Velimir Lukić
Biografija
 |
Velimir Lukić , pesnik, dramski pisac rođen je u Beogradu 10. 2. 1936. godine. Posle završene gimnazije, upisuje Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u klasi profesora Josipa Kulundžića i biće prvi student koji je diplomirao dramaturgiju 1963. godine. Pre završetka studija pre nego što je upisao Akademiju bio je afirmisan pesnik i objavio je dve zbirke pesama: Poziv godine (1954), Leto (1956), a kasnije Čudesni predeo (1961), Madrigali i druge pesme (1968), izabrane pesme Magle i lik (1984), Budne senke tame (1994).Važio je za pesnika tananih maštarija, i pripadao je krugu pesnika među kojima su najznačajniji: Jovan Hristić, Borislav Radović, Božidar Timotijević, a Branka Miljkovića smatrao je „bogom među pesnicima i družio se s njim-“ Po završetku studija zaposlio se prvo kao novinar u Radio- Beogradu, ali je tu ostao vrlo kratko jer je ubrzo, 1965. godine postao direktor Drame u Narodnom pozorištu, a potomi upravnik nacionalnog pozorišta. Imao je 28 godina kada je stupio na tu dužnost, i ostao je upamćen kao najmlađi upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Paralelno je pisao pesme, drame, objavljivao različite tekstove u časopisima: „Književnosti“, „Književnim novinama“ ,NIN- u… Bio je vrlo aktivan učesnik u kulturnom i političkom životu.
Kada je došao na čelo Narodnog pozorišta, uticaj koji je u prethodnim, posleratnim godinama država imala u svim sferama delovanja naročito izraženu ideološku budnost da se ne skrene sa „pravog“ puta počela je da slabi i to još početkom pedesetih godina XX veka. Do tada je na repertoaru bio zastupljen isključivo zvanični stil ,socijalistički realizam. Izvođena su samo dela ruskih pisaca. Dolazi do novih strujanja, pa se za najvažniji događaj u razvoju posleratne drame po istoričarima i teoretičarima uzima komad Đorđa Labovića i Aleksandra Obrenovića Nebeski odred (1956), jer iako je tema ratna (logor), to je prva drama koja nema ništa zajedničko sa dotadašnjim dramama o ratu. Ta drama je filozofskog senzibiliteta, kreće se između realizma i simbolizma. Godine koje će uslediti, značiće ne samo odvajanje od posleratnih strogo ideološki usmerenih repertoarskih politika, već i otvaranje i mogućnost da se te stege u dramskom stvaralaštvu postepeno zaobilaze ustupajući mesto slobodnijem i kritičnom odnosu prema stvarnosti u kojoj se obtavalo i u kojoj su postojale teme o kojima se nije smelo govoriti, a to se pre svega odnosilo na Josipa Broza Tita, Golom otoku i sl. Uprkos izvesnim promenama, popuštanju stega, to još nije bio ni nagoveštaj slobode, naprotiv uporno izmišljanje protivnika i „neprijatelja samoupravnog socijalizma“ nizala su se, jedno za drugim. Velimir Lukić je bio svedok i potonjih direktnih zabrana i ekstremnih ideoloških osuda, zabrana zatvora koje su se dešavale u kulturi u ime nekakvih „viših ideala, svetle budućnosti, odanosti jedino dozvoljenom i poželjnom načinu mišljenja“ poput onih oko filmova (Plastični Isus Lazara Stojanovića, Zasede Žike Pavlovića, Ranih radova Želimira Žilnika, knjige i predstave Kada su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića, drame i i predstave Druga vrata levo, Mrešćenje šarana Aleksandra Popovića, šestomesečnog zatvora Zorana Gluščevića, urednika „Književnih novina“ zbog teksta o Praškom proleću. I sam Velimir Lukič naći će se u situaciji da ne može kao upravnik Narodnog pozorišta, ali i član Gradskog komiteta da odlučuje da li će se u Narodnom pozorištu igrati predstava Karamazovi Dušana Jovanovića u režiji Nikole Jeftića. To je drama o raspadu porodice jednog golootočanina. Tekst je već imao dve ugledne nagrade u Sloveniji i Hrvatskoj. Nažalost. u „slobodarskom Beogradu“ u Narodnom pozorištu stiglo se samo do generalne probe na kojoj nije smeo da prisustvuje niko sa strane. Međutim, mnogi su došli uprkos zabrani. Posle odgledane predstave predsednik Programskog saveta Saša Mirković je izjavio da je „Predstava sjajna, ali nažalost, ne može da ide.“ Programski savet odlučio je da se premijera „odloži“.Taj događaj je jednostavno po svedočenju neposrednih učesnika „gurnut pod tepih“, iako je na zemunskoj sceni Narodnog pozorišta tri meseca kasnije Kamerni teatar 55 iz Sarajeva izveo Karamazove koje je režirao Zvone Šedlbuar. Po svedočenjima koja su se mogla čuti u ciklusu razgovora „Sudbine i savesti“ koje je organizovala „Republika“ glumica Ognjenka Ognjenović je imenovala „ ekipu za eliminisanje grešaka u kulturi“, naglasivši da je pri Gradskom komitetu bio centar tadašnje inkvizicije, zapazivši i da su „svi bili pesnici, ili nežne poetske duše“ i da su upravo oni obavljali najprljavije poslove za komuniste koji su bili na vlasti. Sam Velimir Lukić kome nije ostavljena mogućnost da samostalno odluči da li će komad biti igran ili ne, smatrao je to osvetom jer je na repertoar pozorišta uvrstio tekst Matije Bećkovića „Međa vuka manitoga.“ Predstava je imala veliki uspeh. Kasnije će Karamazovi biti nesmetano postavljeni i igrani na repertoaru KPGT i igraće se u Studentskom kulturnom centru poput mnogih drugih „sumnjivih“ komada ali bez smetnji i ideoloških packi, kao dokaz postojanja umetničkih sloboda, mogućnosti da se o svim temama govori otvoreno, što bi trebalo da znači da tabua nema. Pandorina kutija kao da je otvarana polako, i konačno sasvim, naročito posle smrti Josipa Broza Tita.
Drame koje je pisao Velimir Lukić pripadaju uz dramska dela Miodraga Pavlovića, Jovana Hristića, a kasnije im se pridružio i Borislav Mihajilović – Mihiz mitsko- poetskim dramama za čijeg rodonačelnika se smatra Oto Bihalji Merin, jer se nagoveštaj takvog postupka nalazi u njegovoj drami Nevidljiva kapija (1956). Već početkom šezdesetih, na pozorišni repertoar se vraćaju dela domaćih i svetskih klasika , ali i probijaju avangardni svetski komadi, antidrama, drama apsurda.( Čekajući Godoa Pavla Popovića odmah posle pariske premijere, izvedena je prvo u ateljeu Miće Popovića, nakon prekida proba u BDP, da bi se posle igrla u Ateljeu 212). Izuzetan doprinos tim promenama, otvaranju prema svetu, ali i hrabrijem suočavanju sa sopstvenom stvarnošću i nastojanju da se vidi druge strane medalje, one tamnija koje parole i politički programi vešto skrivaju ili proglašavaju „neprijateljskim delovanjem“ pored Miroslava Krleže, Borislava Mihailovića Mihiza, Aleksandra Popovića , Ljubomira Simovića daje i Velimir Lukić i to svojim političkom farsom Dugi život kralja Osvalda (1962) u kojoj je centralna tema totalitarna vlast. Komad je postavljen na Maloj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu 1963. godine. Napisana ezopovskim stilom sa jasnim aluzijama, tri godine po prikazivanju napao ju je Vladimir Bakarić, sekretar, prvi čovek komunističke partije Hrvatske, jedne od tadašnjihu republika Jugoslavije. Naravno, sva dešavanja u kulturi, zabrane, napadi, osude, kažnjavanja dešavala su se kao eho i tumačenje ključnih političkih dešavanja i bili još jedan način u dokazivanju ko je „pravoverniji“. U tim događajima nistaknutu ulogu imali su SUBNOR i nekakva organizacija koja se zvala Savez radnog naroda Jugoslavije.
Druga drama zbog koje je imao političke probleme je Zavera ili dugo praskozorje (1971). Karakteristično za dramski stil Velimira Lukića su groteska, alegoričnost, fantastika, komika apsurdnog. Koristeći često za svoju dramsku priču antički mit, alegorijskim načinom Velimir Lukić je opisivao diktaturu Josipa Broza Tita.
Već u svom delu, drami u stihu Okamenjeno more (1961) Velimir Lukić je savremene događaje prebacio u vreme trojanskograta kada su stari Grci ratovali i razorili Troju zbog jedne senke. U drami Okamenjeno more Velimir Lukić se bavi sudbinom ljudi koji se suočavaju i žive pod totalitarnom vlašću. Opisuje takođe i pojedinca koji pokušava da se pobuni, da pruži otpor, ali biva slomljen i stavljen pred dilemu ili da bude ubijen ili pristane na saradnju da bi spasao sopstveni život.
Potpuno svestan da korišćenje antičkih pruža izvanredne mogućnosti da se progovori i o sadašnjosti, uz pomoć mitova, tu svoju sklonost, koja je inače česta pojava u književnosti objašnjavao je činjenicom da je „antički mit teška fabula koja u sebi ima potpunu savršenost, potpunu konačnost i potpunu dubinu“.
Bio je član Socijalističke partije i 1991. godine je iznenada postavljen za vršioca dužnosti direktora Televizije Beograd. To je godina ostavke premijera Ante Markovića, početka raspada Jugoslavije, godina desetodnevnog rata i otcepljenja Slovenije,a zatim i Hrvatske, kao godina naoružavanja Srba i početak rata u Bosni i Hercegovini. Velimir Lukić u tim okolnostima kao član gradskog komiteta Socijalističke dobija poziv iz Vlade Srbije da donese dokumenta i po sopstvenom priznanju biva „zaprepašćen“ imenovanjem za vršioca dužnosti direktora Televizije Beograd, kako je izjavio u jednom interviju NIN- u. Nije ostao dugo na tom mestu, a ni u toj instituticiji zbog sukoba sa Dobrosavom Bjelotićem . Morao je da napusti taj posao i kako je rekao u jednom interviju „ostane na ulici“. Posle niza neslaganjai sukoba oko uređivačke politike, smenjen je, ali je ostao da bude urednik Umetničko – zabavnog programa godinu dana, do 1992.. Zbog sukoba sa generalnim direktorom RTB Dobroslavom Bjelotićem, otpušten je i savetovano mu da se vrati u Narodno pozorište u kome je njegov radni odnos mirovao, dok je bio angažovan na državnoj televiziji. U tom interviju opisao je atmosferu koja je vladala u unutar te kuć, kojaje doslednopratila politiku Slobodana Miloševića i čiji programi su dobijali ratnohuškačka obeležja. O tim vrlo dramatičnim danima kao neposredni učesnik Velimir Lukić će govoriti o ulozi Dobroslava Bjelotića koji je mimo svih pravila i ovlšćenja prekinuo odložen prenos demonstracija koje je organizovala opoziciona partija Vuka Draškovića SPO, 9. marta 1991. godine. Po njegovom svedočenju lično Dobrosav Bjelotić je pritisnuo dugme i prekinuo odložen prenos u trenutku kada je govorio srpski patrijarh. Takođe u tom razgovoru za NIN Velimir Lukić opisuje i ulogu Bjelotićeve desne ruke Dragoljuba Milanovića, ali i Čedomira Mirkovića kao i Milorada Vučelića, mnogih drugih koji su u to vreme imali vrlo istaknutu ulogu u političkom životu Srbije. Velimir Ilić nije napustio Socijalističku partiju „zato što stranke ne menja“ i „njima ostavlja da ga izbace jer je očigledno da je neprijatelj“ i da je „očigledno da radi nešto protiv stranke i protiv Srbije.“ Uprkos tome što je ostao član Socijalističke partije Velimir Lukić je o njenoj budućnosti govorio vrlo pesimistično naglasivši da te budućnosti i nema „jer najviši zakon je dobro naroda, a da bi se to postiglo, logično je da u opticaju budu sposobni i dobri ljudi, a ne odani, poslušni, „naši“ primećujući da i da unutar te stranke postoje „naši“ i oni „koji nisu naši“….
Velimir Lukić je autor koji je već za dramu u stihu Okamenjeno more dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost 1962. godine, za farsu Dugi život kralja Osvalda dobio je „Zlatni lovorov venac“ Festivala malih scena Jugoslavije 1963. godine, a zatim je 1969. godine usledila i Sterijina nagrada za najbolju savremenu domaću dramu za tekst Afera nedužne Anabele koja je postavljena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u režiji Milenka Maričića. U komadu su igrali: Marko Todorović, Svetolik Nikačević, Olga Savić, Zoran Milosavljević, Svetlana Bojković i dr.
Drame Velimira Ilića igrane su u svim značajnim pozorištima nekadašnje Jugoslavije prevedene su i na engleski, francuski, poljski, češki, arapski i, mađarski, a drame su mu izvođene su i na Radio Beogradu, između ostalih: Te nemoguće zimske večeri (1959), Medeja (1961), Krug (1967), kao i mnoge druge.
Izdavačka kuća „Prosveta“ je 1964. godine objavila u okviru knjige Farse Velimira Lukića pored komada Dugi život kralja Osvalda i: Bertove kočije ili Sibila i Valpurgijsku noć, a „Nolit“ 1987. godine Izabrane drame Velimira Lukića koje je priredio Vladimir Stamenković.
Sterijinu nagradu dobio je ponovo i za farsu Zavera ili praskozorje 1974. godine. Usledila je i nagrada Udruženja dramskih umjetnika Bosne i Hercegovine za najbolji dramski tekst izveden u sezoni 1973/74 u pozorištima Bosne i Hercegovine. Neke njegove drame prevedene su i izvođene u inostranstvu, pre svega Dugi život kralja Osvalda koji je igran u Nemačkoj, Austriji, Poljskoj. Savez udruženja dramskih umetnika Jugoslavije dodelio mu je nagradu „Marin Držić“ za najbolju savremenu dramu za period od 1970. do 1974. godine. Drame Velimira Lukića igrane su na svim značajnim pozornicama nekadašnje Jugoslavije. Posle burnih događaja i odlaska sa Televizije Beograd 1991/92 Velimir Lukić je radio kao dramaturg u Ateljeu 212.
Pred kraj života Velimira Lukića u Narodnom pozorištu u Somboru tekle su pripreme za rad na predstavi po njegovom još davno nagrađenom dramskom tekstu Afera nedužne Anabele, koju će u ovom pozorištu režirati Kokan Mladenović. Premijera je bila 17. 12.1997. godine, ali je Velimir Ilić nije dočekao.
Umro je 29. avgusta 1997.
Poslednje godine ako je suditi po stihovima objavljenim u njegovoj zadnjoj zbirci Budnim senkama tame (1994), to više nije bio onaj veseo, dinamičan, društven i duhovit čovek, kako su ga opisivali i pamtili savremenici.
Mnogi u njegovoj poslednjoj zbirci pesama, mračnoj i punoj zlih slutnji prepoznaju ne samo strepnju i osećanje zlog vremena u kome najgori, beskrupulozno vladaju i ubijaju, izazivaju najgore i najniže strasti podstičući ih nacionalističkom retorikom i izvrtanjem činjenica, već osećanje duboke sopstvene nemoći da bilo kako utiče na to. Kao da je sve nestalo i kao da nije ostalo ništa drugo do čekanje i slutnja sopstvene smrti.
Jedna od pesama iz Budnih senki tame je možda vernije od svih intervijua i tv- razgovora u kojima je posle odlaska sa Televizije Beograd govorio o tom mučnim godinama je i pesma „Na način Rilkeov „ u kojoj se nižu slike tih godina kao beskonačni tunel čiji kraj, ili bilo kakav zrak svetlosti je moguće naslutiti, kao i u mnogim drugim pesmama iz te zbirke.
Na način Rilkeov
Onaj što doma nema, što mu kuća gori/
Brat moj je u srži. U dalekoj gori./
Onaj što sna nema, što mu suza traje/
Svetac je i sluga, zvezda što ne sjaje/
Onaj što je mrtav već stotine dana/
Duh je u mom duhu, kovčeg svih sahrana/
Onaj što bez cilja pod nebesa ode/
Kroz krv moju šapće. Mene njemu vode./
Delo
Velimir Lukić je prvu zbirku pesama Poziv godine (1954) objavio kao vrlo mlad, sa osamnaest godina, da bi dve godine kasnije usledila i zbirka Leto (1956), a nakon pet godina kod istog izdavača, beogradskog „Nolita“ i zbirka pesama Čudesni predeo (1961). Pri kraju studija dramaturgije u „Prosveti“ je objavljena njegov drama u stihovima Okamenjeno more (1962), potom drame Dugi život kralja Osvalda (1962), Bertove kočije ili Sibila (1963), Valpurgijska noć (1964) Afera nedužne Anabele (1969) za koju je dobio Sterijinu nagradu. Posle Farsi (1965) koje su takođe objavljene u „Prosveti“ Velimir Lukić kao da se vratio poeziji, pa je usledila knjiga izabranih stihova Madrigali i druge pesme (1967), drama Zavera i drugo praskozorje (1974), za koju je dobio drugu Sterijinu nagradu , potom drame: Zla noć (1975) Santa Maria della salute (1980), koja je igrana i u pozorištu u Varšavi 1993. godine. Usledila je i zbirka Rub (1982) objavljena u SKZ, potom zbirka pesama Magla i lik (1984 ), i na kraju knjiga tmurne i elegične poezije Budne senke tame ( 1994). Postuhumno je objavljena i njegova poslednja drama Tebanska kuga (1999). Reditelj Dušan Petrović postavio je dramu Tebanska kuga 2003. godine u banjalučkom Narodnom pozorištu. U istom pozorištu je igran i njegov komad Sibila ili Bertove kočije.
Tibetanska kuga je poslednja drama Velimira Lukića u kojoj polazeći od mita o Edipu razvija priču o Zevsovoj smrti, o tome kako niko neće da vidi da je gospodar Olimpa umro sem Tanatosa, boga smrti, koji u tom opštem slepilu počinje svoj smrtonosni pir.
Velimir Lukić je na položaju „prvog „ čoveka Narodnog pozorišta u Beogradu ostao četiri mandata uzastopno, što znači 16 godina, od 1975. do 1991. Uložio je veliki napor da se zgrada pozorišta rekonstruiše. Kada se to dogodilo na 120- godišnjicu 22. XI 1988. prisustvovao je svečanosti ponovnog početka rada nacionalnog teatra u kome je počeo da radi sa 28 godina i u kome je proveo najznačajniji deo svoje karijere, ukupno 18 godina.
Nenad Grujčić je u Antologiju srpske poezije (1847- 2000) koja je objavljena u Sremskim Karlovcima 2012. godine uvrstio i nekoliko pesama Velimira Lukića.
O delu
O Aferi nedužne Anabele
 |
Mistična farsa u osam slika Afera nedužne Anabele Velimira Lukića je još jedna drama oblikovana na temu istorije, sa ironičnim prizvukom i sa izrazitim asocijacijama na savremenost u kojoj je autor živeo, ali i drama o večnoj pokvarenosti vlasti, o bezobzirnom žrtvovanju nevinih, onih koji imaju potrebu da veruju u bilo šta, bilo kakvo oličenje pravde, pameti , uzvišenosti . Naravno božanstva nisu nikada postojala, ali im oni koji vladaju pridaju izuzetan značaj i moralnu veličinu, kao i zakone koje su navodno propovedali, a sve u cilju održanja vlasti i poredka koji nikada i nigde ne funkcioniše bez zloupotrebe bespomoćnih pojedinaca .To je drama o ličnoj nesigurnosti i nemoći pojedinca, o začaranom krugu u kome vlastodršci bez ikakvih moralnih skrupula i obzira upotrebljavaju, uništavaju ljude koji im se na bilo koji način suprotstave, odnosno nemaju snishodljiv i pokoran stav u odnosu na njih. Afera nedužne Anabele mistična farsa u osam slika Velimira Lukića je demistifikacija vlasti, ogoljavanje načina i mehanizama kojima se vlast služi da bi opstala. Ti mehanizmi podrazumevaju sve oblike nasilja, ucene, kažnjavanje i pripisivanje krivice nedužnim, upotrebu potpuno nedužne žene , kao i vešta upotreba dojučerašnjeg najglasnijeg neprijatelja, nagrađivanje za usluge, obećanja slobode misli, udoban život i sve to da bi se priklonio vlasti, neko vreme uživao u njenim blagodetima, a zatim bio kažnjen i spaljen, kao i nedužna Anabela. Hart je za razliku od Anabele kriv za lažno svedočenje, ali kao da mu je mehanizam uništavanja jasniji on igra igru do kraja. Iako je sebe smatrao mrtvim onog trenutka kada je lažno svedočio protiv nedužne iskušenice, Hart će odigrati igru do kraja, do onog trenutka kada mu se pojavi kao kneževom sekretaru nekadašnji prijatelj Robert koji je verovao u njegove vrline, koji ga je izvređao nakon lažnog svedočenja i prestao da mu bude privržen. Doći će da ga zamoli da učini nešto ne bi li ostao u gradu iz koga je proteran. Desiće se da u toj situaciji ono što se dalo očekivati, isluženi Hart zamenjen je lako i bezbolno, optužen za lažno svedočenje i osuđen na spaljivanje na lomači.Za njega će to biti razrešenje. Međutim, razrešenje će biti i za vlast, svaliće krivicu spaljivanja na njega, silovana od kneza Anabela koje se valjalo otarasiti kao svedoka kneževe bahatosti će postati uz Apolonija zaštitnica grada. Iako je u času kada su je spaljivali shvatila da Apolonije nije ni postojao, da je verovala u izmišljotine. To će surovo potvrditi i Veliki Inkvizitor, ali samo u njenoj ćeliji, Istina će ostati prikrivena, potpuno beznačajna i knez i svita će poći bezbrižno u lov. Njihov svet, njihova pravila, manipulacije i nehajni zločini koje vešto prikrivaju izmišljanjem nekakvih svetih zaštitnika grada opstaju. Niko ne vidi i ne diže glas zbog njihove stvarnih žrtvi. Oni sve mogu, bez ikakvih skrupula sprdaju sa onima koji su žrtve njihovog vladanja, koje začas spaljuju na lomači priređujući puku predstavu sa svim lažima u koje puk veruje. Po obavljanom poslu uz javno poštovanje svih ceremonija, tajno se podsmevaju se ne samo spaljenoj i predhodno silovanoj naivnoj, mladoj , lepoj i punoj iluzija iskušenici, nego u ime odbrane svog, uvek povlašćenog položaja piju boce najboljeg vina, idu u lov i „vole Anabelu“ kako reče kneginja.
Anabelona sudbina spaljivanja na lomači neće zaobići ni Harta, gubitnika i piona vlasti, a tome će doprineti njegov nekadašnji student Robert koji će upasti u istu klopku kao i njegov učitelj. Dotle, Gerda i Valentin, kao glas običnog naroda sklonog verovanjima u priredbe i nekakve izmišljene mitove koje priređuje vlast gledaće da se malo „zabavi“, da bezrezervno veruje u sve krivice i presude koje neka vlast donosi.
Motiv smrtne kazne koji se pojavljuje u mističnoj farsi Velimira Lukića Afera nedužne Anabele je još jedno književno viđenje i razmišljanje o nemoći pojedinca ne samo da se suprotstavi laži i manipulaciji u kojoj stradaju nedužni već i metafora o čovekovoj nemogućnosti da zna šta je istina, a šta laž i manipulacija. Preciznije, metafora o krhkosti čovekovih moralnih načela, ili kako slikovito odgovara Hart na pitanje ko je on, a jeste nekadašnji nepotkupljiv borac protiv vlasti , nakon spoznaje da je učestvovao lažnim svedočenjem u spaljivanju na lomači nedužne iskušenice, odgovara da je „bubašvaba.“ To je u trenutku kada ga osuđuju jedina istina koju on uviđa. Iako kasno, pred samo spaljivanje junak Afere nedužne Anabele Velimira Lukića priznaje nemoć pobune, priznaje da je nemoguće odbraniti istinu i na kraju da istorija nije ništa drugo do krivotvorenje i to krivotvorenje zarad zabave i malo komfora koji godi ljudskoj taštini, kao beskrupuloznom i bezbrižnom, neodgovornom knezu lov.
Deo iz mistične farse Afera nedužne Anabele Velimira Lukića
Gerda
PETA SLIKA
Valentinova krčma
……
Nikada neću moći da zaboravim taj Trg. Sve je bilo tako svečano i strašno. Prvo je izašao Inkvizitor, raskošno obučen, zatim njegov pomoćnik, pa sudija, pa vojnici Inkvizicije, pa zatim knez i njegova svita. Sve je bilo tako mirno i dostojanstveno, da sam u jednom trenutku čula sopstveno srce kako bije. Smiri se Gerda, rekoh. Smiri se, sada ćeš videti nešto što nikad nisi videla. I stvarno: nekoliko vojnika uvelo je na kraju onu malu kaluđersku beštiju. Ala je ta lepa! Pa nije ni čudo sve ono što se dogodilo. ona je gledala u oblake što su kao u nekom čudesnom redu leteli i proletali iznad Trga, a mi svi u nju. Prvo je ustao jedan sudija i pročitao optužnicu, a zatim je Inkvizitor postavio nekoliko pitanja – ona je ćutala. Svi smo ćutali. Tada je Inkvizitor pitao da li postoji neko ko bi podržao optužbu svete Inkvizicije da je iskušenica Anabela veštica, i samim tim dokazao nevinost presvetog Kneza. E, tek tada je nastala najstrašnija tišina; da se naježiš! A onda jedan glas kao truba: ja ću svedočiti. Trgom prostruja mrmljanje i takav žagor da mi se zavrte u glavi, i skoro da više nisam znala gde sam. Tek kada se na podijumu pojavio gospodin Hart – a ono je bio njegov glas – shvatila sam to strašno zaprepašćeno žamorenje. I kada je naš gospodin Hart počeo da veze, bože moj, kada je počeo da opisuje nevaljalstva one male monaške beštije…
Robert
Hart! Hart! Hart je to govorio?
Gerda
Uh, gospodin Hart je pravi gospodin. Jeste da ništa ne radi, ali bar zna da lepo govori. Kako je samo uzbudljivo opisao prizore kada je prvi put ugledao Anabelu kako leti između noći i svitanja. Zatim, kako je zatekao da truje vodu, zatim kako je gledao kako prolazi kroz polja, kroz žitna polja i kako se ona odmah pale od njenog pogleda i dodira, i kako je izgorelo sve i kako je to bio strašan, ogroman i svirep požar. Onda je pričao veoma uzbudljivo, veoma bled kako je video Anabelu da jaše na troglavom crnom psu, dodirujući čas oblak, čas reku i sve tako neke strašne i nestvarne priče da se čoveku kosa na glavi nakostreši. Kada je gospodin Hart završio svi mi, do tada skamenjeni, povikasmo: vešticu odmah na lomaču, živeo nevin Knez. I tako je i bilo, osuda je izrečena, a spaljivanje zakazano za sutra, ići ću sigurno da gledam. Jer, kako reče jedan čovek piored mene, kad gospodin Hart kaže da je Anabela veštica, ona je zaista veštica, jer gospodin Hart, kako reče taj čovek, uvek govori samo istinu. Sudija je izrekao presudu: Anabela je veštica, biće sutra spaljena. Knez je nevino oklevetan, svi građani treba da mu se izvine
str. 62- 63
OSMA SLIKA
Sudnica u kući Inkvizicije
……
Hart
Biću kratak. Ja sam zaista lažno svedočio da je Anabela veštica, znao sam da ona to nije, kao što ste i vi znali bolje nego ja ili bar isto toliko. Ja sam zaista tvrdio da sveti Apolonije ne predstavlja ništa i da, uglavnom ne postoji. Šta vi o tome mislite, vaša stvar. Ja sam zaista tvrdio da ste svi vi hulje i ne tražim da mi to ovde priznate. Postoje aksiome kao što vam je poznato. Ja zaista nisam silovao Gerdu, i zaista nisam ukrao Robertov stil. Ali, to su potpuno nevažne stvari. Vratimo se Anabeli. Zašto sam pristao da učestvujem u tom haosu, u tom krvavom i stupidnom haosu? Možda da bih ostao živ. Možda da bih osetio malo lak i udoban život Kneževih miljenika,a možda da bih sačuvao svoje knjige. Možda sam mislio da su postupci jedno, a pisane reči drugo. Možda sam pretpostavljao da će se o meni docnije suditi na osnovu mojih knjiga, a ne na osnovu mojih životnih postupaka. Zaboravio sam da i knjige kao i svi pravi svedoci mogu da iščeznu. I samim tim ja ostajem go i sam, ovakav kakav sam sada. A možda sam sve to učinio i ne znajući zapravo šta činim, Možda sam hteo da postanem isto što i vi: tako bezrazložno živ i zadovoljan, Sve su to pitanja na koje ne umem da odgovorim, a više za to nemam ni vremena. Sada sam uveren da sam hteo da se borim protiv vas, i da sam boreći se izabrao vaše metode, i da je tu moja osnovna pogreška. Te metode vi, naravno, mnogo bolje poznajete. A boriti se protiv vas skoro da je nemoguće. Pitanje je da li i vreme može da vas pobedi. Ja ipak verujem. Ali ne baš sasvim. Vreme protiče i protiče, a vi kao da ne starite. Ili se meni to samo čini. Izgledate mi sve mlađi i mlađi i sve snažniji, ili se to meni čini zato što sam neispavan, pa moje oči kao da proždiru tamu i vide ogromne udvojene senke. Hoću da spavam, pod uslovom da vas ne sanjam. U pogrešno vreme rođen, čini mi se da umirem u pravi čas. Zbogom gospodo!
Inkvizitor
Čuli ste odbranu.
Nikolo
To je priznanje.
Domingez
I ja tako mislim.
Ferdinando
Ja se slažem.
Inkvizitor
Donosim presudu. Ustanite svi. U ime svetog suda svete stolice svetog Apolonija objavljujem: Građanin Hart, lice bez zanimanja kriv je za sve za šta je i optužen. Presuda tajnog suda svete stolice svetog Apolonija glasi: Hart će sutra biti spaljen na lomači zajedno sa svojim knjigama, a njegov pepeo biće odnesen daleko od grada i bačen u sumpornu jamu kraj Severne stene.
Domingez
Amen!
Inkvizitor
Tajni sud svete stolice nadahnut mišlju, božanskom mišlju svetog Apolonija donosi odluku da se rehabilituje nevina Anabela i da se dan njenog spaljivanja proglasi danom svete Anabele. Sud donosi odluku da sveta Anabela bude, uz svetog Apolonija zaštitnica ovog našeg srećnog i ponosnog grada.
Domingez
Neka nam se smiluje i neka nam pomogne sveta Anabela.
Inkvizitor
Amen!
Ferdinando
Suđenje je završeno.
Inkvizitor
Da.
Ferdinando
Straža!Odvedite osuđenog u tamnicu. A svedoci neka idu kući. Neka svedoci pričaju ostalim građanima šta se sve dogodilo ove noći. i neka potvrde kako smo pravedni i kako priznajemo svoju grešku.
Knez
Nisu to naše greške, videlo se čije su to greške.
Ferdinando
To sam baš mislio da kažem, plemeniti Kneže. Građani svedoci, jeste li me dobro razumeli?
Svi
Jesmo.
Ferdinando
Vi, Roberte, ostanite.
Robert
Hvala.
Gerda, Valentin
Do viđenja plemeniti Kneže, do viđenja veliki Inkvizitore, do viđenja plemenita Kneginjo.
Knez
Budite uvek tako razumni.
Inkvizitor
I nadahnuti.
( Stražari odvode Herta, a Gerda i Valentin izlaze za njima.)
Knez
Ala će nam prijati lov posle ove gužve. Preuzvišenosti, sjajno ste vodili ovo suđenje.
Inkvizitor
To mi je dužnost, Kneže.
Kneginja
Volim svetu Anabelu.
Inkvizitor
Gospodine Roberte, gospodine sekretare Kneževe kancelarije.
Robert
Stojim vam na usluzi, preuzvišenosti.
Inkvizitor
Pođite sa Domingezom do mojih podruma, tamo u donjem redu postoji nekoliko boca najstarijeg i najboljeg ferinskog vina. Donesite nam ga da ispijemo nekoliko gutljaja pre nego što pođemo u veliki lov.
Knez
Pićemo za slavu i muke svete Anabele.
Inkvizitor
O, neka nas čuva i štiti ona, kao što mi čuvamo i štitimo nju.
str. 127- 130
Velimir Lukić AFERA NEDUŽNE ANABELE – mistična farsa u osam slika
Biblioteka Sterijinog pozorja, Novi Sad, 1970.