje kao poučan komad uzimao, pa takva skolastičnost brzo umara njegovog  Krvnikovskog spomenara oretke štioce, a za najverovatnije se može uzeti da su sve to besmislice same.

                                                                             str.254

(Od pagine 73. )           

Vrhnja vlast nemre to kruto riet, no preporuča se veščala  inštalirati, tam po sim kolodvoram, štacionam alpak najmanjšim postajam, po reglementu, i redu.

&

Obvezantnost veščala niječe se od strane pučanstva, a niti se niječe obvezantnost vaterklozetona, kaj zu po ajzlibnima posejani ajzibni sobom pelaju , i se z špagom je i porculanom, vodu preko špage fasovali bumo, i vu špiglu izobražavat se , ak hudiči i potepanci štrofali ga ne buju, ždružgali i zmleli. Po tem, ni štaciona , kojekude, nigdar ne bu prez klozetona, i bogeci z pameću flekavom to znadu i o tem daljše se ne pripoveda.        

str.285

&

...Krvnikovsko pak zanimanje obljubito nije, niti  za očekivati je krvnika da dobrotvorne čajanke vizitirali buju, polazil da buju svatske ophodnje, altir pampur balove, korinđe, fašanke i veselice. Karmine, nigder i nikak! Ako gdomu krvniki bu vizitu se zapute- nigdneg tam, na atresu ,  ne zaticaju.Tak je čudno to: si puti  za krvniki namah zu iščeznuti i buzolini  posve zgubleni, kromje arešt- cimera do zgubilišča.Z tega , za preporuku je: krvniki neka ne skiću po vanu i nek oni koji skiću se ne povedaju o skrovliščam jim, a boljšo je morti da krvniki ne stanuju  zimom tam pak gde stanuju letom, pače je kunst da krvniki ni stana ne imeju, već da sam-samcat živare,  podispod krvnikovskim reverendam- ni tuj ni tam ne buju, no tuj i tam po malho , kaj ti tati i gelgaši saki stan poznaju svojiti dlen, i sami ji menjaju, svako malo, čim ji vunbacaju, i ako hočeju preied žandarci trag da zametaju.V tražnji velkoj krova i postelje, nekder krvnik i noć cielu mre zgubit, pa za krvnika i nije oni gospon kaj bdenje ne podnaša, pak ni lenivec vušlivi...

str.289. 

…Konopce je sukao Ratko Vrengijaš i svi oni kojima bi vlast nadahnuto svezala ruke, a posle ih o užetu vodila, mogli su da posvedoče da je u tim uzama teško i mali prst pomeriti, pa su radije uptomljeno mirovali podnimljenih glava, čekajući voz za konačno odredište, dok su žandarimi savijali debele cigare i terali pse koji bi prilazili da im omirišu čizme. Dželat Hart je, kažu odmah znao da je na dobrom mestu čim je ugledao Ratka Vrengijaša radnju, i konopce ispod čandije, a kada je od jedne sidžimke spleo omču, počeo je da pevuši polako, i bilo je više nego očita njegova veselost u duši.

str. 304

  Tereza Trukerka se i kao babica u jednoj personi afšovala, a ponekad i kao pijanistkinja, pošto je lajkovački bioskop krenuo. Ako ljuveno pismo nekom ustreba, ili u teškoj nevoljiuteha, i to se od Tereze moglo dobiti. Ona se radovala može dobro da učini, mada je primećivala kako je svi pomalo za vešticu drže. Kod nje je dželat Hart jednom i liker popio, uz lepe napolitanske pesme sa radija.                                                                                                                                                                                                             str.309

Gospodin je Hart je po čitavoj državi vešanja obavljao, i zbog toga je hteo da ga kao mitropolita poštuju, mada se iz njegovog Spomenara ništa određeno nije moglo zaključiti, niti su se mogle razjasniti lajkovačke s vešanjem epizode, jer gospodina Harta Spomenar  kao i svaka literatura vreme uzima vrlo rastegljivo uzima, ličnosti poetizuje, a i mesto radnje stalno menja i to je, u celini, teško shvatiti.

Radovan Beli Marković Kolubarska trilogija, Prosveta,2008