Vitalij Šentalinski

Biografija

Vitalij Šentalinski rodio se u malom selu u Tatarskoj ASSR, 1939. godine. Otac mu je bio predsednik kolhoza i odrastao je u mestu svog rođenja poput svih ostalih, među „crvenim zastavama i zastavicama“ kako piše u svojoj knjizi Vaskrsla reč, prvoj od tri dokumentarne knjige ( druga Iznenađenja Ljubjanke, treća knjiga Zločin bez kazne). Knjige obelodanjuju njegovo istraživanje o na smrt osuđenim i pogubljenim piscima u Lubjanki. Šentalinski je u ime Svesavezne komisije za literarno nasleđe represiranih i poginulih pisaca posvetio dvadeset pet godina istraživanju sudbina nestalih pisaca. Bio je prvi pisac „koji je dobrovoljno ušao u Lubjanku“, a to je vreme „perestrojke“, vreme Mihaila Gorbačova. 

Iako je spisak koji je dostavljen Državnom tužilaštvu i KGB sadržao samo 13 imena: Babelj, Veseli, Voronski, Gumiljov, Katajev, Kljujev, Koljcov, Mandeljštam, Piljnjak, Pribludni, Svjetipolk-Mirski, Florenski, Čajanov nakon uvida u neuništenu arhivu ispostaviće se da je reč o zastrašujućem broju nevino pogubljenih pisaca, znanih i onih o kojima se manje znalo, a kada se radi o ostalim umetnicima, ljudima drugih zanimanja te brojke su milionske, bez obzira što izvori sovjetske vlade tu brojku svode na 828.000 ljudi nastradalih u vreme „crvenog terora“ koji se pretvorio u „mašinu za mlevenje nevinih“ u Staljinovo vreme u njegovim „čistkama“. Za taj zastrašujući zločin u XX veku nikada niko nije odgovarao, nikada nije bilo „ruskog Ninberga“, naprotiv, kako Šantalinski opisuje u knjigama ono što mu se prilikom istraživanja dokumenata dešavalo, reakcija na objavljene knjige, još uvek postoji podozrivost i kontrolisana opstrukcija da se skine tajna sa tog „nesrećnog“ parčeta neba iznad Lubjanke. Uprkos Solženjicinovim knjigama, uprkos knjigama i svedočenju Varlama Šalamova, Nadežde Mandeljštam i mnogih drugih koji su o tome pisali.

Ipak, zahvaljujući i radu komisije na čijem čelu je bio Vitalij Šentalinski, kao i knjigama koje je napisao 3.000 pisaca koji su nezakonito likvidirani ili umrli po logorima od 1917. godine kada su boljševici došli na vlast je rehabilitovano.

Vaskrsla reč (1993) prva knjiga Vitalija Šentalinskog prvo je štampana u Francuskoj, zatim u Srbiji ( izdavač prve dve knjige je „Paideia“, a treću knjigu objavila je „Russika“). Jedino je Solženjicin podržao autora Šalamova u nastojanju da otkrije istinu i rekonstruiše poslednje časove osuđenih na smrt, pronađe njihove utamničene rukopise koji skriveni čame među zidinama Lubjanke.

„Komunistička ideologija nije za nas bila nešto spoljašnje - ona se duboko ugnezdila u našu svest, utkala se u nju, odavno postala sveopšta i svakodnevna norma, poredak- sovjetski način neuništivog, čak prirodnog života“ napisao je o svom detinjstvu, iako je kasnije, celog života pokušavao da ne postane član partije. Imao je trinaest godina kada je 6.3.1953. godine nakon što ga otac, čuvši na radiju da je Staljin umro poslao da obavesti sve komuniste kolhoza, od vrata do vrata. Taj događaj urezao se Šentalinskom, u sećanje i on ga je označio kao dan kada se „istorija probila u njegov život“. Nakon polaganja završnih ispita upisao je 1956. godine Arktičku pomorsku školu u Lenjingradu. U toku školovanja se suočava sa strogo kontrolisanim ustrojstvom koje vlada i koje je još uvek represivno, da bi njegovu apsurdnost kao neposrednu opasnost i logiku doživeo zbog slušanja „ Glasa Amerike“, čitanja samizdata, pa onoga što je još uvek revnosno sledilo i što je sprovođeno kao „idejno vaspitanje“. Kao mlad čovek Šentalinski je pisao poeziju i objavljena mu je prvo zbirka pesama Zajedno sa pticama. Tada je živeo u Magadanu, glavnom gradu Kolimskog kraja. Iako su mnogi logori uklonjeni svakodnevno su se susretali bivši zarobljenici, njihovi stražari… Kao radista, posle završetka Arktičke pomorske škole zaposlio se u polarnoj meteorološkoj stanici na Vrangelovom ostrvu, u Ledenom okeanu da bi kasnije njegov život dobio sasvim drugi tok, naime odlučio je da nastavi studije i pođe nekim novim putem. Počinje da radi kao urednik literarno – dramske emisije i vanredno studira žurnalistiku na Moskovskom univerzitetu. Međutim, kako je već imao mnogo minusa u „karakteristici“ nije nakon diplomiranja mogao da se vrati u Magadan i nastavi posao urednika, a ni da dobije karakteristiku koja bi mu omogućila rad na naučno-istraživačkom brodu. Razlozi za to su mnogobrojni po kriterijumima onih koji su trebali da mu daju tu karakteristiku: brada, druženje sa nepodobnim, naslov knjige, interesovanja… Od dolaska Hruščova na čelo SSSR dašak promene državne politike SSSR osetio se u svemu, ali uhodani sistem kontrole trajaće još dugo, kao što će rukopisi i sudbine onih koji su streljani ili onih koji su prognani u logore ostati utamničena i bez obzira na milionske brojke ljudi koji su ubijeni, mučeni niko neće odgovarati, jer sve je to urađeno u ime očuvanja tekovina revolucije, u ime države…

Na pitanje zašto je odlučio da uđe u Lubjanku i istraži dosijee procesuiranih pisaca, sa vidljivim, osušenim tragovima krvi Vitalij Šentalinski u prvoj knjizi, dokumentarnoj povesti, Vaskrsla reč kaže: „Ne. Nisam robijao. Ni disident nisam bio. Ni u zatvor, ni u ludnicu me nisu zatvarali, iz zemlje proterivali. No ja sam imao svoje iskustvo u opštenju sa KGB- om- izuzetno negativno. Taj mi je monstrum u raznim oblicima pritiskao dušu celog života.“ Njegove knjige o streljanim piscima sadrže sećanja preživelih, zapise iz novina, sačuvane dnevnike pisaca skrivane godinama, svedočenja i sećanja rodbine, prijatelja… U knjizi su i podaci o onima koji su po naredbi svojih šefova, tačnije rečeno velikog Vođe sve te zločine činili, ostavljajući svoje potpise na zapisnicima sa iskonstruisanih, montiranih procesa. Ili bez potpisa, kada je trebalo ostaviti trag o egzekucije. Tragovi zlodela su uklanjani, ali ponešto je ostalo i Vitalij Šentalinski je ono što je mogao da sazna, snimi obelodanio u tri knjige. U svojoj novinarskoj karijeri, Šentalinski je godinama pisao za rubriku „Sačuvati večno“ u časopisu „Plamičak“.

Druga knjiga V. Šentalinskog Robovi slobode koja je u Srbiji prevedena pod naslovom Iznenađenja Lubjanke -Povratak književnim arhivima KGB (1999) je povest koju autor ispisuje na osnovu pronađenih dokumenata do kojih je došao, a odnose se na: Tolstoja, Koroljenka, Berđajeva, Karsavina, Belog, Volšina, Savinkova, Bulgakova, Cvetajeve, Koljcova, Platonova, Šolohova, Erdmana i Pasternaka. Onih koji su na vreme napustili Lenjinovu, pa Staljinovu Rusiju, onih koji su neverovatnim čudnim okolnostima živeli i izmučeni umirali, ili kao Marina Cvetajeva izvršavali samoubistvo.

Treća knjiga Zločin bez kazne (2013) Vitalija Šentalinskog je poslednja knjiga na temu sudbina pisaca nastradalih u Staljinovim čistkama, jer kako primećuje autor, niko od doušnika islednika, likvidatora NKVD-a, ljudi koji su učestvovali u ubistvima bez presude „nije odgovarao pred sudom ili pokazao kajanje“, a i „pojavio se novi sloj dostavljača, a oni sada štampaju svoje knjige“.

Delo

VASKRSLA REČ- Iz književnih arhiva KGB (Babelj,Bulgakov, Florenski, Gorki, Kljujev, Piljnjak i Platonov)

U prvom poglavlju Vaskrsle reči (1993) Šentalinski opisuje šta , kako i s kim je morao da se dogovara kako bi mu dozvolili da pogleda arhive u Lubjanci. Drugo poglavlje posvećeno je Isaku Babelju, autoru romana „ Crvena konjica“ čije hapšenje je naredio Lavrentije Berija 1939. godine. Optužen je da je francuski špijun, zatim raspolažući informacijama o njegovoj nekadašnjoj vezi sa ženom Ježova (koji je već uhapšen) sa kojom je pisac radio u časopisu „SSSR u izgradnji“, a i to biva razlog da optužbe budu ubedljivije, iako nijednog dokaza za tvrdnje o špijunaži nema, niti postoji. Šentalinski pronalazi dokumenta , zabeleške istražitelja i upoređujući ih shvata koju torturu je morao Babelj podneti, kako je menjao iskaze pod presijom islednika, a zatim kako grčevito pokušava da spase druge koje je spomenuo sluteći da će i njih da uvuku u istovetnu mrežu, potpuno svestan i oprostivši se od nade da će izaći živ iz podruma i kandži NKVD-a. Na kraju, bez obzira što je Babelj sve što su ga prisilili da prizna porekao presuda je već bila spremna i glasila je: „U ime SSSR ustanovljeno je da je Isak Babelj ušao u sastav antisovjetske, trockističke grupe, bio agent francuske i austrijske obaveštajne službe, povezan sa ženom narodnog neprijatelja Ježova proglašava se krivim i osuđuje se najvišoj kaznenoj meri- streljanju… Presuda je konačna… izvršenje se sprovodi odmah“. Tako glasi presuda piscu Isaku Babelju. Na presudi zapisan i datum 6. januar 1940. godine.

Pisac Isak Babelj je streljan 7. januara 1840. godine.

Na početku te godine pogubljeni su pored Babelja i Mejerhold, Koljcov. I Ježov. Antonina Nikolaevna, Babeljeva žena je godinama živela u nadi da će joj se muž Isak Babelj vratiti. Pregledajući taj dosije, tragajući za rukopisima koji su zaplenjeni, Šentalinski zapaža da su neki datumi u dosijeu naknadno dopisivani, između ostalog i datum njegove smrti koji se nalazi u enciklopedijama; da je umro 17. marta 1941. Rukopisi i beležnice streljanog Isaka Babelja, pisca, nisu sačuvani.

Iako Mihail Bulgakov nije streljan, već je umro prirodnom smrću 10. marta 1940. godine, iako je uspeo da preživi do te godine stalna praćenja, nadzor, upade, oduzimanje rukopisa, dnevnike Šentalinski mu posvećuje u knjizi Vaskrsla reč čitavo jedno poglavlje, sa naslovom „Pod petom“. Autor Bele garde, Dana Turbina (1925) drame nastale na osnovu romana Bela garda koju je Staljin gledao 14 puta je priča o mehanizmima staljinizma, fabrikovanju privida, slika koje je monstruozni vođa stvarao o sebi. Nesrećni Bulgakov, „nezakonita pojava“ kako ga je nazvao Pasternak živeo je pod stalnom prismotrom, nije mogao da objavljuje, komadi mu nisu izvođeni. Zbog hajke koja je organizovana i orkerstrirana nesrećni, bolesni lekar i pisac Mihail Bulgakov je pisao Vrhovnoj vlasti, Staljinu…

U Vaskrsloj reči je poglavlje posvećeno Pavlu Aleksandru Florenskom, teologu, naučniku, „ruskom Leonardu“. Posle Revolucije nastavio je svoju naučnu karijeru, sve do 1928 . godine kada je uhapšen , pa pušten, a onda uhapšen ponovo 1933. godine, poslat u Gulag i streljan u prvom staljinovom koncentracionom logoru SLON, na Solovjeckim ostrvima, usred Belog mora, 1937. godine. Odluka o streljanju doneta je u Ljubjanki, 25. novembra 1937 godine. Glasila je:“ Presuda Trojke UKVD- a Lenjingradske oblasti nad Florenskim Pavlom osuđenim na najvišu kaznu, izvršena je 8. decembra 1937. godine, o čemu svedoči ovaj akt“. Potpisao ju je komadant UKVD Lenjingradske oblasti, natporučnik Državne bezbednosti K. Polikarpov. Slede povesti o Nini Hagan – Torn,o Georgiju Georgijeviču Demidovu , autoru priče „Dubar“ , o pismima koja su stizala na adresu Saveza pisaca, od običnih ljudi koji su „ zbog lične karte“ stizali na Kolimu…Slede povesti o sudbini Piljnjaka, Mandeljštama, Kljujeva, Platonova, Gorkog . Kombinujući stranice posvećene sudbini pisaca i stranice svog nepretencioznog dnevnika, u ovim knjigama Šentalinski priča i o apsurdnoj činjenici, kada je u istočnosibirskoj spisateljskoj organizaciji posle dostavljačkog talasa 1937. ostalo samo dva člana: Konstantin Sediha i Ivan Moločanov. Tu su i zapisi o dželatima, o znamenitom Nikolaju Šivarovu koji se istakao u saslušanju Mandeljštama kada je pesnik izgovorio svoju pesmu protiv Staljina, pa Staljinovim kadrovima, o Jagodi, Ježevu.

Šentalinski navodi podatak da je od šest stotina delegata Prvog kongresa pisaca SSSR streljano više od trećine.

IZNENAĐENJA LUBJANKE- Povratak književnim arhivima KGB-a

Druga knjiga Vitalija Šentalinskog Iznenađenja Lubjanke (1996) pored uvodne priče o pljački Lenjina koju je izvršio tada čuveni moskovski kriminalac Košeljkov zaustavivši auto vođe revolucije, oduzeo mu pištolj, sva dokumenta i pustio ga. Kada je shvatio koga je propustio da kidnapuje, kriminalac Košenjkov se vratio da ispravi grešku misleći da će za takvog taoca moći da oslobodi svoje drugove iz Butirskog zatvora. Sve se dešava 1919. godine. Poglavlje Klasici u Lubjanki, objavljeno je i kao posebna knjiga Lav Tolstoj u Lubjanki je priča o potomcima velikog pisca koji su se našli u Lubjanki, o pristalicama tolstojizma, učenja velikog pisca koji je izbačen iz crkve, onog koji se nije bojao ni cara i koji je tvrdio da „najbolji ljudi izbegavaju da učestvuju u vlasti, i da je bolje živeti pod najsvirepijom vlašću nego sam vladati“. Ćerku Lava Tolstoja Aleksandau Ljvovnu uhapsili su 1920. godine i optužili da je saučesnik opasnih zlikovaca antisovjetskog Taktičkog centra i osuđena je na tri godine zatvora u Novospaskom koncentracionom logoru u Moskvi. Hapšena je još dva puta. Svi potomci Lava Nikolajeviča Tolstoja emigriralu su. Poslednja je otputovala upravo Aleksandra Ljvovna u jesen 1929. godine. Pozvana je da održi predavanje u Japanu. Nije se vratila u SSSR. U jednom pismu napisala je: „Ne mogu da radim. Pre svega želim slobodu. Makar i u siromaštvu, s prosjačkom torbom, ali samo slobodu“. Svi sledbenici tolstojizma, na čelu sa Vladimirom Čertkovim, Valentinom Bulgakovim posle silnih saslušavanja i zabrana, plenidbi, proterani su jer je Lenjin odlučio to svojim tekstom, ocenom o velikanu svetske književnosti : „ Tolstoj je smešan prorok koji je izmislio nov recept za spasenje čovečanstva, i zato su sasvim mizerni inostrani i ruski tolstojevci…“ Nadežda Krupska je na spisak za uništenje unela sve piščeve religiozno- filozofske spise. Na stranicama ove, druge knjige o pogubljenim i proteranim, praćenim piscima Vitalija V. Šentalinskog pored priča i dokumenata koji svedoče i na svetlost izvode zaboravljene, značajne, mlade, još neafirmisane književnike, njihove sudbine u vreme terora. Šentalinski rekonstruiše i sudbinu Nikolaja Berđajeva, koji je emigrirao,vraća se ponovo Mihailu Bulgakovu, otkriva zapisnike koji su se odnosili na Pasternaka, Belog, Šolohova, Gorkog… Posebno poglavlje Arijadna, Sergej i Marina je posvećeno nesrećnoj pesnikinji Marini Cvetajevoj, sudbini njene dece, kćerke Arijadne koja je godine i godine provela u logoru, njenog muža Sergeja Efrona.

ZLOČIN BEZ KAZNE- Povratak književnim arhivima KGB-a

Prve dve knjige Vitalija Šentalinskog objavljene su u Srbiji u izdanju beogradske „Paideie“, i prevela ih je Neda Nikolić Bobić, dok je treću knjigu Zločin bez kazne objavila izdavačka kuća „Russika“, a prevele su je Ljubinka Milinčić i Neda Nikolić Bobić.

Nakon priče o Statiru , knjizi oratorske proze, crkvenoj propovedi koju je napisao otac Potop , a koja je dugo skrivana, pa o drevnom „Prvom Kijevsko pečorskom svodu“ temelju ruske književnosti i pismenosti Šentalinski podseća i na sudbinu Puškina, Dostojevskog i rezignirano konstatuje da je istorija pismenosti i prosvećenosti njegove zemlje kontinuitet koji traje i čiji su temelji utamničenje i zabrana svakog oblika slobodnog mišljenja, da je boljševički teror „ u ime države i naroda“ samo kulminacija onoga što je započeo Ivan Grozni.

30. avgusta 1918. godine dogodila su se dva atentata u Moskvi i Petrogradu. Tog dana na Lenjina je pucala Dora Kaplan. Već 3. septembra je je pogubljena. Drugi atentat, u Petrogradu u holu Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova Mojsija Kanigisera ubio je dvadesetdvogodogodišnji Leonid Akimorovič Kanigiser, plemić, student. Saslušavao ga je lično Deržinski. Mladić, atentator odbio je da odgovori na pitanja istražitelja „iz principa“, naglasivši da nije ubio po nalogu neke partije,već iz ličnih razloga. Vitalij Šentilenski je u dosijeu pronašao stihove koje je ovaj mladi čovek napisao, a i ustanovio je da se družio sa značajnim imenima ruske književnosti: Jesenjinom, Tefijem, Hodasevičem…O ta dva atentata pisali su kasnije mnogi, postoje mnoga tumačenja, ali za pisca Zločina bez kazne to ostaje nerazrešena dilema kao „unutrašnja drama Rusije“ u kojoj se pojavljuje „ubica kao što je Mojsije Uricku i ubice ubice - Leonid Kenegiseri“, a ti događaji su opravdanje za „crveni teror“ koji se zahuhtavao i gomilao nevine žrtve. Sledi u knjizi i „slučaj“ Nikolaja Gumiljova, prvog pogubljenog pesnika koji je poslednji rehabilitovan. Bio je prvi muž Ane Ahmatove , pogubljen je 1921. godine, a njihov sin Lav Gumiljov je takođe bio uhapšen i pušten tek 1956. godine…

Vitalij Šentalinski posvetio je dvadeset pet godina radu i prikupljanju građe za ove knjige, s prvobitnom namerom da kao predsednik spisateljske komisije pronađe poslednje rukopise i podstakne rehabilitaciju 13 nevino optuženih i osuđenih na smrt pisaca. A otkrio je mnogo više: sudbinu dvojice sinova Leonida Andrejava, Vadima i Danila koji je u u desegodišnjoj tamničkoj usamljenosti napisao mistično delo Ruža Univerzuma, Borisa Gubera, nestalog u čistkama, Nikolaja Kljujeva, streljanog , Sergeja Ključkova, Mihaila Koljcova koji je uprkos vernosti Staljinovim zahtevima od umetnika bio žrtva čistki, Valerijana Pravdukina, esejiste i noveliste takođe stradalog u čistkama Ivana Prebludnog, pesnika bliskog Jesenjinu… Uprkos dugogodišnjem uloženom trudu, imena i sudbine mnogih nevino osuđenih na smrt ostaće zauvek tajna, tako će se ukinuti i činjenica ne samo da su ubijeni bez prava na odbranu, već i činjenica da su bili rođeni.

Martirolog streljanih pisaca nalazi se na zadnjim stranama knjige Zločin bez kazne Vitalija Šentalinskog, između stihova Varlama Šalamova:
Na zapuštenim grobnicama/
Usecam pismena./
Zapisujem za sećanje pticama/
Datume, rokove, imena…/

Po godinama, po grobljima: moskovskom Donskom groblju, Butovu, Komunarki, Lenjingradu…

Na kraju stih Osipa Mandeljštama, pesnika o čijoj strašnoj sudbini i smrti piše Nadežda Mandeljštam u knjizi Strah i nada i Šalamov u Pričama sa Kolime :
Nama ostaje samo ime:/ 
Čudesni zvuk na dugi rok./
Prihvati dlanovima mojim/
Presipanog peska tok./

Delovi iz knjiga V. Šentalinskog

…
Trinaestog oktobra trojka NKVD-a zapadnosibirske oblasti donela je odluku da se Kljujev strelja. U dokumentu o izvršenju presude, potpisanom nekakvim nečitkim škrabotinama, konstatovano je da je on 23-25(!) oktobra streljan… Trodnevno streljanje. Kako objasniti taj datum? Sigurno je osuđenih bilo toliko da čak ni preko mere prilježni čekisti nisu bili kadri da ih za jedan dan pošalju na onaj svet. Trebalo im je za to tri dana, a koga i tačno kada- za izvršioce je bilo sasvim nevažno.
Takva je bila pogibija Nikolaja Kljujeva. Ali se život njegove poezije nastavlja, i pokazalo se u njoj može biti još vrtoglavih otkrića. Treba priznati da Kljujeva u vlastitoj domovini slabo znaju. On sve do danas nije u potpunosti štampan ( najveća zbirka njegovih dela bila je u dva toma izdata 60- tih, i kako se to kod nas često dešava- ne kod kuće, već u inostranstvu, u Nemačkoj). Pesme njegove, čak i ime pesnikovo bili su zabranjeni- zločinac! I rehabilitovan je tek 1988. godine.

….


„Soba za pridošle“- tako se šaljivo naziva ta prostorija, koja služi za sakupljanje kažnjenika za najvišu kaznu. O njoj je sve ispričao filolog Siljavarsvan, Gumiljovljev kolega iz izdavačkog preduzeća „Svetska književnost“ koji je sedeo u ČK, ali je pušten uz jemstvo Gorkog da se nikud neće udaljavati, i koji je sa blagoslovom tog istog Gorkog pobegao čamcem u Finsku. Njegovu priču objavile su 10. oktobra 1992. pariske novine „Pariske novosti“.
„Obično se uoči izvršenja kazne kažnjenici izvode iz njihovih ćelija, uz objašnjenje da se sele u drugu prostoriju ili da se puštaju na slobodu, ali upućuju ih u sobu za pridošle. Tu čitav dan i noć, koliko traje njihov boravak u toj prostoriji uhapšenici ne dobijaju ni hranu, ni vodu…Tokom tog perioda niko im ne dolazi, niti ih puštaju da obave prirodne potrebe. Žene i muškarci smešteni su zajedno. Godine 1921. u dane velikih streljanja, soba je bila krcata kažnjenicima.
Tu je, najverovatnije, Gumiljov i proveo poslednju noć i poslednji dan svoga života- u očekivanju kazne.
„U sobi im čitaju presudu, nateraju ih da potpišu i odmah im stavljaju lisice, jedan par za dvoje, jedan obruč na desnu ruku prvog, drugi na desnu ruku drugog kažnjenika. Oni dugo ne mogu da sednu, provode tako noć i dan, a sledeće noći od 3 do 4 sata ujutru sledi upućivanje na mesto kažnjavanja.
U tri sata noću, iz garaže u dvorištu Gorahova 2 stiže kamion petotonac, u dvorište se dovodi pojačani odred čete komunara, komadant se spušta u sobu za pridošlice, otvara vrata, i po spisku, u paru, izvode kažnjenike i smeštaju ih u kamion. Po bokovima ispred zatvorenih vrata, stisnuti u tesni obruč, sedaju naoružani komunari, auto kreće i vozi na artiljeriski poligon na Iranovsku željezničku prugu. Dva automobila prate kamion sa uhapšenicima, u njih se smeštaju lica koja na ovaj ili onaj način učestvuju u kažnjavanju. Tu je obavezan islednik, koji, kad već optuženi stoji na kraju jame, postavlja poslednje pitanje, vezano za odavanje novih lica. Takvo pitanje se obavezno postavlja svakom kažnjeniku. Onda se postavljaju dva do tri specijalca za streljanje koji pucnjem u potiljak šalju kažnjenike na onaj svet. Osim njih, petorošestoro ljudi, koji prisustvuju izvršenju kazne po specijalnom zadatku, skidaju lisice, gornju odeću, cipele i rublje, i dovode žrtvu ispred strelca- dželata. Veoma često se događa kod masovnih slanja na poligon, da uhapšeni koji sede u sobi za pridošle, ne izdrže poslednji dan i noć i umiru. Trup ubacuju u kamion ne skidajući lisice sa suseda, a po dolasku na poligon bacaju ih u zajedničku jamu.“
Siljversvan čak nabraja imena dželata određenih za slučaj Taganjceva koji se ne razlikuje od informacija iz čekističkih krugova. Osim komadanta Šestakova, tu je i bivši gardijski oficir, komandir čete komunara Al. Al. Boze, i pod njihovom komandom nadzornici ČK Balakirov, Bojcov, Serov, Bondarenko, Pu, i Kokorev, čiji je osnovni zadatak bio da razodevaju žrtve. Za sprovođenje kažnjenika na mesto kazne Agranov je odredio dva islednika- Sosnovskog i Jakobsona. Tako je ovaj poslednji otpratio pesnika do kraja.
Druge pojedinosti su objavile petrogradske novine „ Revolucionarni posao“ u martu 1922. godine: „ Streljanje je obavljeno na jednoj od stanica Irinovske ž. pr. Uhapšene su dovezli u zoru i terali da kopaju jamu. Kada je jama bila do pola gotova, naređeno im je da se svuku. Razlegli su se krici, vapaji za pomoć. Deo osuđenika je bio nasilno gurnut u jamu, a po jami osuta puščana paljba. Na gomilu tela gurnut je ostali deo i ubijen na isti način. Posle čega je jama u kojoj su stenjali živi i ranjeni, bila zasipana zemljom.“

Fotografije streljanih :

Nikolaj Stepanovič Gumiljov (1886 - 1912), pesnik, predvodnik akmeističkog pokreta u ruskoj poeziji na početku XX veka. Autor više poetskih zbirki. Optužen za zaveru. Streljan 1921. godine.

Pavel Florenski, rođen 1892. Godine. Sveštenik, pisac, naučnik, „ruski Leonardo“. Streljan 1937. godine.

Isak Emanuilovič Babelj, rođen 1895. godine. Pisac jevrejskog porekla, poznat po romanu Crvena konjica. Pogubljen 1940. godine.

Vsevalod Majerhold, čuveni reditelj, direktor avangardnog pozorišta. Rođen 1874. Streljan 1940. godine.

Maksim Gorki (Aleksej Maksimovič Peškov) rođen 1868. godine. Gorki je 1929. godine na poziv OGPU posetio „logor za prevaspitavanje“. Fotografisao se sa upravnikom i čuvarima i „u tom trenutku, on je izdao svoj narod i blagoslovio tiraniju“ piše Vitalij Šentalinski. 

DŽELAT- Vasilij Mihailovič Blohin Staljinov zvanični rekorder

Vasilij Mihailovič Blohin – najproduktivnijo, dugogodišnji glavni dželat NKVD

Vaslilij Mihailovič Blohin je od 1926. godine kada bio glavni egzekutor. Po Staljinovoj naredbi u komandi NKVD organizovao specijalni odred i u podrumu koji je imao dve prostorije, jednu za indentifikaciju i drugu u kojoj su osuđenici ubijani. Vasilij Mihailovič Blohin sovjetski general major je ostao na toj dužnosti 26 godina ( obavljao tu dužnost za vreme Genriha Jagode, Nikolaja Ježova, Lavrentija Berije). Izvori sovjetske vlade tvrde da je bilo 828.000 žrtava Staljinovih čistki. Čekista Blohin je lično izvršio egzekuciju nad 50.000 ljudi, građana SSSR, stranaca a poznato je da je za 28 dana ubio je 7.000 Poljaka, zarobljenika ( Katinski masakr u II svetskom ratu). Nosio je tom prilikom mesarsku kožnu pregaču, kožni šešir i rukavice i pucao u glave žrtava nemačkim pištoljima. Čak se zna da je na egzekucije nosio svoju torbu sa pištoljima Walther Model 2. 25 APC. Nije morao da ostavi nikakve izveštaje, jer je kao „stari ubica“ bio „oslobođen od papirologije“ Staljinovom voljom. Lično je ubijao svakog osuđenika koji je bio značajan, pa je tako lično ubio Jagodu (1938), Ježova( 1940).

Umro je 1955. godine.

Njegov pomoćnik je bio Andrej Rubanov.