Karlo Dragutin Hart je rođen 28. jula 1879. u srezu Karlin u današnjoj Češkoj Republici, od oca Ivana. Po narodnosti je bio Rom. U Sarajevu se obreo posle Prvog svetskog rata, verovatno kao demobilisani austrougarski vojnik. Njegovo češko ime, Karel, u Bosni se izgovaralo kao Karl ili Karlo, a on sam ga je kasnije posrbio u Dragutin.

Odmah posle rata je počeo da povremeno asistira tadašnjim dželatima Sajfridu i Mauzneru, a 1922. je postao zamenik dželata. Posle Mauznerove smrti, Hart je postavljen na njegovo mesto. Iz Sarajeva je 1930. godine premešten u Zenicu, gde mu je dat na upotrebu službeni stan u okviru kompleksa tamošnjeg Kaznenog zavoda. Na njegovu molbu, 1935. mu je odobreno da se sa porodicom nastani u Sarajevu. Bio je oženjen i imao četvoro dece. Najmlađa ćerka, Marija, rođena je 1934. godine. Hart se uvek u javnosti predstavljao kao brižan roditelj, pa je jednom, po povratku u Sarajevo iz Zagreba gde je obesio četvoricu razbojnika, prekinuo razgovor s novinarom da bi deci kupio igračaka i slatkiša .

Tokom svoje karijere, Hart je, samostalno ili u svojstvu pomoćnika, obesio oko sto ljudi. Bio je predmet stalnog interesovanja javnosti i često je govorio za novine. Imao je dara za estradu i na poslu je uvek nosio frak, cilinder i rukavice. Godinama je vodio dnevnik o pogubljenjima, koji je sačuvan, ali nije jasno gde se sada nalazi. Kao i njegov prethodnik, uvek je nosio fotografije osuđenika koje je obesio i verovatno ih prodavao radoznalcima. 

Iako je to javno odricao, verovatno je prodavao i komadiće konopca za vešanje. Jednom prilikom je kazao: „Više njih mi se posle justifikacije obratilo s molbom da im dam komad konopca kojim sam obesio prvog zločinca. Kažu da će im to doneti sreću. Ja nisam trgovac i nisam prodavao konopac nego sam ga isekao na parčiće i razdelio ih nekolicini onih koji tvrdo veruju da će im to doneti sreću. Ali zamislite, gospodine, koliko bih morao biti srećan ja, koji kod kuće imam na tuceta takvih konopčića“.

Objašnjavajući da se, navodno kao dobrovoljac u češkoj vojsci, tokom rata nagledao svakakvih strahota, Hart nije zazirao od svog zanata. „Vešanje je sada moj poziv i zato na mene ne ostavlja tako dubok utisak kako ljudi misle. [...] Kao i svi pametni ljudi mislim da justifikacija zločinca, koji ima tolike žrtve na savesti i koji je unesrećio tolike porodice, i nije tako strašna stvar“.
Hart je stalno od pretpostavljenih tražio isplate  i doplate honorara i troškova, a često je pretio da neće otputovati na mesto izvršenja smrtne kazne ako mu se prethodno ne plati. Više puta mu se dogodilo da zakasni na zakazano vešanje, pa su pogubljenja morala da budu odlagana, a osuđenici da duže borave na belom hlebu. Ipak, u službi je uredno napredovao i redovno dobijao povišice, a 1940. godine je unapređen u zvaničnika II platne grupe. Služio je sve do nemačke okupacije Jugoslavije 1941. godine, a od tada mu se gubi svaki trag.