Abolicionizam i abolicionisti u Srbiji

Abolicionizam je naziv za pokret protiv smrtne kazne, a abolicionistima se zovu protivnici smrtne kazne, tj. oni koji traže njeno ukidanje. Prvi moderni abolicionist bio je Italijan Čezare Bekarija (1738–1784), koji je svoje ideje izneo u uticajnom eseju O zločinima i kaznama (1764).  Kasnije, u 19. veku, mnogi naučnici su pisali protiv smrtne kazne, a širom Evrope i Amerike nicala su filantropska društva za borbu protiv smrtne kazne. Slično je i danas, kada se brojne međunarodne nevladine (npr. Amnesti Internešnal i Svetska koalicija protiv smrtne kazne) i međudržavne organizacije (npr. Ujedinjene nacije i Savet Evrope) zalažu za njeno ukidanje u zemljama u kojima ona još postoji.

Prve ideje o ukidanju smrtne kazne u Srbiju su donosili mladi ljudi koji su se školovali u inostranstvu, najčešće u nemačkim zemljama. Jedni su po povratku u Srbiju radili u administraciji i sudstvu ili se bavili politikom, tako da su imali prilike da utiču na kaznenu politiku. Drugi su delovali u istom pravcu kao profesori i naučnici. Svi oni su doprineli sužavanju upotrebe smrtne kazne i humanizaciji njenog izvršenja u 19. veku, ali nikada nisu uspeli da dovedu do njenog ukidanja. Kasnije, u 20. veku, pojavila su se prva građanska udruženja i inicijative za ukidanje smrtne kazne. Ovo su neki od značajnijih datuma, pojedinaca i organizacija koji su se u protekla dva veka zalagali za ukidanje smrtne kazne u Srbiji.

19. vek

1808 Prvi savet da ukine smrtnu kaznu Srbija je dobila već u prvim godinama svog postojanja, kao nezavisna teritorija koju su ustanici oslobodili od Turaka i držali od 1804. do 1813. godine. Taj savet je došao iz Rusije, koja je u to vreme koristila smrtnu kaznu mnogo manje od zapadnih evropskih država, a prestupnike slala u progonstvo, u Sibir. Rusija, čija vojska se nalazila na Dunavu blizu turske granice, pomagala je srpske ustanike, a i sama ulazila u oružane sukobe s Turcima. Ruski agent koji je kao oficir za vezu boravio među ustanicima, Konstantin Konstantinovič Rodofinikin (1760–1838), pisao je 1808. godine svojim pretpostavljenima o stanju u Srbiji ovako: „Smrtnu kaznu, koju ovde hladnokrvno primenjuju, korisnije bi bilo ukinuti i umesto nje uvesti kazne koje se koriste za prestupnike u Rusiji“. S obzirom da se ustanička država tokom celog svog postojanja nalazila u ratnom stanju i da u njoj nije bilo nikakvih pisanih zakona (a vrlo malo pismenih ljudi), ovakvi saveti nisu imali izgleda na uspeh i nema traga da su srpski ustanici ikada razmišljali ili govorili o ukidanju smrtne kazne.

1826    Pesnik Sima Milutinović Sarajlija (1791–1847) napisao je 1826. godine knezu Milošu Obrenoviću jedno pismo, u kome ga je savetovao da ukine smrtnu kaznu, jer je to u njegovom interesu. Umesto smrtne, treba koristiti zatvorske kazne, koje je Milutinović zamišljao na čudan način: za svakog kažnjenika treba iskopati duboku rupu u zemlji i tu ga držati koliko kazna traje (pa i doživotno). U tako potpunoj izolaciji, osuđenici će preispitati svoj život i pokajati se, a stalno će se moliti Bogu za zdravlje Kneza i njegove porodice. Sticajem prilika, Knez nikada nije primio Milutinovićevo pismo, i tako od ovog čudnog projekta nije bilo ništa.

1829    Nemački putopisac Oto Pirh (1799–1832) posetio je naseljeno ostrvo Poreč na Dunavu (potopljeno 1971, radi izgradnje hidrocentrale Đerdap), na kome je tada građena nova zatvorska zgrada. Tu mu je rečeno da „Knjaz namerava da ukine smrtnu kaznu i da je pretvori u večitu robiju, na ostrovu Poreču“. Ova vest nije bila tačna: knez Miloš Obrenović nikada nije nameravao ništa slično – naprotiv, on sam je često izricao smrtne kazne i potvrđivao smrtne presude.  Pirha su njegovi pratioci namerno dezinformisali. Oni su znali za progresivne predloge o ukidanju smrtne kazne u nekim evropskim zemljama, pa su hteli da tako predstave Srbiju u lepšem svetlu.

   1839    Jovan Filipović (1819–1876) objavio je prvo izdanje svoje Filozofije prava. On tu, doduše, još ne govori posebno o smrtnoj kazni, ali se kasnije pokazao kao pravi abolicionist. Kao predsednik Apelacionog suda i član komisije za izradu projekta krivičnog zakonika, Filipović je 1858 godine predložio ukidanje smrtne kazne.  On je smatrao da smrtnu kaznu treba ukinuti jer ona ne popravlja krivca, a nije neophodna za zaštitu društva, pošto se krivac u trenutku njenog izricanja već nalazi pod punom kontrolom državnih organa. Pored toga, tvrdio je da je smrtna kazna protivna tadašnjem srpskom ustavu, jer se po njemu činovnicima i sveštenicima (za razliku od običnih građana) nisu mogle izricati telesne kazne. Pošto je smrtna kazna vrsta telesne kazne, tvrdio je Filipović, to znači da se činovnici i sveštenici ne mogu suditi na smrt, a pošto u pogledu tako važnog pitanja kao što je život svi građani moraju biti ravnopravni, smrtna kazna se ne sme izricati nikome. Zato Srbija ne treba da se povodi za onim evropskim državama koje dopuštaju smrtnu kaznu, jer se njen ustav razlikuje od njihovih. Naprotiv – pisao je Filipović – „[mi] u ovom smotreniju sasvim osobit od ostale Evrope ustav imamo, po kome uprav Evropi bar u ovom smotreniju prednjačiti moramo“. Filipović je ostao u manjini i izdvojio svoje mišljenje, a komisija je većinom glasova odlučila da smrtna kazna uđe u novi krivični zakonik.

1858    Zahvaljujući naporima mladih činovnika – pravnika školovanih na nemačkim i francuskim univerzitetima, od kojih poseban pomen zaslužuju: Đorđe Cenić (1825–1903),   Dimitrije Matić (1821–1884), Nikola Krstić (1829–1902), Stojan Veljković (1830–1925), Rajko Lešjanin (1826–1872) i Dimitrije Crnobarac (1818–1872), 27. avgusta 1858. je ukinuto izlaganje tela pogubljenih na točku, kao kvalifikovani oblik smrtne kazne.

1859    Ista grupa mladih činovnika, od kojih su mnogi u raznim periodima služili kao ministri pravde ili su, kao sudije, zauzimali visoke položaje u pravosuđu, doprinela je da 12. maja 1859. bude ukinuta mrtva šiba, koja je dotle korišćena kao kvalifikovan način izvršenja smrtne kazne. Oni su se poveli za otporom prema ovoj nečovečnoj kazni, u čijem izvršenju obični građani više nisu hteli da učestvuju.                              

1864    U Beogradu je štampan prvi abolicionistički spis na srpskom jeziku. Njegov autor bio je Sima V. Simić († 1897), student prava, a naslov „Smrtna kaštiga“. Rad nije bio originalan nego preuzet iz nekog nemačkog izvornika i sadržao je argumente protiv smrtne kazne koji su bili uobičajeni u tadašnjoj pravnoj nauci. Simić se divi socijalističkim idejama Roberta Ovena i veruje da je kriminalitet posledica rđavog društvenog uređenja, siromaštva i nezaposlenosti. Može se iskoreniti samo obrazovanjem nižih klasa, a nikako smrtnim kaznama. I zato, piše on: „Treba da se staramo, da savremena ljudska društva u kojima postoji još ta varvarska kaštiga saslušaju jauk i stenjanje čovečanstva i da ukinu smrtnu kaznu“.

1867/8    Milan Damjanović (1838–1891), dugogodišnji upravnik Beogradskog kaznenog zavoda i zatvorski reformator, prevodi najvažnija dela evropske abolicionističke literature: klasični esej Čezara Bekarije O zločinima i kaznama (1764), ali i najnovije knjige nemačkih abolicionista Bernera (1861) i Mitermajera (1862).  Ovi prevodi su štampani u zvaničnim Srbskim novinama, a izašli su i kao posebna izdanja, tako da su postali lako dostupni studentima, pravnicima i najširoj publici. Pored prevedene literature, pojavljuju se i originalni radovi protiv smrtne kazne, kao što je članak dvadesetogodišnjeg studenta Milivoja Toponarskog (1846–1885), objavljen 1867. godine.

1881    Januara 1881, u Narodnoj skupštini su podneta dva poslanička predloga o ukidanju smrtne kazne. Podnosioci su bili poslanici Radikalne stranke, a njihov stvarni cilj je bio da izdejstvuju ukidanje smrtne kazne za politička krivična dela. U to vreme je njihova stranka bila u sukobu s Kraljem Milanom Obrenovićem i oni su se bojali da bi ih Kralj mogao optužiti za veleizdaju i izdejstvovati da budu osuđeni na smrt. Prvi predlog je podnela grupa od četvorice radikalskih poslanika: pop Marinko Ivković (1848–1883), Živan Milenović, Stojan Stanković i Aleksa Stanojević, a drugi njihov kolega Veljko Jakovljević. Predlozi nisu usvojeni. Samo dve godine potom, u Istočnoj Srbiji je izbila tzv. Timočka buna, za koju su optuženi i pred preki sud izvedeni, pored nekih 800 učesnika, i mnogi prvaci Radikalne stranke. Preki sud je izrekao 94 smrtne presude. Među osuđenima su bila i trojica poslanika koji su 1881. tražili ukidanje smrtne kazne. Jedan je streljan (pop Marinko Ivković), a dvojica su pomilovana (Milenović i Stanojević).

1882    Srpski socijalisti vode sistematsku kampanju protiv smrtne kazne, u skladu sa stavovima Socijalističke internacionale. Njihov list Borba donosi članke u kojima se traži ukidanje smrtne kazne.

1888    Prilikom izrade novog Ustava, u Ustavotvornom odboru je vođena rasprava o ukidanju smrtne kazne, naročito za političke krivice, ali  i za imovinski kriminalitet. Tada su protiv smrtne kazne govorili Gligorije – Giga Geršić (1842–1918), Dimitrije Katić (1845–1899), Sima Nestorović (1835–1921) i Milan Mostić, radikalski poslanici. Protiv smrtne kazne je bio i liberal Jovan Avakumović, pravnik i političar, koji je u više mahova bio ministar pravde. Ipak, u novom ustavu je zadržana smrtna kazna, i to ne samo za ubistvo nego i za političke krivice (doduše u nešto suženom obimu) i za imovinski kriminalitet.

1898    Jedna grupa socijalistički orijentisanih studenata u Beogradu prevodi i štampa tzv. Erfurtski program nemačkih  socijaldemokrata, u kome se traži ukidanje smrtne kazne. Među njima je bio i Dragiša Lapčević (1867–1939), jedan od osnivača i lidera Srpske socijaldemokratske stranke.

20. vek

 1902    Zakonom se ukida smrtna kazna za krađu i sve druge imovinske delikte koji za posledicu nemaju smrt nekog lica. Ova zakonska izmena je morala da se izvrši zato što je Ustav od 1901. godine taksativno nabrojao dela za koja se može izreći smrtna kazna, a među njima nije bilo imovinskih delikata. Za ovu reformu se decenijama zalagao Jovan Avakumović (1841–1928).

1906    Povodom pomilovanja jednog ubice, u Narodnoj skupštini je vođena žustra rasprava o smrtnoj kazni. Tadašnji ministar pravde Milenko Vesnić (1862–1921) bio je načelni abolicionist i u više mahova je pisao i govorio protiv smrtne kazne. Tako je učinio i u Skupštini 1906. godine, ali je u toj raspravi pobeda pripala retencionistima. Pored Vesnića, protiv smrtne kazne su tada govorili i drugi poslanici, a naročito: Ilija Kolović (1852–1915),  Dragoljub Joksimović (* 1872) i Dragiša Lapčević. Povodom ove skupštinske rasprave, i u javnosti se razvila polemika o opravdanosti smrtne kazne, u kojoj su učestvovali svi tadašnji mediji.

1910    Objavljen je Projekat novog Krivičnog zakonika za Srbiju. Prvi nacrt je izradila jedna uža komisija od četiri člana, od kojih su dvojica bila odlučno protiv smrtne kazne, jedan je bio za njeno ograničavanje, a samo četvrti za njeno zadržavanje. Bezrezervno protiv smrtne kazne bili su Marko Đuričić (1861–1926) i Milutin Miljković, a za njeno privremeno zadržavanje je bio Božidar Marković (1874–1946). Tako je izgledalo da će Srbija po prvi put dobiti Krivični zakonik bez smrtne kazne. Ali, u široj komisiji, u kojoj je bilo dvadesetak pravnika, retencionisti su bili u velikoj većini, pa je smrtna kazna zadržana i u novom zakonu.

 1921    O ukidanju smrtne kazne se raspravljalo u parlamentu koji je imao da donese ustav za novostvorenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (Jugoslaviju). Komunistička partija, čiji je tadašnji šef bio Filip Filipović (1878–1938, na slici) i koja je u tom parlamentu bila treća po snazi, sa 58 poslanika, predlagala je potpunu aboliciju. U tome su je podržavale još dve velike stranke sa levice – Republikanska i Socijaldemokratska, ali i neke manje partije i pojedinci, naročito iz Slovenije i Hrvatske. Govornici koji su tražili bezuslovno ukidanje smrtne kazne bili su: Pavle Pavlović (1888–1971), Živko Jovanović (1888–1923), Jovan Đonović (1883–1962), Etbin Kristan (1867–1953), Nedeljko Divac (1883–1964), Matko Laginja (1852–1930) i mnogi drugi. Ipak, parlamentarna većina je odlučila da smrtna kazna ostane u Ustavu i ona je kasnije često primenjivana protiv političkih protivnika režima, a naročito komunista.

1926    Organizacije žena Jugoslavije, na čelu s Narodnim ženskim savezom, traže ukidanje smrtne kazne „kako nad ženama tako i nad ljudima“.  

1927    Jedan pravni časopis je anketirao ugledne jugoslovenske pravnike, među kojima je bilo doslednih abolicionista. U ove su spadali: profesori Mihailo Čubinski (* 1871), Metod Dolenc (1875–1941) i Ernest Miler (1866–1928), sudija Aleksandar Badaj (1858–1937), kao i advokati Jakov Stefančić, Lujo Bakotić (1867–1941) i Ivo Politeo (1887–1956). Lujo Bakotić je još 1911. godine u Beogradu objavio jednu studiju protiv smrtne kazne.

1931    Teolog Miroslav Vojinović je objavio članak u kome je tvrdio da se pravoslavna crkva, za razliku od katoličke, oštro protivi smrtnoj kazni. Prema Vojinoviću, izvršenjem smrtne kazne društvo „čini greh prema Bogu, jer ubijajući ljude ono ulazi u delokrug Božanstva“. U stvarnosti, međutim, Srpska pravoslavna crkva se nikada nije protivila ustanovi smrtne kazne, smatrajući da je njena primena u isključivoj nadležnosti države i da Crkva u to ne treba da se meša.

1958/9    Na kongresu jugoslovenskih pravnika 1958. godine najavljeno je sužavanje primene smrtne kazne, što je i učinjeno izmenama Krivičnog zakonika naredne godine: znatno je smanjen broj kapitalnih krivičnih dela; ukinuta je smrtna kazna za imovinski kriminalitet (za koji je bila uvedena još 1944); povišena je starosna granica za izricanje smrtne kazne (sa 18 na 21 godinu); ukinuto je vešanje kao drugi način pogubljenja (pored streljanja).

  1963    Učesnici skupa „Marks i savremenost“ u Aranđelovcu osporavaju smrtnu kaznu sa stanovišta marksističke teorije i „socijalističkog humanizma“. U ovome prednjače filozofi i sociolozi okupljeni oko časopisa Praxis, a Besim Ibrahimpašić podnosi referat u kome traži ukidanje smrtne kazne, jer „organizovana vlast ne može raspolagati životom čoveka“. Argument o pravu „društva“ da se smrtnom kaznom štiti od zločina nije održiv, jer je pojmovno nemoguće odvojiti čoveka od konkretnog društva: čovek je uvek „sastavni deo tog društva, čak i kad je najveći zločinac, isto tako kao i svaki drugi onaj čovek – sudija koji bi ga eventualno osudio na smrt“. Iste te godine slovenački časopis Perspektive vodi uspešnu kampanju protiv smrtne kazne izrečene jednom bosanskom gastarbajteru zbog ubistva. Poslednja smrtna kazna u Sloveniji izvršena je 1957. godine.

  1965    Javni tužilac u malom vojvođanskom gradu, Veljko Komlenović (1933–1997), namerava da osnuje udruženje građana za ukidanje smrtne kazne. Pod pritiskom pretpostavljenih, odustaje od te namere, ali nastavlja da prikuplja materijale o smrtnoj kazni i, naročito, o uticaju izvršenja smrtne kazne na egzekutore. Komlenović je nekoliko godina radio kao šef policije u Novom Sadu i tada je intervjuisao policajce koji su učestvovali u izvršenju smrtnih kazni. Kasnije, kao advokat, govorio je protiv smrtne kazne u medijima i bio spreman da podrži svaku abolicionističku akciju.

 
1967    Nekoliko sudskih procesa ubicama, u kojima bi mogle biti izrečene smrtne kazne, zaokupljaju pažnju jugoslovenske javnosti. Ovome naročito doprinose branioci u tim procesima, beogradski advokati Filota Fila i Veljko Guberina (* 1925). Obojica se u medijima zalažu za potpunu aboliciju i zaslužni su što je tokom 1960-ih i 1970-ih godina najšira javnost počela da obraća pažnju na problem smrtne kazne. Naročito je bio zapažen TV duel 1970. godine između File i tadašnjeg predsednika Saveznog suda, koji je bio ubeđeni retencionist.  

 1980    15. jula je beogradski advokat Srđa Popović (1937-2013) podneo peticiju Predsedništvu SFR Jugoslavije, sa zahtevom da se pokrene postupak za zakonsko ukidanje smrtne kazne. Predsedništvo nije odgovorilo na ovaj zahtev.

 1981–1988    Jedanaest građana u Beogradu 17. oktobra 1981. osnivaju Društvo za borbu protiv smrtne kazne. To su bili: Dušan Gamser, Veljko Guberina, Ivan Janković, Branislava Jojić, Gordana Kaćanski, Veljko Komlenović, Mirjana Kostić, Milan Marković, Mirjana Obretković, Vesna Pešić i Mirjana Todorović. Vlasti zabranjuju rad Društva s obrazloženjem da je smrtna kazna predviđena ustavom, pa je zato poziv na borbu protiv nje – protivustavan. Zato 1986. godine grupa građana osniva Društvo za širenje znanja o smrtnoj kazni, čiji proklamovani cilj je bio da „u javnosti širi tačna i potpuna znanja o problemu smrtne kazne i tako utiče na kaznenu politiku“. I ovoga puta su vlasti odbile da registruju udruženje, opet zbog „protivustavnosti“: smrtna kazna je deo kaznene politike, pa je namera da se na nju utiče – protivustavna. Postojao je i treći pokušaj: isti ljudi su 1987. osnovali Udruženje za širenje znanja o smrtnoj kazni, navodeći da cilj Udruženja nije ukidanje smrtne kazne niti uticaj na kaznenu politiku, ali je i ovo udruženje zabranjeno – kao “protivno javnom moralu”. Administrativni i sudski postupci za registraciju ovih udruženja trajali su punih sedam godina – od 1981. do 1988. – i pokazali su da tadašnja komunistička vlast nije bila spremna da dopusti slobodu udruživanja kao takvu, bez obzira na proklamovane ciljeve građana.