Načini pogubljenja

Uopšte uzev, najčešći način pogubljenja u Srbiji bilo je streljanje, ali su se u pojedinim istorijskim periodima javljali i razni drugi načini.

 1804 – 1813    Pogubljenja su najčešće vršena streljanjem ili vešanjem, ali su u upotrebi bili i drugi načini: mrtva šiba, lomljenje točkom ili na točku i dekapitacija (odsecanje glave). Korišćena je, ali vrlo retko, i tradicionalna turska kazna nabijanjem na kolac.

 1815 – 1838   Glavni načini pogubljenja bili su: streljanje, vešanje i mrtva šiba. Za ubice je bilo propisano da budu pogubljeni na isti način na koji su oni ubili svoju žrtvu – to su tzv. ekvivalentne kazne. Ova striktna primena zakona taliona, formalno propisana jednom uredbom iz 1825, značila je da se ubica mogao pogubiti na bilo koji zamisliv način – udarcima sekirom, obramicom ili bilo kojim predmetom, davljenjem ili bilo kako. Najzad, u nekim slučajevima se pogubljenje pretvaralo u običan linč, uz blagoslov i po naredbi vlasti. Na primer, 1822. godine su brat i sestra osuđeni na smrt zbog incesta, s tim da se prisutnom narodu ostavi „da ih oni pobiju smertiju, koju oni sami proizvole“. Tela pogubljenih su po pravilu izlagana na točku, podignutom na visok direk kraj puta ili na drugom prometnom mestu, i tu ostajala ili onoliko koliko je presudom određeno (nedelju, mesec) ili „do sovršenog raspadenija“ – to se smatralo pooštrenjem smrtne kazne.

 1839 – 1858   Smrtne kazne su i dalje izvršavane streljanjem, vešanjem i mrtvom šibom. Posle 1842, prestaje se s praksom ekvivalentnih kazni, a tela pogubljenih se i dalje izlažu na točku.

 1859 – 1914   Od 1858, jedini zakonski način izvršenja smrtne kazne postaje streljanje, koje vrši vod od četiri ili više policajaca, na javnom mestu. Tela pogubljenih se zakopavaju u zemlju na licu mesta.

 1918 – 1929   Kada je, 1918. godine, stvorena Jugoslavija, u raznim delovima nove države na snazi su ostali razni pravni sistemi. U severozapadnim pokrajinama (Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Slovenija i Vojvodina), smrtna kazna je izvršavana vešanjem u ograđenom prostoru uz ograničeno prisustvo javnosti. U ostatku zemlje (Srbija, Kosovo, Crna Gora i Makedonija), jedini zakonski način izvršenja je i dalje bilo streljanje na javnom mestu.

 1930 – 1941   Od 1929, smrtne kazne su se u celoj Jugoslaviji izvršavale vešanjem, u ograđenom prostoru (obično u sudskom ili zatvorskom dvorištu) i uz ograničeno prisustvo javnosti.

 1944 – 1959   U ovom periodu je izvršeno više smrtnih kazni nego ikada pre ili kasnije – bilo ih je možda i više od 10.000, ne računajući vansudska pogubljenja, naročito česta od 1944. do 1946. godine. Po zakonu, načini pogubljenja su bili streljanje ili vešanje. Vešanje se smatralo težom kaznom od streljanja i ređe se primenjivalo.

 1959 – 2002   Vešanje je ukinuto 1959. godine, pa je jedini zakonski način pogubljenja ostalo streljanje. Po zakonu, smrtna kazna je izvršavana „bez prisustva javnosti, rano ujutru, po pravilu, van naselja“ – obično na skrovitom mestu u šumi ili pored reke, pri čemu je policija sprečavala pristup slučajnim prolaznicima.