Svetolik Ranković

Biografija

Svetolik Ranković rođen je 7. decembra 1863. godine u Velikoj Moštanici nedaleko od Beograda. Otac mu je bio učitelj, a potom se zapopio tako da se posle rođenja sina Svetolika porodica Pavla Rankovića preselila u selo Garaši pored Aranđelovca. Osnovnu školu Svetolik Ranković učio je u selu Vukosavci i u Aranđelovcu, i 1875. upisuje Prvu beogradsku gimnaziju koju završava i odlazi u Kijev. Na Duhovnoj akademiji u sledeće tri godine boravi i izučava bogoslovsko-filozofske nauke sa istorijom ruske i svetske literature. Oženio se vrlo rano, za vreme školskog raspusta u julu 1884. godine. Kada je bio na školskom raspustu,u Garašima, u roditeljskom domu u julu 1886. godine hajduci su napali njegovu porodicu i ubili oca Pavla, a majku i ostale su mučili. On je uspeo je da pobegne i dovede pomoć.
Kasnije će u svom prvom romanu Gorski car koji je objavljen 1897. godine kao 37 knjiga u „Kolu“ Srpske književne zadruge, opisati i taj događaj pričajući priču o sudbini seoskog mladića Đurice baveći se njegovim psihološkim profilom ,ali jednako i društvenim mehanizmima i okolnostima, socijalnim prilikama u ondašnjoj Srbiji u kojima siromašni mladić čijeg oca su znali kao lopova, biva uvučen u hajdučiju i postaje „gorski car“. Pored događaja kada mu je ubijen otac koji su bili osnov za ovu priču, Svetolik Ranković je u roman uneo i svoje iskustvo proganjanog u obrenovićevskoj administraciji, ali i neslaganje sa vremenom koje je donosilo promenu, nove društvene strukture, razaralo idiličnu sliku o mirnoj, patrijarhalnoj porodici, seoskom životu. U svim svojim delima on se vraćao na motive i okolnosti koje su bile sastavni deo tih patrijarhalnih vrednosti i isticao ih, kao protivtežu surovim oblicima društvenog raslojavanja u nedovoljno razvijenom građanskom društvu.
Posle rane smrti Svetolika Rankovića, pronađena je njegova prva pripovetka Kapetanica, napisana 1885. godine, a objavljena tek posthumno u časopisu „Delo“. Kada je 1888. godine završio Duhovnu akademiju dobio je privremeno mesto honorarnog nastavnika hrišćanske nauke u kragujevačkoj gimnaziji, a posle polaganja profesorskog ispita, dve godine kasnije postavljen je za profesora gimnazije u Kragujevcu, da bi dve godine kasnije bio premešten za profesora gimnazije u Nišu. Te,1892. godine u časopisu „Otadžbina“ objavio je svoju prvu priču Jesenje slike. Dve pripovetke Vladimira Koroljenka Čerkez i At - Davan preveo je sa ruskog 1893. godine i objavljene su u „Delu“, kao i prevod Tolstojeve Opsade Sevastopolja.. U toku leta dolazi u Beograd kao profesor bogoslovije, gde ostaje do 1995. godine da bi opet bio vraćen u Niš kada su se javili prvi znaci bolesti, tuberkuloze koja se nije mogla zalečiti. Svetolik Ranković bio je član Radikalne stranke i protivnik režima Aleksandra Obrenovića i zbog toga je stalno premeštan, omalovažavan i kako je on to doživljavao „ometan da bilo gde pusti koren“. Duboko nezadovoljan, Svetolik Ranković razmišlja o tome da napusti svoj poziv, ali nije jer je 1896. godine postavljen za profesora bogoslovije u Beogradu što je oduvek i želeo. Nije potrajalo, jer zdravstveno stanje mu se pogoršava u oktobru 1897. godine, odlazi na bolovanje, povlači se na oporavak, prvo u Garaše, potom u manastir Bukovo, gde piše Seosku učiteljicu, svoj drugi roman. U jesen te godine po savetu lekara odlazi u Herceg – Novi i gde je dovršio, kako su mnogi smatrali, svoju najbolju pripovetku Stari vruskavac, započeo treći roman Porušeni ideali čiji prvobitni naslov je bio Kaluđer. Za vreme boravka u Herceg – Novom stigla je vest da je njegov roman Seoska učiteljica dobio nagradu Matice srpske. Roman je štampala Kolarčeva zadužbina 1899. godine
Tuberkuloza od koje je bolovao nije bila jedina nesreća koja je zadesila pisca Svetolika Rankovića u kratkom životu koji je proživeo kao slabo plaćen činovnik, prepušten na milost i nemilost ministarskih kabineta, cenzora, stranačkih strasti, intriga, stalnim premeštanjem iz jednog mesta u drugo. Umire mu najmlađi sin.
Ubrzo, 18. marta 1899. godine umire i Svetolik Ranković i kako beleže hroničari tog vremena “tog jutra poslednje godine prošlog veka, kada je po mrazu i cičoj zimi sahranjen Svetolik Ranković, sahranjen je i devetnaesti vek u srpskoj književnosti“. Poslednje dane, iako sve slabiji, trideset šestogodišnji pisac Svetolik Ranković proveo je završavajući svoje poslednje delo Porušeni idaeali.. Završiće ga mesec dana pred smrt, a objaviće ga Srpska književna zadruga 1900. godine.  

Delo

Svetolik Ranković,iako njegovo književno delo nije obimno svrstava se uz Radoja Domanovića, Milovana Glišića u red onih osetljivih i pronicljivih pisaca koji su ostavili realističnu sliku Srbije osamdesetih i devedesetih godina XIX veka.
Za književni kredo, pokretač u delu Svetolika Rankovića pre svega može se uvideti „viši ideal života“ koji je prirodno proistekao iz njegovog obrazovanja u Kijevu, pomnog čitanja ruskih pisaca u mladosti, koje je kasnije i prevodio, ali i neposrednih životnih saznanja koja su se nametala. U dvadeset pet pripovedaka, a neke su objavljene u njegovoj zbirci Slike iz života Svetolik Ranković ne zatvara oči pred negativnim pojavama koje se dešavju i u selu koje je izuzetno voleo, kao i prirodu, i koje je opisao onako kako ga se on sećao u Jesenjim slikama. U Slikama iz života te idealizacije nema. Seljaci su lopovi, grubijani, surovi prema slabijima, zatucani, pokvareni kao u pričama: Seoski dobrotvor, Đavolja posla, Prijatelji, Zvanična ispravka. Roman Seoska učiteljica takođe opisuje mehanizmom sredine koja od mlade učiteljice Ljubice, pune entuzijazma i volje da bude korisna društvu načini „labilnu, posrnulu“ ličnost koja zauvek gubi svoje skromne snove. Ljubica je konkretan lik preko koga Svetolik Ranković osvetljava odlike svoje epohe, odnos jedinke i društva, kao što je o tom dobu kroz sudbine junaka čija sudbina je unapred određena, poput Ljubicine pisao i u svom prvom romanu Gorski car kao i poslednjem, trećem, Porušenim idealima. Prepoznavao je Domanovićevo Mrtvo more svugde, to takvo duhovno i moralno stanje srpskog društva, imenovao i kritikovao vrlo pesimistično, što su neki tumačili kao posledicu njegove bolesti i osujećenosti, a on sam, ne videći izlaz pokušavao je da se uteši vrednostima koje su prošle i do kojih je on držao: patrijarhalnom svetu idealne hrišćanske čistote. Poput Turgenjeva, Svetolik Ranković neguje samilosti i saosećanja prema sopstvenim likovima, unesrećenim, izgubljenim i uništenim. Skerlić je napisao da je Svetolik Ranković „voleo svoj zavičaj, on je zaista bio Srbjin slikar i njen istorik, a naročito njen kritičar“. Iako su njegovi romani sociološki koncipirani, ne može promaći ni njegovo umeće da psihološki iznijansira likove, udahne im dušu, pokaže njihove unutrašnje tokove svesti. Mnogi to njegovo umeće i uvođenje psihološke strukture, detaljno razrađene smatraju specijalnim doprinosom srpskom realizmu, ali i temeljom psihološkog romana u srpskoj književnosti.

O Gorskom caru

Gorski car je po Skerliću, jedan od naboljih romana toga doba, upravo zbog tematike kojom se bavio Svetolik Ranković i koja je u tom dobu bila savremena i nova. U to doba, osamdesetih i devedesetih godina XIX veka Srbijom je kao pošast harala hajdučija. Bili su to buntovnivci, osiromašeni izmučeni seljaci koji su se odmetali u šumu. Vladalo je ogromno siromaštvo i beda, kao posledica dva rata bez cilja, nepodnošljivih nameta, bezobzirne eksploatacija. Vlast je bila surova, kabadahijska i korumpirana, a Srbija tih godina sa brojnim obavezama koje su ustanovljene na Berlinskom kongresu i koje su podrazumevale izgradnju stabilnih institucija, modernizaciju privrede, stabilizaciju unutrašnjih prilika, agrarnu reformu i izgradnju železnice. Kako su unutrašnje prilike bile nestabilne, čemu su doprinosili i zakoni koji su usvajani, partijske borbe ( o oduzimanju oružja),koje su imale za posledicu i događaje poput Timočke bune koja je ugušena i odlukom Prekog suda u Zaječaru streljano dvadeset učesnika, brojnim aferama (Bantuovom aferom), sve je to delovalo beznadežno na ionako težak život iscrpljenog stanovništva, pre svega seljaštva, bez obzira na ustav koji je u to doba usvojen i važio za jedan od najliberalnijih. Hajdučija u Srbiji trajala je još, i početkom XX veka.
U vreme kada je Svetolik Ranković pisao Gorskog cara odvijao se sudski proces hajducima: Vojku Timotijeviću, Milanu Brkiću. Proces je te, 1897. godine pratio novinar Pera Todorović i izveštavao iz Čačka a spisak optuženih obuhvatao je 100 okrivljenih i 1400 svedoka..Načelnik policije koji se pojavio na sudu , sa dugogodišnjim iskustvom gonjenja rekao je: „Vlast je hvatala krivce i pokušavala da istrebi hajdučiju, ali je jedna nevidljiva, krvava ruka pojavi uvek iz mraka da ih spase i od vlasti otrgne. I ta je ruka uspevala. Nešto pomoću novca i potkupa, a ponajviše pomoću ujdurma, lažnih svedoka i svakojakih zastrašivanja…“
Fabula Rankovićevog romana dešava se u seoskoj sredini. Povodom verskih seoskih zbivanja glavni junak Đurica poreklom iz kuće koja je u selu obeležena zbog krađe stoke, iz ’nake kuće“, pojavljije se nagizdan i tim svojim izgledom skreće pažnju seoskog popa koji bi da „popravi“, pruži šansu naočitom mladiću tako što će na toj ceremoniji nositi barjak. Taj predlog ne nailazi na odobravanje kneza i ostalih, jer barjak može nositi samo mladić iz bolje kuće. Đurica, budući „gorski car“ se zbog toga oseća poniženim, nepravedno obeleženim, ismejanim. Siromaštvo i devojka Stanka su motivi koji će Đuricu oterati u hajdučiju. Tada od tog događaja, odnosno tim događajem pisac nas uvodi u priču o mladiću koji je mogao postati pošten i vredan, a ne zločinac i „gorski car“. Naočit mladić Đurica biva uvučen postepeno i smišljeno u hajdučke poslove pljačke i ubistava koje organizuje lukavi, ugledni, gramzivi stari Vuja ogrzao u zločinima, onaj koji sve zna, vešto manipuliše ljudima poput Đurice. U romanu Gorski car Vuja je zla kob siromašnog mladića koji je poput svih ostalih maštao o mirnom životu, ali postaje samo šumska progonjena zver koja kasno postaje svesna ponora u koji je upao i iz koga nema izlaza. Đurica učestvuje u pljačkama koje organizuje Vuja, prihvata njegovo pokroviteljstvo,prisustvuje zločinima, sam ih čini. Kao što je Đurica smatrao da svoje ambicije i snove može ostvariti kao „ gorski car“ tako je i devojka Stanka u njemu videla hrabrog muškarca koji ne pristaje na osuđenost siromaštva bez prava da se pobuni i da je njoj mesto kraj takvog junaka i odlučuje da mu se pridruži. Zanimljivo, ona nije u Rankovićevom romanu krotka, poslušna, spremna da podnese zbog Đurice sve. Ona će se potucati po šumi zajedno sa njim, odreći se svog pređašnjeg života, ali uvreda koju joj on nehajno nanese biće razlog da ga izda. Đurica, „gorski car“ biće osuđen i streljan.
Ranković, uprkos činjenici da je u svom romanu opisao i događaj kada su hajduci ubili njegovog oca, u Gorskom caru ne prikazuje glavnog junaka kao krvoždernog ubicu koji iz mržnje prema čoveku ubija, poput surovog Pantovca, već sa dubokim razumevanjem čitaocu stalno govori o „ljudskom“, dobrom u tom junaku i tako ukazuje na pravog krivca. Istovremeno, uz pomno psihološko nijansiranje junaka njegovih kriza, pokušaj da nađe neki izlaz iz sopstvene sudbine, Svetolik Ranković ruši romantičarski mit o „gorskim carevima“, ubedljivo, akl prikazuje i društvo, naročito u onim trenutcima pred streljanje koji su divljački. Ta poslednja slika kada Đuricu pripremaju za streljanje i to tako što ga kljukaju hranom i pićem, a s njim pijanče i stražari koji će ga streljati, rulja koja očekuje egzekuciju radoznalo i veselo kao da je došao cirkus u selo, pokazuje svu mizernost onih koji vrlo rado učestvuju u tom događaju, a i piščev odnos prema smrtnoj kazni. 

Deo iz Gorskog cara

XXVII

Na belom hlebu!... Kako mu je daleka i strašna ta pomisao nekada, kako je zadrhtavao od užasa kada je slušao priče o tom crnom danu… Čudno je srcu živa čoveka koji zna, pouzdano zna da sutra umire od kuršuma, pa opet živi, jede, pije, spava, misli…Držao je da toga dana mogu biti prisebni samo retki ljudi… I eto dočekao je da vidi sebe u istom položaju, dočekao je da i sam tog dana slatko jede burek koji mu je poslao Mitko aščija, da pije staro vino, da traži skup duvan od kapetana… Šta ti je živ čovek!

Dan streljanja dosad su krili od njega. Jutros rano izvedoše ga na gornji sprat i uvedoše u čistu, svetlu sobu. Na sredini stoji okrugao veliki sto, zastrven čistim,belim platnom (s pandurske postelje) i na njemu plovak šljivove prepečenice, koja igra u stakletu kao kristal. Okolo stoje prazni tanjiri, a na sredini, uz rakiju, tanjir sa sirom i skorupom.

Uđe kapetan u sobu… U poslednje vreme, naročito otkad je doveden iz suda, promenili su svoje ophođenje s njim i panduri i činovnici. Opazio je da ga svi gledaju sa žaljenjem, sa velikim saučešćem i dosećao se da je to zbog toga što ga svi oni smatraju kao mrtva čoveka, a već zna da se svaki mrtvac sažaljeva… I kapetan ga pogleda blago. Priđe mu i metnu mu ruku na rame.

- Đuro, sutra se mora izvršiti osuda. Pa znaš, običaj je da se danas malo provedeš. Neki trgovci odavde poslaće ti ponude, a evo Mitra i ovih njegovih da ti prave društvo. Eto, i ja te častim ovom rakijom – i pokaza rukom na staklo.

Kada pomenu kapetan osudu, Đurici zaklecaše kolena, obuze ga zima svega, i kao da mu nešto dohvati samo srce, pa steže…Kada mu je pročitana presuda na sudu, nije se iznenadio i saslušao je mirno; znao je da ima još sudova koji će ga suditi. Ali kada mu posle mesec dana saopštiše odluku kasacije, beše kao ubijen, promeni se, snuždi se… ali mu u duši ostade neka nejasna nada, i on se dohvati nje slepo, grozničavo, bez razmišljanja, iako mu je neki unutrašnji glas govorio da je sve svršeno, i da posle kasacije nema šta čekati…

 str. 183

Sve dosad, do ovog trenutka, on je ono što je imalo da se izvrši smatrao kao nešto što je još daleko … ima još vremena… On vidi da se sve sprema za neko ubistvo, ali to nije dovodio u vezu sa sobom… to je negde tamo… iza njega negde, gde li… A pomilovanje mu ne silazi sa pameti nikako… ono je jednako uz njega, pored svake misli mu i pokreta…

Ali sad, kad ugleda ona četiri žandarma, steže mu se srce, raskida se… raširi oči… od pijanstva ni traga…

Sav narod ugleda na njemu pravo samrtničko, zeleno bledilo…

„ Šta je ovo? Šta hoće ovi? … Da ubiju mene! Da bežim! Sad sam otkovan, slobodan… samo da trgnem konopac što ga drže ovi iza mene, pa da skočim…!“ - i on se polako okrete i pogleda iza sebe… dvojica drže konopac čvrsto.

- Đuro, hajde silazi!... – veli Mitar i gleda nekud u stranu.

On pođe, nadviri se nad raku, pa stade…

„ Šta bih imao još?... da produži još malo“

- Mitre, hodi da se oprostimo!

Mitar priđe… opet ide i gleda u stranu… Poljubi se s njim, pa se ispravi.

- Silazi sad, dosta je…

Đurica siđe, okrete se oko sebe, pa spusti sveću gore, na travu. Mitar izvadi maramu i pođe da mu veže oči.

  - Nemoj… ostavi to, molim te! – reče Đurica, mahnuvši vezanom rukom.

Mitar ostavi maramu ćuteći, živo priveza konopac za kolac, pa uze pušku i stade u red s onom četvoricom žandarma…

- Mitre, molim te, samo nemoj u glavu… čuje on svoj glas, ali ne oseća da govori.

- Ne brini, samo stoj pravo…

On se brzo ispravlja, isturuje grudi napred, namešta rukama košulju da se pripije uz telo i podiže oči…

Užas!... Svih pet grlića puščanih pruženih… samo se vidi okrugao otvor kao prsten, i unutra zija crna cev…

Nijedna misao u glavi… Lice pozelenelo, oči se raširile, da iskoče iz staništa, usne se skupile, stegle, kao da se sprema zaranije da izdrži udarce kuršuma… Gleda i čeka… ne diše…

Grunu plotun… Zeleno- bledo lice namršti se, oči se začuđeno raširiše i odmah skupiše, telo se drmnu, pokrete se od udarca kuršuma, zacrvene se košulja na grudima… i ceo Đurica, kao da odjednom ostade bez nogu, klonu, glava se zaturi, zateže se konopac o kocu.

Mitar dotrča do koca, nadnese se nad raku i okide pušku.

Glava se Đuričina iskrete, bela kao hartija, a jedno oko prevrte se, strašno, neobično.

Žandarmi iskrivili donje vilice, svakome igra usnica.

U narodu svačije lice bledo, niko ne diše. Užas i čuđenje ispisano je na tim licima.

Neko preseče konopac. Stade da pada zemlja u raku. Svršeno je! Pravda je zadovoljena, zakon je izvršen!

Kad ode sav svet i kad se na onom mestu, gde maločas siđe živ čovek, izdiže gomila vlažne zemlje, jedna pogurena starica priđe toj humci…

str. 193, 194

Svetolik Ranković Gorski car,

Narodna knjiga, Beograd , 1960.