Vidosav Stevanović

Biografija

Vidosav Stevanović rođen je u selu Cvetojevac kod Kragujevca 1942. godine. U tom šumadijskom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju, da bi 1961. godine upisao stomatologiju u Beogradu. Razboleo se i posle oporavka napušta studije stomatologije, te odlučuje da studira književnost. Ali, odustaje i od studija književnosti o čemu kasnije kaže: „Malo kasnije napustio sam školsku književnost da bih se čitavim bićem posvetio pravoj književnosti. Nisam je smatrao zanimanjem, već pozivom, veštinom koja zamenjuje religiju, politiku i stvarni život.“ Sarađuje u časopisu „Vidici“ i „Književnim novinama“… 

Glavna dela: Refuz mrtvak (1969), Nišči  (1971), Konstantin Gorča (1975), Periferijski zmajevi (1978), Testament (1986), Sneg u Atini (1992), Ostrvo Balkan (1993), Abel i Liza (2001), Šta ptica kaže ( 2008)

O stvarnim ljudima i junacima u drami  "Noćas je noć "

Da napiše dramu Noćas je noć piscu, Vidosavu Stevanoviću podsticaj je bio stvarni događaj, ljudi. Dragoljub Gutić i Sava Lisovac su 1968. godine ubili i opljačkali taksistu na Novom Beogradu. Zato što su počinili razbojništvo osuđeni su na smrt i streljani u podrumu Okružnog zatvora u Beogradu. Njihova molba za pomilovanje odbijena je 4. februara, a pogubljeni su 27. februara 1969. 
Drama je izvedena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, sezona 1981/82. Reditelj predstave je bio Milenko Maričić. Reditelj je poverio uloge: Brede Plamenac, nekad bila Olgi Spiridonović, Jagode, zvane Žiža, na strmom putu Ljiljani Međaši, Gembeša Milanu Gutoviću, Dragoljuba Atanasijevića, levorukog, Ivanu Bekjarevu, Goluba zvanog Pižon Savi Radoviću… 

O drami "Noćas je noć"

U Periferijskim zmajevima nalazi se priča Vidosava Stefanovića Noćas je noć. Iz te priče koja ga je prilično namučila, kako je sam napisao, rođeni su likovi dramskog teksta sa istim naslovom. Junaci drame, Gembeš i Atanasijević  su pobegli iz zatvora tako što su „prešli“ čuvara. Oni nemaju prijatelja, nemaju rodbinu i potpuno su svesni, da kako kaže jedan od njih nemaju prošlost, nemaju budućnost, nemaju „ništa“. Za njih postoji samo sada, tog trena, ništa ispred, ni nazad, nemaju gde. Traže sklonište i pronalaze ga kod  Brede, nekadašnje lepotice, koju je jednom davno jedan od njih sreo i ubeđen je da je ostavio neizbrisiv trag. A Breda i sama živi životom margine, samozaborava  po ćoškovima kafana, podajući se za šljivovicu. U njenom beogradskom stanu saznajemo nešto o junacima koji promiču kao senke, njihovim karakterima, o čudnom svetu koji ona okuplja oko sebe, stanarima zgrade koji govore jezikom vremena koje je prošlo kao što je Sestra sa babom, ali i o pristiglim Gembešu i Atanasijeviću. Njih dvojica svojim dolaskom nameću bezobzirno svoj red u živote onih koje tu zatekli, kontrolišu poštu, podozrivi su prema onima koji svraćaju. Susrećemo Jagodu koja je tu, živi, ništa ne razume, tek sluti da su to senke Bredine prošlosti, da nema suprotstavljanja. Ona je lutalica koju je Breda pokupila na ulici i podseća je na to kada kupatilo mora da se očisti posle nereda koji su napravili nezvani gosti. Pojavljuje se i dečak, Soni Boj. On je naučio da piše, zna sva slova , kao i ime svoje nove ulice, Zvečanske, zna da želi mlazni veliki avion. Ne znamo da li je nečiji sin ili štićenik. On je jednostavno tu, kao još nekoliko likova, svi izronili iz Stevanovićevog literarnog sveta i jezika, vremena koje prepoznajemo kao poratno. Taj svet podzemlja o kome je u vreme svoje najveće popularnosti kod čitalaca pisao Vidosav Stevanović je svet društvenog dna, marginalca, pun prikaza i nakaza, prljavštine, posrnuća, izgubljenosti… Tu je i jedan klavir, uobičajeni simbol ukradenog iz stana nekog „poraženog u ratu“, kao i različiti delovi nameštaja pobednički pokupljeni. Bredin muž, Plamenac samo tako, kroz prisustvo tog nameštaja postoji. Sve se događa munjevitom brzinom, dok pokvarena slavina curi. Alkohol, samozaborav, maštarije o nekom boljem svetu, sećanja iz života koji je izbrisan, razgovori, seks sa ženama koje su tu, pri ruci, ubistvo… 
Poslednja scena u drami Noćas je noć  Vidosava Stevanovića  se događa u dve zatvorske ćelije odvojene hodnikom na čijem plafonu su upaljene sijalice “na dugačkom šnuru.“ Pojavljuje se Pera Đoko dok se Gembeš priseća svog prvog uličnog posla, filma Časovi očaja  koji je posle gledao u bioskopu „20.oktobar“, svoje prve “ kamenjarke“, prve racije, prva dva meseca provedena u Padinjaku, pesme koju je tada pevao:
Jednog dana kiša samo leti,
Mene, mila majčice, sprovode agenti.
Na toj kući barjak crne boje,
Kad ja umrem, majčice, nećeš znati ko je,
Kad ja umrem i ostavim telo,
Sašijte mi, majčice, kockasto odelo!...
Gembeš doziva Pera Đoku, neobičnog saputnika koji se pojavljuje u ovom dramskom tekstu Vidosava Stevanovića, pita ga ima li dece. Pera Đoka koji je „nevin pošao u rat“ i „koji ima samo mrtve“ odgovara: „ Da sada, na priliku viknem: “Djeco moja! Pera Đoko vas zove!“…Niko se ne bi odazvao.“  Pera Đoko odlazi, a Gembeš i Atanasijević ostaju, čekaju. Čekaju da ih obese, da ostave telo. 

KAD JA UMREM I OSTAVIM TELO 

(Ni dan, ni noć. Dve zatvorske ćelije. Između njih hodnik. Gembaš i Atanasijević odvojeni. Nad svakim sijalica o dugačkom šnjuru.
Koraci. Svetlo se pali i gasi prema zvuku tih koraka.)


Gembeš: Koji je danas dan, Atanasijeviću?
Atanasijević: Danas je taj dan. Beležio sam na zidu.
Gembeš: Misliš, noćas je ta noć?
Atanasijević: Na isto nam izađe. Da bar imamo sat.
Gembeš: Oni imaju. Sve će biti na vreme.
Atanasijević: Utešio si me, kao nožem.
Gembeš: Izvini. Bilo je namerno.
Atanasijević : Gde li smo se samo zajebali, Gembeš?  
Gembeš: Stvar je bila dobro smišljena. Nigde nije propuštala vodu. Vaserdiht.
Atanasijević: Nije vodu,ali je propustila nas. Kroz mašinu za mlevenje mesa.
Gembeš: Sve je, inače, išlo kako treba.
Atanasijević: Jedino  što nije uspelo.
Gembeš: Zajebali smo se, burazeru! Namrtvo smo se zajebali!
Atanasijević: Lakše mi je kad govorim!
Gembeš: Onda govori!
Atanasijević: Ne znam šta! Sve mi se zbrkalo… Ne bole me zubi. Gembeš! Više me ništa ne boli!...
Gembeš: Smiri se.! Sve će biti kako će biti.
Atanasijević: Ali neće biti nas! Neće biti mene!
Gembeš: To je sigurno. Misli o nečem drugom.
Atanasijević: O čemu pobogu?
Gembeš: Danas je najtopliji dan ove godine. Ljudi se kupaju u mlakom moru, žene leže na pesku. Gole, Atanasijeviću. Kože su im tople i preplanule. Usta vrela i slana. Grizeš ta usta, pesak ti ulazi u sve pore. Među butinama im se kovrdžaju oštre dlake, što se pod tvojim dlanom opuštaju i pucketaju. Ovako dlanom, ovako. Materice im podrhtavaju, očekuju gustu spermu…
Atanasijević: Ko nas uortači?
Gembeš: Mamurluk. Sedeli smo za istim šankom i lečili se pivom. Trzali smo na istu šankericu, a ona na obojicu i još petoricu…                                                                                                                                                                                                                              
…………………

Gambeš: Slušaj! Sedeli mi jednom u kafani, pili drugi dan. Naiđe neki tip. Sede kod nas i zapeva. Nikad nisam čuo lepšu pesmu  ni blaži glas. „Odakle ideš pobratime?“ „Iz ćorke, Dvanaest godina i sve izdržao do poslednjeg sata i minuta. Krvni delikt sa predumišljajem. Neki bednik – muž moje ljubavnice. Modni krojač iz sporedne ulice.“ „Gde si se uputio od sabajle?“ „Idem kod moje carice, kod moje kraljice nebeske – da je vidim i da se prostrem pred njom. Ako me pozna i ako me primi. Dvanaest godina me nije videla, ni pisala ni dolazila.“ I reče njeno ime, zanimanje i adresu. Malogurski- Stanimirović Zagorka Koče Kapetana 41, u dvorištu desno. Na vratima piše Šomođi… „Ali drugari, ladno je, duva košava, a ja nemam mantila ni para da ga kupim. Kako ću ovako pred moju caricu, pred moju kraljicu nebesku ? Ja sam , braćo, demode!“ Ja ustadoh i dadoh mu moj novi crni mantil sa pletenom kragnom… Grejala je a nije stezala vrat… On ode sav beo i blistav. Tada rekoh drugarima: „Pogledajte za poslednji sto- onaj kod sporednog izlaza. Pogledajte onu krezubu spodobu, što slini u čašu i tuca se za šljivovicu. To je carica, to je kraljica nebeska našeg drugara od malopre!“… Atanasijeviću, sve mi je gore!...
Atanasijević: I meni. Ćuti.
Gambeš: Vrućina mi je. Sav gorim. Kao da mi vatra liže grudi iznutra.
Atanasijević : Grizi prste dok ne zabole. Ujedaj se. Plači, ako možeš.
Gembeš: Ne mogu! … Da li će nas tamo boleti?
Atanasijević: Dobro je dok boli!
Gembeš: Da se dogovorimo?
Atanasijević: Već smo se dogovorili!
Gembeš: Kako ćemo?
Atanasijević: Svakojako. Draćemo se! Kukaćemo i molićemo! Psovaćemo i njih i sebe! Do poslednjeg trenutka očekivaćemo pomilovanje! Lagaćemo! A možda ćemo vikati istinu!...
Gembeš: Razumem. Ja ću okrivljavati tebe, a ti mene… Dok nas ne obese…
Atanasijević: Stani! Oćemo li zajedno?
Gembeš: Zajedno, brate moj! Ali svaki za sebe!
(Koraci. Svetlo se pali i gasi prema zvuku tih koraka.)
Gembeš: Dolaze, burazeru!
Atanasijević: Dolaze Gembeš! Ovakve će nam biti oči!
(Bljesak najačeg mogućeg svetla. Onda mrak.)