Stanjislav Ignjaci Vitkjevič

Stanjislav Ignaci Vitkjevič (Stanjislaw Ignacy Witkiewicz), Vitkaci, poljski pisac, slikar, filozof, teoretičar umetnost koji važi za najoriginalniju ličnost međuratnog intelektualnog i umetničkog života Poljske rođen je 24. februara 1885. godine u Varšavi, a najveći deo života proveo je u Zakopanu, jednom od tri najzačajnija kulturnih centaraondašnje Poljske gde su porodica preselila kada je Stanislav Ignjaci Vitkjevič imao pet godina, 1890. godine. Njegov otac, Stanjisav Vitkjevič bio je značajan slikar i teoretičar i kritičar, a majka Marija nastavnica muzike i oboje su bili plemićkog porekla. Izuzetno su cenili znanje, pa susvom sinu obezbeđivali prvorazredno privatno obrazovanje.Nije išao u obične škole jer su smatrali da je to gubitak vremena, a njihov sin Staš, kako su ga zvali,salakoćom je polagao ispite u školama svih nivoa, te je u najelitnijoj školi u Lavovu polagaopo dva razreda, a u toj školi je i maturu položio 1903. godine. Još kao osmogodišnjak napisao je svoju prvu operu i nekoliko drama, interesovala ga je geologija, astronomija, hemija. humanističke nauke, naročito filozofija, religije, ali i umetnost,naročito slikarstvo.Ozbiljno se bavio fotografijom, tipografijom, grafikom Kadaje upisaostudije slikarstva u Krakovu 1905. godine posećivao je predavanja samo dva meseca, nije završio studije, smatrajući da bi to bio samo gubitak vremena, kako je govorio, zbog toga što „nije imao šta da nauči“.Tada u Krakovuprodubljuje svoje prijateljstvo sa budućim antropologom svetske slave Bronjislavom Malinovskim, druži se sa Karolom Šimanovskim, Tadeušom Mićinskim, Romanom Javorovskim imnogim drugima s kojima je delio interesovanjane samo po pitanju umetnosti, nauke, filozofije, već i ona svakodnevna.Nastavlja da piše, slika, koncipira svoju teoriju umetnosti. U roditeljskom domu je sticao različitaznanja i zahvaljujući njihovom načinu života još kao dečak upoznaje ugledne umetnike, naučnike, znatiželjno sluša njihove razgovore i učestvuje u njima.Vrlo rano je sam naučio da čita i zanimalo ga je sve, i ta otvorenost za nova znanja, radoznalostneće iščeznuti.Kasnije, tokom svog životaodržavaće intenzivne kontakte ne samo sa poljskim prijateljima, već i sauglednim umetnicima, naučnicimaiz Francuske, Nemačke, Engleske. To mu jebilo jednostavno i lako jer je još u ranom detinjstvu,samoinicijativnoučiojezike,bio je poliglota.Bavio se umetničkom fotografijom, putovao po Evropii svetu. U svojstvu fotografa pratioje pred izbijanje Prvog svetskog rata čuvenog antropologa Bronjislava Malinovskog, na putovanju i istraživanjima po Novoj Gvineji i Australiji. Kada je izbio Prvi svetski rat, on se sa putovanja sa Malinovskim vraća u Poljsku i kao austrougarski podanik biva regrutovan, a ubrzo i zarobljen na Istočnom frontu. U Petrogradu pohađa čuvenu oficirsku školu, zatim ratuje na ruskoj strani, do ranjavanja. U Rusiji ostaje do kraja 1918. godine. Te godine boravka u Petrogradu pružile su mu mogućnost da se upozna sa modernističkom umetnošću, filozofijom, ali i sa alkoholizmom i narkoticima.Vreme predrevolucionarne dekadencije, atmosfera i društvo u kome se kretao dovešće ga u iskušenja da sve isprobava na sebi. Zanimao ga je uticaj narkotika na stvaralaštvo, pre svega slikarstvo. Sledeće, 1919. godine vratiće se u Zakopane i početkom dvadeseth priključuje se grupi Formista, tvorac je njihovog manifestnog teksta, Teorije čiste forme.
Raspad Austro-Ugarskog carstva, Oktobarska revolucijai taj međuratni periodsamostalnosti Poljske bio je vrlo buran i kljično je uticao ne samo naživot S.I. Vitkjeviča već i na njegovu smrt. Umro je, oduzevši sebi život u 54–toj godini, nakon što su mu otkazali bubrezi, jetra, vid, sluh. Jedino mu je mozak besprekorno funkcionisao, pa je i svojoj smrti pristupio racionalno; kolebao se da li da preseče vene ili da uzme tablete za spavanje u kombinaciji sa otrovom. Opredelio se za ovu drugu mogućnost i tako okončao život koji je smatrao da živi u „moralnom mraku svemira“, kako kaže jedan od njegovih junaka u dijalogu o veri u romanu Nezasitost.
U XX veku Nobelovu nagradu za književnost dobili su pisci iz Poljske četiri puta: za prozu Vladislav Rejmont i HenrikSjenkjevič, za poeziju Česlav Miloš i Vislava Šimborska, ali vlada određena vrsta prećutanog nezadovoljstva što ta nagrada nije dodeljena nijednom poljskom avangardnom piscu, i tu se misli pre svega na Stanislava Ignacija Vitkjeviča, najsvestranijeg od svih koji je pisao i poeziju,i drame i prozu na poljskom ili jidišu u to međuratno vreme. Za nepravdu i previd smatra se i to što nije izabran ni za člana Akademije poljskih pisaca koja je osnovana 30- tih godina prošlog veka, kao i činjenica da je i nekoliko godina posle Drugog svetskog rata bio potpuno potisnut i zaboravljen.
Umro je 18. septembra 1939. godine u Jeziori popivši tablete za spavanje i otrov, istovremeno.

Delo

Stanjislav Vitkjevič je i u Poljskoj još nedovoljno odgonetnut pisac, jer za života su mu objavljena samo dva romana:Oproštaj od jeseni i Nezasitost, a ostala dva(Jedini izlaz, 622 slučaj Bunga, ili Demonska žena) tek posle Drugog svetskog rata. Izgubljeni surukopisi mnogih njegovih drama, tek nekih trideset je sačuvano. Za života nije imao uspeha ni u njihovom izvođenju kao ni prevođenju na druge jezike. Tek posle Drugog svetskog rata, u vreme teatra apsurda na Zapadu će biti „otkriven“ i proglašen za jednog od rodonačelnika. Danas je jedan od najizvođenijih dramskih pisaca na svetu.
Do raspada Jugoslavije sa poljskog na srpskohrvatski jezik su prevedene i njegove drame: U malom dvorcu, Vodena koka, Opatica i ludak, Majka...
Na programu 48. BITEF-a Slovensko narodno gledalište iz Ljubljane izvelo je njegovu dramu Poludela lokomotiva.
Pored romana i drama S. Vitkjevič je pisao eseje iz oblasti filozofije, estetike i teorije umetnosti:Nova forma u slikarstvu,Eseji iz estetike, Čista forma u pozorištu,O značaju filozofije za kritiku i drugi članci, O idealizmu i realizmu, Pojmovi i tvrdnje obuhvaćene pojmom postojanja i drugi filozofski radovi, Izbor iz filozofskih spisa, Bez kompromisa. Kao slikar S. Vitkjevič je pripadao grupi Formista, a kao pisac bio je blizak ekspresionnizmu i nadrealizmu. Obožavao je polemike, obožavao sve što je „novo“,baveći se fotografijom krčio je put umetničkoj fotografiji, kao što je sa oduševljenjem pisao o svojoj prvoj vožnji avionom od Kratovca do Varšave 1938. godine.
Narkotici (1932), i Neumivene duše (1939) su dela koja je Stanjislav Vitkjevič napisao na osnovu svojih iskustava sa alkoholizmom, narkoticima, duvanom i u kojima analizi ljudske „poroke“, ali pored saveta na te teme pojedincu, autordeli praktične savete o ličnoj higjeni, odnosno nudi izlaz u „ribanju tela i duše“ naroda, čiji cilj je moralni i fizički preporod Poljaka koji zbog apatije i neznanja „srljaju u katastrofu“, što će se pokazati kao prilično tačno predosećanje i procena kada Rusija s jedne strane, ai Nemačka s druge raspačaju ovu zemlji što će biti lažno odlaganje početaka Drugog svetskog rata na tlu Evrope, koji će uskoro buknuti i koji će Poljsku,između dva totalitarizma gotovo izbrisati sa mape. To je za Vitkjeviča značilo ukidanje svega što je imalo smisla; ukidanje religije, filozofije, umetnosti, što je svakako umnogome doprinelo njegovoj odluci da zvrši samoubistvo. Narkotici, ta knjiga saveta za „ličnu higjenu“, opštenarodnu, poljsku, je na neki način ispovedni tekst, jer Vitkjevič u njemu iznosi sopstveno iskustvo o dejstvu duvana, alkohola i pejotla koji je po njegovom mišljenju mogući lek. Pošto je knjigu napisao kao alkoholičar i već veliki zavisnik o drogama, u njoj se može pročitati i savet“ako popijete pivo, otpašće vam noga“. Mnogi smatraju da je to „katastrofičanvapaj“ nekoga ko je otišao nepovratno daleko, predaleko.
Roman Nezasitost, prvobitno pod naslovomLudilo S. I. Vitkjevič je počeo da piše 1912. godine, ali je pisanje iz raznih strahova, pre svega od ludila, koje je tih godina bilo i popularna tema poljskog simbolizma, kako opšte ludilo, tako i pojedinačno, a i suicidnih ideja koje je sam preživljavao prestao je da piše, a nastavio tek 1927. godine, da bi ga pisao pune dve godine, i objavio godinu dana po završetku ovog neobičnog i obimnog romana1930.
Roman Nezasitost imao je dva izdanja. Za drugo izdanje je sam autor, S.I.Vitkjevičizradio i korice, na kojima je i njegov crtež.Od ukupno četiriromana koja je napisao Nezasitost je najznačajniji, ne samo od onih koje je on napisao, već mnogo šire i dalekosežnije. Tako taj roman tumači i poznavaoci i tvrde da je u tom romanu anticipirao probleme s kojima se Poljska i Poljaci i dan danas suočavaju.Tema koja se prvi put pojavljuje, ne samo u poljskoj književnosti i kojoj piše S. I. Vitkjevič je osvajanje Evrope od strane Kineza i Mongola. Mnogi su u liku poljskog Vođe koji se sprema na otpor prepoznali Jozefa Klemensa Pilsudskog, poljskog političara i državnika koji je u vreme Druge Republike, strahujući i ratujući protiv SSSR,plašeći se podjednako i ruske i nemačke ekzpanzonističke politike sa Hitlerom sklopiodesetogodišnji pakt o saradnji i nenapadanju, 1934. godine.U romanu Nezasitost posle brzog osvajanja Rusije, neprijatelj stiže do granica Poljske, a Vođa umesto da pruži otpor se predaje, biva kažnjen odsecanjem glave jer nije uspeo da se prilagodi kineskom shvatanju života. Predao se jer je smatrao da će Kinezidoprineti poboljšanju poljske kulture uz pomoć pilule Murti Bingakoja sadrži novu religiju i filozofiju koje u su izgubile svaki značaj u Evropi.
Osamnaestogodišnji Genezip Kapen je glavni lik u romanu.On ima prilično drugaćiji pogled na život, ljubav, seksualnost i koji od najranijeg detinjstva ne podnosi ropstvo u bilo kom vidu, ali ne može da ga izbegne počev od roditeljskih, društvenih, i seksualnih iskustava koje tako doživljava.Čitalac ga prati kao nekoga ko na svakom koraku svog života pokušava da razume zašto i kako se zbiva ta njegova stvarnost.
Njegovo prvo seksualno iskustvo biće obeleženo smrću oca o kome ga obaveštava lakej Džo dok ulazi u kuću rečenicom: „Presvetli, stari gospodin je danas u šest otegao papke.“
Pisac prateći njegov ulazak u svet odraslih, priča prilično slobodno o seksualnosti, neobično, bez patetike, poetizacije, kićenja, naizgled brutalno nekorektno premaženama koje su za Genzipa Kapena harpije nezasite, demonske, neuništive, ali su i za razliku od harpija lepe, što nikako ne umanjuje njhovo divljanje po Genezipovom životu, dovodeći ga do ludila. To ludilo koje zahvata mnoge, a podrazumeva odricanje i potpuno udaljavanje od porodice, čak i žena koje ga vole da bi se volela otadžbina. Zbog otadžbine se ne preza ni od najstrašnijih zločina koji od isto tako ludih nadređenih velikodušno bivaju oprošteni.
Vitkjevič za često upotrebljava reči „njuška“ i „šape“ kadagovori o ljudskom licu i rukama, kao što koristi pogrdne reči „ženetina“ ako se rečenica odnosi na žene, razmišljanje o njima, uz još mnoge kovanice koje je smišljao i za druge pojmove. Poliglotakakav je bio S. I. Vitkjevič samouvereno je u poljski jezik uvodio i tuđice na svoj način, mešao kolokvijalni i književni jezik, i ponekad izazivao smeh čitaoca kada se njegovi junaci u krajnje uštrogljenim situacijama i krajnje ozbiljnim razgovorima, recimo o religiji, obraćaju jedni drugima sa „mače“ „kuče“...
Prilično drugačiji, neoubičajeni neočekivan u poljskoj književnosti S. I. Vitkjevič je preskočio granice dozvoljenog, ne samo za ono doba. Kao što je potisnut i prećutkivan godinama kasnije, ni sa svojim savremenicima, književnim kritičarima nije imao sreće. Osporavali su ga, optuživali i on se sa njima sporio neumorno, pre svega po pitanju „stvarnosti“, a potom i zbog tumačenja njegovog romana sa stanovišta autorovog života, mešanjem života pisca i junaka njegovog romana. Verovatno zbog tih polemikakoje su počele već posle njegovog prvog objavljenog romana Oproštaj s jeseni, bio je optužen za „slobodu izražavanja“.Ta optužba ponovila se i posle drugog romana, Nezasitosti.Iako je drugi roman imao dva izdanja, u tom odnosu prema njegovom antiutopijskom romanu se ništa nije promenilo.
Za Vitkjeviča roman je bio pre svega „opis trajanja određenog odlomka stvarnosti – izmišljenog ili stvarnog- svejedno je – stvarnosti u smislu da stvar u njemu nije sadržaj već forma“ kako je napisao u predgovoru za Nezasitost 1929. godine, uz oštre opaske na račun svojih kritičara koji nisu imali razumevanje za „sposobnost zamišljanja izmišljenih stanja likova ili transpozicije date stvarnosti, pri čemu neznatna činjenica može biti dovoljna kao sredstvo kristalizacije cele koncepcije“ i da to mora biti „osnovno svojstvo romanopisca“.
Scene izvršenja smrtne kazne u romanu Nezasitost S. I. Vitkjeviča opisane su potpuno u duhu njegove egzistencijalističke misli, njegovog poimanja čoveka, otuđenosti i „ponašanja“ kako je imao običaj da nazove ljudski život i sudbinu.
Po romanu S. I. Vitkjeviča Nezasitost snimljen je i film 2003. godine.

Deo iz romana Nezasitost Stanjislava Ignaci Vitkjeviča

***

 Iznenada su ugledali čudan prizor. Za zaokretom aleka prostirao se travnjak koji je vodio do dvorca, koji je presijavao zaslepljujućom belinom zidova i stubova usred čestara purpurnih oskoruša. Na blagoj padini klečao je niz ljudi. Stajali su samo dželat (kako se kasnije ispostavilo) i oficir. – Upravo je započinjala egzekucija. Kocmulohovič je iskočio iz auta u pokretu. Auto je stao. Oni iza njega su oklevali. Aha – shvatio je. Unser liebensürdiger Gastgeber hat uns eine kleine Überraschung vorbehalten – nach Tisch ein Paar Mardarinen geköpft, prisetio se Witz-a iz prepotopskog Simplicisimus-a. Samo što je ovde bilo vor Tisch. Zaustavili su se kod prvog osuđenika.

- Zbog čega ih kažnjavate? Šta su, dođavol, uradili? – upitao je Kocmoluhovič dežurnog oficira. (Vojnici stražari uopšte se nisu videli).

- Ne me parlez pas, Exellence – je suis des gardes – odgovorio je poručničić s dečijim licem hladno, mada ljubazno, takoreći s blagim prekorom.

Osuđenik je ravnodušno gledao u dubinu parkovskog drveća koje se presijavalo na suncu, razumevajući, činilo se, sve (doslovno sve u metafizičkom značenju) ili ne razumevajući apsolutno ništa – nijedno od ta dva. Ostali su klečali (nisu imali čak ni vezane ruke! – nešto neverovano!!!), gledali su ga s velikim interesovanjem,kao sportisti koji očekuju rezultat nekog neizmerno zanimljivog rekorda. Iznad tog prvog stajao je dželat s običnim mačem u ruci. Oficir koji je komandovao egzekucijom nije obraćao nikakvu pažnju na pridošlice. Kocmoluhovič je stajao tri koraka od njega u kompletnoj generalskoj uniformi, a onog to ništa nije zanimalo. Morao je da zna s kim im posla. Nešto neshvatljivo. Iznenada je uzviknuo da mu je svega dosta.

Dželat je zamahnuo i glava prvog „lika“ se skotrljala nekoliko koraka niz blagi nagib, cereći žute zube. U trenutku pogubljenja Kocmoluhovič je opazio (kad je glava već bila u vazduhu) nekakav odrezak, nalik na presek švargle: u sredini siv, zatim beo, pa crven, nekakve mrljice i ravnu liniju kože koja je okruživala još uvek živo telo. Tokom jedne sekunde (a možda i četvrt sekunde) sve je to prelila klokoćuća krv, dok je glava i dalje na travnjaku cerila zube. (Kakva tehnika, kakva tehnika!) Možda mu se činilo, ali oči odsečene kineske glave najjasnije su žmirkale namigujući mu. Nekoliko drugih osuđenika učinilo je, izgleda, nekoliko tehničkih opaski. Morle su biti udvoričke, jer se dželat nagnuo na njihovu stranu, posle čega je pristupio sledećem osuđeniku. Svi su bii slični kao kapi iste tečnosti. Ponovo komanda, ponovo isti gest dželata i nova glava se skotrljala niz poljski dvorski travnjak, obasjan suncem jesenjeg podneva. Oni tamo su videli potpuno isto – jer, to nije bila halucinacija. Persi se onesvestila i Zipek i Olešnjicki morali su da je vuku ispod pazuha prema dvorcu za intendantom, koji je ćutao. Žvakao je levi brk i mrmljao: „Dobra škola, dobra škola“. Prizor s egzekucijom dobro mu je došao – sakupio je snagu za razgovor sa nepobedivom Vangom. Konačno je došao i taj trenutak – već je mislio da će ga zaobići, međutim, stvorio se ispred njega kao bik. Bravo! Ušli su ispod stubova poljskog „dvorca“ – koliko je njuški raznih sluhu i sličnih stvorenja tu poubijano, i šire, od vekova. Sada je trebalo da nastupi revanš – pomislio je intendant u poslednjem trenutku. Već je imao pred sobom naborano žuto lice, na kome su se nalazili kao na palačinki šafranaste boje suvo grožđe i crne, mudre očice deteta – pozdravio ih je sam glavnokomandujući mandarin Vang Tang Tsang. Bio je obučen skromno kao i ostali oficiri u pratnji. Ušli su u trpezariju. U tom trenutku pristigli su automobili koji sudovezli ostatak intendantovog štaba. Uz ogromno iskazivanje poštovanja posadili su Kocmoluhoviča i Persi na počasna mesta. Sa leve strane Zvijevžontkovske nalazio se Vang; sa Kocmoluhovičeve desne strane nalazio se šef vrhovnog štaba Ping Fang Lo, onaj koji je jutros dolazio kod njega. Ostale nije video – bili su sakriveni iza visoke piramide jela koja se uzdizala na sredini stola. Posle lastavičjih gnezda u slatkom sosu od izgnječenih bubašvaba (tu i tamo zapetljala bi se nožica nekog od tih mudrih stvorenjca) Vang je ustao i uzevši u ruku ogroman pehar, originalni Diboa, rekao na čistom engleskom:

 - Ekselencijo, imam čast da vas pozdravim kao vrhovnog u našem štabu zbog sjajnog čina koji ste izveli u ime osećanja koja obuhvataju celokupno čovečanstvo... -

str. 581-583

***

 - Oficiri koji su počinili taktičke greške u pripremama za neizvedenu bitku s Vašom Ekselencijom – ljubazno je objašnjavao Vang. Kocmoluhovič je bio bled, ali i dalje s neprozirnom maskom. Već je bio s one strane. Ovde se samo njegov leš pravio kao da ga se ništa ne tiče. (Na tome se u takvim trenucima zasnivala odvažnost: leš se pretvara – a duh je već negde drugde) Predao je Zipćupismo rekavši:

- Zipćo, neka si mi zdrav- Nakon čega je mahnuo rukom svima i dodao:

- Ne opraštam se od vas, uskoro ćemo se videti. „ Ja birajući sudbinu, izabrah ludilo“citirao je stih Mićinskog. I od tog trenutka postao zvanično ukočen. Salutirai je- svi su podigli ruke prema kapama-bacio je na zemlju kapu I konjičkog puka, kleknuo i zagledao se u duge, sutonske, smaragdanoplave senke koje je grupa mrkog drveća bacala na sunčane travnjake. Dželat se približio- onaj isti. Neizreciva čarolija pala je na ceo svet. Nikad nijedan zalazak sunca nije imao za njega tako paklene čari – posebno na pozadini toga što je poslednji put (ah- ta svest o poslednjosti!- pružala mu je krajnje ubistveno zadovoljstvo! okončao je sa ljubavnicom. Više nikada nijedan trenutak uzvišeniji od tog- prema tome zbog čega žaliti život? To oktobarsko popodne predstavljalo je vrhunac.

- Spreman sam- reče odlučno. Prijateljima su oči bile pune suza, ali su se držali. Zid između njih i Vođe je pukao. I njima se u tom trenutku svet neobično prolepšao. Na znak Vanga, kako je kasnijegovorila Persi, opisujući tu scenu) dželat je podigao jednostavan mač koji je blesnuo na suncu. Vijuuuuu! I Zipek je ugledao isto što su pre četiri sata videli svi zajedno s vrhovnim intendantom: presek neke satanske švargle koji je preplavila krv koja je kuljala iz arterije poslednjeg individualiste. Vođa je u trenutku pogubljenja osetio samo hladno na vratu i kada se glava zateturala svet se u očima takvog jarca zanjihao, kao zemlja viđena iz aeroplana na oštroj krivini. A posle toga tama je prekrila glavu koja je ležala u travi. U toj glavi svoje postojanje je okončalo njegovo ja, nezavisno od trupa u generalskoj uniformi, trupa koji je i dalje klečao i nije se prevrtao. ( To je trajal nekih petnaest sekundi.) Persi nije znala da li da se baci na glavu ili na trup – negde je morala da se baci. Izabrala je prvo prisetivši se Salome, Stendalove kraljice Margarite, Metilde de la Mol.( Sledeća osoba u toj situaciji prisetiće se i nje: Persi Zvjeržontkovske – jer već je bila slavna kao one tamo) I podignuvši iz trave strašnu nepokolebljivu Kocmaluhovičevu glavurdu koja je kroz vrat izbacivala krv i mleč, i nagnuvši se oprezno napred poljubila ga je u sama usta koja su još uvek mirisala na nju. Oh – kako je to nepristojno! Iz tih ustiju je potekla krv. ...

str. 590 – 591

Stanislav Ignaci Vitkjevič NEZASITOST

Prevod sa poljskog Biserka Rajčić

 IP Službeni glasnik, Beograd, 2017