Nabijanje na kolac
Ovaj način kažnjavanja potiče sa Istoka. Jedan asirski reljef, još iz 7. veka pre naše ere, prikazuje nabijanje na kolac judejskih zarobljenika.
To je bio čest način izvršenja smrtne kazne u Turskoj, naročito od 15. veka. Istorijski veran opis nabijanja na kolac u tadašnjoj turskoj provinciji Bosni oko 1570. godine dao je nobelovac Ivo Andrić u romanu Na Drini ćuprija:
Seljak leže kako mu je naređeno, okrenut licem prema zemlji. Cigani priđoše i vezaše mu prvo ruke na leđa, a potom za svaku nogu, oko članaka, po jedan konopac. Zategnuše svaki na svoju stranu i široko mu raskrečiše noge. Za to vreme Merdžan [dželat] je položio kolac na dva kratka obla drveta, tako da mu je vrh došao seljaku među noge. Zatim izvadi iza pojasa kratak, širok nož, kleknu pored ispruženog osuđenika i nagnu se nad njim da mu raseče sukno od čakšira među nogama i da proširi otvor kroz koji će kolac ući u telo. […] Čim je to svršio, [Merdžan] skoči, dohvati drveni malj sa zemlje i stade njime da udara donji, tupi deo koca, laganim i odmerenim udarcima. Između dva udarca stao bi malo i posmatrao prvo telo u koje zabija kolac a zatim dvojicu Cigana, opominjući ih da vuku lagano i jednomerno. Telo raskrečenog seljaka grčilo se samo od sebe; kod svakog udarca malja kičma mu se savijala i grbila, ali su ga konopci zatezali i ispravljali. […] Posle svakog drugog udarca odlazio je [Merdžan] do ispruženog tela, nadnosio se nad njega, ispitivao da li kolac ide dobrim pravcem, i kad bi se uverio da nije povredio nijedan od najvažnijih živih delova iznutrice, vraćao se i nastavljao svoj posao. […]
U jednom trenutku kucanje prestade. Merdžan je video kako se pri vrhu desne plećke mišići zatežu i koža odiže. On priđe brzo i proseče to ispupčeno mesto unakrst. Bleda krv poteče najpre oskudno pa sve jače. Još dva-tri udarca, laka i oprezna, i na prosečenom mestu stade da izbija gvožđem pokovani šiljak koca. Udario je još nekoliko puta, dok vrh nije došao do u visinu desnog uha. Čovek je bio nabijen na kolac kao jagnje na ražanj, samo što mu vrh nije izlazio kroz usta nego na leđa i što nije jače ozledio ni utrobu ni srce ni pluća. Tada Merdžan odbaci malj i priđe. Razgledao je nepomično telo, zaobilazeći krv koja je curila sa mesta gde je kolac ušao i izišao, i hvatala se u malim mlakama na daskama. Dvojica Cigana okrenuše ukrućeno telo na leđa i stadoše da mu vezuju noge pri dnu uz kolac. Za to vreme Merdžan je gledao da li je čovek živ i pažljivo posmatrao to lice koje je došlo odjednom podadulo, šire i veće. […] Pojedinim od ličnih mišića čovek nije više mogao da vlada; stoga je lice izgledalo kao maska. Ali srce je bȉlo muklo i pluća radila kratkim i ubrzanim dahom. Dvojica Cigana stadoše da ga dižu kao brava na ražnju. Merdžan je vikao na njih da paze, da ne drmaju telom; i sam je pomagao. Uglaviše donji, debeli deo koca među one dve grede i ukovaše sve velikim ekserima […].[1]
Engleski putnik Piter Mundi je 1620. godine prisustvovao nabijanju na kolac jednog osuđenika u Carigradu i ostavio crtež koji prikazuje ovu, ali i neke druge kazne korišćene u Turskoj.[2] U sredini je prikaz nabijanja na kolac. U prvom planu, na dnu crteža, vidi se batinanje po tabanima, tzv. falaka, a u trećem, na vrhu, prikazane su čengele.
Inspirisan ovim Mundijevim crtežom, srpski strip autor Aleksandar Zograf obradio je isti motiv:[3]
Nabijanje na kolac kao način izvršenja smrtne kazne su od Turaka primili Austrijanci (i neki drugi evropski narodi) i primenjivali ga sve do pred kraj 18. veka. Lokalni dželati u Austriji imali su svoje tarife (taksatorijume), koje je morala da odobri centralna vlast i koji su sadržali cene za razne načine pogubljenja. Prema taksatorijumu za Bačku županiju iz 1772. godine, „nabijanje na kolac osuđenika“ stajalo je 24 forinte, a ako je osuđenik prethodno ubijen na drugi način, pa je na kolac trebalo navući samo leš, dželatov honorar je iznosio 18 forinti, s tim da vlasti podmire sve materijalne troškove.[4]
Posle Hadži Prodanove bune, septembra 1814, Turci su u Beogradu nabili na kolac blizu dve stotine buntovnika i drugih osumnjičenih. Prema opisu jednog savremenika, „od Tašmajdana do Stambol-kapije, s obe strane puta stoji parada od ljudi na kolje nabijenih […] imade ji 60 ili 70 […] mnoge su psi odozdo izjeli, dokle su mogli dohvatiti.“[5] Dželati su namerno koristili kraće kočeve, tek toliko da se žrtva ne može osloniti nogama na zemlju, a da je psi mogu domašiti. Među prvima je nabijen na kolac iguman trnavski Pajsije, sa još 36 ljudi.
Za vreme Karađorđeve vladavine (1804-1813), jedan lokalni knez, Mićo iz Badanje, pozvao je neke hajduke da se predaju i obećao im poštedeti život, ali ih je potom nabio na kolje. Nema pouzdanih dokaza da je ova kazna primenjivana u Srbiji posle 1815.
 |
Nikola Milojević, Nabijanje na kolac igumana Pajsija, Istorijski muzej Srbije
|
[1] Ivo Andrić, Na Drini ćuprija, Beograd: Prosveta, 1981, str. 53–55.
[4] Slavko Jovin, „Dželatski taksatorijum iz 1772. godine“, Zbornik za istoriju Matice srpske, 20 (1979), 89.
[5] Ljubomir P. Nenadović, Prilozi za srbsku istoriju, I, Zemun: I.K. Sopron, 1858, str. 10.